Kada je pre deset godina snimljen film „Mirotovrac“, prvi holivudski blokbaster koji se doticao ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, strani reditelji kao da su dobili putokaz za nepresušni rudnik novih tema i junaka kojima je trebalo nahraniti nezasitnu filmsku produkciju. Ako se ostavi po strani Vinterbotomovo delo „Dobrodošli u Sarajevo“, koje je ipak sačuvalo rediteljsku autonomiju, u čitavom nizu filmova – od „Diplomatske opsade“ i „Snajperiste“, do „Harisonovog cveća“ ili „Četvrtog anđela“, promiču umnogome problematični junaci, toponimi i uniforme koji bi trebalo da uvuku gledaoca u vrtlog najprimitivnijih nagona koji kuljaju na prostoru zapadnog Balkana. Likovi koji nose ime Karadana Maldica i psovke na iskarikiranim južnoslovenskim jezicima, trebalo bi da daju onu neophodno autentičnost ovim delima, prema kojima kritika nikada nije bila previše blagonaklona. Mada su se interesovanje producenata vremenom selila na nova ratna žarišta, u Sarajevu se proteklih dana našla ekipa filma „Prolećni odmor u Bosni“. Ovaj filmski pokušaj da se uhapsi Radovan Karadžić, čovek koji je odgovoran za smrt desetina hiljada ljudi, otvorio je i pitanje, na koji se način rat na prostoru bivše Jugoslavije reflektuje u stranom filmu. To je i tema naše emisije u kojoj između ostalih učestvuju: • Filmski reditelj iz Sarajeva Bahrudin Bato Čengić, koji je na filmskoj traci zabeležio 1335 dana stradanja u opkoljenom Sarajevu • Profesor teorije filma na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Nevena Daković • Filmski kritičar iz Zagreba Nenad Polimac • Beogradski reditelj Boro Drašković, autor jednog od prvih ratnih filmova iz devedesetih – „Vukovar jedna priča“
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo nešto više o filmu u kome Ričard Gir glumi reportera koji traga za Radovanom Karadžićem. „Spring Break in Bosnia“ baziran je na istinitoj priči trojice američkih novinara koji su odlučili da otkriju zašto i posle deset godina međunarodna zajednica nije uspela da uhvati čoveka koji je nakon bosanskog konflikta optužen za najteže ratne zločine.
Reditelj filma Ričard Šepard međutim tvrdi da su u Haškom tribunalu trenutno zločinci svih etničkih grupa uključenih u sukobe na prostoru biše Jugoslavije. Po filmu „Sprinbreak in Bosnia“ lik ratnog kriminalca nije baziran samo na Karadžiću, već je spoj nekoliko različitih likova zločinaca. Ime ratnog kriminalca u filmu će biti promenjeno odnosno izmišljeno, kao i njegovi zločini, rekao je Šepard, dodajući da će to biti pre svega crnohumorna komedija koja će razveseliti ljude.
„Sprinbreak in Bosnia“ je priča bazirana na novinarskom članku Skota Andersona objavljenom u „Eskvajeru“. Zaplet prati novinare Sebastijana Jangera i Džona Folka koji dolaze da traže begunca, ali ih sve odreda zamene za agente CIA-e, te upadaju u probleme, naveo je reditelj koji je za staroga američkog novinara odabrao Ričarda Gira, a za njegovog mlađeg kolegu Džesija Ajzenberga. Kamermana će igrati Terens Hauard. Da bi sve bilo autentično, planirano je da na kastingu bude uzeto što više glumaca iz Srbije, Bosne i Hrvatske. Sam film biće sniman na lokacijama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
* * * * *
RSE: Među hiljadama filmova koji se snime svake godine, ne tako mali broj dela se bavi ratovima. Sukoba je, na zadovoljstvo pojedinih stranih reditelja i producenata koji nisu previše marili za posledice razaranja i patnju žrtva, bilo od kako su uspeli da naprave prvo oružje. No vremenom su slike proteklih ratova bledele u gubile snagu, tako da je surovost poslednjeg balkanskog rata dala obilje novog materijala za strane filmove. Zbog čega ovaj sukob i dalje zaokuplja pažnju reditelja, što se može videti na osnovu dolaska još jedne filmske ekipe u Sarajevo?
ČENGIĆ: Tema filma je rat u Bosni. Izuzetno važnu ulogu imaju zaštitne snage Ujedinjenih nacija i misije UNPROFOR-a, koje na čelu imaju profesionalne generale, špijune, tajnovite ličnosti, vojnike i ratnu satelitsku tehniku. Sve ovo kontrolišu razne obavještajne službe koje prisluškuju i tri novinara – glavne junake filma „Proljetni odmor u Bosni“ koji govori izmišljenu scenarističku istinu. Gdje je naša istina? Kakav je ishod rata u Bosni i Hercegovini? To njih previše ne zanima.
DRAŠKOVIĆ: Mislim da je rat naprosto jedna situacija koja podrazumeva krajnje zaoštrene odnose među ljudima. To je naprosto jedna potresna situacija koja podrazumeva sve. U njoj se možda na najizrazitiji način ispoljava ljudska sudbina. Tako da verovatno u toj temi – a to je jedna od velikih tema filma i uopšte umetnosti – svako može da nađe ono što traži.
RSE: S obzirom da je poslednjih godina bilo ratova i u drugim delovima sveta, čime balkanski sukob, koji se nije proslavio vojničkim pobedama i strategijom, već pre svega stradanjem civila, tako snažno privlači filmske stvaraoce?
