Poznato je da Josip Broz u svojim najboljim godinama nije prekidao potragu za ženom po svom ukusu, a da je u toj potrazi uspeo učinilo mu se ’36. godine prošlog veka, kada se u Moskvi oženio sa Nemicom Luciom Bauer.
Venčani list kao dokaz brakom krunisane veze, a koji je izložen u Beogradu, danas se čini manje bitnim u odnosu na tragedije koje su u životu Lucie Bauer usledile, a što takođe saznajemo među izloženim dokumentima. Dakle, u Moskvi je usledilo:
«Saslušanje Lucie Bauer ’36. i ’37. i izjava Valtera - to je ilegalno, konspirativno ime Josipa Broza - iz ’38. godine Izvršnom komitetu Kominterne.»
Naime, kako objašnjava iz Arhiva Srbije i Crne Gore Nada Petrović, Lucia Bauer proglašena je za "državnog neprijatelja". Goru kaznu od te teško da je mogla dobiti, pa i ne iznenađuje to što je uskoro nestala u Staljinovim čistkama. Ostaće tajna da li je za Luciu bila lična izdaja to što je Broz o njoj podneo izveštaj Kominterni, a Staljinu zbog progona svoje supruge ne izgleda da je zamerio. Danas u biografijama dva državnika ovo je tek manje bitni momenat. Pomoćnik direktora državnog arhiva Miladin Milošević:
«Interes naučne, ali i šire javnosti da proširi saznanja o dvojici lidera znatno je izražen. To je i razumljivo kada se zna šta su ove dve ličnosti predstavljale u svetu, a posebno u Jugoslaviji i u SSSR-u, državama kojih već više od 15 godina nema na geopolitičkoj karti.»
Izložba u Beogradu prati odnose Tita i Staljina od ’35., pa sve do ’56. godine. Zahvaljući saradnji ruskih i srpskih arhiva otkrivamo, naprimer, pisma koje je Broz slao Staljinu u kojima mu se po oslobođenju od fašista žali na odnos vojnika Crvene armije prema stanovništu u Jugoslaviji, dok mu Staljin odgovara kako bi trebalo više razumevanja da pokaže prema žrtvi koju je Rusija pokazala tokom borbi za oslobađanje.
Naravno, za mnoge ostaju najinteresantniji dokumenti koji oslikavaju atmosferu u vreme čuvene Rezolucije Informbiora. To je vreme u kom Moskva, navodi istoričar Čedomir Antić, ne prati samo Titovu politiku, već govori i:
«Čak o njegovom privatnom životu. Suštinski slikaju Tita na isti način na koji je Titova propaganda slikala Staljina. I ovde postoji, recimo, jedna karikatura u kojoj je Tito prikazan kao dželat čija je sekira krvava i koji pruža kapu poput prosjaka u koju neko ubacuje dolare.»
I tako sve do pomirenja 1956. godine kada Tito dolazi u Hruščovovu Rusiju. Tito je delio vizit karte i šetao u svečanoj uniformi, koja je danas takođe u Beogradu izložena, a po čijoj veličini se da zaključiti koliko je nizak taj čovek bio.
«Ja se tih uniformi sećam. Imam toliko godina da se sećam kad ih je nosio, kad nisu bile u izlogu», kaže jedna od prvih posetilaca izložbe, kojoj je izgleda kao da je juče Tito putovao u Moskvu, gde je Staljinovo nasleđe već tada (istina još uvek tiho) kritikovano, dok je Broz u Jugoslaviji neprikosnoven, a o njegovim sličnostima sa ruskim diktatorom još dugo niko neće govoriti.
«Ovde čak postoje i ta odlikovanja koja su jedan drugome podelili, pre svega taj Suvorovljev orden koji su svega petorica značajnih ljudi dobila tokom 20. veka. To je, inače, orden koji ima ogromnu vrednost - i numizmatičku i realnu. Objektivno, oni su predstavnici jedne iste priče, jedne iste ideologije, jednog istog metoda vladanja. Jedino što ih razlikuje, to je generacija. Tito je tek ulazio u politiku u vreme Oktobarske revolucije, Staljin je već bio u voćstvu jednog pokreta. S druge strane, Tito je jedini od vođa iz sovjetskog bloka koji je vodio svoju partiju u doba rata, koji je preživeo šezdesete godine i on jedini vlada sve do osamdesetih godina», kaže istoričar Čedomir Antić.
