****
RSE: Posle vesti iz Rige o prijemu u Partnerstvo za mir, da li mislite da će i Evropska unija otvoriti vrata Srbiji za pridruživanje, bez isporuke Mladića i pre izbora, što neki optimistički najavljuju?
MILOSAVLJEVIĆ: Prijem u Evropsku uniju nije isto što i prijem u Partnerstvo za mir. To su stvari koje teku jednim redom. Pretpostavljam da će se u postupku pridruživanja Evropskoj uniji taj zahtev za isporuku Mladića, i za neke druge reforme koje su kod nas neophodne, tek kasnije postavljati i moraće biti ispunjen sasvim izvesno.
RSE: Jedna od obaveze Srbije je i reforma policije. Baš na tome je zapela Bosna i Hercegovina, naravno zbog njenih specifičnih problema. Srbija je takođe dobila negativnu ocenu u Briselu.
MILOSAVLJEVIĆ: Reforme u Srbiji, kada se radi o čitavom sektoru bezbednosti, su dosta spore i odvijaju se na jedan način koji daje neke rezultate, ali su to još uvek veoma mali rezultati, to je još uvek veoma daleko od ispunjenja konačnih ciljeva.
RSE: A šta je problem u Srbiji - da li činjenica da reforme znače da se i policija i Vojska oslobode balasta Miloševićevog vremena?
MILOSAVLJEVIĆ: Između ostalog znače i to. Potrebno je i da taj naš čitav sektor bezbednosti, te tri glavne strukture, i policija i Vojska i službe bezbednosti, budu oslobođene čitavog nasleđa iz Miloševićevog perioda, ne samo ljudi, nego i niza drugih loših stvari koje su se događale, koje uključuju i rasvetlavanje određenih zločina iz prošlosti, utvrđivanja odgovornosti za njih. Srbija je nasledila dosta veliki i razgranat bezbednosni aparat od države SFRJ, a kasnije i SRJ. U državi SRJ, kao i proteklih pet godina, nije došlo do suštinske reforme tog velikog aparata. Imamo Vojsku koja je pretežno velika. Tu se radi o cifri od 40 i nešto hiljada ljudi, koliko je ukupno ljudi u Vojsci. Slično je i sa policijom i službama bezbednosti. Same službe su brojne, razdelene po funkcijama, nadležnostima, poslovima i međusobno ne sarađuju. Vojne službe i službe Ministarstva spoljnih poslova su do juče bile podređene jednom drugom centru na nivou državne zajednice. Treba ih uklopiti u bezbednostni sistem Srbije i treba odlučiti šta nam je potrebno, koliko tih službi i koje su to.
RSE: Da li se to sve treba uraditi pre nego što dođe do odluke?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da treba. Imamo najnoviju vest iz Bugarske, koja je svega nekoliko nedelja pre ulaska u Evropsku uniju otvorila dosije i sprovela lustraciju.
RSE: Zašto to u Srbiji nije učinjeno i šta stoji na putu?
MILOSAVLJEVIĆ: To je ta ista priča o reformi sektora bezbednosti, o sposobnosti ili moći tog sektora kod nas da se još uvek suprotstavlja pravim reformama, da se suprotstavlja izvesnim lošim stvarima koje je radila i da budu utvrđeni krivci za te loše stvari, da se ljudi iz tih službi konačno stave tamo gde im je mesto.
RSE: Mogli bi smo reći da su prepreka Miloševićevi stari kadrovi koji postoje u Vojsci, bezbednosti i policiji?
MILOSAVLJEVIĆ: Moglo bi se i tako reći. Reforme se ne događaju zbog ne postajanja prave političke volje, barem ne kod naše dosadašnje tri vlade, da se te reforme sprovedu.
RSE: Koliko ima tajnih službi?
MILOSAVLJEVIĆ: Ima ih pet. To su: BIA, Vojno-bezbednostna agencija, Vojno-obaveštajne agencije i dve relativno male službe u Ministarstvu spoljnih poslova.
RSE: Koliko bi trebalo da bude službi nakon reformi?