POLIMAC: Rat na Balkanu je interesantan jer je to najveći ratni sukob poslije Drugog svjetskog rata koji se odigrava u Europi i to se apsolutno nije moglo mimoići. Za ove velike holivudske kompanije svako krvoproliće je jako dobra stvar da se rade komercijalni filmovi. Nažalost cinično zvuči, ali je to tako.
DAKOVIĆ: Strane produkcije ne žele da otkriju neke vekovne istine ili možda suštinu rata na ovim prostorima, već koriste rat kao jednu živopisnu pozadinu pre svega za akcione, avanturističke filmove, eventualno za melodrame. Znači ovaj prostor je postao samo jedna tačka na mapi političkih trilera trećeg sveta, koji su se oduvek snimali i koji će nastaviti da se snimaju, a da li će pozadina biti Jugoslavija ili Afganistan ili Iran ili neka treća zemlja, to će prosto da odredi neki istorijski tok.
RSE: Od samih filmskih reditelja često se može čuti da su rat, smrt i zlo fotogenične pojave. Postoji li opasnost da neka od tih igranih ostvarenja, pre svega ona koja dolaze sa Zapada, na neki način eksploatišu tragediju koju su preživeli narodi na ovim prostorima?
DAKOVIĆ: Eksploatišu kao zanimljivu temu. Postoji ta formula da junak očima autsajdera, kao neko ko nije potekao s ovih prostora, posmatra zbivanja koja su njemu suštinski potpuno nerazumljiva. Najčešće u ratnim filmovima poput „Iza neprijateljske linije“ imate tu čuvenu rečenicu – da li ti možeš da razlikuješ ko su ti ljudi, ko su Hrvati, ko su Srbi. Ne razlikuje ih ni po uniformama, a kamoli po tim nekim suštinskim ulogama u ratu.
ČENGIĆ: Na Balkanu ništa nije jednostavno i definitivno, a zlo i mržnja postaju fotogenični i atraktivni. Životi brojnih naroda na Balkanu, njihova prošlost, njihova istorija i historija prožeti su i puni lažnih prikazivanja istine, a sve to u službi nacionalne države i njene propagande. U našu istoriju je ušao đavo, ali on više nije crveni komunizam, već je to sada nacionalizam ili nacionalsocijalizam čiji pojam naređuje i saopštava knjiga „Majn kampf“ njenog autora Adolfa Hitlera.
RSE: No pre nego što je snimljen prvi strani film koji se, barem indirektno, odnosio na rat balkanskih naroda, nastalo je skoro dvadesetak dugometražnih filmova u zemljama bivše Jugoslavije koji govore o toj istoj temi. Stvaraoci koji su učestvovali u njihovom nastanku bili su previše blizu samim događajima da bi im se omakle omaške koje su se sebi dopuštali autori iz drugih zemalja. Mogu li se u tretiranju ratne tematike primetiti neke suštinske razlike između filmova koji pripadaju kinematografijama ovih prostora i stranih dela?
ČENGIĆ: U našim domaćim filmovima mora biti prisutna naša stvarnost, naša istina, naš neorealizam, naše socijalne teme, naša tragedija brojnih građana. Naš film mora da se razvija kao naš moralni angažman i kao intelektualno odgovorno djelo.
DRAŠKOVIĆ: Sigurno da onaj koji je bliži, koji oseća istoriju na svojoj koži može da se približi jednoj temi i da je pokaže na način koji je nekome ko je nedovoljno upućen naprosto nedostupan.
RSE: Ekipe koje su veliki svetski studiji okupljali kada su počinjali da snimaju ratne filmove, nikada se nisu previše trudili da dosegnu neku vrhunsku autentičnost kada su prikazivali poslednji balkanski sukob. Uniforme, kamioni ili tenkovi vrlo često su pronalaženi na ruskim vojnim otpadima, sami ratni zločinci otkrivani su čak i na austrijskim Alpima, dok su vojnici zaraćenih strana povremeno progovarali na čistom mađarskom ili rumunskom jeziku. Koliko su se strani reditelji uopšte potrudili da shvate ono što se zbivalo na prostoru bivše Jugoslavije pre nego što su počeli da snimaju filmove?
POLIMAC: Oni baš previše i ne razumiju šta se sve tu skupa odigralo. Čisto sumnjam da se Mimi Leder koja je režirala „Mirotvorca“ baš jako bavila svim finesama rata na Balkanu. Kad se snima skupi film, naprosto morate napuhati situaciju koja možda i ne zaslužuje napuhavanje.
DAKOVIĆ: To stvarno zavisi od reditelja do reditelja, ali to realno i nije potrebno jer vi ne pravite dokumentarni film, ne pravite didaktički film. Znači imate pravo da stvarate jedan imaginarni prostor u kome raspoređujete neke repere onako kako to odgovara za razvijanje priče o vašem junaku.
RSE: Retki su ratni filmovi koji se tiču ovdašnjih prostora, a koji zbog takvog odnosa prema temi, nisu i sami počeli da podležu nekim najkaretirističnijim stereotipima, koji su već odavno uvreženi kada je reč o prostorima zapadnog Balkana. Postoji li opasnost da se zbog površnog pristupa ti filmovi pretvore u jeftino sredstvo propagande?
POLIMAC: Što skuplji film, on se mora u načelu naslanjati na stereotipe. Što je nezavisnija produkcija, dobićete neke istine o ratu koje su možda onako malo neočekivane.
DRAŠKOVIĆ: Sigurno da je to uvek jedna velika opasnost. To sigurno nisu filmovi koji pripadaju onome što je najviše kinematografija dala u toj oblasti ratnog filma. Onda se film pretvara u neku vrstu medijskih predrasuda. Tako da se naprosto ponavlja jedno opšte mesto koje je ipak daleko od potpune istine i zaista možda i ne pripada umetnosti filma.
