Književnik Vidosav Stevanović, autor nekada kultnih i nagrađivanih romana “Testament” i “Refuz Mrtvak”, posle decenije dugog političkog egzila iz Srbije ovih dana prvi put je posetio rodnu kuću u selu Botunju kraj Kragujevca. Za Radio Slobodna Evropa Stevanović govori o razlozima zbog kojih se u Srbiji ne štampaju njegove knjige napisane u egzilu (među kojima je i politička biografija Slobodana Miloševića), te zašto se ni danas ne želi vratiti u domovinu.
STEVANOVIĆ: Kad sam živeo u Beogradu imao sam u mom telefonskom imeniku, pošto sam živeo burno i otvoreno, oko tri stotine imena. Sad imam samo pet telefona. To znači da saam ja s tim gradom završio. U njemu ima nekoliko mojih prijatelja, koje viđam po inostranstvu. Ja sam tamo gde su moje knjige i gde su moji prijatelji.
RSE: Prvi put nakon osmogodišnjeg egzila, srpski disident i pisac u izgnanstvu Vidosav Stevanović došao je u Srbiju da provede deo leta u porodičnoj kući u Botulju kod Kragujevca. Autor političko-psihološke biografije Slobodana Miloševića, pod naslovom «Milošević - jedan epitaf», i još 15 knjiga napisanih u egzilu, kaže za naš program da se njegova dela prevode i objavljuju širom Evrope, ali ne i u Srbiji.
STEVANOVIĆ: Očigledno je da postoji nešto što se ne može nazvati cenzurom, jer ne postoji formalno cenzura. Biće da se radi o jednom strašnijem i rasprostranjenijem obliku cenzure, a to je autocenzura. Neki izdavači, neki knjižari, neki kritičari znaju šta nije poželjno i onda se to prosto drži izvan javnosti. Bitno je da je neko ovde zaključio da moje knjige ne treba da izlaze u Srbiji. Ja ne mogu na silu objavljivati svoje knjige i nemam nameru da bilo koga molim. Ako oni tako misle, u redu. Ako misle da su značajniji pisci za srpsku kulturu Milorad Luković Legija i Radovan Karadžić, ja mogu samo da kažem: «Sami ste izabrali.»
RSE: Vidosav Stevanović napustio je Srbiju 1997. godine i otišao u Pariz, osećajući da u tadašnjem političkom okruženju - u kome ga je režim smatrao za neprijatelja, a opozicija nije doživljavala kao prijatelja - ne može opstati ni kao pisac ni kao čovek koji svoje stavove iznosi bez dlake na jeziku.
STEVANOVIĆ: Ja sam u egzil otišao jednim delom iz političkih razloga. I onda se sve do pada Miloševićevog režima može smatrati političkim egzilom. Ja nisam prihvatao ni čoveka koji vodi taj režim, ni taj režim. Posle pada se nešto promenilo, ali ne previše. Nema više Miloševića i nema njegove stranke na vlasti, ali ima previše tog režima. To funkcioniše na otprilike sličan način. I onda sam rekao sebi da ja opet ne mogu da se vratim u takvu zemlju i da će moj politički egzil postati egzil savesti. Postoje neke stvari koje ne možete tolerisati zato da bi vama bilo ugodno. A zašto bih ja zbog svoje ugodnosti zaboravio sve principe za koje sam se borio i koji mi još uvek pomažu da se tu i tamo relativno pristojno osećam. Ne kažem da sam pravednik, ne tvrdim da sam najbolji, ja samo tvrdim: ja branim svoje principe - i tolerišem svačije ako nisu principi nacizma, fašizma ili šešeljizma. Vratiću se onda kada više ne bude onih snaga koje su toliko ponizile Srbiju i nanele toliko zla mnogim ljudima koje ja znam. Na kraju-krajeva, kad ne bude onih koji su pobili moje prijatelje.