MILOSAVLJEVIĆ: Recimo da je mera da postoji jedna civilna služba, eventualno jedna vojna služba, koja ima specifične zadatke, i eventualno jedna u okviru diplomatije. Tri službe mislim da su sasvim dovoljne.
RSE: Da li se može očekivati otpor jer to podrazumeva i priliku da se te službe oslobode balasta iz Miloševićevog vremena?
MILOSAVLJEVIĆ: Jedna takva nova organizacija službi bila bi prilika da se te službe oslobode ljudi iz prošlog vremena.
RSE: Da li vidite političku volju u ovom trenutku za tako nešto?
MILOSAVLJEVIĆ: U ovom trenutku, čini mi se, da su se stvari malo pomerile unapred, utoliko što je u samim službama došlo do izvesnog porasta svesti, do izvesnog saznanja da su reforme nužne. Naše su službe proteklih pet-šest godina otvorene za saradnju sa inostranim službama i mogle su da vide da ono što ovde postoji, nije ni blizu onoga što tamo postoji, u drugim demokratskim zemljama. One sada imaju jednu vrstu spremnosti za reforme, a naši političari će morati za to vrlo brzo da se pripreme.
RSE: Da li su te službe do te mere nepromenjene da bi mogle raditi sve ono što su radile devedesetih, ako bi politička volja bila takva da oni učestvuju i u političkim ubistvima?
MILOSAVLJEVIĆ: To je pitanje koje nas još više motiviše na reforme u ovom momentu. Službe i snage bezbednosti su jedan aparat koji izvršava zadatke, koje su spremne da se potčine političkoj volji. Ako nisu reformisane, ako ne gaje neke demokratske standarde i principe, ne poštuju zakon, utoliko će biti lakše da ih neki novi posrednik vlasti upotrebi za neke loše stvari.
RSE: Kada bi sutra neko sa vrha vlasti poželeo da naruči neko političko ubistvo, da li bi mogao da ga sprovede?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da i ova sva politička ubistva koja su do sada izvođena, nisu nikada bila rezultat samo službi bezbednosti, ili snaga bezbednosti, nego su uvek izvođene uz saradnju sa nekim kriminalnim klanovima, sa nekim ljudima iz sveta kriminala. Ima i onih ubistava, ili likvidacija, koja su potekla iz samih službi, koja su realizovana putem ljudi iz službi.
RSE: Ljudi iz službi su umešani u ubistvo Zorana Đinđića, ubistvo Ivana Stambolića, ubistvo Slavka Ćuruvije, u pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Ako bi sutra neko poželeo da likvidira svog političkog protivnika uz pomoć službi, da li mislite da bi mogao, sa službama kakvim one danas jesu?
MILOSAVLJEVIĆ: Sve te svari koje su se dogodile, a i neke druge za koje i ne znamo, su očigledno realizovane od jedne jedinice, Jedinice za specijalne operacije, koja je zbilja pripadala resoru ondašnje Državne bezbednosti.
RSE: Ali Rade Marković nije bio u JSO-u.
MILOSAVLJEVIĆ: Nije, ali je bio načelnik tog resora Državne bezbednosti. Otkako je ta jedinica rasformirana, čini mi se da je situacija bolja u tom smislu. Teško da bi se sada našli izvršioci tog profila i tako organizovani, kao što je bila ta jedinica.
RSE: Dva vojnika su ubijena na Topčideru sa sumnjom da su videla Mladića. Ako se ispostavi da je to tačno, o čemu to govori?
MILOSAVLJEVIĆ: To govori da je Vojska umešana u skrivanje generala Mladića i da ta umešanost Vojske nije samo iz perioda 2001. godine, kako se tvrdilo, nego da traje.
RSE: Da li je post-oktobarska vlast koristila službe i zato nije išla radikalnije na te promene, ili ta vlast nije imala vlast nad službama, pa zbog toga i nije mogla ništa da učini?