RSE: Dobro se zna da je rat na prostoru bivše Jugoslavije pre svega vođen zato što je tokom raspada federacije tadašnje rukovodstvo Srbije pokušalo da prisajedini teritorije republika koje su proglasile samostalnost. No uprkos tim neumitnim činjenicama, pojedini filmovi dali su obilje materijala upravo onim knjigama koje su tragale za najkarakterističnijim stereotipima koji vladaju na Zapadu o prostoru Balkana:
DAKOVIĆ: To je klasična balkanska egzotika, vezana za nepoznata, možemo reći divlja plemena koja međusobno ratuju, pri čemu suština i osnovni, dubinski razlog njihovog sukoba svima nekako izmiče i može se reći da iz toga proizlazi onaj drugi mogući stereotip, a to je – rat je balkanska sudbina, rat je nešto što je endemično za ove prostore. To su stereotipi trećeg sveta. Sve što ste gledali o, recimo, kolonijalnim ratovima u Africi, u Aziji, o modernim političkim sukobima, borbi za dekolonizaciju, sve je to na svoj način prebačeno i prevedeno, čini mi se, u ove istorijske okolnosti.
POLIMAC: Interesantno je u svemu tome kako su bosanski Srbi postali glavni negativci. Nakon ruske mafije, srpska mafija je prodrla u niskobudžetne holivudske filmove. Ona je de fakto u zadnjih par godina zapravo zamijenila Ruse. To je jedan impuls koji je krenuo sa filmovima kao što je ovaj „Mirotvorac“. To nema veze sa realnošću, ali holivudski filmovi se baš i ne bave realnošću.
RSE: Strani reditelji su dolazili na prostore bivše Jugoslavije i odlazili dalje, u potrazi za drugim kriznim žarištima koja će omogućiti dovoljnu dozu provokativnosti za publiku. Ovdašnji reditelji su snimali filmove i ostajali tamo gde su oduvek bili. Koji su bili njihovi lični motivi da beleže ratna zbivanja kamerom?
DRAŠKOVIĆ: To je bila jedna situacija u kojoj je moja zemlja preživljavala tragediju. Ta tragedija se duboko mene ticala, kao i svih ljudi, znači svih gledalaca na koje sam računao. Tako da, naprosto, ako hoćete da govorite o nečemu što je bitno, onda govorite o jednoj tragičnoj situaciji, koja je zapravo metafora za čitavu situaciju ne samo jedne zemlje, nego i sveta. Bilo mi je vrlo stalo da pokažem svetu kako u mržnji zapravo nestaje ljubav.
ČENGIĆ: Ja sam snimao u ratnom Sarajevu ljude na ulici, naše komšije, staru majku koja neće da izađe iz kontejnera čekajući sakrivena da dođu Ujedinjene nacije i tražeći na dnu konzerve koje još uvijek na dnu imaju masnoću koja se može iscijediti. Snimao sam ljude koji psima lutalicama po gradu otimaju kosti, možda i ljudske, a možda i dječje. Ali nikada u 1335 dana opsade Sarajeva nisam snimio ranjenog ili mrtvog čovjeka ili mrtvog vojnika. Kasnije sam od tih materijala napravio dokumentarni film bez ijedne riječi komentara, već samo pitanja: „Ko da poljubi mladu Mona Lizu from Sarajevo, koja nema očiju, koja nema usta?“, „Ko da oženi ili vodi ljubav sa ženom-rugobom?“. Tako je izgledalo – kao rugoba – opsjednuto Sarajevo u ratu. Ja sam svaki dan bio na ulicama i snimao stvarnost, ja sam svjedok u ulozi ratnog reportera. Kako ne snimiti čovjeka koji prodaje na ulici kolor televizor, električnu grijalicu, peglu, fen za kosu? Kako ne snimiti ljude koji sve prodaju za kilogram hljeba? U gradu u kome nema struje stoje zapaljeni tramvaji, a sto posto prozora na svim zgradama, školama, bolnicama, vjerskim objektima nemaju stakla, sve je folijama zatvoreno, a zime su ubitačne. Žene iznose iz kuća deke koje vješaju na štrikove između kuća kako bi prolaznike – žene i djecu – sakrile od snajperista. Žene na ulicama stoje i prodaju ćilime, jastuke, posteljinu za dva kilograma riže ili jedan kilogram mlijeka u prahu koje čeka njihovo gladno novorođenče. Mrtva tijela se ukopavaju u gradske parkove koji više nemaju stabala, nemaju više cvjetnih aleja zbog stisnutih grobova. Snimio sam 700 minuta filma o ocu čije je dijete snajperista ubio u bašti kuće, a otac držeći mrtvo dijete u naručju, okrenut prema brdu pita – zašto? Mnogi autori i njihovi snimljeni filmovi u ratu naknadno će se ocjenjivati u miru, gledaće ih mlade generacije iza nas, a neki naši autori i njihovi filmovi možda će biti i jesu sramota svima.
RSE: No čak i kada su zemlje bivše Jugoslavije počele da uspostavljaju normalne dobrosusedske odnose, pojedini filmovi koji bi stizali iz neke od susednih država, vrlo često bi iznova uzburkali strasti. Istina je vrlo često bila bolna i neprijatna, pa tako mlada bosanska rediteljka Jasmila Žbanić nakon svog filma „Grbavica“ o ženama iz Bosne koje su silovali pripadnici srpskih vojnih formacija, bila izložena u Srbiji pretnjama da će protiv nje biti pokrenuta čak i tužba. Da li to znači da publika ova dela doživljava, bez obzira da li je reč o dokumentarističkim ili igranim ostvarenjima, kao nešto što otkriva istinu o ratu?
