Improvizovane stvari kratko traju

RSE: Završili ste arhitekturu na Tehničkom fakultetu.

MILOSAVLJEVIĆ: Završila sam arhitekturu na Univerzitetu u Beogradu. Iako sam želela da studiram primenjenu umetnost, roditelji su mi savetovali u to vreme da studiram nešto normalno, pa onda da radim šta hoću. Pošto sam bila dosta disciplinovana, završila sam fakultet, ali sam se bavila interijerom od prvog dana.

RSE: Izdali ste knjigu Kuće umetnika. Pre toga ste izdali knjigu Stilovi u interijeru. Knjiga Kuće umetnika je puna slika. Koliko je ljudi obuhvaćeno tom knjigom?

MILOSAVLJEVIĆ: Rađena je skoro desetak godina. Počela je vrlo spontano, još dok sam pisala knjigu koja se više odnosi na poetiku interijera. Ta knjiga se zove Soba koju sanjam. Između ostalih, tu su bile i sobe slavnih ljudi i to kako ih doživljavate kada dođete u priliku da posetite neku od tih kuća. Postoji velika raznolikost. To mi je bio prvi podsticaj. Moja kćerka, koja je istoričar umetnosti, i ja, kada god smo negde putovale, zajedno ili odvojeno, uvek smo iskoristile priliku da posetimo neku od kuća umetnika koja je bila na putu. Vremenom smo posetili šezdesetak kuća. Neke od tih kuća u toj knjizi danas ne postoje. Mnoge su nestale, ali su ostale zabeležene u nekim pričama i sećanjima, u pričama samih umetnika, ali i u pričama nekih koji su ih poznavali. Iz domena arhitekture i interijera to je preraslo u opis života ljudi u kući, a to je nešto sasvim drugo. Kako čovek živi u kući je doživljaj koji prevazilazi arhitekturu i interijer u tehničkom smislu.

RSE: Tu su najčuvenija imena kao Gete, Dostojevski, Pikaso?

MILOSAVLJEVIĆ: Tako je. Neke od tih kuća su pretvorene u muzeje. To su sjajne turističke destinacije i te kuće su zaista posećene u tim gradovima. Neke su ostale samo u mašti, a možda baš i nisu bile takve. I ove koje postoje, možda su i suviše doterane. Možda i nisu bile baš takve kao što se piše, ali ostavljamo čitaocima da ih sebi dočaraju i da pročitaju nešto od tih ljudi. Na primer, Prustova soba je tako mala. To je jedan strašno stešnjen prostor u kome je on dvadesetak godina provodio svoje vreme, vrlo vezan za tu svoju sobu i za određeni poredak u njoj. Možda će ona podstaći nekoga da pročita Traganje za izgubljenim vremenom.

RSE: Naš novi život podrazumeva da mladi ljudi, ali i ostali, mogu na kredit da kupe stan. Onaj koji je na kredit kupio stan uvek ima neku ratu koja mu teško pada, makar u većini slučajeva. Kako da uredimo svoj stan, a da to ne košta previše?

MILOSAVLJEVIĆ: U praktičnom maniru najdalje su otišli Skandinavci. Oni imaju svoju čuvenu IKEA-u, koja je zaista koncipirana tako da bude za mlade ljude, bez obzira što je koriste svi, i mladi i stariji, jer su to kvalitetne i dobre stvari. Koncipirana je uglavnom za male i jednostavne stanove, za mlade ljudi koji nisu opterećeni nekim stilskim varijantama. Mladi ljudi kupuju u IKEA-i, a kada stignu u neke godine u kojima treba da budu zasnovani na nekim čvršćim temeljima, onda idu na razne stilske varijante, na neke temeljnije strukture interijera. Mladi ljudi kod nas nemaju tu priliku. U Beogradu je otvoreno jako mnogo ekskluzivnih salona nameštaja, sa veoma skupim, najčešće talijanskim, nameštajem, koji je sjajan, ali koji mnogo košta. Jeftine i jednostavne varijante nisu baš dostupne našim ljudima.

RSE: Kakav nameštaj savetujete da kupi mladi bračni par koji je kupio dvosoban stan?