MILOSAVLJEVIĆ: Verujem da je u pitanju to drugo, da ljudi koji su 5. oktobra došli na vlast nisu bili ni spremni da se nose sa službama, niti su imali kadar koji je to mogao da radi, pa ni prava znanja o veličini i moći službi. Osim toga, 5. oktobar se odigrao uz dejstvo pojedinih delova snaga bezbednosti.
RSE: Kada pogledamo šta se događa u sudnici u kojoj se sudi za ubistvo Zorana Đinđića, i advokati i posmatrači kažu da je očigledna opstrukcija, da se tempira kada će koji optuženi suučesnik biti uhapšen. Javnost govori o tome da su političari pripremili Bagzija. Da bi se to zaista tako odgađalo, u celom sistemu mora ponovo da postoji lanac onih koji mogu takve namere da sprovodu, da odrede šta će ko u sudnici reći, kada će ko biti uhvaćen. Da li to znači da opet ništa nije regularno u ovoj državi?
MILOSAVLJEVIĆ: Ima elemenata za jednu takvu sumnju, za sumnju da se neka vrsta lanca, ili neka vrsta uticaja, još uvek odigrava, koja ne bi smela da se odigrava, ukoliko smo se odmakli od prošlog vremena i rešili da gradimo pravnu državu, da utvrdimo odgovornost.
RSE: Kako će onda neko ko ima takvu moć pristati na reforme koje će mu izvući mehanizme da sve to i dalje kontroliše?
MILOSAVLJEVIĆ: Jednim odlučnim stavom vlade i političkom voljom da se žele reforme. Sve službe, i policija i službe bezbednosti i Vojska, su ipak organi državne uprave. To su ipak ljudi koji moraju da slušaju vladu. Ako vlada jasno insistira na reformi, ako zna kako se reforma sprovodi, mislim da ne mogu odbiti tako nešto.
RSE: Šta mislite da je pravi razlog što se Mladić ne hapsi? Da li činjenica da službe nisu baš uverene da vlast iskreno želi da ga vidi u Hagu? Šta to govori o odnosu politike, policije i Vojske?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da vlada u jednom dužem periodu vremena nije ni imala jasan zahtev za hapšenje i izručenje Mladića.
RSE: Da li neko može doneti odluku da se ubiju dva mlada vojnika, ako su zaista videla Mladića? Ko može da donese tu odluku?
MILOSAVLJEVIĆ: Očigledno se radi o jednom događaju kome nije prethodila nekakva zvanična odluka, radi se o jednoj intervenciji.
RSE: A ako je u pitanju skrivanje prave istine, to se već ne može odlučiti na niskom nivou?
MILOSAVLJEVIĆ: To da. Ono što se dešavalo posle tog događaja, u istrazi, je očigledno bio jedan pokušaj zataškavanja.
RSE: Ko sve u ovoj državi štiti te koji su ubili vojnike? Da li to može da se uradi bez znanja najviših ljudi u državi?
MILOSAVLJEVIĆ: Vojska je strogo ustrojena na principu hijerarhije. Za tako ozbiljne odluke ne možete nikada, kao odgovorno lice, imati nekog vojnog tužioca ili nekog od takvih ljudi. To mora ići do vojnog vrha.
RSE: Razlog što Mladić do sada nije uhapšen je činjenica da nije bilo dovoljno političke volje. Da li postoji dovoljno političke volje da se nađe ubica dva mlada vojnika, ili je isti razlog jer nema jasnog političkog stava i naredbe?
MILOSAVLJEVIĆ: To je jedna pokazatelj koji nam govori da su reforme nužne. Moraju ljudi koji rade takve poslove, kao što su poslovi Vojske, policije, službi, biti predani zakonu, moraju se ponašati u skladu sa zakonom. Sve dok oni mogu ovako da se ponašaju, očigledno da nećemo biti u prilici da saznamo takve stvari, da izvedemo neke procese na jedan jasan i čist način.
RSE: Videli smo proteklih godina šta se dešavalo na relaciji dvojice najmoćnijih ljudi sa različitim političkim opcijama, koji su za sobom, činilo se, imali i pojedine službe. Ovih pet službi bile su podelene. Jedne su bile naklonjene tadašnjem premijeru, druge saveznom predsedniku. I danas su premijer i predsednik Srbije iz dve različite političke opcije. Kako sprečiti da svako ima svoje službe koje će se sudarati na terenu?