DAKOVIĆ: „Grbavica“ nije pogled spolja, već je pogled čoveka odnosno žene sa ovih prostora. Znači to se već može smatrati prilikom za interni dijalog. I ono što očekujete i tolerišete kao stepen neznanja ili neinformisanosti autsajdera, ne prihvatate kao neko neznanje ili nepoznavanje prilika od čoveka koji je sve to proživeo. Prema tome, mi smo tu više senzibilizirani da uđemo u jednu problematizaciju, dijalog i tako dalje.
ČENGIĆ: Koju istinu mi saopštavamo gledaocima u našim filmskim pričama? Da lepa sela i lepi gradovi lepo gore ili da smo mi ničija zemlja okupirana od vojnih snaga koje nas razdvajaju? Ratni film „Karaula“, u kome svi likovi lažu – oficir državu, muž-oficir svoju ženu, a i žena njega, vojnik svog druga, dokazuje da je u našem mentalitetu laž pozitivna nacionalna osobina, ali se naša laž često pretvara u tragediju naših naroda. Zato je i propala Titova Jugoslavija i osramotila se lažna Jugoslovenska narodna armija na čelu sa generalima.
RSE: Naravno, niko od jednog igranog filmskog dela ne očekuje da ga ono informiše o bilo čemu, a kamoli o ratu. Ali ipak, uprkos tumaranjima i lutanjima kojih nije bila pošteđena ni kinematografija koja je govorila o ovim prostorima, postoje mnoga vredna filmska ostvarenja koja su u nekom od svojih slojeva prikazala pravu prirodu tog sukoba. Ako bi neko kroz vizuru tih dela pokušao da pronikne u prirodu ratova iz vremena devedesetih, šta bi se otkrilo? Kakav je to zapravo bio rat?
POLIMAC: Svi to zovu bratoubilačkim ratom. Kada se tražila paralela sa kojom su ti autori uspoređivali stvari, većinom se radilo o američkom građanskom ratu.
ČENGIĆ: Što se tiče Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, postoji jako mnogo dokumenata koji dokazuju da je nedavni rat bio etnička agresija sa konceptom Velike Srbije. Ima još neprikazanih dokumentarnih filmova koji će se jednog dana prikazati, a oni će dokazivati i pokazivati šta su činili jedni drugima Hrvati, Muslimani (Bošnjaci), Albanci, Crnogorci.
RSE: U mnogim zemljama koje su opterećene svojom ratnom prošlošću, a pre svega u Nemačkoj, posleratna kinematografija je kroz dela Fazbindera i Vendersa pospešila suočavanje s prošlošću, otvarajući istovremeno pitanje odgovornosti samih naroda. Može li se nešto slično očekivati od filmova koji se bave devedesetim na ovim prostorima?
ČENGIĆ: Može i treba podržavati projekte o ulozi Jugoslovenske narodne armije u nedavnom ratu, o ulozi njenih generala, vođa i voždeva, nekih naših malih firera. Ja dosta ozbiljno pratim evropsku kinematografiju, imam razlog za to i moram da kažem da daroviti njemački autori tek sada sopštavaju istinu o fašističkoj i nacionalističkoj prošlosti svoje zemlje. Filmovi njemačkih autora su najznačajnija, artistička, moralna djela u evropskoj kinematografiji 20. vijeka, kao što je to poslije Drugog svjetskog rata u Italiji bio neorealizam.
DRAŠKOVIĆ: Filmovi ne menjaju svet, ali u svakom slučaju menjaju svest gledalaca, izoštravaju mišljenje i pomažu čoveku da shvati neku stvar. Pogotovo ako ta čestitost proizlazi iz estetike, onda sigurno da se čovek na neki način upućuje u ono što mu je nepoznato ili zatamnjeno medijima.
RSE: Producentima filma „Prolećni odmor u Bosni“ trebalo je punih šest godina da prikupe novac za ovaj, u svetskim razmerama niskobudžetni projekat. Da li se i na osnovu toga može zaključiti da će trend snimanja ratnim filmova o prostoru bivše Jugoslavije vremenom sve više posustajati, jer će se pažnja velikih svetskih studija i producenata skoncentrisati na neki drugi prostor koji će u tom trenutku privlačiti pažnju svetske javnosti?
DRAŠKOVIĆ: Neprestano dolaze nove teme. Naravno dolaze i novi ratovi, nažalost. A rat je jedna posebna, kritična situacija koja teško može da bude zaboravljena, i od onih koji su živeli u toj situaciji i od onih koji se te situacije sećaju. Stalno se vraćaju neka razdoblja koja nas podsećaju na neka druga razdoblja, a uvek na život koji živimo u ovom trenutku. Tako da možda neće biti ovoliko filmova kao do sad, ali će ih biti.
POLIMAC: Čisto sumnjam da će se još neko baviti ratom u Bosni. Pogotovo što je ovaj film koji se upravo sada snima, u produkciji oko šest godina. Da su ga napravili onda kad je Skot Andersen napisao taj članak – to je recimo 2001-2002. godina – to bi onda bio nekakav film koji bi publika još prihvatila kao nešto što se veže na tu neku topiku koja aktualna. Sad, teško.
RSE: Da li je „Prolećni odmor u Bosni“, možda jedan od poslednjih stranih ratnih filmova koji se dotiče raspada bivše Jugoslavije?
DAKOVIĆ: Ja apsolutno mislim da će posustajati, kao što su posustali u jednom trenutku i filmovi o Drugom svetskom ratu. I ja bih prosto lično želela da se ovi prostori, znači svi zajedno, vrate na bioskopsko platno u nekim romantičnim modalitetima, da prestanemo prosto da budemo vezani za to ratno žarište gde imate garantovanu emotivno napetu priču.