RSE: Pisac koji je u svojim javnim istupima ukazivao na agresivni balkanski nacionalizam smatra da se Srbija još uvek nije oslobodila nekadašnjih zabluda i mitova.
STEVANOVIĆ: Umesto da se kaže Srbija je izgubila ratove i vreme je da plati cenu, pa da ide dalje, još uvek se pokušava, pre svega zahvaljujući propagandi preko gotovo svih medija, da se oni koji su napravili sve te silne ratne zločine proglase junacima, herojima, braniocima srpskog nacionalnog bića, umesto da se vidi da je cela Srbija, a naročito običan čovek, zatočenik, zarobljenik izvesnih ljudi - političara koji ne rade svoj posao, generala koji neće da se pojave na sudu, ideologa koji smatraju da nisu ni za šta krivi. Savršeno je normalno ako neko od nas napravi saobraćajni incident da se pojavi na sudu. Ali izgleda da general koji je pobio nekoliko hiljada ljudi ne potpada pod tu zakonsku obavezu po mišljenju naših političara i po svom sopstvenom mišljenju.
RSE: Srbiji je, po Stevanoviću, potreban apsolutni mir i razumevanje sa sobom i sa okruženjem.
STEVFANOVIĆ: Mora biti mir sa svima. A naši susedi su Bosna, Hrvatska, sutra Kosovo, a danas već Albanija ako računamo Kosovo kao deo Srbije - znači u oba slučaja Albanci su nam susedi i u oba slučaja mi moramo s tim računati, tj. Srbija mora računati s tim. Još uvek se raspravlja da li je Kosovo Srbija - bilo je do 1999., više nije. Koju će formu dobiti to odvajanje, to je pitanje budućnosti, ali to će biti uskoro. Još uvek se raspravlja da li Srbija treba da ide preko Drine ili da ne ide, još uvek se pričaju priče o dva plućna krila. Ja sam iz jednog vrlo tolerantnog grada, kao što je Pariz, gde sloboda govora zaista postoji, birao u koje ću se mesto na Balkanu vratiti, jer sam imao potrebu za svojim jezikom. Mislim da je od svih gradova, koje ja znam na Balkanu, Sarajevo trenutno najtolerantniji grad. Ja sam imao predratnih veza sa Sarajevom - svi moji prijatelji su i dalje moji prijatelji. Za mene grad sačinjavaju ljudi, a među njima grupa mojih prijatelja. U tom slučaju, za mene je Sarajevo vrlo dobar grad.
RSE: Prvi put nakon osmogodišnjeg egzila, srpski disident i pisac u izgnanstvu Vidosav Stevanović došao je u Srbiju da provede deo leta u porodičnoj kući u Botulju kod Kragujevca. Autor političko-psihološke biografije Slobodana Miloševića, pod naslovom «Milošević - jedan epitaf», i još 15 knjiga napisanih u egzilu, kaže za naš program da se njegova dela prevode i objavljuju širom Evrope, ali ne i u Srbiji.
STEVANOVIĆ: Očigledno je da postoji nešto što se ne može nazvati cenzurom, jer ne postoji formalno cenzura. Biće da se radi o jednom strašnijem i rasprostranjenijem obliku cenzure, a to je autocenzura. Neki izdavači, neki knjižari, neki kritičari znaju šta nije poželjno i onda se to prosto drži izvan javnosti. Bitno je da je neko ovde zaključio da moje knjige ne treba da izlaze u Srbiji. Ja ne mogu na silu objavljivati svoje knjige i nemam nameru da bilo koga molim. Ako oni tako misle, u redu. Ako misle da su značajniji pisci za srpsku kulturu Milorad Luković Legija i Radovan Karadžić, ja mogu samo da kažem: «Sami ste izabrali.»
RSE: Vidosav Stevanović napustio je Srbiju 1997. godine i otišao u Pariz, osećajući da u tadašnjem političkom okruženju - u kome ga je režim smatrao za neprijatelja, a opozicija nije doživljavala kao prijatelja - ne može opstati ni kao pisac ni kao čovek koji svoje stavove iznosi bez dlake na jeziku.