MILOSAVLJEVIĆ: Samo uvođenjem višestruke kontrole svih državnih organa. Ako pođete od ideje da je predsednik Republike vrhovni komandant Vojske, onda bi se moglo govoriti o tome da su vojne službe više njemu podređene, nego vladi, ali u toj kontroli bi onda morali da učestvuju i vlada i Parlament. Tako bi se taj problem mogao prevazići kada se radi o vojnim službama.
RSE: Verujete li, na osnovu onoga što znate o delovanju specijalnih jedinica i ličnosti kakve su Legija ili Arkan u ubistvu Đinđića, da su oni pomislili da su toliko jaki da mogu da počine i političko ubistvo, da dovedu sebi poslušnu vladu, da su pomislili da su dovoljno jaki, ili je to priča za malu decu, a zapravo su i oni u tom trenutku bili u rukama nepoznatog političkog moćnika koji ih je upotrebio?
MILOSAVLJEVIĆ: Pre ovo drugo. Pre se radi o tome da je i taj njihov protest ispred Sava centra, a i kasnije učešće u ubistvu premijera, naručen od nekih ljudi koji su dali ideju i iza nje stajali.
RSE: Ipak mislite da su naručioci iz oblasti politike?
MILOSAVLJEVIĆ: Teško je verovati da je Jedinica specijalne operacije, bez obzira na njenu ubojitu snagu i na broj ljudi koji je imala, pomislila da mogu da menjaju premijera i predsednika vlade i da nameću neke svoje ljude u vladu. Njihov zahtev je bio da smene ministra unutrašnjih poslova i da dovedu svoje ljude u BIA. Drugi deo su čak i uspeli posle tog protesta. Treba se prisetiti da je taj protest bio različito tumačen, da je ondašnji predsednik Koštunica dao izjavu koja se dala protumačiti kako on stoji na stanovištu da to nije neka stvar koja je opasna.
RSE: Bliže se izbori. Da li strepite šta će se dogoditi? Da li mislite da postoji mogućnost da dođe takva opcija koja će vratiti Srbiju u devedesete?
MILOSAVLJEVIĆ: Ne verujem da je to više moguće.
RSE: Da li mislite da je Srbija dovoljno zakoračila prema Evropi i da više niko ne može da je vrati sa tog puta?
MILOSAVLJEVIĆ: Upravo tako. Mislim da su procesi u ovih zadnjih nekoliko godina dosta odmakli, da mi ponekada suviše kritično posmatramo rezultate. Činjenica je da je ovde demokratija uhvatila korena, da u ovih proteklih nekoliko godina imamo rezultate takve da neka opcija devedesete, ili nešto slično, više nije moguća.
RSE: Da li građani ove zemlje mogu da odahnu, bez obzira na to koliko nereformisana bila policija, Vojska i službe bezbednosti, da nikada više neće obavljati one poslove koje su obavljali, bez obzira što su mnogi isti ljudi u tim službama?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da mogu. Nisam za to da se građani Srbije uspavaju u uverenju da reforme nisu potrebne. Građani moraju da insistiraju na reformama. Ukoliko više budu insistirali na njima, pre će se i dogoditi. Nisam neko ko bi rekao građanima da i dalje treba da se plaše ovih službi. Mislim da su se već i službe i policija dosta promenile.
RSE: Da li to važi i za političare?
MILOSAVLJEVIĆ: Političari se izgleda sporije menjaju od društva.
RSE: Da li to znači da jedan Čedomir Jovanović ne mora više da se plaši?
MILOSAVLJEVIĆ: Ne znam konkretno da li se taj čovek i koliko plašio. Ima nekih podataka o tome da se u nekoliko navrata njemu nešto spremalo, ali ne znamo da li je u pitanju baš to, ili je u pitanju nešto sasvim drugo. Pošto je sada predizborna kampanja, ne bih da govorimo do kraja o tome.
