Prizor iz jedne novosadske sale o tolerantnoj razmeni mišljenja žena iz nevladinog sektora s prostora bivše Jugoslavije, uz prisustvo čak i funkcionerki vlada Kosova i Vojvodine, dovoljan je da se zapitate – da li bi komunikacija u regionu mogla biti naprednija da je više žena tamo gde se donose značajne političke odluke.
Snežana Lakičević-Stojačić, pokrajinska sekretarka za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, iz Novog Sada, smatra da se ipak valja čuvati i takvih stereotipa:
„Ne mislim da je lakše postići cenzus na ženskim razgovorima nego na muškim razgovorima. Ne mislim da je solidarnost kod ženskih grupa veća, ne mislim da je tolerancija veća. Mislim da smo svi mi, faktički, ljudska bića sa svojim vrlinama i manama i da stepen tolerancije zavisi u odnosu na svaku individuu. Jer, nažalost, sredina i vreme kroz koje smo prošli, uticali su na mnogo štošta.“
Jadranka Miličević, članica je fondacije „Cure“ iz Sarajeva i aktivistkinja „Žena u crnom“. I ona misli da ne treba podleći stereotipu da su žene veće mirovnjakinje od muškaraca, ali i dodaje:
„Splet okolnosti, način na koji žene žive, činjenica da imaju ulogu i identitet majke, sestre, kćerke, čini da vole i paze svoje najbliže i najdraže. Mnogo je teže – sada govorim iz iskustva žena u Bosni i Hercegovini – u poslijeratnom periodu, nego tokom rata. U ratu su svi bili većinom jednaki, jedini cilj je bio – preživjeti. Poslije toga dolaze do izražaja razlike koje postoje – klasne, društvene… Zato kažem da je taj stereotip da žene više vole da doprinesu mirnom rješavanju svega, možda istina.“
Žene su osetljivije i možda su teže doživljavale strahote koje su se događale, ali one su i sposobnije da prevazilaze barijere, veruje Nafija Kuči, koordinatorka Centra za rehabilitaciju preživelih žrtava rata iz Prištine:
„Žena uvek gleda napred, gleda šta može da uradi da na neki način utiče da se neke loše stvari koje su se dešavale više ne dešavaju, iako su možda izgubili muža, oca, brata ili dete.“
Glas žena se još uvek nedovoljno čuje u političkom i javnom životu zemalja ovog regiona, ocenjuje Snježana Vasiljević sa Pravnog fakulteta iz Zagreba. A ženska scena, smatra ona, postala je koherentnija i kao da je dobila jaču snagu u smislu borbe za vlastita prava i za prepoznavanje ženskog aktivizma:
„Možda su zato žene osjetljivije na probleme kojima su te države prošle – konflikte i tako dalje, i možda su zato spremnije na dijalog i puno su otvorenije u smislu zajedničke suradnje u različitim dijelovima područja bivše Jugoslavije. I mislim da su, u principu, u tome puno uspješnije nego muškarci. Ne bih to nazvala nekim stereotipom, nego je, možda, čisto iz te nekakve tragične situacije, ta zajednička borba i solidarnost postala prepoznatljivija.“
Snežana Lakičević-Stojačić, pokrajinska sekretarka za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, iz Novog Sada, smatra da se ipak valja čuvati i takvih stereotipa:
„Ne mislim da je lakše postići cenzus na ženskim razgovorima nego na muškim razgovorima. Ne mislim da je solidarnost kod ženskih grupa veća, ne mislim da je tolerancija veća. Mislim da smo svi mi, faktički, ljudska bića sa svojim vrlinama i manama i da stepen tolerancije zavisi u odnosu na svaku individuu. Jer, nažalost, sredina i vreme kroz koje smo prošli, uticali su na mnogo štošta.“
Jadranka Miličević, članica je fondacije „Cure“ iz Sarajeva i aktivistkinja „Žena u crnom“. I ona misli da ne treba podleći stereotipu da su žene veće mirovnjakinje od muškaraca, ali i dodaje:
„Splet okolnosti, način na koji žene žive, činjenica da imaju ulogu i identitet majke, sestre, kćerke, čini da vole i paze svoje najbliže i najdraže. Mnogo je teže – sada govorim iz iskustva žena u Bosni i Hercegovini – u poslijeratnom periodu, nego tokom rata. U ratu su svi bili većinom jednaki, jedini cilj je bio – preživjeti. Poslije toga dolaze do izražaja razlike koje postoje – klasne, društvene… Zato kažem da je taj stereotip da žene više vole da doprinesu mirnom rješavanju svega, možda istina.“
Žene su osetljivije i možda su teže doživljavale strahote koje su se događale, ali one su i sposobnije da prevazilaze barijere, veruje Nafija Kuči, koordinatorka Centra za rehabilitaciju preživelih žrtava rata iz Prištine:
„Žena uvek gleda napred, gleda šta može da uradi da na neki način utiče da se neke loše stvari koje su se dešavale više ne dešavaju, iako su možda izgubili muža, oca, brata ili dete.“
Glas žena se još uvek nedovoljno čuje u političkom i javnom životu zemalja ovog regiona, ocenjuje Snježana Vasiljević sa Pravnog fakulteta iz Zagreba. A ženska scena, smatra ona, postala je koherentnija i kao da je dobila jaču snagu u smislu borbe za vlastita prava i za prepoznavanje ženskog aktivizma:
„Možda su zato žene osjetljivije na probleme kojima su te države prošle – konflikte i tako dalje, i možda su zato spremnije na dijalog i puno su otvorenije u smislu zajedničke suradnje u različitim dijelovima područja bivše Jugoslavije. I mislim da su, u principu, u tome puno uspješnije nego muškarci. Ne bih to nazvala nekim stereotipom, nego je, možda, čisto iz te nekakve tragične situacije, ta zajednička borba i solidarnost postala prepoznatljivija.“