STEVANOVIĆ: Ja sam u egzil otišao jednim delom iz političkih razloga. I onda se sve do pada Miloševićevog režima može smatrati političkim egzilom. Ja nisam prihvatao ni čoveka koji vodi taj režim, ni taj režim. Posle pada se nešto promenilo, ali ne previše. Nema više Miloševića i nema njegove stranke na vlasti, ali ima previše tog režima. To funkcioniše na otprilike sličan način. I onda sam rekao sebi da ja opet ne mogu da se vratim u takvu zemlju i da će moj politički egzil postati egzil savesti. Postoje neke stvari koje ne možete tolerisati zato da bi vama bilo ugodno. A zašto bih ja zbog svoje ugodnosti zaboravio sve principe za koje sam se borio i koji mi još uvek pomažu da se tu i tamo relativno pristojno osećam. Ne kažem da sam pravednik, ne tvrdim da sam najbolji, ja samo tvrdim: ja branim svoje principe - i tolerišem svačije ako nisu principi nacizma, fašizma ili šešeljizma. Vratiću se onda kada više ne bude onih snaga koje su toliko ponizile Srbiju i nanele toliko zla mnogim ljudima koje ja znam. Na kraju-krajeva, kad ne bude onih koji su pobili moje prijatelje.
RSE: Pisac koji je u svojim javnim istupima ukazivao na agresivni balkanski nacionalizam smatra da se Srbija još uvek nije oslobodila nekadašnjih zabluda i mitova.
STEVANOVIĆ: Umesto da se kaže Srbija je izgubila ratove i vreme je da plati cenu, pa da ide dalje, još uvek se pokušava, pre svega zahvaljujući propagandi preko gotovo svih medija, da se oni koji su napravili sve te silne ratne zločine proglase junacima, herojima, braniocima srpskog nacionalnog bića, umesto da se vidi da je cela Srbija, a naročito običan čovek, zatočenik, zarobljenik izvesnih ljudi - političara koji ne rade svoj posao, generala koji neće da se pojave na sudu, ideologa koji smatraju da nisu ni za šta krivi. Savršeno je normalno ako neko od nas napravi saobraćajni incident da se pojavi na sudu. Ali izgleda da general koji je pobio nekoliko hiljada ljudi ne potpada pod tu zakonsku obavezu po mišljenju naših političara i po svom sopstvenom mišljenju.
RSE: Srbiji je, po Stevanoviću, potreban apsolutni mir i razumevanje sa sobom i sa okruženjem.
STEVFANOVIĆ: Mora biti mir sa svima. A naši susedi su Bosna, Hrvatska, sutra Kosovo, a danas već Albanija ako računamo Kosovo kao deo Srbije - znači u oba slučaja Albanci su nam susedi i u oba slučaja mi moramo s tim računati, tj. Srbija mora računati s tim. Još uvek se raspravlja da li je Kosovo Srbija - bilo je do 1999., više nije. Koju će formu dobiti to odvajanje, to je pitanje budućnosti, ali to će biti uskoro. Još uvek se raspravlja da li Srbija treba da ide preko Drine ili da ne ide, još uvek se pričaju priče o dva plućna krila. Ja sam iz jednog vrlo tolerantnog grada, kao što je Pariz, gde sloboda govora zaista postoji, birao u koje ću se mesto na Balkanu vratiti, jer sam imao potrebu za svojim jezikom. Mislim da je od svih gradova, koje ja znam na Balkanu, Sarajevo trenutno najtolerantniji grad. Ja sam imao predratnih veza sa Sarajevom - svi moji prijatelji su i dalje moji prijatelji. Za mene grad sačinjavaju ljudi, a među njima grupa mojih prijatelja. U tom slučaju, za mene je Sarajevo vrlo dobar grad.