RSE: Posle vesti iz Rige o prijemu u Partnerstvo za mir, da li mislite da će i Evropska unija otvoriti vrata Srbiji za pridruživanje, bez isporuke Mladića i pre izbora, što neki optimistički najavljuju?
MILOSAVLJEVIĆ: Prijem u Evropsku uniju nije isto što i prijem u Partnerstvo za mir. To su stvari koje teku jednim redom. Pretpostavljam da će se u postupku pridruživanja Evropskoj uniji taj zahtev za isporuku Mladića, i za neke druge reforme koje su kod nas neophodne, tek kasnije postavljati i moraće biti ispunjen sasvim izvesno.
RSE: Jedna od obaveze Srbije je i reforma policije. Baš na tome je zapela Bosna i Hercegovina, naravno zbog njenih specifičnih problema. Srbija je takođe dobila negativnu ocenu u Briselu.
MILOSAVLJEVIĆ: Reforme u Srbiji, kada se radi o čitavom sektoru bezbednosti, su dosta spore i odvijaju se na jedan način koji daje neke rezultate, ali su to još uvek veoma mali rezultati, to je još uvek veoma daleko od ispunjenja konačnih ciljeva.
RSE: A šta je problem u Srbiji - da li činjenica da reforme znače da se i policija i Vojska oslobode balasta Miloševićevog vremena?
MILOSAVLJEVIĆ: Između ostalog znače i to. Potrebno je i da taj naš čitav sektor bezbednosti, te tri glavne strukture, i policija i Vojska i službe bezbednosti, budu oslobođene čitavog nasleđa iz Miloševićevog perioda, ne samo ljudi, nego i niza drugih loših stvari koje su se događale, koje uključuju i rasvetlavanje određenih zločina iz prošlosti, utvrđivanja odgovornosti za njih. Srbija je nasledila dosta veliki i razgranat bezbednosni aparat od države SFRJ, a kasnije i SRJ. U državi SRJ, kao i proteklih pet godina, nije došlo do suštinske reforme tog velikog aparata. Imamo Vojsku koja je pretežno velika. Tu se radi o cifri od 40 i nešto hiljada ljudi, koliko je ukupno ljudi u Vojsci. Slično je i sa policijom i službama bezbednosti. Same službe su brojne, razdelene po funkcijama, nadležnostima, poslovima i međusobno ne sarađuju. Vojne službe i službe Ministarstva spoljnih poslova su do juče bile podređene jednom drugom centru na nivou državne zajednice. Treba ih uklopiti u bezbednostni sistem Srbije i treba odlučiti šta nam je potrebno, koliko tih službi i koje su to.
RSE: Da li se to sve treba uraditi pre nego što dođe do odluke?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da treba. Imamo najnoviju vest iz Bugarske, koja je svega nekoliko nedelja pre ulaska u Evropsku uniju otvorila dosije i sprovela lustraciju.
RSE: Zašto to u Srbiji nije učinjeno i šta stoji na putu?
MILOSAVLJEVIĆ: To je ta ista priča o reformi sektora bezbednosti, o sposobnosti ili moći tog sektora kod nas da se još uvek suprotstavlja pravim reformama, da se suprotstavlja izvesnim lošim stvarima koje je radila i da budu utvrđeni krivci za te loše stvari, da se ljudi iz tih službi konačno stave tamo gde im je mesto.
RSE: Mogli bi smo reći da su prepreka Miloševićevi stari kadrovi koji postoje u Vojsci, bezbednosti i policiji?
MILOSAVLJEVIĆ: Moglo bi se i tako reći. Reforme se ne događaju zbog ne postajanja prave političke volje, barem ne kod naše dosadašnje tri vlade, da se te reforme sprovedu.
RSE: Koliko ima tajnih službi?
MILOSAVLJEVIĆ: Ima ih pet. To su: BIA, Vojno-bezbednostna agencija, Vojno-obaveštajne agencije i dve relativno male službe u Ministarstvu spoljnih poslova.
RSE: Koliko bi trebalo da bude službi nakon reformi?