ČENGIĆ: Što se mene tiče, ne osjećam zaborav, ne zaboravljam nedavni agresivni rat. Kako prolaze naše godine, pamćenje nam postaje sve dragocjenije. Zato našem pamćenju pridodajem sve veći značaj i značajnim knjigama raznih autora. Filmsko djelo nije samo zabava, filmsko djelo je i autorski, moralni čin istine. Zato svi najbolji filmovi sadrže akciju spašavanja čovjeka. Nekada čovjeka treba spasiti od vlastite nepromišljenosti ili od nečega što mu drugi ljudi žele da učine ili što mu čine. Prije nego što spasite čovjeka, u završnom, katarzičnom činu mu treba pomoći.
RSE: Kao što je poslednji balkanski rat ostavio za sobom samo poražene, tako je i velika većina filmova više pokazala kakvi zapravo pravili filmovi koji govore o tom razdoblju trebalo da budu. Stoga se i dalje očekuje ono delo koje će zatvoriti to kinematografsko poglavlje, ali koje će ujedno pomoći da se svaki od aktera poslednjeg rata konačno dobije ulogu koja mu savršeno odgovara.
Reditelj filma Ričard Šepard međutim tvrdi da su u Haškom tribunalu trenutno zločinci svih etničkih grupa uključenih u sukobe na prostoru biše Jugoslavije. Po filmu „Sprinbreak in Bosnia“ lik ratnog kriminalca nije baziran samo na Karadžiću, već je spoj nekoliko različitih likova zločinaca. Ime ratnog kriminalca u filmu će biti promenjeno odnosno izmišljeno, kao i njegovi zločini, rekao je Šepard, dodajući da će to biti pre svega crnohumorna komedija koja će razveseliti ljude.
„Sprinbreak in Bosnia“ je priča bazirana na novinarskom članku Skota Andersona objavljenom u „Eskvajeru“. Zaplet prati novinare Sebastijana Jangera i Džona Folka koji dolaze da traže begunca, ali ih sve odreda zamene za agente CIA-e, te upadaju u probleme, naveo je reditelj koji je za staroga američkog novinara odabrao Ričarda Gira, a za njegovog mlađeg kolegu Džesija Ajzenberga. Kamermana će igrati Terens Hauard. Da bi sve bilo autentično, planirano je da na kastingu bude uzeto što više glumaca iz Srbije, Bosne i Hrvatske. Sam film biće sniman na lokacijama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
* * * * *
RSE: Među hiljadama filmova koji se snime svake godine, ne tako mali broj dela se bavi ratovima. Sukoba je, na zadovoljstvo pojedinih stranih reditelja i producenata koji nisu previše marili za posledice razaranja i patnju žrtva, bilo od kako su uspeli da naprave prvo oružje. No vremenom su slike proteklih ratova bledele u gubile snagu, tako da je surovost poslednjeg balkanskog rata dala obilje novog materijala za strane filmove. Zbog čega ovaj sukob i dalje zaokuplja pažnju reditelja, što se može videti na osnovu dolaska još jedne filmske ekipe u Sarajevo?
ČENGIĆ: Tema filma je rat u Bosni. Izuzetno važnu ulogu imaju zaštitne snage Ujedinjenih nacija i misije UNPROFOR-a, koje na čelu imaju profesionalne generale, špijune, tajnovite ličnosti, vojnike i ratnu satelitsku tehniku. Sve ovo kontrolišu razne obavještajne službe koje prisluškuju i tri novinara – glavne junake filma „Proljetni odmor u Bosni“ koji govori izmišljenu scenarističku istinu. Gdje je naša istina? Kakav je ishod rata u Bosni i Hercegovini? To njih previše ne zanima.
DRAŠKOVIĆ: Mislim da je rat naprosto jedna situacija koja podrazumeva krajnje zaoštrene odnose među ljudima. To je naprosto jedna potresna situacija koja podrazumeva sve. U njoj se možda na najizrazitiji način ispoljava ljudska sudbina. Tako da verovatno u toj temi – a to je jedna od velikih tema filma i uopšte umetnosti – svako može da nađe ono što traži.
RSE: S obzirom da je poslednjih godina bilo ratova i u drugim delovima sveta, čime balkanski sukob, koji se nije proslavio vojničkim pobedama i strategijom, već pre svega stradanjem civila, tako snažno privlači filmske stvaraoce?
POLIMAC: Rat na Balkanu je interesantan jer je to najveći ratni sukob poslije Drugog svjetskog rata koji se odigrava u Europi i to se apsolutno nije moglo mimoići. Za ove velike holivudske kompanije svako krvoproliće je jako dobra stvar da se rade komercijalni filmovi. Nažalost cinično zvuči, ali je to tako.
DAKOVIĆ: Strane produkcije ne žele da otkriju neke vekovne istine ili možda suštinu rata na ovim prostorima, već koriste rat kao jednu živopisnu pozadinu pre svega za akcione, avanturističke filmove, eventualno za melodrame. Znači ovaj prostor je postao samo jedna tačka na mapi političkih trilera trećeg sveta, koji su se oduvek snimali i koji će nastaviti da se snimaju, a da li će pozadina biti Jugoslavija ili Afganistan ili Iran ili neka treća zemlja, to će prosto da odredi neki istorijski tok.
RSE: Od samih filmskih reditelja često se može čuti da su rat, smrt i zlo fotogenične pojave. Postoji li opasnost da neka od tih igranih ostvarenja, pre svega ona koja dolaze sa Zapada, na neki način eksploatišu tragediju koju su preživeli narodi na ovim prostorima?
