Zločin koji je počinila žena ubivši, kako prenose mediji, macolom na spavanju supruga i jednog od sinova, a potom izvršila samoubistvo skokom sa 13 sprata, samo je poslednji u nizu porodičnih ubistava koja su samo u Beogradu od početka godine odnela devet žrtava. Slični slučajevi se u poslednje vreme sve češće nalaze na udarnim stranama štampe i u prvim minutama informativnog programa elektronskih medija. Tako smo zabeležili i izveštaj naše dopisnice iz Žabara o ubistvu dečaka koje je počinio očuh:
Meštani su zgorženi vešću o ubistvu dečaka. Iz krugova bliskih policiji saznajemo da su na telu deteta pronađeni tragovi nasilja.
„Svaki dan je pio. Nema dana da nije pio. Njegova majka Brana mi je rekla: ,Decan je gotov. Ubio ga Vasa‘.“
O porodičnim situacijama koje mogu završiti ubistvima svedoči i iskustvo Savetovališta protiv nasilja u porodici. Vesna Stanojević, koordinatorka savetovališta, kroz jedan takav primer navodi da institucije koje bi trebalo da pomognu tim porodicama i da preventivno deluju u određenim situacijama još uvek ne rade šta treba:
„Navešću jedan kratak primer nedavne situacije koju smo imali u savetovalištu. Otac je rešio da će ubiti dete, odnosno da će s njim skočiti kroz prozor i izvršiti samoubistvo. U takvoj situaciji, po meni, policija ne reaguje dovoljno adekvatno i dovoljno brzo, nego se na neki način odugovlači, šalje se patrola, patrola ne dođe na vreme, nasilniku se ili pripreti ili se uopšte ne pripreti, ako se on zaključao, u tu kuću se ne ulazi, i dolazimo u situaciju da oni stvarno mogu da urade sve dok dođe do neke intervencije od strane državnih organa. Možda bi ovaj razlog trebalo staviti na prvo mesto. Prosto moramo da imamo adekvatniju zaštitu i adekvatniju i bržu pomoć porodicama u kojima ima porodičnog nasilja, da se spreči da dođe do ubistva.“
Porodična ubistva i tragedije u sebi imaju i neke individualne porodične priče i najčešće individualne konflikte, tragedije i impulsivnosti, te je teško dati zaključak za sva porodična ubistva kao jedan, objašnjava Ana Naiman, psiholog i sudski veštak:
„Generator tih nesrećnih slučajeva je u njihovim međusobnim odnosima. Međutim, kada to izuzmemo, znači kad se malo odmaknemo od interpretacije tog ličnog, porodičnog, onda sigurno da veliki udeo ima i ono sve što smo mi preživeli u zadnjih desetak ili petnaest godina. Možda čak i ova sad situacija kroz koju prolazimo. Ljudi su nedovoljno adaptirani na sve rizike i stresove koji ih opet očekuju. Za pojedine ljude i različite novine mogu da predstavljaju stresove i mogu da reaguju sa smanjenom tolerancijom, sa velikom impulsivnošću, pa i sa jednom takvom, brutalnom agresivnošću.“
I Vesna Stanojević iz Savetovališta protiv nasilja u porodici smatra da se deo uzroka porodičnih ubistava može naći u posledicama onoga što su ljudi pretrpeli od devedesetih. Ali takođe misli da je ovakvih slučajeva bilo i ranije samo sto se sada mediji više bave takvim pričama, tako da sada javnost ima više informacija o tome.
Psiholog Ana Naiman, koja kao sudski veštak godinama radi na veštačenju ovakvih slučajeva, kaže da među žrtvama ima dosta ljudi koji nisu spremni, nisu naišli na razumevanje ili nisu potražili na vreme adekvatnu psihološku ili psihijatrijsku pomoć:
„Sigurno da je prevencija kod nas nedovoljno razvijena. Naravno da različiti sekretarijati, pa i policija reaguju najčešće nekim pomirljivim stavom, opomenama i tako dalje. Porodična dinamika je inače nešto što jako teško nekome ko vam dođe s vrata da prosuđuje ili da tu interveniše. Mislim da je, između ostalog, u tome deo reakcija tih organa reda. Ali bih ja više pledirala na činjenicu da bi centri za socijalni rad i različita savetovališta trebala da budu mnogo više razvijena, i ono što je najvažnije, dostupnija širim masama.“
Meštani su zgorženi vešću o ubistvu dečaka. Iz krugova bliskih policiji saznajemo da su na telu deteta pronađeni tragovi nasilja.