MILOSAVLJEVIĆ: Recimo da je mera da postoji jedna civilna služba, eventualno jedna vojna služba, koja ima specifične zadatke, i eventualno jedna u okviru diplomatije. Tri službe mislim da su sasvim dovoljne.
RSE: Da li se može očekivati otpor jer to podrazumeva i priliku da se te službe oslobode balasta iz Miloševićevog vremena?
MILOSAVLJEVIĆ: Jedna takva nova organizacija službi bila bi prilika da se te službe oslobode ljudi iz prošlog vremena.
RSE: Da li vidite političku volju u ovom trenutku za tako nešto?
MILOSAVLJEVIĆ: U ovom trenutku, čini mi se, da su se stvari malo pomerile unapred, utoliko što je u samim službama došlo do izvesnog porasta svesti, do izvesnog saznanja da su reforme nužne. Naše su službe proteklih pet-šest godina otvorene za saradnju sa inostranim službama i mogle su da vide da ono što ovde postoji, nije ni blizu onoga što tamo postoji, u drugim demokratskim zemljama. One sada imaju jednu vrstu spremnosti za reforme, a naši političari će morati za to vrlo brzo da se pripreme.
RSE: Da li su te službe do te mere nepromenjene da bi mogle raditi sve ono što su radile devedesetih, ako bi politička volja bila takva da oni učestvuju i u političkim ubistvima?
MILOSAVLJEVIĆ: To je pitanje koje nas još više motiviše na reforme u ovom momentu. Službe i snage bezbednosti su jedan aparat koji izvršava zadatke, koje su spremne da se potčine političkoj volji. Ako nisu reformisane, ako ne gaje neke demokratske standarde i principe, ne poštuju zakon, utoliko će biti lakše da ih neki novi posrednik vlasti upotrebi za neke loše stvari.
RSE: Kada bi sutra neko sa vrha vlasti poželeo da naruči neko političko ubistvo, da li bi mogao da ga sprovede?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da i ova sva politička ubistva koja su do sada izvođena, nisu nikada bila rezultat samo službi bezbednosti, ili snaga bezbednosti, nego su uvek izvođene uz saradnju sa nekim kriminalnim klanovima, sa nekim ljudima iz sveta kriminala. Ima i onih ubistava, ili likvidacija, koja su potekla iz samih službi, koja su realizovana putem ljudi iz službi.
RSE: Ljudi iz službi su umešani u ubistvo Zorana Đinđića, ubistvo Ivana Stambolića, ubistvo Slavka Ćuruvije, u pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Ako bi sutra neko poželeo da likvidira svog političkog protivnika uz pomoć službi, da li mislite da bi mogao, sa službama kakvim one danas jesu?
MILOSAVLJEVIĆ: Sve te svari koje su se dogodile, a i neke druge za koje i ne znamo, su očigledno realizovane od jedne jedinice, Jedinice za specijalne operacije, koja je zbilja pripadala resoru ondašnje Državne bezbednosti.
RSE: Ali Rade Marković nije bio u JSO-u.
MILOSAVLJEVIĆ: Nije, ali je bio načelnik tog resora Državne bezbednosti. Otkako je ta jedinica rasformirana, čini mi se da je situacija bolja u tom smislu. Teško da bi se sada našli izvršioci tog profila i tako organizovani, kao što je bila ta jedinica.
RSE: Dva vojnika su ubijena na Topčideru sa sumnjom da su videla Mladića. Ako se ispostavi da je to tačno, o čemu to govori?
MILOSAVLJEVIĆ: To govori da je Vojska umešana u skrivanje generala Mladića i da ta umešanost Vojske nije samo iz perioda 2001. godine, kako se tvrdilo, nego da traje.
RSE: Da li je post-oktobarska vlast koristila službe i zato nije išla radikalnije na te promene, ili ta vlast nije imala vlast nad službama, pa zbog toga i nije mogla ništa da učini?
MILOSAVLJEVIĆ: Verujem da je u pitanju to drugo, da ljudi koji su 5. oktobra došli na vlast nisu bili ni spremni da se nose sa službama, niti su imali kadar koji je to mogao da radi, pa ni prava znanja o veličini i moći službi. Osim toga, 5. oktobar se odigrao uz dejstvo pojedinih delova snaga bezbednosti.
