Danas je samo u pitanju gledanost

RSE: Da li se ponosite svojim sinom?

ANDRIĆ: Kako da ne.

RSE: Vi ste sada urednica Trezora. To je dragoceni serijal koji nas podseća na starost beogradske televizije, na njenu istoriju, na njene uspehe i neuspehe. U Trezoru je sadržano nekih 50 godina istraživanja?

ANDRIĆ: Tako je, za dve godine ćemo imati 50 godina.

RSE: Ti prvi televizijski materijali uglavnom nisu sačuvani?

ANDRIĆ: Jesu jer je Televizija radila filmske storije, filmske materijale i filmske drame, tako da je ono, što je na filmu, ipak sačuvano.

RSE: Televizija je počela 1958. godine na sajmu.

ANDRIĆ: Počela je 23. avgusta 1958. godine i trajala je devet dana, koliko je trajao i sajam. Nastao je mali prekid, da bi 28. decembra krenula šema JRT-a. U toj šemi bila su tri studija. U međuvremenu je Ljubljana počela da emituje. Zagreb je počeo pre Beograda. Bit će 50 godina 2008. godine, i bivšeg zajedničkog programa, i Televizije Beograd, i televizije u Srbiji kao redovnog programa.

RSE: Tada su televizori stajali u izlozima radnji. Retko ko je u tim počecima imao televizor. Narod se okupljao oko televizora, koji su bili kao neko čudo. Bila je crno-bela, bio je Mića Orlović. Sva ta lica su decenijama ostala prepoznatljiva i bliska gledaocima. Pre Trezora ste radili TV-teku. Radite li nešto kao Kinoteku – skupljate filmove koji su nešto značili u prošlosti, pa ih puštate na uvid?

ANDRIĆ: Mora da se pravi razlika između našeg arhiva i dokumentacije i onoga što ekipa Trezora bira za prezentovanje. Mnogi me identifikuju sa rukovodiocem dokumentacije, a ja sam samo, verovatno, najveći korisnik te arhive. Mogu da govorim o stanju u arhivi, ali teško mogu da odgovorim zašto je nešto izgubljeno, mada znam kako je izgubljeno.

RSE: A kako je izgubljeno?

ANDRIĆ: Ima nekoliko načina. U početku, kada je Televizija kupila magnetoskop, 1962. godine, mogla je od tada da čuva programe, ali ih nije čuvala. Imala je malo traka, ne zato što je bila siromašna, već zato što je ideja da se nešto reprizira bila tada van svake pameti u uredništvu. Na televiziji je išao samo jedan program i samo premijerno. I kada je počelo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih da se reprizira, to je bilo samo ono što je bilo nagrađeno, pa je sačuvano. Nije tada postojala svest da je to, na neki način, kulturna baština, da će postati kulturna baština. Ta ideja da nešto uvek mora da bude premijerno mi se dopada i to mi je simpatično. Uvek branim to vreme i objašnjavam zašto je to tako. Kasnije su urednici imali pravo da na kartonu napišu da li se nešto čuva ili briše. Ti kartoni postoje i danas. Mališa Mariknković, urednik humorističkog programa, ima najviše potpisa, ali on ima i najveću produkciju. I muzički program je jako mnogo brisan, ali je i on imao najveću produkciju. Dnevnik je čuvan tek od 1987. godine. Nije postojala neka ideja da se sačuva Dnevnik. Sačuvane su filmske storije koje su stizale razmenom, kao i naše, ali ne postoji snimak Dnevnika, ne postoji najavna špica, voditelj u studiju, novinar u studiju, spiker u studiju i ono što je išlo između. I vi ste radili u informativnom programu i niste razmišljali o tome da li se to čuva, ili ne.

RSE: Znam da se čuvalo, ali nisam znala do kada. Znam da je bila informacija da moramo da brišemo jer su nam potrebne trake za nova snimanja, kao nije bilo para za nove trake. Takođe znam da je Televizija tada dobro stajala i kada god je štrajkovala neka fabrika u Beogradu, uvek je Televizija davala pare da se radnici umire i da se prekine štrajk. Besparica sigurno nije bila razlog.

ANDRIĆ: Mislim da je uzrok nečuvanja samo nesvest o tome.

RSE: Čula sam da su se pri NATO bombardovanju razletele trake po okolnom drveću?

