Haška presuda je poraz za Srbiju

RSE: Rekli ste da je presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu poraz za Srbiju. Neki ljudi su se radovali, neki su se smešili jer misle da smo izbegli najgore, a vi kažete da je to poraz.

VUČO: Mislim da mi nismo izbegli najgore, ali da nam najgore tek dolazi. Ono što izgleda u jednom trenutku kao veoma prihvatljivo i privlačno je ta naknada štete koju nećemo plaćati. Ja sam ubeđena da taj sud nije bio zbog naknade štete, nego je on trebao da predstavlja jednu moralnu satisfakciju Bosni i Hercegovini. Kada bi se posle ove presude utvrdila određena odgovornost Savezne Republike Jugoslavije, kao države koja je imala jedinstvenu vojnu i civilnu komandu, sada Srbije, tada bi tek nastupio jedan period diplomatskog pregovaranja između Bosne i Srbije, jedan period normalizacije, jedan period suočavanja, period jednog procesa kroz koji Srbija mora da prođe da se distancira od zločina koji su učinjeni u naše ime. To nikako ne znači da su Srbi genocidan narod, niti da smo genocidna država. To samo znači da se jedna politika Slobodana Miloševića kvalifikuje na način na koji je morala da bude kvalifikovana. Jako mi je žao što mi svi živimo u jednom periodu užasne politike zločina koje je Milošević sprovodio i čiji svedoci smo mi bili. Žao mi je što se to desilo, ali ako hoćemo da živimo u jednoj pobedničkoj Srbiji, Srbiji koja poštuje evropske vrednosti, koja poštuje jedan vrednosni sistem koji je zdrav i koji omogućava mladim generacijama da se razvijaju u jednoj normalnoj i zdravoj sredini, onda bi određena vrsta pravde, koja bi se utvrdila pred Međunarodnim sudom pravde, bila za nas, ne katarzična, nego veoma otrežnjujuća i dovela bi nas do toga da se mi konačno distanciramo od politike zločina Slobodana Miloševića. Ovako smo u situaciji, i to je poraz za Srbiju, da smo pred Međunarodnim sudom pravde, pretpostavljam u najboljoj nameri od strane pravnika koji se tamo nalaze, odbranili politiku zločina Slobodana Miloševića. Zapravo je Međunarodni sud pravde poslužio vrsnim pravnicima, koji su se tamo našli, da odbrane politiku zločina Slobodana Miloševića i da nas dovedu u situaciju da Međunarodni sud pravde, usled nedostatka dokaza, konstatuje da mi nismo učestvovali u ratu. Na taj način se potvrđuju sve one teze koje vuku Dačić i ostali, godinama već kroz medije i godinama nas pritiskuju sa tim. Mislim da je ovo bila prilika da se Srbija izvuče iz te kaljuge. Ako misle da je ovo suviše jaka izjava, neka pročitaju Zdenka Tomanovića u Politici koji govori to isto, da Milošević nije ni trebao da ide u Hag jer je utvrđeno da on nikakve veze nije imao sa zločinima u Bosni i Hercegovini. I Daily Mirror pravi tu istu vrstu analize i pita se zašto je onda Milošević išao u Hag. Iz takvog stava sledi i pitanje - A zašto smo mi onda uopšte dobili sankcije? Ispada da je jedina odgovornost Jugoslavije to što je možda mogla da zna da će da se desi genocid u Srebrenici, na osnovu glasina, i da je mogla da ga spreči. Druga krivica je neizručenje Mladića.

RSE: Jedna dobra ideja Borisa Tadića, da Skupština donese deklaraciju kako bi osudila zločine, naišla je odmah na otpor u SPS-u, kod Radikala i kod DSS-a, sa floskulom koja se već godinama vrti po njihovim tribinama, da su i drugi činile zločine.