Pola veka je trebalo da prođe da jedna ovakva izložba ugleda svetlost dana.
Venčani list kao dokaz brakom krunisane veze, a koji je izložen u Beogradu, danas se čini manje bitnim u odnosu na tragedije koje su u životu Lucie Bauer usledile, a što takođe saznajemo među izloženim dokumentima. Dakle, u Moskvi je usledilo:
«Saslušanje Lucie Bauer ’36. i ’37. i izjava Valtera - to je ilegalno, konspirativno ime Josipa Broza - iz ’38. godine Izvršnom komitetu Kominterne.»
Naime, kako objašnjava iz Arhiva Srbije i Crne Gore Nada Petrović, Lucia Bauer proglašena je za "državnog neprijatelja". Goru kaznu od te teško da je mogla dobiti, pa i ne iznenađuje to što je uskoro nestala u Staljinovim čistkama. Ostaće tajna da li je za Luciu bila lična izdaja to što je Broz o njoj podneo izveštaj Kominterni, a Staljinu zbog progona svoje supruge ne izgleda da je zamerio. Danas u biografijama dva državnika ovo je tek manje bitni momenat. Pomoćnik direktora državnog arhiva Miladin Milošević:
«Interes naučne, ali i šire javnosti da proširi saznanja o dvojici lidera znatno je izražen. To je i razumljivo kada se zna šta su ove dve ličnosti predstavljale u svetu, a posebno u Jugoslaviji i u SSSR-u, državama kojih već više od 15 godina nema na geopolitičkoj karti.»
Izložba u Beogradu prati odnose Tita i Staljina od ’35., pa sve do ’56. godine. Zahvaljući saradnji ruskih i srpskih arhiva otkrivamo, naprimer, pisma koje je Broz slao Staljinu u kojima mu se po oslobođenju od fašista žali na odnos vojnika Crvene armije prema stanovništu u Jugoslaviji, dok mu Staljin odgovara kako bi trebalo više razumevanja da pokaže prema žrtvi koju je Rusija pokazala tokom borbi za oslobađanje.
Naravno, za mnoge ostaju najinteresantniji dokumenti koji oslikavaju atmosferu u vreme čuvene Rezolucije Informbiora. To je vreme u kom Moskva, navodi istoričar Čedomir Antić, ne prati samo Titovu politiku, već govori i:
«Čak o njegovom privatnom životu. Suštinski slikaju Tita na isti način na koji je Titova propaganda slikala Staljina. I ovde postoji, recimo, jedna karikatura u kojoj je Tito prikazan kao dželat čija je sekira krvava i koji pruža kapu poput prosjaka u koju neko ubacuje dolare.»
I tako sve do pomirenja 1956. godine kada Tito dolazi u Hruščovovu Rusiju. Tito je delio vizit karte i šetao u svečanoj uniformi, koja je danas takođe u Beogradu izložena, a po čijoj veličini se da zaključiti koliko je nizak taj čovek bio.
«Ja se tih uniformi sećam. Imam toliko godina da se sećam kad ih je nosio, kad nisu bile u izlogu», kaže jedna od prvih posetilaca izložbe, kojoj je izgleda kao da je juče Tito putovao u Moskvu, gde je Staljinovo nasleđe već tada (istina još uvek tiho) kritikovano, dok je Broz u Jugoslaviji neprikosnoven, a o njegovim sličnostima sa ruskim diktatorom još dugo niko neće govoriti.
«Ovde čak postoje i ta odlikovanja koja su jedan drugome podelili, pre svega taj Suvorovljev orden koji su svega petorica značajnih ljudi dobila tokom 20. veka. To je, inače, orden koji ima ogromnu vrednost - i numizmatičku i realnu. Objektivno, oni su predstavnici jedne iste priče, jedne iste ideologije, jednog istog metoda vladanja. Jedino što ih razlikuje, to je generacija. Tito je tek ulazio u politiku u vreme Oktobarske revolucije, Staljin je već bio u voćstvu jednog pokreta. S druge strane, Tito je jedini od vođa iz sovjetskog bloka koji je vodio svoju partiju u doba rata, koji je preživeo šezdesete godine i on jedini vlada sve do osamdesetih godina», kaže istoričar Čedomir Antić.
Pola veka je trebalo da prođe da jedna ovakva izložba ugleda svetlost dana.