Novka ILIC
„Snalazimo se. Dugo nismo primili platu – skoro godinu dana. Borimo se za život, kopamo, radimo ivičnjake, trotoare…“„Prosjek nam je 5. stepen stručne spreme.“
Novembar je kraj građevinske sezone. U centru Užica na izradi ivičnjaka i ulaza za invalide prepoznajem rukovodioce poznate fabrike za izradu kože. Sa njima su još dvojica mlađih ljudi. Otkud oni tu, šta su sada, kuda ih je to odvela tranzicija?
„Gde smo? Evo tu na ulici. Kopamo, radimo… Izgubili smo posao. Ne zna se status firme, privatizacija je urađena pre dve godine. Ja sam radio kao inženjer, šef proizvodnje.“
I vaš kolega je bio stalno zaposlen. Sa koliko godina staža ste otišli?
„Sa 33 godine staža.“
I danas ste ovde na ulici.
„Hvala Bogu da ima i na ulici hleba da se zaradi, za porodicu. Kćerka ide u srednju školu, sin i žena nezaposleni.“
Tranzicija odvodi ljude na neke sasvim neočekivane koloseke.
„Moje lično mišljenje je da su nas neki ljudi upropastili. Sada se ovde borimo, čekamo šta će biti sa firmom. Ili da idemo na zavod ili da sami ovako radimo i da uplaćujemo radni staž, još tih sedam godina što mi treba.“
U vašoj grupi koja sada radi ivičnjake po Užicu je i jedan mlad čovek koji je završio gimnaziju, i to u Rusiji:
„Mislio sam da se ova naša država malo razvila, ali nije. I evo sad radim da bih zaradio da se opet vratim u Rusiju. Supruga mi je Ukrajinka, završila je Filološki fakultet i ne može ovde da nađe posao. e mogu da je zaposlim ni u prodavnici.“
Je li vam ovaj posao težak?
„Normalno da je težak. Em je sad hladno. Ali šta ću. Moram da radim da preživim.“
I vi ste bili u radnom odnosu?
„Da, ja sam bio šest godina podoficir po ugovoru. Bio sam u Beogradu na službi. Krajem 2003. godine sam otišao na tržište rada. Nisam našao adekvatan posao da bih mogao da zaradim da prehranim porodicu. Imam suprugu i kćerku od tri i po godine.“
Kako se snalazite na ovim poslovima sa krampom?
„Sada je hladno, jesen je, ide zima. Biće problema preko zime da se obezbede materijalna sredstva za život, ali nekako ćemo preživeti. Krivi su oni iznad nas, moćnici, država.“
„Najteže je nama starijima. Nama dvojici je 52 godine. Ovi su još mladi, ali mi možemo da radimo još godinu-dvije i šta ćemo onda? Umjesto da idem u penziju, da uživam, sa 33 godine radnog staža radim na ulici. To je bruka i sramota.“
„Moram raditi da zaradim dovoljno da prehranim porodicu, da ne pocrkamo od gladi.“
„Ja sam se skoro oženio. Nemam dece, znači još ne brinem toliko. Žao mi je ovih ljudi koji moraju da rade da bi prehranili decu. Ja na sreću još nemam dece, ali sigurno ću ih uskoro imati. Ovi ljudi imaju 33 godine radnog staža, ja imam 23 godine starosti i nijedan dan radnog staža. Ne vjerujem da ću ikad doživjeti penziju. Najvjerovatnije ću otići iz ove države, ne vjerujem da ću ostati.“