ANDRIĆ: To je zanemarljiv broj. Već je jedan deo povučen iz tog dela koji je bombardovan da bi se sredilo stanje. Nije se emitovala tolika količina programa. Izgubljeno je nešto malo, ono što se zateklo u Telekinu i u Tape-u, neke rezervne trake. Izgubljeno je ono što je bilo obezbeđeno za emitovanje na dan pre i za taj dan. Ne znam tačno koje su emisije tada izgubljene, ali ništa što bih zahvatila u fond, pa nisam našla.

RSE: Dok ste uređivali TV-teku, i sada Trezor, da li se desilo da su vam zabranili da nešto emitujete?

ANDRIĆ: U TV-teci jesu. Mira Otašević i ja smo radile na tome kao autori i urednici i zabranili su nam neke emisije krajem 1999. godine. Reagovali smo na početku 2000. godine i napisali smo otvoreno pismo, koje je bilo kovertirano davno, ali smo čekale pravi trenutak, da to ima i nekog odjeka jer je TV-teka emitovana u dva sata posle ponoći i gledali su je uglavnom sladokusci. Posle toga smo objavile knjigu koja se zvala Nisam gledao i ona je sažetak cele TV-teke jer smo voleli da se ne piše o nama, pošto je to bio malo subverzivni program. Tadašnji direktor Milanović TV-teku nije gledalo, to ga nije interesovalo. Svega je tu bilo. Tada su na repertoaru bili Dragan Babić, Fića David i stigla je naredba da se cela ta nedjelja, svih pet emisija TV-teke, skinu. Onda smo predale to pismo svim štampanim medijima, kao i direktoru Milanoviću. Sve novine su to objavile i postale smo zvezde. Mi smo tim otvorenim pismom dale otkaz Milanoviću. Naravno da smo odmah suspendovane i skinute s programa. Sutradan se desilo Arkanovo ubistvo i više se nismo pojavile na naslovnim stranicama. Vratila sam se na Televiziju 2001. godine, ali nisam htela više da se vraćam u dramsku redakciju, nego sam želela da obnovim rad redakcije za istoriografiju, koja je, takođe Milanovićevom zaslugom, zatvorena i pobacano je sve što je bilo u toj redakciji. To smo izvadili iz nekog blata i tako počeli ponovo da radimo u redakciji. Trezor je čedo redakcije za istoriografiju.

RSE: Koliko je Trezor gledan? Ipak se emituje u dva sata popodne, u vreme kada nije mnogo gledana televizija, i noću posle ponoći.

ANDRIĆ: Počeli smo 2002. godine u 17:00, ali tada Trezor nije bio poznat. Onda su nas premestili u 11:00, pa u 9:00, pa jedno vreme samo noću. Onda je bila velika reakcija i u štampi, pa su nas vratili u 9:00, a sada smo u 12:30. Uvek ide i ta repriza posle ponoći. Gledanost ne pratim i ne interesuje me. Bitno mi je da nam se javljaju ljudi iz neverovatnih krajeva sveta, iako preko satelita može da nas gleda samo Evropa. Ono parče satelita, putem kojeg je mogla da nas gleda i Amerika, smo izgubili pre bombardovanja. Ljudi nas gledaju preko Interneta u Americi i Australiji. Javlja se neverovatan svet. Jednom se posle Trezora javila neka žena da kaže da bi htela da vidi Zuzanu Halupovu, da zna da ta emisija postoji, da nas molim da je pustimo jer joj to mnogo znači. Pitamo uvek za ime, prezime i telefon, da možemo da javimo kada će biti ta emisija na programu. Ta žena je rekla da nema telefon, da je došla u govornicu da nas nazove. Kada se neko posle Trezora obuče, ode u govornicu i traži da razgovara sa nama, onda je to gledanost.

RSE: Odmah dobijete krila.

ANDRIĆ: Apsolutno.

RSE: Povodom 50. godišnjice Televizije, sigurno radite na nekoliko projekata. Onaj, koji mi se čini važnim, su čistke na Televiziji, kada je 1100 radnika poslato na prinudne odmore, a jedan manji broj je dobio otkaze. Kako ste to koncipirali?