„Svaki dan je pio. Nema dana da nije pio. Njegova majka Brana mi je rekla: ,Decan je gotov. Ubio ga Vasa‘.“
O porodičnim situacijama koje mogu završiti ubistvima svedoči i iskustvo Savetovališta protiv nasilja u porodici. Vesna Stanojević, koordinatorka savetovališta, kroz jedan takav primer navodi da institucije koje bi trebalo da pomognu tim porodicama i da preventivno deluju u određenim situacijama još uvek ne rade šta treba:
„Navešću jedan kratak primer nedavne situacije koju smo imali u savetovalištu. Otac je rešio da će ubiti dete, odnosno da će s njim skočiti kroz prozor i izvršiti samoubistvo. U takvoj situaciji, po meni, policija ne reaguje dovoljno adekvatno i dovoljno brzo, nego se na neki način odugovlači, šalje se patrola, patrola ne dođe na vreme, nasilniku se ili pripreti ili se uopšte ne pripreti, ako se on zaključao, u tu kuću se ne ulazi, i dolazimo u situaciju da oni stvarno mogu da urade sve dok dođe do neke intervencije od strane državnih organa. Možda bi ovaj razlog trebalo staviti na prvo mesto. Prosto moramo da imamo adekvatniju zaštitu i adekvatniju i bržu pomoć porodicama u kojima ima porodičnog nasilja, da se spreči da dođe do ubistva.“
Porodična ubistva i tragedije u sebi imaju i neke individualne porodične priče i najčešće individualne konflikte, tragedije i impulsivnosti, te je teško dati zaključak za sva porodična ubistva kao jedan, objašnjava Ana Naiman, psiholog i sudski veštak:
„Generator tih nesrećnih slučajeva je u njihovim međusobnim odnosima. Međutim, kada to izuzmemo, znači kad se malo odmaknemo od interpretacije tog ličnog, porodičnog, onda sigurno da veliki udeo ima i ono sve što smo mi preživeli u zadnjih desetak ili petnaest godina. Možda čak i ova sad situacija kroz koju prolazimo. Ljudi su nedovoljno adaptirani na sve rizike i stresove koji ih opet očekuju. Za pojedine ljude i različite novine mogu da predstavljaju stresove i mogu da reaguju sa smanjenom tolerancijom, sa velikom impulsivnošću, pa i sa jednom takvom, brutalnom agresivnošću.“
I Vesna Stanojević iz Savetovališta protiv nasilja u porodici smatra da se deo uzroka porodičnih ubistava može naći u posledicama onoga što su ljudi pretrpeli od devedesetih. Ali takođe misli da je ovakvih slučajeva bilo i ranije samo sto se sada mediji više bave takvim pričama, tako da sada javnost ima više informacija o tome.
Psiholog Ana Naiman, koja kao sudski veštak godinama radi na veštačenju ovakvih slučajeva, kaže da među žrtvama ima dosta ljudi koji nisu spremni, nisu naišli na razumevanje ili nisu potražili na vreme adekvatnu psihološku ili psihijatrijsku pomoć:
„Sigurno da je prevencija kod nas nedovoljno razvijena. Naravno da različiti sekretarijati, pa i policija reaguju najčešće nekim pomirljivim stavom, opomenama i tako dalje. Porodična dinamika je inače nešto što jako teško nekome ko vam dođe s vrata da prosuđuje ili da tu interveniše. Mislim da je, između ostalog, u tome deo reakcija tih organa reda. Ali bih ja više pledirala na činjenicu da bi centri za socijalni rad i različita savetovališta trebala da budu mnogo više razvijena, i ono što je najvažnije, dostupnija širim masama.“