VUČO: Na žalost, to je presuda omogućila. To je bilo za očekivanje. Presuda, ne samo da je poraz za Srbiju, nego je to pobeda i Radikala i Miloševića i Vojislava Koštunice i Ratka Mladića, mada sam s njim možda malo preterala, ali imajući u vidu skrivanje Mladića od strane vlade Vojislava Koštunice, on mi je bio u paketu. Bez obzira što je utvrđeno u samoj presudi da je genocid u Srebrenici bio, a da je Srbija proglašena za državu koja nema odgovornost u odnosu na sve što se dešavalo u Bosni, ova presuda ponovo otvara prostor za novu vrstu rasprava tipa negiranja zločina. Kao da je bilo vidljivo, odmah posle te presude, da će opet da se razmašu svi oni koji uporno negiraju zločin i koji izbegavaju da o zločinu u Bosni i Hercegovini razgovaraju na pravi način, nego stalno veštački traže neku simetriju. Izjava Borisa Tadića jeste bila dobra. Ta izjava bi značila neki simbolički raskid sa tom politikom. On je uzeo taj deo presude i nije ga iskoristio u smislu da je Srbija nevina i da mi nemamo po tom pitanju ništa da radimo, nego je rekao da je i ovo, za šta smo optuženi, veoma ozbiljna optužba. Rekao je da mi u tom smislu moramo da se distanciramo i da osudimo zločine. Pre dve godine smo napisali tu deklaraciju, i kada smo je podneli, DS je nije prihvatila. Prihvatili su je Žarko Korač i Nataša Mičić, kao ljudi koji su nam bili najbliži.

RSE: Da li ste ih pitali zašto je nisu prihvatili?

VUČO: Nismo jer bi to onda moglo da ima neku notu zluradosti. Nije nam cilj da pravimo raskole, ali nam je cilj da nam to bude zajednička tačka. Pre dve godine je mogla da se donese ta deklaracija. Moglo je da se kaže da osuđujemo zločine koji su učinjeni u naše ime. Moglo je da se kaže da je u Srebrenici izvršen genocid i da nećemo to da osporavamo. Najteže im je pao genocid u Srebrenici, i to nisu hteli da prihvate, kao ni to da je zločin učinjen u naše ime. Pročitala sam u Politici komentar u kojem se kaže da su u to vreme prihvatili tu deklaraciju, onda bi usred tog spora priznali da su krivi za nešto što ni sud nije utvrdio. Dalje sledi racionalizacija koja ide na uštrb neke etike i nekog morala, koji Srbija na kraju mora da prihvati, ukoliko hoće da se razvija i da bude vrednostno dobro postavljena zemlja. Ne tražim da bude uređena baš onako kako ja hoću, ali postoje neke kategorije koje su apsolutne, a to su zločini, to je distanciranje od zločina. A da su oni učinjeni u naše ime, bez obzira na presudu i na sve, očigledno je. To što nije utvrđeno da je država Srbija stajala iza tog zločina, ne znači da ti zločini nisu učinjeni u ime srpstva.

RSE: Ljudi iz SPS-a, Srpske radikalne stranke i iz DSS-a su mnogo glasniji od ovih sa druge strane, koji misle na način na koji vi govorite. Vučić je rekao za Tadićev predlog da je glupava ideja. U ozbiljnim zemljama, kada se neko obraća predsedniku, ne kaže da su njegove ideje glupave.

VUČO: Srbija je poražena jer su oni jači. Nema te presude koja u ovoj zemlji može da bude prihvaćena konsenzusom, a nema niti te političke snage, niti te političke elite, koja je na vlasti, koja bi mogla da nametne državni stav koji se mora poštovati. Tadić može da iznese svoj pošten stav, bez obzira na to što je to moglo da se desi pre dve godine, ali mi svi znamo da ni sada on neće proći. Ne može da prođe ni taj minimum, upravo zbog toga što se nalazimo u paradoksalnoj situaciji jer su suštinski pobedili Radikali, Socijalisti i Vojislav Koštunica, koji je po tom ideološkom pristupu zločinima i ratu u bivšoj Jugoslaviji najbliži njima. To je ta ista grupacija ljudi u odnosu na zločin. Oni jesu pobedili i oni čine apsolutnu većinu u Srbiju. Možemo da vičemo glasno, koliko god hoćemo, možemo da budemo moralno superiorni, može iz aviona da se vidi da to što mi radimo jeste odbrana Srbije, da ne bi plivala u kaljuzi zločina jako dugo, svejedno je, oni su jači i svaki takav naš apel će biti proglašavan kao izdajnički, antisrpski, kao antipatriotski.

RSE: To traje još od 1989. godine. Ništa se nije promenilo. Čak se nije promenilo ni kada su najteži zločini u pitanju. Pre nekoliko dana je bilo 14 godina od otmice putnika u Štrpcima, kada su svi, koji nisu bili Srbi i pravoslavci, izbačeni iz voza, strašno mučeni i ubijeni. Zatvoren je samo Milan Lukić, koji je uhvaćen negde u Južnoj Americi, i jedan Crnogorac koji je osuđen na 15 godina, a bilo ih je tridesetak. Vlast je ćutala. Po neki medij je nešto o tome napisao. Da li smo mi svi izgubili savest, sažalenje, stid i slično, kada to gotovo da i nema odjeka?