MILOSAVLJEVIĆ: Uvek je bitan kvalitet. Improvizovane stvari kratko traju i nisu udobne. Svaki interijer zahteva neke osnovne karakteristike kada se kupuje nameštaj. On mora da bude udoban, treba da bude kvalitetan. Najčešće se kupuje nameštaj na sklapanje, a čim je u pitanju rasklapanje, menjanje koncepcije sobe iz dnevne u sobu za spavanje, to zahteva svakodnevnu manipulaciju nameštajem, a ako je loša konstrukcija, ona će, ili biti neudobna za spavanje, ili će se brzo pokvariti. Kvalitet je veoma bitan. Čim je nešto kvalitetno, onda je i skupo. Ako mladi ljudi imaju novca, onda treba da kupe što kvalitetniji nameštaj. A ako nemaju novca, možda mogu ponešto da naslede i od roditelja. U današnjem potrošačkom mentalitetu događaju se neverovatne stvari i to u svim domenima dizajna, pa i u interijeru. Sve što se pravi, pravi se da traje što kraće, od mašine za veš, preko automobila, pa do kreveta, da bi proizvodnja mogla što brže da se okreće. Zato se i moda jako brzo menja. Šta bi radili ljudi da su Simensovi frižideri, koji traju 40-50 godina, i danas u modi. Kako bi tekla proizvodnja. Ono što nečiji roditelji imaju negde odloženo na tavanu, može da bude vrlo kvalitetno. Imam Tonet stolicu koja je stara 150 godina, a to je stolica moga oca, koju je on nasledio od svoga. Imam iste te stolice od moje svekrve, koje nose pečat Beč 1900. godina. To je tada bio pravi potrošački nameštaj za masovnu, i proizvodnju i potrošnju, ali su one, evo već 150 godina, u stanju da traju. Znači da im kvalitet nije bio na zadnjem mestu, nego na prvom. Svaka Tonet stolica danas može kod dobrog majstora da se zategnu, da se ofarba, da se promeni sedište od pletene trske i da bude u upotrebi, ali toga danas više nema. Mnoge stvari su se pobacale. Kada sam studirala, postojala je jedna apsolutna diktatura modernizma. Tada je bilo toliko prokaženo sve što je staro, što nosi bilo kakav pečat nekih prohujalih epoha, makar i u asocijacijama, da su mnogi ljudi bacali te stvari jer je bilo nezamislivo da se u jedan moderan interijer unese nekakva starinska komoda. Smatram da je to bila prava diktatura modernizma. Šezdesetih godina su počele da popuštaju te stege, naročito novim tehnologijama koje su ih istisnule jer su dizajneri dobili mogućnost da projektuju nezamislive forme, recimo od naduvane plastike. Osamdesete godine su donele fenomen postmoderne, koja je devizu - manje je više, koja je bila iz tridesetih godina, zamenila sa - manje je dosadno. Onda su počeli citati iz starih stilova. Nastale su neviđene kombinacije. Bilo je to jedno oslobođenje koje je omogućilo arhitektima i interijeristima da se mnogo komotnije ponašaju u projektovanju, a naravno i korisnicima stanova. Danas su u modi neviđene kombinacije svega i svačega. Uvek preporučujem da osnovni nameštaj budu izuzetno dobro isplaniran i kvalitetan, kao recimo krevet. Garderobni ormar treba da bude dobro osmišljen za odlaganje. Sto mora da bude udoban za rad, ili za objedovanje. Stolica zaista prvo treba da bude udobna. Sve ostalo treba da bude potpuno individualno, potpuno slobodno izabrano.

RSE: Većina stanova kod nas je uređena strašno stereotipno. Veliki trosed, obično zelene, žute, crvene ili drap boje. Nema nekih kombinacija boja. Tu je i ogroman regal ili plakar, a nasred sobe, ispred troseda, tepih, imitacija perzera. Taj stereotip se ponavlja uglavnom kod ljudi koji su, ili manje obrazovani, ili imaju manje rafiniran ukus.