RSE: Kada pogledamo šta se događa u sudnici u kojoj se sudi za ubistvo Zorana Đinđića, i advokati i posmatrači kažu da je očigledna opstrukcija, da se tempira kada će koji optuženi suučesnik biti uhapšen. Javnost govori o tome da su političari pripremili Bagzija. Da bi se to zaista tako odgađalo, u celom sistemu mora ponovo da postoji lanac onih koji mogu takve namere da sprovodu, da odrede šta će ko u sudnici reći, kada će ko biti uhvaćen. Da li to znači da opet ništa nije regularno u ovoj državi?
MILOSAVLJEVIĆ: Ima elemenata za jednu takvu sumnju, za sumnju da se neka vrsta lanca, ili neka vrsta uticaja, još uvek odigrava, koja ne bi smela da se odigrava, ukoliko smo se odmakli od prošlog vremena i rešili da gradimo pravnu državu, da utvrdimo odgovornost.
RSE: Kako će onda neko ko ima takvu moć pristati na reforme koje će mu izvući mehanizme da sve to i dalje kontroliše?
MILOSAVLJEVIĆ: Jednim odlučnim stavom vlade i političkom voljom da se žele reforme. Sve službe, i policija i službe bezbednosti i Vojska, su ipak organi državne uprave. To su ipak ljudi koji moraju da slušaju vladu. Ako vlada jasno insistira na reformi, ako zna kako se reforma sprovodi, mislim da ne mogu odbiti tako nešto.
RSE: Šta mislite da je pravi razlog što se Mladić ne hapsi? Da li činjenica da službe nisu baš uverene da vlast iskreno želi da ga vidi u Hagu? Šta to govori o odnosu politike, policije i Vojske?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da vlada u jednom dužem periodu vremena nije ni imala jasan zahtev za hapšenje i izručenje Mladića.
RSE: Da li neko može doneti odluku da se ubiju dva mlada vojnika, ako su zaista videla Mladića? Ko može da donese tu odluku?
MILOSAVLJEVIĆ: Očigledno se radi o jednom događaju kome nije prethodila nekakva zvanična odluka, radi se o jednoj intervenciji.
RSE: A ako je u pitanju skrivanje prave istine, to se već ne može odlučiti na niskom nivou?
MILOSAVLJEVIĆ: To da. Ono što se dešavalo posle tog događaja, u istrazi, je očigledno bio jedan pokušaj zataškavanja.
RSE: Ko sve u ovoj državi štiti te koji su ubili vojnike? Da li to može da se uradi bez znanja najviših ljudi u državi?
MILOSAVLJEVIĆ: Vojska je strogo ustrojena na principu hijerarhije. Za tako ozbiljne odluke ne možete nikada, kao odgovorno lice, imati nekog vojnog tužioca ili nekog od takvih ljudi. To mora ići do vojnog vrha.
RSE: Razlog što Mladić do sada nije uhapšen je činjenica da nije bilo dovoljno političke volje. Da li postoji dovoljno političke volje da se nađe ubica dva mlada vojnika, ili je isti razlog jer nema jasnog političkog stava i naredbe?
MILOSAVLJEVIĆ: To je jedna pokazatelj koji nam govori da su reforme nužne. Moraju ljudi koji rade takve poslove, kao što su poslovi Vojske, policije, službi, biti predani zakonu, moraju se ponašati u skladu sa zakonom. Sve dok oni mogu ovako da se ponašaju, očigledno da nećemo biti u prilici da saznamo takve stvari, da izvedemo neke procese na jedan jasan i čist način.
RSE: Videli smo proteklih godina šta se dešavalo na relaciji dvojice najmoćnijih ljudi sa različitim političkim opcijama, koji su za sobom, činilo se, imali i pojedine službe. Ovih pet službi bile su podelene. Jedne su bile naklonjene tadašnjem premijeru, druge saveznom predsedniku. I danas su premijer i predsednik Srbije iz dve različite političke opcije. Kako sprečiti da svako ima svoje službe koje će se sudarati na terenu?