ANDRIĆ: Mi nemamo vremena za veliko istraživanje. Od aprila meseca će Trezor da se svede na jedan termin nedeljno, a ja ću sa jednom malom ekipom, sa jednim čovekom, raditi na pripremi nekih ključnih programa, ljudi i događaja tokom 50 godina. Mislim da je vreme da i lepe i ružne stvari prostremo u javnost. Ta 1993. godina je jedna od gadnijih. Nameravam ići samo do jedne granice. Nije Trezor mesto gde to treba istražiti do kraja, ali može da se otvori problem, pa će valjda neko da zagrize.

RSE: Vreme od kada je Tito umro, pa sve do pojave Miloševića na vlasti, bilo je neko zlatno doba novinarstva u Jugoslaviji, posebno u Beogradu. Tada se govorilo za hrvatsko novinarstvo – šutnja, a za bosansko - tamni vilajet. Mi smo se razmahali, dobili autorski dnevnik. Goran Milić i Omer Karabeg su ostavili neki svoj pečat. Imali smo talk-show, jedno Kino oko, Zip, emisije koje su se gledale širom bivše Jugoslavije. U Miloševićem godinama je došlo do opšteg pada televizije, ali su u međuvremenu Hrvati napravili ogroman prodor. Nemam uvid o tome šta se radi u Bosni, ili u Makedoniji, ali to što gledam na hrvatskoj televiziji, pogotovo njihove talk-show emisije i dnevnike, to je nešto fantastično. Mi smo jako pali.

ANDRIĆ: Nemam vremena, a volela bih da se bavim istraživanjem istorije televizije. Mislim da su sedamdesete godine, u umetničkom i obrazovnom programu, bile najplodnije, a da su osamdesete bile najplodnije u novinarskom informativnom delu. Mislim da je 1990. godine Televizija Beograd bila vrlo uljuljkana u samu sebe, imala je samo konkurenciju na JRT tržištu, koja je bila pozitivna konkurencija. Znalo se da Televizija Beograd ima jako novinarstvo i da je bila jaka u nekim revijalnim muzičkim programima. Znalo se ko šta pokriva i gde je ko odličan i malo se gledalo u tuđi studio. U svakom slučaju su to bila pozitivna konkurentska stremljenja, ali pojavom drugih televizija posle devedesetih, pojavom Studija B, Politike i sličnih, mislim da se Televizija Beograd izgubila i da je počela da se boji da gubi primat. To više posmatram kroz igrani program, u kojem sam od 1971. godine, i baš sam već veteran. Budući da sada radim sve programe u Trezoru, potkovala sam se i moj je utisak da je Televiziji izmaknut taj pijedestal i nije se snašla.

RSE: Ona je bila monopolista, bar ovde na srpskom tržištu, ali nije bila na jugoslovenskom jer su postojali i drugi.

ANDRIĆ: A u tome je došlo sve ono što su donele devedesete. Moramo deo tih devedesetih istražiti.

RSE: To što se negde pogubila Televizija Beograd, kao jedna snažna institucija, u masi novih televizija je dovelo do toga da na svim televizijama, čak i na onim koje su uživale veliki ugled i u Miloševićevo vreme, dođe do izvesnog stepena pinkoizacije – što više šarenila, što više ružičastih stvari da zaboravimo sve što je naš problem, kako onda, tako i danas. Kakav to utisak stvara na medijskoj sceni?

ANDRIĆ: Ne znam kako je to krenulo, ali danas je samo u pitanju gledanost. Ako se gleda 48 sati svadba, onda ćemo praviti takve emisije na svim televizijama. Ako se gleda Veliki brat, onda svi prave samo to.

RSE: Znači people-metar je glavni kriterij?

ANDRIĆ: Bar za sada.

RSE: A ta edukativna uloga? Kada sam počinjala na televiziji, bilo je puno edukativnih emisija, bio je sjajan putopis Milana Kovačevića. Postojale su fantastične dečije emisije koje su radili Bajfordovi, koje je radio Ršumović, Dragan Babić.

ANDRIĆ: Duško Radović je od cele te redakcije napravio to što jeste, primer u celoj Evropi. Oni su radili neke stvari sa lutkama pre BBC-a.

RSE: Televizija Beograd je tada igrala ulogu javnog servisa, mada nije bila. Javni servis, za razliku od komercijalnih stanica, je obavezan da ima i edukativni program i dečiji program.

