U zamenu za slobodu i novi identitet, Dejan Milenković Bagzi do detalja opisuje planove koje su njegovi nekadašnji partneri u zločinu pripremali. Po njegovim rečima, prvooptuženi za ubistvo Zorana Đinđića, nameravao je da likvidira i Danicu Drašković. O ovoj tvrdnji, jedan od najboljih poznavalaca prilika u srpskom podzemlju, novinar Miloš Vasić, kaže:
„Priča deluje sasvim logično, jer je Danica Drašković bila na čelu ekipe Srpskog pokreta obnove, koja nije prestala, od samog početka, da optužuje Jedinicu za specijalne operacije i Ulemeka konkretno kao izvršioce zločina na Ibarskoj magistrali i pokušaja ubistva u Budvi. I ispostavilo se da su bili u pravu.“
Poznato je da su kontakti Danice Drašković sa različitim strujama tajne policije itekako jaki, posebno od 2000. godine i atentata na Ibarskoj magistrali, kada je Vuk Drašković povređen, a njen brat Veselin Bošković i još tri člana SPO-a, ubijeni. Milenkovićevo svedočenje za nju danas, kaže Radiju Slobodna Evropa, nije iznenađenje:
„Ja znam da sam bila u opasnosti. Tražila sam i tada zaštitu, tražila sam i sada zaštitu, međutim nikada je nisam imala. Ali je važno da u ovoj banana-državi zaštitu imaju žene i porodice ubica, i danas. I žena tog Bagzija i žena ovog Spasojevića i sve žene svih tih ubica i kriminalaca. Svi kriminalci, ubice i zločinci u Srbiji imaju policijsku zaštitu, zato što je policija puna kriminalaca, ubica i zločinaca. Štite ustvari jedni druge.“
Stoga, zaključuje Danica Drašković, jasno je da doba zločinačkih pretnji nije prošlo:
„Ne osećam se sigurno. Znam da me i danas prate. Vidim to kad idem iz kancelarije, kad idem na posao, kad sedim negde u kafiću. Ali šta da radim?“
Veza kriminalaca, ostvarena tokom devedesetih, a između ljudi poput Dušana Spasojevića Šiptara (ubijenog prilikom hapšenja 2003. godine), jednog od lidera Zemunskog klana i pripadnika državnih formacija poznatih kao „Crvene beretke“, na čelu sa prvooptuženim za ubistvo Đinđića Miloradom Ulemekom Legijom, pripremala je i čitav niz otmica bogatih ljudi, kako bi tim putem iznudila novac. Na njihovoj listi bili su biznismeni poput proizvođača posuđa Filipa Ceptera, srpskog kralja sećera Miodraga Kostića, vlasnika TV „Pink“ Željka Mitrovića, nekadašnjeg jednog od Miloševićevih omiljenih biznismena Bogoljuba Karića, ali i sportistu – fudbalera Dragana Džajića, koji je za dnevnik „Blic“ opisao situaciju u kojoj je prvi put posumnjao da je meta otmičara:
„Moja supruga je džipom išla surčinskom aerodromu kada ju je otpozadi udarilo jedno vozilo. Ona je krenula da izađe iz džipa, ali je prethodno pogledala u retrovizor i videla je da se svetla na tom vozilu pale i gase. Učinilo joj se da je sudar namerno izazvan. Dala je gas i nastavila put ka aerodromu. Pretpostavljam da sam ja bio meta.“
Milenković takođe otkriva da je krug onih koji su možda bili upoznati sa pripremama otmica, izlazio iz voda kriminala, i ulazio dublje, na primer, u vode estrade.
Svetlana Ražnatović, udovica Željka Ražnatovića Arkana, ista ona koja se pre nekoliko sedmica javno zahvaljivala srpskom premijeru Koštunici:
„Čoveku koji je ujedinio čitavu Srbiju!“
Po Milenkovićevim rečima, rekla je Spasojeviću da vlasnik TV „Pinka“ Željko Mitrović „iznosi pare u džakovima u inostranstvo i da ne zna više kako da ih pere“.