DAKOVIĆ: Eksploatišu kao zanimljivu temu. Postoji ta formula da junak očima autsajdera, kao neko ko nije potekao s ovih prostora, posmatra zbivanja koja su njemu suštinski potpuno nerazumljiva. Najčešće u ratnim filmovima poput „Iza neprijateljske linije“ imate tu čuvenu rečenicu – da li ti možeš da razlikuješ ko su ti ljudi, ko su Hrvati, ko su Srbi. Ne razlikuje ih ni po uniformama, a kamoli po tim nekim suštinskim ulogama u ratu.
ČENGIĆ: Na Balkanu ništa nije jednostavno i definitivno, a zlo i mržnja postaju fotogenični i atraktivni. Životi brojnih naroda na Balkanu, njihova prošlost, njihova istorija i historija prožeti su i puni lažnih prikazivanja istine, a sve to u službi nacionalne države i njene propagande. U našu istoriju je ušao đavo, ali on više nije crveni komunizam, već je to sada nacionalizam ili nacionalsocijalizam čiji pojam naređuje i saopštava knjiga „Majn kampf“ njenog autora Adolfa Hitlera.
RSE: No pre nego što je snimljen prvi strani film koji se, barem indirektno, odnosio na rat balkanskih naroda, nastalo je skoro dvadesetak dugometražnih filmova u zemljama bivše Jugoslavije koji govore o toj istoj temi. Stvaraoci koji su učestvovali u njihovom nastanku bili su previše blizu samim događajima da bi im se omakle omaške koje su se sebi dopuštali autori iz drugih zemalja. Mogu li se u tretiranju ratne tematike primetiti neke suštinske razlike između filmova koji pripadaju kinematografijama ovih prostora i stranih dela?
ČENGIĆ: U našim domaćim filmovima mora biti prisutna naša stvarnost, naša istina, naš neorealizam, naše socijalne teme, naša tragedija brojnih građana. Naš film mora da se razvija kao naš moralni angažman i kao intelektualno odgovorno djelo.
DRAŠKOVIĆ: Sigurno da onaj koji je bliži, koji oseća istoriju na svojoj koži može da se približi jednoj temi i da je pokaže na način koji je nekome ko je nedovoljno upućen naprosto nedostupan.
RSE: Ekipe koje su veliki svetski studiji okupljali kada su počinjali da snimaju ratne filmove, nikada se nisu previše trudili da dosegnu neku vrhunsku autentičnost kada su prikazivali poslednji balkanski sukob. Uniforme, kamioni ili tenkovi vrlo često su pronalaženi na ruskim vojnim otpadima, sami ratni zločinci otkrivani su čak i na austrijskim Alpima, dok su vojnici zaraćenih strana povremeno progovarali na čistom mađarskom ili rumunskom jeziku. Koliko su se strani reditelji uopšte potrudili da shvate ono što se zbivalo na prostoru bivše Jugoslavije pre nego što su počeli da snimaju filmove?
POLIMAC: Oni baš previše i ne razumiju šta se sve tu skupa odigralo. Čisto sumnjam da se Mimi Leder koja je režirala „Mirotvorca“ baš jako bavila svim finesama rata na Balkanu. Kad se snima skupi film, naprosto morate napuhati situaciju koja možda i ne zaslužuje napuhavanje.
DAKOVIĆ: To stvarno zavisi od reditelja do reditelja, ali to realno i nije potrebno jer vi ne pravite dokumentarni film, ne pravite didaktički film. Znači imate pravo da stvarate jedan imaginarni prostor u kome raspoređujete neke repere onako kako to odgovara za razvijanje priče o vašem junaku.
RSE: Retki su ratni filmovi koji se tiču ovdašnjih prostora, a koji zbog takvog odnosa prema temi, nisu i sami počeli da podležu nekim najkaretirističnijim stereotipima, koji su već odavno uvreženi kada je reč o prostorima zapadnog Balkana. Postoji li opasnost da se zbog površnog pristupa ti filmovi pretvore u jeftino sredstvo propagande?
POLIMAC: Što skuplji film, on se mora u načelu naslanjati na stereotipe. Što je nezavisnija produkcija, dobićete neke istine o ratu koje su možda onako malo neočekivane.
DRAŠKOVIĆ: Sigurno da je to uvek jedna velika opasnost. To sigurno nisu filmovi koji pripadaju onome što je najviše kinematografija dala u toj oblasti ratnog filma. Onda se film pretvara u neku vrstu medijskih predrasuda. Tako da se naprosto ponavlja jedno opšte mesto koje je ipak daleko od potpune istine i zaista možda i ne pripada umetnosti filma.
RSE: Dobro se zna da je rat na prostoru bivše Jugoslavije pre svega vođen zato što je tokom raspada federacije tadašnje rukovodstvo Srbije pokušalo da prisajedini teritorije republika koje su proglasile samostalnost. No uprkos tim neumitnim činjenicama, pojedini filmovi dali su obilje materijala upravo onim knjigama koje su tragale za najkarakterističnijim stereotipima koji vladaju na Zapadu o prostoru Balkana:
DAKOVIĆ: To je klasična balkanska egzotika, vezana za nepoznata, možemo reći divlja plemena koja međusobno ratuju, pri čemu suština i osnovni, dubinski razlog njihovog sukoba svima nekako izmiče i može se reći da iz toga proizlazi onaj drugi mogući stereotip, a to je – rat je balkanska sudbina, rat je nešto što je endemično za ove prostore. To su stereotipi trećeg sveta. Sve što ste gledali o, recimo, kolonijalnim ratovima u Africi, u Aziji, o modernim političkim sukobima, borbi za dekolonizaciju, sve je to na svoj način prebačeno i prevedeno, čini mi se, u ove istorijske okolnosti.
