Prvo opsežnije istraživanje ove pojave u Srbiji, rađeno prema upitniku Evropskog centra za praćenje upotrebe i zloupotrebe narkotika, sprovedeno tokom juna ove godine, pokazalo je da je svaki deseti građanin probao drogu, uglavnom marihuanu, i da je najkritičnija grupacija korisnika populacija između 15. i 34. godine. Čak, svaka peta mlađa osoba u Srbiji probala je narkotike! Mira Kovačević, doktorka Zavoda za bolesti zavisnosti:
„Marihuana je, i u svetu a i kod nas, prva supstanca, supstanca s kojom se počinje i najšire zloupotrebljavana supstanca. Neki evropski prosek zloupotrebe je 20 posto populacije, a kod nas je to 10 ili 11 posto. Naravno, taj procent je mnogo veći kada se uzme u obzir populacija između 15 i 25 ili čak i 35 godina, a posle toga zloupotreba droga uopšte dramatično opada.“
Na drugom mestu po zloupotrebi je ekstazi, i ono sto je karakteristika na ovdašnjem ilegalnom tržištu narkotika – sve veće prisustvo amfetamina:
„U žargonu nazvan ,spid‘; on se sve više zloupotrebljava među mladima. Takođe kokaina sve više ima na ilegalnom tržištu. Prose starosti ljudi koji probaju drogu je 16-17 godina i uglavnom je prva droga kontakta marihuana. Dok se kasnije, posle dvadesete godine, broj ljudi koji se odlučuje da proba i druge supstance kreće ka kokainu i heroinu.“
Anketa je pokazala da se narkotici najviše zloupotrebljavaju u Beogradu i Vojvodini, i da su korisnici najčešće obrazovaniji građani, sa većim prihodima. Ovaj trend je, kako ističe sudski psihijatar Milena Stanković, posebno izražen u poslednje vreme:
„Na račun tih nekih materijalnih dobara, na račun karijere, porodični odnosi su potpuno dehumanizovani. Roditelji jesu materijalni oslonac, ali su manje emotivni i moralni oslonac svoje dece. Dakle, deca su u porodici emocionalno uskraćena, mladi zbog toga osećaju veliku prazninu u svom duševnom životu i tragaju za smislom postojanja i nekim svojim identitetom, i vrlo često, umesto porodici, okreću se negativnim, uličnim autoritetima.“
Milena Stanković kaže da su porodični odnosi od izuzetnog značaja i skoro sva sociološka istraživanja ukazuju na razorene porodične odnose usled – ili devijantnog ponašanja ili psihopatologije njenih članova:
„Vrlo često imamo u anamnezi korisnika droge podatak da je neko od njihovih roditelja, mnogo češće otac, bio zavisnik od alkohola ili pak od nekih drugih psihoaktivnih supstanci. Takođe vrlo često imamo preterano stroge, ambiciozne, neurotične ili pak psihotične roditelje. Porodica korisnika droge je uglavnom, dakle, emotivno izmenjena i deficitarna.“
Pored porodičnih odnosa kao vodećeg sociološkog faktora koji utiče na odlazak mladih u narkomaniju, veoma značajnu ulogu igraju i specifične društvene prilike:
„Ne znam šta da radim sa svojim životom. Šta kad ne mogu da nađem pare nigde, perspektivu nigde ne vidim, posla nema, svega što ima, sve je malo. Gledaš kako neki voze brze automobile. Tata im kupi besan auto, on ukrade tati pištolj i izađe na splav, mazne neku ekstra cicu i dođe i mršti mi se. I sad da ja ne bih otišao kući po pištolj i da mu ne objašnjavam da se pištolj ne nosi da bi se mangupirao nego da bi pucao, zgudriram se da ne gledam budalu. Sklanjam se od majmuna.“
Teško je odrediti precizan broj narkomana u Srbiji. Mira Kovačević kaže da se proizvoljno operiše cifrom od 30 do 100 hiljada:
„Heroin je to najveći problem u Srbiji, i ne samo u Srbiji nego uopšte u Evropi. Ljudi se najčešće javljaju na lečenje i traže pomoć zbog problema sa heroinom. Šezdeset do 70 posto ljudi koji potraže medicinsku pomoć, potraži je zbog toga što su zavisni na heroinu.“
Ispovest narkomana:
„Rok’o sam se po 12 puta na dan, maltene svaka dva sata. Nisam mogao da spavam koliko me vukao – heroin, heroin, samo heroin. Totalni su lomovi bili, pritisak na sve strane, nerešivi problemi, dugovi. Ja navučen k’o zmija, sav sam bio u nekim gnojnim infekcijama. Taj drugi put sam uzeo gram i nešto, tablu bensendina i desetak tableta za spavanje i rekao – ovo je kraj, a ako nije kraj, onda moram našto da menjam.“
„Marihuana je, i u svetu a i kod nas, prva supstanca, supstanca s kojom se počinje i najšire zloupotrebljavana supstanca. Neki evropski prosek zloupotrebe je 20 posto populacije, a kod nas je to 10 ili 11 posto. Naravno, taj procent je mnogo veći kada se uzme u obzir populacija između 15 i 25 ili čak i 35 godina, a posle toga zloupotreba droga uopšte dramatično opada.“
Na drugom mestu po zloupotrebi je ekstazi, i ono sto je karakteristika na ovdašnjem ilegalnom tržištu narkotika – sve veće prisustvo amfetamina:
„U žargonu nazvan ,spid‘; on se sve više zloupotrebljava među mladima. Takođe kokaina sve više ima na ilegalnom tržištu. Prose starosti ljudi koji probaju drogu je 16-17 godina i uglavnom je prva droga kontakta marihuana. Dok se kasnije, posle dvadesete godine, broj ljudi koji se odlučuje da proba i druge supstance kreće ka kokainu i heroinu.“
Anketa je pokazala da se narkotici najviše zloupotrebljavaju u Beogradu i Vojvodini, i da su korisnici najčešće obrazovaniji građani, sa većim prihodima. Ovaj trend je, kako ističe sudski psihijatar Milena Stanković, posebno izražen u poslednje vreme:
„Na račun tih nekih materijalnih dobara, na račun karijere, porodični odnosi su potpuno dehumanizovani. Roditelji jesu materijalni oslonac, ali su manje emotivni i moralni oslonac svoje dece. Dakle, deca su u porodici emocionalno uskraćena, mladi zbog toga osećaju veliku prazninu u svom duševnom životu i tragaju za smislom postojanja i nekim svojim identitetom, i vrlo često, umesto porodici, okreću se negativnim, uličnim autoritetima.“
Milena Stanković kaže da su porodični odnosi od izuzetnog značaja i skoro sva sociološka istraživanja ukazuju na razorene porodične odnose usled – ili devijantnog ponašanja ili psihopatologije njenih članova:
„Vrlo često imamo u anamnezi korisnika droge podatak da je neko od njihovih roditelja, mnogo češće otac, bio zavisnik od alkohola ili pak od nekih drugih psihoaktivnih supstanci. Takođe vrlo često imamo preterano stroge, ambiciozne, neurotične ili pak psihotične roditelje. Porodica korisnika droge je uglavnom, dakle, emotivno izmenjena i deficitarna.“
Pored porodičnih odnosa kao vodećeg sociološkog faktora koji utiče na odlazak mladih u narkomaniju, veoma značajnu ulogu igraju i specifične društvene prilike:
„Ne znam šta da radim sa svojim životom. Šta kad ne mogu da nađem pare nigde, perspektivu nigde ne vidim, posla nema, svega što ima, sve je malo. Gledaš kako neki voze brze automobile. Tata im kupi besan auto, on ukrade tati pištolj i izađe na splav, mazne neku ekstra cicu i dođe i mršti mi se. I sad da ja ne bih otišao kući po pištolj i da mu ne objašnjavam da se pištolj ne nosi da bi se mangupirao nego da bi pucao, zgudriram se da ne gledam budalu. Sklanjam se od majmuna.“
Teško je odrediti precizan broj narkomana u Srbiji. Mira Kovačević kaže da se proizvoljno operiše cifrom od 30 do 100 hiljada:
„Heroin je to najveći problem u Srbiji, i ne samo u Srbiji nego uopšte u Evropi. Ljudi se najčešće javljaju na lečenje i traže pomoć zbog problema sa heroinom. Šezdeset do 70 posto ljudi koji potraže medicinsku pomoć, potraži je zbog toga što su zavisni na heroinu.“
Ispovest narkomana:
„Rok’o sam se po 12 puta na dan, maltene svaka dva sata. Nisam mogao da spavam koliko me vukao – heroin, heroin, samo heroin. Totalni su lomovi bili, pritisak na sve strane, nerešivi problemi, dugovi. Ja navučen k’o zmija, sav sam bio u nekim gnojnim infekcijama. Taj drugi put sam uzeo gram i nešto, tablu bensendina i desetak tableta za spavanje i rekao – ovo je kraj, a ako nije kraj, onda moram našto da menjam.“