Napad skinhedsa na dvoje aktivista nevladine organizacije „Žene u crnom“, u javnosti poznate po svojim antiratnim stavovima i mirovnim inicijativama, prema rečima Miloša Uroševića, mladića koji je bio izložen ataku skinhedsa, dogodio se u centru Beograda u trenutku kada se sa aktivistkinjom „Žena u crnom“ Violetom Đikanović i njenom kćerkom vraćao iz izbornog štaba Liberalno-demokratske partije:
„Dvojica skinhedsa su meni dobacili: ,Pederu! Znam ja tebe, ti su u Ženama u crnom, zbog tebe imam krivičnu prijavu…‘ Violeta se okrenula i rekla mu: ,Meni nešto kažeš?‘. Onda je on pošao za nama, uhvatio mene za kosu, savio me… Violeta mu je naprskala nekakav biber-sprej u oči i onda me je pustio. Ali ovaj drugi što je bio sa njim, gurnuo je Violetu, ona je pala niz stepenice i udarila se u desnu stranu lica. Bila je na Urgentnom centru, ali nema nikakvih preloma, samo modrice.“
S druge strane, portparol srpske policije Dragana Kajganić kaže da je slučaj prijavljen iz Urgentnog centra, gde je Đikanovićevoj ukazana pomoć i podvalči.
„Kada je uviđajna ekipa došla, gospođa Violeta Đikanović je već bila otišla i nisu uspeli da obave razgovor s njom, nit da dobiju izjavu. U toku dana će probati da stupe s njom u kontakt, da dá neki opis napadača ili bilo šta.“
Iako kaže da bi mogao da prepozna napadače, Miloš Urošević ne očekuje adekvatnu reakciju policije i naglašava da je reč o politički motivisanom incidentu:
„On je verovatno mene video na stajanjima na Trgu Republike, snimio me i to je to. Juče su bili izbori, pa su možda bili time revoltirani. Ne znam.“
Učestali incidenti, poput onog koji se nedavno dogodio u jednom romskom naselju u blizini Leskovca, kada su na kućama tamošnjih građana zalepljeni plakati pretećeg sadržaja ili vređanje na rasnoj osnovi tampnoputog fudbalera Majka Tamvanjere na utakmici u Čačku, otvara pitanje odnosa države i društva prema manjinskim pravima i pravu na različitost. Socijalni psiholog Dragan Popadić ističe da država šalje slabe ili dvosmislene signale, te da bi morala biti mnogo jasnija u osudi događaja poput ovog u kome su napadnuti aktivisti nevladine organizacije „Žene u crnom“:
„S jedne strane se zaista osuđuju akti nasilja upućeni prema seksualnim manjinama, govori se o pravu na različitost, ali istovremeno postoje i pokušaji potpunog ignorisanja različitih nasilja ili diskriminacije prema takvim ljudima. Tako da svako ko ima takvu vrstu predrasuda, faktički se oseća od strane društva ohrabren da takve predrasude slobodno ispoljava i da bude nasilan, zato što može s pravom očekivati da će to biti tolerisano.“
Nesumnjivo je da u društvu postoje pojave koje diskriminišu osobe različitih orijentacija, ali svaki značajniji incident država je osudila, tvrdi Vladimir Đurić, pomoćnik direktora Službe za ljudska i manjinska prava. On dodaje da je u pripremi antidiskriminacioni zakon, ali i ukazuje na još jednu pojavu:
„Nesumnjivo je da je u kontekstu diskriminacije najteži i društveno najopasniji onaj tihi vid diskriminacije. Upravo će se i antidiskriminaciono zakonodavstvo koje se priprema, između ostalog baviti i tom problematikom, tom stranom aspekta diskriminacije i netrpeljivosti prema različitim društvenim grupama, u koje nesumnjivo spadaju homoseksualne grupe.“
Jedini način da se društvo izbori sa učestalim pojavama diskriminacije je država bude doslednija u stavu da su takve pojave apsolutno zabranjene, te da se i zakonski i moralno moraju osuditi, zaključuje naposletku Dragan Popadić:
„Ja lično verujem da težina kazne tu nije toliko bitna, koliko je bitna ta jednodušnost u osudi.“
„Dvojica skinhedsa su meni dobacili: ,Pederu! Znam ja tebe, ti su u Ženama u crnom, zbog tebe imam krivičnu prijavu…‘ Violeta se okrenula i rekla mu: ,Meni nešto kažeš?‘. Onda je on pošao za nama, uhvatio mene za kosu, savio me… Violeta mu je naprskala nekakav biber-sprej u oči i onda me je pustio. Ali ovaj drugi što je bio sa njim, gurnuo je Violetu, ona je pala niz stepenice i udarila se u desnu stranu lica. Bila je na Urgentnom centru, ali nema nikakvih preloma, samo modrice.“
S druge strane, portparol srpske policije Dragana Kajganić kaže da je slučaj prijavljen iz Urgentnog centra, gde je Đikanovićevoj ukazana pomoć i podvalči.