POLIMAC: Interesantno je u svemu tome kako su bosanski Srbi postali glavni negativci. Nakon ruske mafije, srpska mafija je prodrla u niskobudžetne holivudske filmove. Ona je de fakto u zadnjih par godina zapravo zamijenila Ruse. To je jedan impuls koji je krenuo sa filmovima kao što je ovaj „Mirotvorac“. To nema veze sa realnošću, ali holivudski filmovi se baš i ne bave realnošću.
RSE: Strani reditelji su dolazili na prostore bivše Jugoslavije i odlazili dalje, u potrazi za drugim kriznim žarištima koja će omogućiti dovoljnu dozu provokativnosti za publiku. Ovdašnji reditelji su snimali filmove i ostajali tamo gde su oduvek bili. Koji su bili njihovi lični motivi da beleže ratna zbivanja kamerom?
DRAŠKOVIĆ: To je bila jedna situacija u kojoj je moja zemlja preživljavala tragediju. Ta tragedija se duboko mene ticala, kao i svih ljudi, znači svih gledalaca na koje sam računao. Tako da, naprosto, ako hoćete da govorite o nečemu što je bitno, onda govorite o jednoj tragičnoj situaciji, koja je zapravo metafora za čitavu situaciju ne samo jedne zemlje, nego i sveta. Bilo mi je vrlo stalo da pokažem svetu kako u mržnji zapravo nestaje ljubav.
ČENGIĆ: Ja sam snimao u ratnom Sarajevu ljude na ulici, naše komšije, staru majku koja neće da izađe iz kontejnera čekajući sakrivena da dođu Ujedinjene nacije i tražeći na dnu konzerve koje još uvijek na dnu imaju masnoću koja se može iscijediti. Snimao sam ljude koji psima lutalicama po gradu otimaju kosti, možda i ljudske, a možda i dječje. Ali nikada u 1335 dana opsade Sarajeva nisam snimio ranjenog ili mrtvog čovjeka ili mrtvog vojnika. Kasnije sam od tih materijala napravio dokumentarni film bez ijedne riječi komentara, već samo pitanja: „Ko da poljubi mladu Mona Lizu from Sarajevo, koja nema očiju, koja nema usta?“, „Ko da oženi ili vodi ljubav sa ženom-rugobom?“. Tako je izgledalo – kao rugoba – opsjednuto Sarajevo u ratu. Ja sam svaki dan bio na ulicama i snimao stvarnost, ja sam svjedok u ulozi ratnog reportera. Kako ne snimiti čovjeka koji prodaje na ulici kolor televizor, električnu grijalicu, peglu, fen za kosu? Kako ne snimiti ljude koji sve prodaju za kilogram hljeba? U gradu u kome nema struje stoje zapaljeni tramvaji, a sto posto prozora na svim zgradama, školama, bolnicama, vjerskim objektima nemaju stakla, sve je folijama zatvoreno, a zime su ubitačne. Žene iznose iz kuća deke koje vješaju na štrikove između kuća kako bi prolaznike – žene i djecu – sakrile od snajperista. Žene na ulicama stoje i prodaju ćilime, jastuke, posteljinu za dva kilograma riže ili jedan kilogram mlijeka u prahu koje čeka njihovo gladno novorođenče. Mrtva tijela se ukopavaju u gradske parkove koji više nemaju stabala, nemaju više cvjetnih aleja zbog stisnutih grobova. Snimio sam 700 minuta filma o ocu čije je dijete snajperista ubio u bašti kuće, a otac držeći mrtvo dijete u naručju, okrenut prema brdu pita – zašto? Mnogi autori i njihovi snimljeni filmovi u ratu naknadno će se ocjenjivati u miru, gledaće ih mlade generacije iza nas, a neki naši autori i njihovi filmovi možda će biti i jesu sramota svima.
RSE: No čak i kada su zemlje bivše Jugoslavije počele da uspostavljaju normalne dobrosusedske odnose, pojedini filmovi koji bi stizali iz neke od susednih država, vrlo često bi iznova uzburkali strasti. Istina je vrlo često bila bolna i neprijatna, pa tako mlada bosanska rediteljka Jasmila Žbanić nakon svog filma „Grbavica“ o ženama iz Bosne koje su silovali pripadnici srpskih vojnih formacija, bila izložena u Srbiji pretnjama da će protiv nje biti pokrenuta čak i tužba. Da li to znači da publika ova dela doživljava, bez obzira da li je reč o dokumentarističkim ili igranim ostvarenjima, kao nešto što otkriva istinu o ratu?
DAKOVIĆ: „Grbavica“ nije pogled spolja, već je pogled čoveka odnosno žene sa ovih prostora. Znači to se već može smatrati prilikom za interni dijalog. I ono što očekujete i tolerišete kao stepen neznanja ili neinformisanosti autsajdera, ne prihvatate kao neko neznanje ili nepoznavanje prilika od čoveka koji je sve to proživeo. Prema tome, mi smo tu više senzibilizirani da uđemo u jednu problematizaciju, dijalog i tako dalje.
ČENGIĆ: Koju istinu mi saopštavamo gledaocima u našim filmskim pričama? Da lepa sela i lepi gradovi lepo gore ili da smo mi ničija zemlja okupirana od vojnih snaga koje nas razdvajaju? Ratni film „Karaula“, u kome svi likovi lažu – oficir državu, muž-oficir svoju ženu, a i žena njega, vojnik svog druga, dokazuje da je u našem mentalitetu laž pozitivna nacionalna osobina, ali se naša laž često pretvara u tragediju naših naroda. Zato je i propala Titova Jugoslavija i osramotila se lažna Jugoslovenska narodna armija na čelu sa generalima.