MILOSAVLJEVIĆ: Samo uvođenjem višestruke kontrole svih državnih organa. Ako pođete od ideje da je predsednik Republike vrhovni komandant Vojske, onda bi se moglo govoriti o tome da su vojne službe više njemu podređene, nego vladi, ali u toj kontroli bi onda morali da učestvuju i vlada i Parlament. Tako bi se taj problem mogao prevazići kada se radi o vojnim službama.
RSE: Verujete li, na osnovu onoga što znate o delovanju specijalnih jedinica i ličnosti kakve su Legija ili Arkan u ubistvu Đinđića, da su oni pomislili da su toliko jaki da mogu da počine i političko ubistvo, da dovedu sebi poslušnu vladu, da su pomislili da su dovoljno jaki, ili je to priča za malu decu, a zapravo su i oni u tom trenutku bili u rukama nepoznatog političkog moćnika koji ih je upotrebio?
MILOSAVLJEVIĆ: Pre ovo drugo. Pre se radi o tome da je i taj njihov protest ispred Sava centra, a i kasnije učešće u ubistvu premijera, naručen od nekih ljudi koji su dali ideju i iza nje stajali.
RSE: Ipak mislite da su naručioci iz oblasti politike?
MILOSAVLJEVIĆ: Teško je verovati da je Jedinica specijalne operacije, bez obzira na njenu ubojitu snagu i na broj ljudi koji je imala, pomislila da mogu da menjaju premijera i predsednika vlade i da nameću neke svoje ljude u vladu. Njihov zahtev je bio da smene ministra unutrašnjih poslova i da dovedu svoje ljude u BIA. Drugi deo su čak i uspeli posle tog protesta. Treba se prisetiti da je taj protest bio različito tumačen, da je ondašnji predsednik Koštunica dao izjavu koja se dala protumačiti kako on stoji na stanovištu da to nije neka stvar koja je opasna.
RSE: Bliže se izbori. Da li strepite šta će se dogoditi? Da li mislite da postoji mogućnost da dođe takva opcija koja će vratiti Srbiju u devedesete?
MILOSAVLJEVIĆ: Ne verujem da je to više moguće.
RSE: Da li mislite da je Srbija dovoljno zakoračila prema Evropi i da više niko ne može da je vrati sa tog puta?
MILOSAVLJEVIĆ: Upravo tako. Mislim da su procesi u ovih zadnjih nekoliko godina dosta odmakli, da mi ponekada suviše kritično posmatramo rezultate. Činjenica je da je ovde demokratija uhvatila korena, da u ovih proteklih nekoliko godina imamo rezultate takve da neka opcija devedesete, ili nešto slično, više nije moguća.
RSE: Da li građani ove zemlje mogu da odahnu, bez obzira na to koliko nereformisana bila policija, Vojska i službe bezbednosti, da nikada više neće obavljati one poslove koje su obavljali, bez obzira što su mnogi isti ljudi u tim službama?
MILOSAVLJEVIĆ: Mislim da mogu. Nisam za to da se građani Srbije uspavaju u uverenju da reforme nisu potrebne. Građani moraju da insistiraju na reformama. Ukoliko više budu insistirali na njima, pre će se i dogoditi. Nisam neko ko bi rekao građanima da i dalje treba da se plaše ovih službi. Mislim da su se već i službe i policija dosta promenile.
RSE: Da li to važi i za političare?
MILOSAVLJEVIĆ: Političari se izgleda sporije menjaju od društva.
RSE: Da li to znači da jedan Čedomir Jovanović ne mora više da se plaši?
MILOSAVLJEVIĆ: Ne znam konkretno da li se taj čovek i koliko plašio. Ima nekih podataka o tome da se u nekoliko navrata njemu nešto spremalo, ali ne znamo da li je u pitanju baš to, ili je u pitanju nešto sasvim drugo. Pošto je sada predizborna kampanja, ne bih da govorimo do kraja o tome.