VUČO: Mislim da jesmo, ali ne bih svaljivala krivicu na nas jer smo sve to izgubili pošto se to dešava kod nas od početka rata i to je jedna konstanta koja počinje da zamara. Bavim se tim stvarima, ali često ne prepoznajem neke događaje, niti kada čujem da se nešto takvo desilo. U početku sam se uvek nanovo šokirala, ali posle izvesnog vremena sam prestala jer je to u jednom trenutku postao normalan način života. To je bilo nešto za šta se očekivalo da će da se desi. Mislim da ta ravnodušnost, o kojoj se govori, je neko psihičko stanje u koje smo uterani silom prilika. Često, kada se neke strašne stvari dešavaju, čak i ja, koja se bavi tim stvarima, često moram da vadim iz nekog bunara, iz neke podsvesti, šta se to dogodilo i šta je to tako strašno. Kada nešto jako dugo traje i kada nešto jako dugo ne dobije kvalifikaciju koju zaslužuje, osudu javnosti, gnušanje sveta, to se ne dešava spontano. To uvek mora da bude inicirano upravo od političke elite i onih koji imaju najvišu odgovornost. Kada nešto tako dugo traje, normalno je da čovek postaje tup. Ima mnogo takvih događaja. Srebrenica se ponavlja i ponavlja i kod sebe primećujem neku moralnu tupost kada je Srebrenica u pitanju. Ljudi se zamore od toga, pogotovo obični ljudi koji imaju problema, koji ne mogu da dobiju platu veću od 10 hiljada dinara, koji ne mogu svoje najosnovnije potrebe da podmire. Oni ne mogu da se bave Srebrenicom, niti da se bave pitanjima morala i etičnosti. Ne dolazi to do njih. To ne može da dopre do njih zbog toga što to nije nešto što je dominantno u ovom društvu. Očekivala sam da će to ipak da se dogodi posle 5. oktobra 2000. godine. Sada smo došli u situaciju da, čak i nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima, koje su podržane od Evropske unije, sve više odbijaju da se bave tim stvarima jer to smatraju nekom vrstom nekrofilije, što smatram da je dosta poražavajuće. Oni se kao bave budućnošću, a neće da se bave prošlošću. Ali neko mora da ima i tu nepopularnu ulogu i da ne dopusti da u Srbiji dođe do jedne takve vrste moralnog posrnuća i institucionalne ravnodušnosti u odnosu na užasne stvari koje su se desile.

RSE: Većinu nevladinih organizacija rukovode žene. Koliko su možda neku od njih zaplašile stalne pretnje i kvalifikacije kao veštice i slično? Za vreme Miloševića je ipak bilo opasnije po život, pa ste sve opstale.

VUČO: Za vreme Miloševića je postojao konsenzus da smo svi protiv Miloševića. Posle Miloševića je nastalo to raslojavanje. Nekada mi teže padne napad od sopstvenih. To je neka vrsta socijalnog kompromisa, pogotovo kada se posle 15 godina ljudi zamore. Dođe do zamora materijala. Ne mogu ni oni stalno da budu kao neki isteritelji pravde. Ljudi se često zamore i moraju da pristanu na socijalni kompromis. Teško je kada smo napadani od svojih. Meni ne pada teško kada me napadne Kosta Čavoški ili Radikali, ali mi vrlo teško padne kada me napadne neko ko mi je blizak. Po nekim detaljima se razlikujemo, ali bi trebali da budemo na istoj strani. Sve više i više se dešava to raslojavanje u nevladinom sektoru, to raslojavanje u strankama povodom određenih pitanja oko onih ljudi koji su tvrdo šovinistički opredeleni, koji smatraju da je sama zaštita Srba najveći prioritet jer smo mi najveće žrtve. Više ne postoji ta vrsta solidarnosti među ljudima koji bi trebali da budu na istoj strani, bez obzira na nijanse. To mi teže pada. Zbog toga mi je bilo lakše za vreme Miloševića. Osećala sam se kao deo grupe koja se bavi sličnim stvarima i imali smo više elana i entuzijazma. Toga više nema.

RSE: Sećam se koliko su i mediji bili oštro podeljeni na one koji su za Miloševića i one protiv njega. Danas to nije tako. Isto je bilo i sa političkim partijama.

VUČO: To je sada i sa nevladinim organizacijama i tu ima hiljadu slojeva. Mi smo sada često napadani i od naših, u Miloševićevo vreme, bliskih prijatelja. To mi jako teško pada.

RSE: Ima i nevladinih organizacija na čijem čelu su muškarci. Zašto ti naši mačo kritičari napadaju samo žene koje su na čelu organizacija?