ANDRIĆ: Televizija, kao novi medij i kao zreli medij, u svom zrelom periodu sedamdesetih i osamdesetih, je okupljala velika imena kulturne scene, pisce pre svega. Scenario je na televiziji najvažniji, pa i kada je u pitanju show. Tada su svi veliki pisci i pesnici bili okupljeni oko Televizije. Televizija je okupljala i takve ljude. Ne znam pravi razlog. Morate sačekati. Naći ću neki odgovor do 2008. godine.

RSE: Jako mnogo ima repriza na Televiziji Beograd. To su uglavnom vrlo solidno urađene serije, kao Salaš u malom ritu, Majstori i drugi. Po onome što pročitam u štampi vidim da naš svet voli da gleda te reprize, ali je jako malo programa koji bi govorio o savremenoj Srbiji, sa nekom urbanom temom, može da bude i ruralna, ali da bude neka tema koja odiše savremenošću. Toga ima na drugim televizijama, ali je to više sarkastično. Uvek rado pogledam Ljubav, navika, panika. To me razgali, ali to nije to.

ANDRIĆ: Nisam za tu temu pravi sagovornik. Jako sam se odmakla od tog igranog programa i zagnjurila se u arhivu. Ne pratim, i ne znam zašto bih, jer se sada bavim onim najstručnijim čim mogu da se bavim. U Trezoru vrlo retko ulazimo u devedesete godine. Mislim da je potreban neki mali otklon od savremenog vremena. Mislim da je razlog nedostatka takvih emisija, nedostatak dobrih scenarija i novca. Igrani program na Televiziji je pao niže nego što treba još osamdesetih godina, kada je velika suma novca iz budžeta otišla na Igre bez granica. Uvek govorim da su Igre bez granica za to krive, a sada bi smo ih rado gledali, u odnosu na neke druge stvari. Sa prvim Igrama bez granica smo izgubili i pisce.

RSE: Zar je to bilo toliko skupo?

ANDRIĆ: Užasno. Takmičari idu u inostranstvo, pre toga idu delegacije da se dogovore, pa oni dolaze ovamo. Sve košta.

RSE: Koliko vremena dnevno provodite na Televiziji? Koliko vas emocionalni i vremenski iscrpi Televizija?

ANDRIĆ: Emocionalno me crpi, ali i puni. Jako volim to što radim. Volim te ljude. Otkrila sam u tehnici savršene ljude. Videla sam da je tehnika podjednako bitna, da su ti ljudi majstori u svemu. Oni su jako važni za ono što mi, kao kreativci, radimo. Taj njihov zanos, koji i sada postoji, ih još uvek drži. Imam ogromnu ljubav prema toj kući. U nju sam ušla kao student na trećoj godini studija. Ona me zaposlila jer sam se proslavila jednom jedinim dramom. Dobila sam i stan. Još iz studentskih dana mi je to sve jako pozitivno da sve te, u međuvremenu ružne stvari koje su se desile, pokušavam da razumem, nikako da opravdam. Provodim na Televiziji 24 sata. Malo spavam, tako da sam 24 sata u tome. Volela bih da završim taj fanatizam sa 2008. godinom. Moram da stavim neku tačku.

RSE: Šta je sa idejom o Muzeju RTS-a?

ANDRIĆ: To je bolna tačka. Muzej je pokrenuo Stanko Crnobrnja, kao urednik redakcije za istoriografiju. On je 1988. godine imao rešenje Radničkog saveta sa potpisom Mitovića i predsednika Radničkog saveta da na tome može da počne da radi. On je to napustio jer je bilo mnogo posla. Važno je da je pokrenuo tu stvar. Nije se odmakao dalje od tog rešenja. Jedan tim je radio devedesetih godina na tome, najviše u strahu da se sve to od programa ne izgubi jer je devedesetih mnogo stvari brisano i nije čuvano ono što je rađeno. Napravili smo jedan projekt, koji smo obnavljali kako bi se menjao ministar za kulturu jer on, po zakonu, osniva muzej, bilo koji. Od svih ministara kulture, samo nas je pozvao Ratomir Vico na razgovor, i niko drugi. Svi su oni rekli super i ništa više.

RSE: Ostaje mi da vam se zahvalim što nas podsećate na dane ponosa RTS-a i na dane stida, koji su takođe postojali u jednom periodu.