MILOSAVLJEVIĆ: Ljudi koji nisu na toj talasnoj dužini najčešće gledaju šta ima komšija, šta ima u izlogu i konačno na sajamskom štandu. Pisala sam da stan nije ni sajamski štand, ni izlog, nego je stan nešto vrlo intimno, vrlo lično. Svako u njega treba da unese ono što njemu odgovara. Postoje ljudi koji su potpuno ravnodušni prema interijeru, a postoje i estete koji imaju osećaj za lepo i koji imaju osećaj za intimnost, da to bude nešto njihovo. U vreme modernizma su porodične fotografije bile prognane sa zidova stana jer se smatralo da je to užasno loše. U to vreme sam govorila da to nije loše ako nekoga zadovolji, ako nekome u sobi pruža zadovoljstvo da gleda porodičnu fotografiju, treba i da je stavi. Porodična fotografija, ili kolaž porodičnih fotografija, može nekome da donese toliko radosti da ni jedan arhitekta nema prava da ih nekome ospori. Neka kombinacija boja koja čoveka asocira na neke oči ili šetnju po šumi, ako je zelena u pitanju, takođe je dozvoljena. Moraju da se poštuju neka određena pravila, koja su još iz klasične Grčke, a to su ravnoteža, proporcija, harmonija. Neko ima urođeni smisao za to i po tome uredi sobu, a da toga nije ni svestan. Neko to nauči ili pita nekoga za savet. Kada se ti principi ispoštuju, onda je sve drugo dozvoljeno. U simetriji uvek postoji ravnoteža. Ako napravite neki simetričan aranžman, uvek će to biti u ravnoteži i nema nikakvog rizika. Ali postoji i asimetrična ravnoteža, a to je ravnoteža masa koje su potpuno različite. To je zanimljivije, ali to opet zavisi od ukućana.

RSE: Ako je stan okrenut prema severu, kako da obojimo zidove? A ako je okrenut prema jugu, koje boje u tom slučaju koristiti?

MILOSAVLJEVIĆ: Teorija boja to jako striktno i tačno određuje. Tu nema nekih velikih nedoumica. Ako volite crvenu boju, a po svojoj prirodi ste nervozni, i obojite svoje zidove u crveno, nećete biti svesni koliko vas ta crvena razdražuje. To se odnosi i na strane sveta, ili na spratnu visinu zgrade. Ako neko stanuje u suterenu, naravno da neće biti dobro ako oboji zidove u sivo ili nekim tamnim smeđim tonovima, nego mora da koristi što više bele. Ta bela treba da bude topla, kao mleko. Osunčane sobe i prostori zahtevaju hladne tonove. Mračne sobe zahtevaju tople tonove, ali i tu treba da postoje nijanse. Žuta je topla boja, ali može da bude užasno teška i agresivna ako je previše te iste žute, morala bi da bude što pastelnija. Boje zahtevaju prepoznavanje i osećaj za slaganje.

RSE: Šta preporučujete za podove?

MILOSAVLJEVIĆ: Itison nikako ne preporučujem. Bio je svoje vreme u modi i jako aktuelan. On, na prvi pogled, daje divnu intimnost, ali zahteva strahovito održavanje, koje je suviše komplikovano za modernog čoveka. Nikada ne bih preporučila podove obložene itisonom, ali kvalitetnim parketom. To je ipak najbolja varijanta. Laminati se vrlo lako postavljaju i lako menjaju, ali dobar, kvalitetan lakirani parket je najbolje rešenja jer se lako održava, dugo traje i lepo izgleda.

RSE: Kakvo treba da je osvetlenje u stanu?

MILOSAVLJEVIĆ: Osvetlenje je izuzetno važno. Bitno je dnevno svetlo koje dolazi sa prozora, ali noću stan možete da pretvorite u bajku. Potrebno je dobro osvetliti prostor centralnim osvetlenjem. Kada uđete u sobu i upalite svetlo, ono mora da vam osvetli celu sobu. Dalje osvetlenje zavisi od onoga šta radite u sobi, da li ste za stolom, ili leškarite na fotelji, ili gledate televiziju. Svaki kutak sobe treba da ima mogućnost lokalnog osvetlenja. Kombinacija osvetlenja je jako važna. Ako imate samo centralno osvetlenje, soba ne može dobro izgledati.

RSE: Kako osvetliti kuhinju?

MILOSAVLJEVIĆ: Kuhinju treba osvetliti centralnim osvetlenjem, da ima dobro osvetlenjen prostor u svakom uglu. Radna ploča mora da bude dobro osvetljena običnom fluorescentnom svetiljkom ispod površine gornjih ormarića, koji najčešće vise na zidu. Stol za ručavanje treba odvojeno osvetliti visećom lampom, koja može istovremeno da bude i centralno osvetlenje.

