Sve ovo Zoran je postigao uprkos tome što je zajedno sa majkom, sa kojom živi, celoga života bio suočen sa egzistencijalnim problemima. Njegova majka nikada nije radila, tako da su živeli od njegove stipendije koja je prošle godine iznosila 12.000 dinara. Iako je još u srednjoj školi pobeđivao na međunarodnim takmičenjima, do pre nekoliko godina u svojoj kući nije imao ni računar. Tokom studiranja je vrlo često učio uz sveću pošto im je elektrodistribucija zbog neplaćenih računa često isključivala struju. Ovaj mladi čovek je ipak uspeo da u konkurenciji od hiljadu svršenih studenata iz celog sveta, zajedno sa još 30 najboljih postdiplomaca dobije stipendiju na prestižnom američkom fakultetu MIT u Bostonu:
„Dobo sam ponudu od jednog od dvadesetak fakulteta koji važe za najbolje u svetu što se tiče tehničkih nauka, pogotovo što se tiče računarstva, to je univerzitet MIT u Bostonu. Od septembra krećem, to su ustvari doktorske studije. Platiće mi školarinu i dobiću stipendiju koja je otprilike taman dovoljna za život, jer moram da platim i smeštaj i ishranu i ostale troškove. Trenutno se najviše bavim obradom prirodnih jezika, to je poznatije pod nazivom natural language processing. To je jedna podoblast u okviru veštačke inteligencije, koja primenjuje neke rezultate, neke algoritme veštačke inteligencije na izvlačenju informacija iz prirodnog teksta.“
Zoranova majka Slađanka kaže da je on vrlo često polugladan odlazio na međunarodna takmičenja. Dodaje da niko u Nišu, ali ni Srbiji nije ni pokušao da pomogne njenom sinu. Elektrodistribucija im je često isključivala struju zbog neplaćenih računa, pa se tako nešto dogodilo i dan nakon što je njen sin dobio nagradu „Nikola Tesla“:
„Zoran je uglavnom – to mogu da potenciram i stojim iza toga – nad svećom učio. Dok sam ja po Distribuciji molila ljude, oni su govorili – šta hoćete, gospođo, hoćete da školujete sina, a nemate para. Pa onda u Centru za socijalni rad mi je jedna rekla: ,Šta ako je dobar? Što sam alergična na tako te. Neka ide neka kopa‘. Toliko se priča o tom genocidu, ja doživljavam da se ustvari nad nama vrši genocid. Taj bol, onoliko trčanja, plakanja. Da vas niko uopšte ni za šta ne pita. Ipak je ovo dete ovu zemlju i ovaj grad predstavljalo na olimpijadama. Ako njima nisu potrebna takva deca, onda se pitam kakva su im potrebna.“
I nakon svih problema s kojima je bio suočen i nerazumevanja od strane države da pomogne nekome ko je u najboljem svetlu predstavljao u svetu, Zoran kaže da bi voleo da se posle završenih studija u Americi vrati u Niš:
„Ono što bi mi bilo jako bitno, to je da se ovde neke stvari promene. Mislim da se ta nauka ne vrednuje dovoljno i generalno taj sistem vrednosti nije na svom mestu. Jako bih voleo da se taj sistem vrednosti postavi onako kako treba. To bi mi bilo jako bitno, to bi me dodatno motivisalo da se vratim ovde.“
„Dobo sam ponudu od jednog od dvadesetak fakulteta koji važe za najbolje u svetu što se tiče tehničkih nauka, pogotovo što se tiče računarstva, to je univerzitet MIT u Bostonu. Od septembra krećem, to su ustvari doktorske studije. Platiće mi školarinu i dobiću stipendiju koja je otprilike taman dovoljna za život, jer moram da platim i smeštaj i ishranu i ostale troškove. Trenutno se najviše bavim obradom prirodnih jezika, to je poznatije pod nazivom natural language processing. To je jedna podoblast u okviru veštačke inteligencije, koja primenjuje neke rezultate, neke algoritme veštačke inteligencije na izvlačenju informacija iz prirodnog teksta.“
Zoranova majka Slađanka kaže da je on vrlo često polugladan odlazio na međunarodna takmičenja. Dodaje da niko u Nišu, ali ni Srbiji nije ni pokušao da pomogne njenom sinu. Elektrodistribucija im je često isključivala struju zbog neplaćenih računa, pa se tako nešto dogodilo i dan nakon što je njen sin dobio nagradu „Nikola Tesla“:
„Zoran je uglavnom – to mogu da potenciram i stojim iza toga – nad svećom učio. Dok sam ja po Distribuciji molila ljude, oni su govorili – šta hoćete, gospođo, hoćete da školujete sina, a nemate para. Pa onda u Centru za socijalni rad mi je jedna rekla: ,Šta ako je dobar? Što sam alergična na tako te. Neka ide neka kopa‘. Toliko se priča o tom genocidu, ja doživljavam da se ustvari nad nama vrši genocid. Taj bol, onoliko trčanja, plakanja. Da vas niko uopšte ni za šta ne pita. Ipak je ovo dete ovu zemlju i ovaj grad predstavljalo na olimpijadama. Ako njima nisu potrebna takva deca, onda se pitam kakva su im potrebna.“
I nakon svih problema s kojima je bio suočen i nerazumevanja od strane države da pomogne nekome ko je u najboljem svetlu predstavljao u svetu, Zoran kaže da bi voleo da se posle završenih studija u Americi vrati u Niš:
„Ono što bi mi bilo jako bitno, to je da se ovde neke stvari promene. Mislim da se ta nauka ne vrednuje dovoljno i generalno taj sistem vrednosti nije na svom mestu. Jako bih voleo da se taj sistem vrednosti postavi onako kako treba. To bi mi bilo jako bitno, to bi me dodatno motivisalo da se vratim ovde.“