„Kada je uviđajna ekipa došla, gospođa Violeta Đikanović je već bila otišla i nisu uspeli da obave razgovor s njom, nit da dobiju izjavu. U toku dana će probati da stupe s njom u kontakt, da dá neki opis napadača ili bilo šta.“
Iako kaže da bi mogao da prepozna napadače, Miloš Urošević ne očekuje adekvatnu reakciju policije i naglašava da je reč o politički motivisanom incidentu:
„On je verovatno mene video na stajanjima na Trgu Republike, snimio me i to je to. Juče su bili izbori, pa su možda bili time revoltirani. Ne znam.“
Učestali incidenti, poput onog koji se nedavno dogodio u jednom romskom naselju u blizini Leskovca, kada su na kućama tamošnjih građana zalepljeni plakati pretećeg sadržaja ili vređanje na rasnoj osnovi tampnoputog fudbalera Majka Tamvanjere na utakmici u Čačku, otvara pitanje odnosa države i društva prema manjinskim pravima i pravu na različitost. Socijalni psiholog Dragan Popadić ističe da država šalje slabe ili dvosmislene signale, te da bi morala biti mnogo jasnija u osudi događaja poput ovog u kome su napadnuti aktivisti nevladine organizacije „Žene u crnom“:
„S jedne strane se zaista osuđuju akti nasilja upućeni prema seksualnim manjinama, govori se o pravu na različitost, ali istovremeno postoje i pokušaji potpunog ignorisanja različitih nasilja ili diskriminacije prema takvim ljudima. Tako da svako ko ima takvu vrstu predrasuda, faktički se oseća od strane društva ohrabren da takve predrasude slobodno ispoljava i da bude nasilan, zato što može s pravom očekivati da će to biti tolerisano.“
Nesumnjivo je da u društvu postoje pojave koje diskriminišu osobe različitih orijentacija, ali svaki značajniji incident država je osudila, tvrdi Vladimir Đurić, pomoćnik direktora Službe za ljudska i manjinska prava. On dodaje da je u pripremi antidiskriminacioni zakon, ali i ukazuje na još jednu pojavu:
„Nesumnjivo je da je u kontekstu diskriminacije najteži i društveno najopasniji onaj tihi vid diskriminacije. Upravo će se i antidiskriminaciono zakonodavstvo koje se priprema, između ostalog baviti i tom problematikom, tom stranom aspekta diskriminacije i netrpeljivosti prema različitim društvenim grupama, u koje nesumnjivo spadaju homoseksualne grupe.“
Jedini način da se društvo izbori sa učestalim pojavama diskriminacije je država bude doslednija u stavu da su takve pojave apsolutno zabranjene, te da se i zakonski i moralno moraju osuditi, zaključuje naposletku Dragan Popadić:
„Ja lično verujem da težina kazne tu nije toliko bitna, koliko je bitna ta jednodušnost u osudi.“