Doprinos koji je i sam svedok-saradnik Dejan Milenković davao zločinačkim poslovima nije zanemarljiv. Mora se potsetiti da je upravo on izveo jedan od pokušaja ubistva Đinđića februara 2003. godine u Novom Beogradu, kada je upravljao kamionom koji je presekao kolonu sa premijerovom vozilom. U zamenu za priznanje, to delo bi Milenkoviću moglo biti oprošteno, a on bi se uskoro našao na slobodi. To mnogima nameće pitanje – koliko se tom čoveku može verovati, o čemu Miloš Vasić kaže:
„Milenković je u dosadašnjem iskazu kao svedok-suradnik, uglavnom, 90 posto stvari koje je rekao, potvrdio navode optužnice.“
Ipak, jedno od iznenađenja u njegovom svedočenju je i tvrdnja da je meta za likvidaciju u jednom trenutku bio i jedan od Miloševićevih šefova tajne policije Jovica Stanišić (koji danas na slobodi iščekuje haško suđenje). Stanišić se smatra jednim od idejnih tvoraca „Crvenih beretki“, ozloglašenih kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hrvatskoj, a Ulemek je, tvrdi Milenković, razmišljao o odstrelu jer se Stanišić povezao sa bezbednosnim krugovima iz Crne Gore i nekim kriminalnim grupama koje nisu bile naklonjene komandantu „Crvenih beretki“. Novinar Miloš Vasić:
„Mogu da razumem ideju, mada je ideja preterano ambiciozna. Siguran sam da je Jovica Stanišić, čim je to njima palo na pamet, to već znao. Stanišić je jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji u ovom trenutku, zato što je imao 10 godina i više vremena da gradi infrastrukturu svojih neformalnih saradničkih veza i mreža, da infiltrira sve moguće, i vlasti i opoziciju i policiju i Državnu bezbednost i finansijske institucije i tako dalje. Ali je on, ja se plašim, suviše pametan igrač za ove nesrećnike iz Zemuna.“
Bez obzira na to kakva će biti završnica procesa protiv lidera krupnog kriminala u Srbiji, insitiraju naši sagovornici da pitanje koliko su zaista zločinačke organizacije iznutra urušene, ostaje otvoreno.
„Priča deluje sasvim logično, jer je Danica Drašković bila na čelu ekipe Srpskog pokreta obnove, koja nije prestala, od samog početka, da optužuje Jedinicu za specijalne operacije i Ulemeka konkretno kao izvršioce zločina na Ibarskoj magistrali i pokušaja ubistva u Budvi. I ispostavilo se da su bili u pravu.“
Poznato je da su kontakti Danice Drašković sa različitim strujama tajne policije itekako jaki, posebno od 2000. godine i atentata na Ibarskoj magistrali, kada je Vuk Drašković povređen, a njen brat Veselin Bošković i još tri člana SPO-a, ubijeni. Milenkovićevo svedočenje za nju danas, kaže Radiju Slobodna Evropa, nije iznenađenje:
„Ja znam da sam bila u opasnosti. Tražila sam i tada zaštitu, tražila sam i sada zaštitu, međutim nikada je nisam imala. Ali je važno da u ovoj banana-državi zaštitu imaju žene i porodice ubica, i danas. I žena tog Bagzija i žena ovog Spasojevića i sve žene svih tih ubica i kriminalaca. Svi kriminalci, ubice i zločinci u Srbiji imaju policijsku zaštitu, zato što je policija puna kriminalaca, ubica i zločinaca. Štite ustvari jedni druge.“
Stoga, zaključuje Danica Drašković, jasno je da doba zločinačkih pretnji nije prošlo:
„Ne osećam se sigurno. Znam da me i danas prate. Vidim to kad idem iz kancelarije, kad idem na posao, kad sedim negde u kafiću. Ali šta da radim?“