RSE: Imam utisak da je kupatilo najveći minus u stanovima.

MILOSAVLJEVIĆ: Zato što je ono modernom koncepcijom stambenih prostora masovne izgradnje stavljeno u sredinu prostorije jer se tako najbolje organizuje sve ostalo i ono je ostalo bez prirodnog osvetljenja. U kupatilu, kada ima prozor, možete da gajite i malo zelenila, ali ono je uglavnom i malo i skučeno i mračno, što je strašno. Kupatilo je dobilo i druge funkcije nego što je nekada imalo. Nekada je služilo samo za održavanje higijene, a sada služi i za pranje rublja. To zahteva prostor za odlaganje prljavog rublja, za odlaganje čistog, neopeglanog, rublja, za odlaganje peškira. Kupatilo ne sme da bude malo.

RSE: Uglavnom je malo.

MILOSAVLJEVIĆ: U novogradnjama je malo i kada je često zamenjena tušem. Veliki sam pristalica tuša, ali kada je beba u stanu onda je dosta zgodno da postoji kada za pranje rublja koje se pere na ruke. Nije ni tuš sasvim idealno rešenje.

RSE: Bilo bi najbolje imati dva kupatila, jedno sa tušem, a drugo sa kadom.

MILOSAVLJEVIĆ: Da, ili imati oboje u istom.

RSE: Šta kažete na to da je Beograd postao jedno veliko gradilište poslednjih godina?

MILOSAVLJEVIĆ: To je lepo. Moj muže se nervira što se stalno svuda nešto gradi, a ja mu kažem da je to dobro. Treba da se gradi i svaki veliki grad zahteva da se gradi. Ne može da se konzervira i da Ostane doživotno neka varijanta koja bi se zatvorila, ali i tu treba imati granice. Stalno imamo izgradnju i stanova i svega ostalog i na svakom ćošku kafiće. Ulica Starhinjića Bana je nekada bila oaza totalne tišine, krasile su je divne lipe, bila je to jedna milina. Sada je dobila jedan drugi lik koji je zanimljiv.

RSE: Sem onima koji stanuju u toj ulici.

MILOSAVLJEVIĆ: Tako je, oni su potpuno van sebe. To nije niko planirao. Niko nije seo za sto i isplanirao da Ulica Strahinjića Bana postane onakva kakva je sada. To se dogodilo vrlo spontano. Kada bih analizirala te fenomene, možda bih došla do nečega.

RSE: Da li ste bili skoro na Dedinju?

MILOSAVLJEVIĆ: Bila sam nedavno u srednjoj školi za dizajn.

RSE: Ja svoje goste, koji nisu iz Beograda, obično provozam Dedinjem i rezidencijalnim delom Beograda. Tu ima jako mnogo lepih kuća, ali i beskrajno neukusnih. Preovladava kič.

MILOSAVLJEVIĆ: To je tačno i to bi trebalo zabraniti jer takva rezidencijalan mesta treba da imaju određena pravila. Postoje divne nove grupacije zgrada koje su dobijale nagrade. To su zgrade u nizu koje su izuzetno moderno koncipirane, ali su unutra mogućnosti takve da možete da prilagodite prostor. Tu postoje osnovni elementi interijera od kojih mogu ukućani, svojom maštom, znanjem ili novcem da naprave nešto sasvim posebno, da ne budu neka uniformiranost. Postoje vrlo lepe grupacije na Dedinju, ali postoje i katastrofe od kuća, koje bih stavila u neke knjige da se vidi na šta liče zgrade ljudi koji samo imaju novac i ništa drugo. Jedan izuzetan beogradski arhitekt, fenomenalan, je pristao da radi kuće koje su pune karijatida, koja je naga. Nalaze se u bašti, ali su vama okrenute leđima dok sjedite za stolom. Bitno je da se vide sa ulice. On je dobio enormni honorar, i stidi se toga. Povukao ga je taj novac. Neko ga je odbio, pa se možda i pokajao.

RSE: Da li ste bili u Down-town-u?

MILOSAVLJEVIĆ: Zaista izgleda odlično i mislim da će Novi Beograd biti pravi down-town. Biće lepo, mada sam lično protiv opere u Novom Beogradu.