VUČO: Ne znam šta je to, ali mi je nekako sve logično. Slušala sam preusudu i rekla si da ne mogu da verujem da se ovo dešava. Već sam videla scenario i natpise u medijima, videla sam određena nezadovoljstva, ali i likovanje ljudi koji su bliski Miloševiću. Videla sam sve to dok je Higinsova ičšitavala presudu. Moja jedina reakcija je bila, kada su me zvali Beta, Tanjug i ostali, da neću da reagujem, neka neko drugi govori, ne želim više da me napadaju, ali nisam izdržala i morala sam da kažem šta mislim. Tako je logično reći šta misliš. Čim sam spustila slušalicu rekla sam sebi da to ni jedan pamet čovek ne bi uradio. Zašto uvek moram da kažem to što mislim? Za mene je to jedini pošten odnos. Sasvim mi je logično da me neko opovrgava, da mi kažu da sam malo preterala, da je to nelogično. Čini mi se da ljudi koji imaju više političkih ambicija, kao i muškarci koji vode nevladine organizacije, više balansiraju svoje izjave i odmeravaju ih, vodeći računa da ne zvuče suviše provokativno za sredinu.

RSE: Možda su manje emotivni?

VUČO: Možda. Neću da se branim, ali nisam nikakav diplomata. Nisam nikakav političar. Stojim iza onoga što sam rekla, ne zbog toga što sam fanatično ubeđena da sam u pravu, nego što mislim da u ovom društvu neko mora da ima i ulogu onog najgoreg, koji će da razbija vrata, koji će da postavlja standarde i prema kojem će jave ličnosti i partije da se određuju. Ako je to moja uloga, bez nekih političkih ambicija, a o diplomatskim da ne govorim, pristajem na nju i mislim da je to jako važno. Govorim o svim ljudima koji stavljaju jako visoke standarde u odnosu na koje se drugi određuju. Mislim da nema napretka društva bez toga.

RSE: Kako se osećate u državi koja nema ni vladu, ni Skupštinu, u kojoj ne postoje glavne poluge vlasti?

VUČO: To je neko konstantno stanje. Čula sam pre dva dana da je neko rekao da Dinkić neće da kaže gde su devizne rezerve. Kada sam to čula, rasplakala sam se od smeha. Nisam mogla da verujem. To mi je do te mere apsurdno da ne mogu da verujem. Šta se radi u državi, kada ministar finansija neće da otkrije gde su devizne rezerve? Da li je ta država do te mere šuplja i korumpirana da se on ne usuđuje da kaže gde su devizne rezerve, ili je on do te mere drzak da hoće ponovo da bude ministar finansija pa time ucenjuje? U svakom slučaju to je nešto što je bolesno.

RSE: Ja sam čula od ekonomista da se devizne rezerve drže u inostranim bankama sa bednom kamatom od 1 do 1,5 posto. Umesto da deo tih, ne znam koliko silnih milijardi, utrošimo na vraćanje dugova, mi ih držimo pod tim bednim kamatama. To ni jedan normalan ekonomista ne bi dozvolio.

VUČO: To nije situacija za smejanje, već za plakanje i za brigu, ali nama je sve to postalo smešno. Mi nismo ni imali vladu, u onom smislu kako vlada treba da izgleda. Imali smo jednu višepartijsku državu koja je podelila svoje partijske kolače na određene resore. Iskoristila je tu priliku i kao profesionalizovala određena ministarstva i postavila svoje ljude na mesto državnih sekretara, na nove funkcije, i proglasila ih profesionalcima. Oni su zacementirali partijske institucije. Podelili su ekonomske i finansijske institucije, policiju i ostalo. Sada, bilo koji ministar da dođe na vlast, dolazi u do dna zacementirane partijske institucije. Nama ta vlada neće doneti neku bitnu promenu. Neće ona imati te poluge moći. Naravno da se čovek loše oseća, ali nije samo reč o tome da li imamo vladu, ili ne. Problem je u tome što je period Koštunicine vlade uspeo da jedan nepravni partijski mehanizam zacementira do te mere da je nama postalo svejedno da li imamo vladu ili ne. Ne kažem da volim što je to tako, ali mislim da ni nova vlada neće mnogo promeniti odnose u državi, niti da će neki ministar koji dođe moći da ima uticaja na ministarstvo koje je već uzeto od strane neke stranke. Loše se osećam jer znam da se bitne stvari neće promeniti i da imamo pred sobom jedan dug period borbe za izgradnju institucija, a to nije samo formiranje vlade.