Veza kriminalaca, ostvarena tokom devedesetih, a između ljudi poput Dušana Spasojevića Šiptara (ubijenog prilikom hapšenja 2003. godine), jednog od lidera Zemunskog klana i pripadnika državnih formacija poznatih kao „Crvene beretke“, na čelu sa prvooptuženim za ubistvo Đinđića Miloradom Ulemekom Legijom, pripremala je i čitav niz otmica bogatih ljudi, kako bi tim putem iznudila novac. Na njihovoj listi bili su biznismeni poput proizvođača posuđa Filipa Ceptera, srpskog kralja sećera Miodraga Kostića, vlasnika TV „Pink“ Željka Mitrovića, nekadašnjeg jednog od Miloševićevih omiljenih biznismena Bogoljuba Karića, ali i sportistu – fudbalera Dragana Džajića, koji je za dnevnik „Blic“ opisao situaciju u kojoj je prvi put posumnjao da je meta otmičara:
„Moja supruga je džipom išla surčinskom aerodromu kada ju je otpozadi udarilo jedno vozilo. Ona je krenula da izađe iz džipa, ali je prethodno pogledala u retrovizor i videla je da se svetla na tom vozilu pale i gase. Učinilo joj se da je sudar namerno izazvan. Dala je gas i nastavila put ka aerodromu. Pretpostavljam da sam ja bio meta.“
Milenković takođe otkriva da je krug onih koji su možda bili upoznati sa pripremama otmica, izlazio iz voda kriminala, i ulazio dublje, na primer, u vode estrade.
Svetlana Ražnatović, udovica Željka Ražnatovića Arkana, ista ona koja se pre nekoliko sedmica javno zahvaljivala srpskom premijeru Koštunici:
„Čoveku koji je ujedinio čitavu Srbiju!“
Po Milenkovićevim rečima, rekla je Spasojeviću da vlasnik TV „Pinka“ Željko Mitrović „iznosi pare u džakovima u inostranstvo i da ne zna više kako da ih pere“.
Doprinos koji je i sam svedok-saradnik Dejan Milenković davao zločinačkim poslovima nije zanemarljiv. Mora se potsetiti da je upravo on izveo jedan od pokušaja ubistva Đinđića februara 2003. godine u Novom Beogradu, kada je upravljao kamionom koji je presekao kolonu sa premijerovom vozilom. U zamenu za priznanje, to delo bi Milenkoviću moglo biti oprošteno, a on bi se uskoro našao na slobodi. To mnogima nameće pitanje – koliko se tom čoveku može verovati, o čemu Miloš Vasić kaže:
„Milenković je u dosadašnjem iskazu kao svedok-suradnik, uglavnom, 90 posto stvari koje je rekao, potvrdio navode optužnice.“
Ipak, jedno od iznenađenja u njegovom svedočenju je i tvrdnja da je meta za likvidaciju u jednom trenutku bio i jedan od Miloševićevih šefova tajne policije Jovica Stanišić (koji danas na slobodi iščekuje haško suđenje). Stanišić se smatra jednim od idejnih tvoraca „Crvenih beretki“, ozloglašenih kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hrvatskoj, a Ulemek je, tvrdi Milenković, razmišljao o odstrelu jer se Stanišić povezao sa bezbednosnim krugovima iz Crne Gore i nekim kriminalnim grupama koje nisu bile naklonjene komandantu „Crvenih beretki“. Novinar Miloš Vasić:
„Mogu da razumem ideju, mada je ideja preterano ambiciozna. Siguran sam da je Jovica Stanišić, čim je to njima palo na pamet, to već znao. Stanišić je jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji u ovom trenutku, zato što je imao 10 godina i više vremena da gradi infrastrukturu svojih neformalnih saradničkih veza i mreža, da infiltrira sve moguće, i vlasti i opoziciju i policiju i Državnu bezbednost i finansijske institucije i tako dalje. Ali je on, ja se plašim, suviše pametan igrač za ove nesrećnike iz Zemuna.“
Bez obzira na to kakva će biti završnica procesa protiv lidera krupnog kriminala u Srbiji, insitiraju naši sagovornici da pitanje koliko su zaista zločinačke organizacije iznutra urušene, ostaje otvoreno.