Pripadnici bosanske, turske, romske, egipćanske i aškalijske zajednice ocenjuju da još uvek nije dovoljno učinjeno na planu obezbeđivanja ravnopravnih uslova za školovanje na maternjem jeziku. Najveći problem su nedostatak udžbenika na maternjem jeziku, nedostatak predškolskih ustanova, ne postojanje nastave na jezicima manjina na većini fakulteta Univerziteta u Prištini.
Istovremeno, još uvek iz Ministarstva obrazovanja nije stigao odgovor na zahtev predstavnika romske zajednice da im se omogući učenje nacionalne istorije i romskog jezika, kao dopunske nastave. Sigurno je, kao što kaže većina naših sagovornika u ovom trenutku nema veće investicije kada su u pitanju manjine od investicije u njihovo obrazovanje.
Poslanik kosovskog Parlamenta iz redova Bošnjaka Džezair Murati kaže da u svim radnim grupama Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnologije treba da budu i pripadnici manjinskih zajednica. Međutim on ima primedbe i na one koji danas drže nastavu deci Bošnjaka:
“Ne mogu nama u nastavi na bosanskom predavati prosvetni radnici iz drugih nacija. Imamo Sandžak, imamo Bosnu, imamo i profesore Albance koji su završili na bosanskome, odnosno tadašnjem srpskohrvatskom. Sedam godina je prošlo od zrelosti kosovskih institucija. Ne zavisi ostvarivanje prava manjina od volje pojedinaca iz ove ili one zajednice.”
Tehra Dervish, predsednik Intelektualaca Turaka Kosova, kaže kako su predstavnici ove zajednice u nastavnom procesu u veoma nepovoljnom položaju:
“Imate škole gde direktor svojevoljno sve piše samo na albanskom, na albanskom sve obaveštava.”
Prema njemu, posebno pitanje je učesće učenika iz manjinskih zajednica u vannastavnim aktivnostima:
“Koliko su naša deca, mislim turska, bošnjačka, prisutna u vannastavnim aktivnostima, u proslavama, koliko mogu prikazati svoju nacionalnu kulturu i dostignuća u školama? Dovoljno je kada kažemo da u školskom programu deca Turaka mogu da učestvuju sa jednom pesmicom od dve strofe.”
Kod tri ostale manjinske zajednice, romske, aškalijske i egipćanske, situacija je šarolika. Romi se školuju na albanskom, srpskom ili bosanskom jeziku. Aškalije i Egipćani na albanskom, pošto je, kako kažu njihovi predstavnici, to njihov maternji jezik. Osman Osmani iz nevladine organizacije “Inicijativa šest” kaže kako još uvek nisu stvoreni osnovni uslovi koji bi omogućili romskoj deci da uče na maternjem jeziku:
“Pokrenute su neke inicijative od ranije za pripremu programa na romskom jeziku, međutim, sve je ostalo samo na tome. Nema ni knjiga, nema ni kadrova, niti se uopšte razgovara o ovome problemu.”
Poseban problem je da veoma mali broj romske dece pohađa nastavu, kaže Osmani:
“Veoma problematično je da u ostalim gradovima, govorim na osnovu informacija koje imamo, veoma mali broj dece pohađa nastavu. Verovatno jedan od problema je i nepoznavanje jezika na kojem treba da se uči.”
U Ministarstvu obrazovanja, nauke i tehnologije Kosova postoje posebni viši zvaničnici zaduženi za obrazovanje manjinskih zajednica. Oni kažu da je jedan od priroiteta ovog ministarstva i obezbeđivanje uslova za školovanje na maternjemn jeziku pripadnika manjina na Kosovu i da se njihovo obrazovanje ocenjuje kao preduslov njihove veće integracije u kosovsko društvo.
Istovremeno, još uvek iz Ministarstva obrazovanja nije stigao odgovor na zahtev predstavnika romske zajednice da im se omogući učenje nacionalne istorije i romskog jezika, kao dopunske nastave. Sigurno je, kao što kaže većina naših sagovornika u ovom trenutku nema veće investicije kada su u pitanju manjine od investicije u njihovo obrazovanje.
Poslanik kosovskog Parlamenta iz redova Bošnjaka Džezair Murati kaže da u svim radnim grupama Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnologije treba da budu i pripadnici manjinskih zajednica. Međutim on ima primedbe i na one koji danas drže nastavu deci Bošnjaka:
“Ne mogu nama u nastavi na bosanskom predavati prosvetni radnici iz drugih nacija. Imamo Sandžak, imamo Bosnu, imamo i profesore Albance koji su završili na bosanskome, odnosno tadašnjem srpskohrvatskom. Sedam godina je prošlo od zrelosti kosovskih institucija. Ne zavisi ostvarivanje prava manjina od volje pojedinaca iz ove ili one zajednice.”
Tehra Dervish, predsednik Intelektualaca Turaka Kosova, kaže kako su predstavnici ove zajednice u nastavnom procesu u veoma nepovoljnom položaju:
“Imate škole gde direktor svojevoljno sve piše samo na albanskom, na albanskom sve obaveštava.”
Prema njemu, posebno pitanje je učesće učenika iz manjinskih zajednica u vannastavnim aktivnostima:
“Koliko su naša deca, mislim turska, bošnjačka, prisutna u vannastavnim aktivnostima, u proslavama, koliko mogu prikazati svoju nacionalnu kulturu i dostignuća u školama? Dovoljno je kada kažemo da u školskom programu deca Turaka mogu da učestvuju sa jednom pesmicom od dve strofe.”
Kod tri ostale manjinske zajednice, romske, aškalijske i egipćanske, situacija je šarolika. Romi se školuju na albanskom, srpskom ili bosanskom jeziku. Aškalije i Egipćani na albanskom, pošto je, kako kažu njihovi predstavnici, to njihov maternji jezik. Osman Osmani iz nevladine organizacije “Inicijativa šest” kaže kako još uvek nisu stvoreni osnovni uslovi koji bi omogućili romskoj deci da uče na maternjem jeziku:
“Pokrenute su neke inicijative od ranije za pripremu programa na romskom jeziku, međutim, sve je ostalo samo na tome. Nema ni knjiga, nema ni kadrova, niti se uopšte razgovara o ovome problemu.”
Poseban problem je da veoma mali broj romske dece pohađa nastavu, kaže Osmani:
“Veoma problematično je da u ostalim gradovima, govorim na osnovu informacija koje imamo, veoma mali broj dece pohađa nastavu. Verovatno jedan od problema je i nepoznavanje jezika na kojem treba da se uči.”
U Ministarstvu obrazovanja, nauke i tehnologije Kosova postoje posebni viši zvaničnici zaduženi za obrazovanje manjinskih zajednica. Oni kažu da je jedan od priroiteta ovog ministarstva i obezbeđivanje uslova za školovanje na maternjemn jeziku pripadnika manjina na Kosovu i da se njihovo obrazovanje ocenjuje kao preduslov njihove veće integracije u kosovsko društvo.