RSE: Naravno, niko od jednog igranog filmskog dela ne očekuje da ga ono informiše o bilo čemu, a kamoli o ratu. Ali ipak, uprkos tumaranjima i lutanjima kojih nije bila pošteđena ni kinematografija koja je govorila o ovim prostorima, postoje mnoga vredna filmska ostvarenja koja su u nekom od svojih slojeva prikazala pravu prirodu tog sukoba. Ako bi neko kroz vizuru tih dela pokušao da pronikne u prirodu ratova iz vremena devedesetih, šta bi se otkrilo? Kakav je to zapravo bio rat?
POLIMAC: Svi to zovu bratoubilačkim ratom. Kada se tražila paralela sa kojom su ti autori uspoređivali stvari, većinom se radilo o američkom građanskom ratu.
ČENGIĆ: Što se tiče Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, postoji jako mnogo dokumenata koji dokazuju da je nedavni rat bio etnička agresija sa konceptom Velike Srbije. Ima još neprikazanih dokumentarnih filmova koji će se jednog dana prikazati, a oni će dokazivati i pokazivati šta su činili jedni drugima Hrvati, Muslimani (Bošnjaci), Albanci, Crnogorci.
RSE: U mnogim zemljama koje su opterećene svojom ratnom prošlošću, a pre svega u Nemačkoj, posleratna kinematografija je kroz dela Fazbindera i Vendersa pospešila suočavanje s prošlošću, otvarajući istovremeno pitanje odgovornosti samih naroda. Može li se nešto slično očekivati od filmova koji se bave devedesetim na ovim prostorima?
ČENGIĆ: Može i treba podržavati projekte o ulozi Jugoslovenske narodne armije u nedavnom ratu, o ulozi njenih generala, vođa i voždeva, nekih naših malih firera. Ja dosta ozbiljno pratim evropsku kinematografiju, imam razlog za to i moram da kažem da daroviti njemački autori tek sada sopštavaju istinu o fašističkoj i nacionalističkoj prošlosti svoje zemlje. Filmovi njemačkih autora su najznačajnija, artistička, moralna djela u evropskoj kinematografiji 20. vijeka, kao što je to poslije Drugog svjetskog rata u Italiji bio neorealizam.
DRAŠKOVIĆ: Filmovi ne menjaju svet, ali u svakom slučaju menjaju svest gledalaca, izoštravaju mišljenje i pomažu čoveku da shvati neku stvar. Pogotovo ako ta čestitost proizlazi iz estetike, onda sigurno da se čovek na neki način upućuje u ono što mu je nepoznato ili zatamnjeno medijima.
RSE: Producentima filma „Prolećni odmor u Bosni“ trebalo je punih šest godina da prikupe novac za ovaj, u svetskim razmerama niskobudžetni projekat. Da li se i na osnovu toga može zaključiti da će trend snimanja ratnim filmova o prostoru bivše Jugoslavije vremenom sve više posustajati, jer će se pažnja velikih svetskih studija i producenata skoncentrisati na neki drugi prostor koji će u tom trenutku privlačiti pažnju svetske javnosti?
DRAŠKOVIĆ: Neprestano dolaze nove teme. Naravno dolaze i novi ratovi, nažalost. A rat je jedna posebna, kritična situacija koja teško može da bude zaboravljena, i od onih koji su živeli u toj situaciji i od onih koji se te situacije sećaju. Stalno se vraćaju neka razdoblja koja nas podsećaju na neka druga razdoblja, a uvek na život koji živimo u ovom trenutku. Tako da možda neće biti ovoliko filmova kao do sad, ali će ih biti.
POLIMAC: Čisto sumnjam da će se još neko baviti ratom u Bosni. Pogotovo što je ovaj film koji se upravo sada snima, u produkciji oko šest godina. Da su ga napravili onda kad je Skot Andersen napisao taj članak – to je recimo 2001-2002. godina – to bi onda bio nekakav film koji bi publika još prihvatila kao nešto što se veže na tu neku topiku koja aktualna. Sad, teško.
RSE: Da li je „Prolećni odmor u Bosni“, možda jedan od poslednjih stranih ratnih filmova koji se dotiče raspada bivše Jugoslavije?
DAKOVIĆ: Ja apsolutno mislim da će posustajati, kao što su posustali u jednom trenutku i filmovi o Drugom svetskom ratu. I ja bih prosto lično želela da se ovi prostori, znači svi zajedno, vrate na bioskopsko platno u nekim romantičnim modalitetima, da prestanemo prosto da budemo vezani za to ratno žarište gde imate garantovanu emotivno napetu priču.
ČENGIĆ: Što se mene tiče, ne osjećam zaborav, ne zaboravljam nedavni agresivni rat. Kako prolaze naše godine, pamćenje nam postaje sve dragocjenije. Zato našem pamćenju pridodajem sve veći značaj i značajnim knjigama raznih autora. Filmsko djelo nije samo zabava, filmsko djelo je i autorski, moralni čin istine. Zato svi najbolji filmovi sadrže akciju spašavanja čovjeka. Nekada čovjeka treba spasiti od vlastite nepromišljenosti ili od nečega što mu drugi ljudi žele da učine ili što mu čine. Prije nego što spasite čovjeka, u završnom, katarzičnom činu mu treba pomoći.
RSE: Kao što je poslednji balkanski rat ostavio za sobom samo poražene, tako je i velika većina filmova više pokazala kakvi zapravo pravili filmovi koji govore o tom razdoblju trebalo da budu. Stoga se i dalje očekuje ono delo koje će zatvoriti to kinematografsko poglavlje, ali koje će ujedno pomoći da se svaki od aktera poslednjeg rata konačno dobije ulogu koja mu savršeno odgovara.