Gost Press kluba je Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
RSE: Svedoci smo da se stalno prave, ili neki akcioni, ili nacionalni planovi. Akcioni se uglavnom tiču Mladića i njegove isporuke Hagu. Prije neki dan nas je obradovao ministar za rad i socijalnu politiku, koji je rekao da po nacionalnom planu, koji se sada pravi, zapošljavanje bi do 2010. godine bilo ubrzano, a to znači da nezaposlenost, od sadašnjih 21,8 odsto, treba da se smanji na 10 odsto. Kako procenjujete tu najavu?
ČANAK: Mi smo učestvovali u izradi tog nacionalnog plana i on je, gledan nezavisno od svih realnosti i od okruženja, jako dobar plan, ali kada se stavi u realnost, on ne može da daje rezultate koji se od njega očekuju jer svi delovi koji trebaju da budu izvršeni 100 posto će zavisiti od okruženja, od ekonomskih parametara koji se budu dešavali u periodu važenja tog plana. Posebno što mi se ne sviđa u tom planu je to što je previše ambiciozan jer se ograničio na period od 2006. do 2008. godine, a to znači da je već počeo da se troši njegov period, a mi ne vidimo nikakve signale da će se u tom periodu desiti nešto ekonomski bolje što bi donelo uslove za ostvarenje tog plana.
RSE: Čeka nas restrukturiranje i elektroprivrede Srbije i naftne industrije. Takođe se očekuje i ono što je obećano od pre dve godine, a to je da se za 40 odsto smanji administracija, koja je na svim nivoima jako predimenzionirana. Svi ti ljudi bi trebali da ostanu bez posla.
ČANAK: To je realno stanje i u nekim situacijama tako se i zvanično govori, a onda saznate, u jednoj izjavi ministra za privredu, gospodina Bubala, da će se do kraja 2007. godine obaviti privatizacija društvenog sektora, a da se ne zna kada će se javni sektor restrukturirati. Problem u Srbiji je upravo javni sektor jer u njemu ima viška zaposlenih i sa njima ne znaju šta će da rade. Taj udar koji bi realno mogao da proizvede višak zaposlenih ne može ovog momenta da podnese ni nacionalna služba za zapošljavanje jer praktično sa 16 eura godišnje po jednom nezaposlenom ne možete ništa da uradite. Ove godine će možda biti 31 euro, ali i to je ništa. Sa udarom iz EPS-a, železnice i svih tih ranjivih preduzeća koja su stvarana i funkcionisala za potrebe socijalističke privrede, koja danas ne mogu tako da opstanu, 31 euro bi se smanjio čak na manje od 16 i mi smo na kasi za zbrinjavanje nezaposlenog imali veći broj njih nego što imamo sada, a da istovremeno nemamo uslove da ih negde zbrinemo da rade. Bez kapitala, koga u Srbiji nema, ili postoji ali nije spreman da se angažuje za otvaranje novih radnih mesta i za investicije, mi ne možemo ništa. Strani kapital ima velike rezerve prema političkoj i ekonomskoj situaciji u zemlji. On neće dolaziti ovamo još najmanje dve godine. Onda će nam glavna funkcija biti prebacivanje ljudi na sektor čekanja posla i na kontinuirano trošenja nečega što bi moglo da se investira u nešto što bi doprinelo ljudima da nađu posao. Ta izjava ministra Bubala je za mene vrlo indikativna i mislim da odgovara stvarnosti. Oni neće smeti da načnu tu Pandorinu kutiju jer zaista postoje veliki viškovi koji su specijalizovana visoko-kvalifikovana radna snaga koju ne možete tek tako lako zaposliti. Ne možete inženjera iz EPS-a, koji ima 20 godina staža, zaposliti bilo gde. On i ne zna da radi drugi posao jer je striktno specijaliziran za taj. Ne znam gde bi mogli da rade kadrovi sa železnice, nego u železnici, a naša železnica nema budućnost, bar još u narednih 10 godina, da bude moderna železnica. To znači da umesto ovakvih nacionalnih planova treba napraviti strategiju ekonomskog razvoja Srbije, pa da vidimo u toj strategiji šta će se najbolje razvijati. Moramo videti gde ćemo privući najviše stranog kapitala i gde bi smo mogli te ljude sa železnice, iz EPS-a, telecoma i svih tih ranjivih preduzeća prebaciti, i naravno, kako ih prekvalifikovati i ko će da plati tu prekvalifikaciju.
RSE: Najviše zabrinjava podatak da među nezaposlenima, kojih danas ima 21,7 odsto, je najviše mladih ljudi. Kakva je perspektiva tih ljudi?
ČANAK: To je jedan od trendova koji donosi globalizacija svuda u svetu. Problemi nezaposlenih mladih su izraženi i u zemljama koje imaju vrlo razvijene privrede. Kod nas je posebno teška situacija jer je taj problem neuravnotežen. U Francuskoj i Njemačkoj je taj problem vrlo uravnotežen i na severu i na jugu. Od svih nezaposlenih na jugu Srbije, 94 posto su mladi. Skoro niko od mladih tamo ne radi, a stopa nezaposlenosti je vrlo visoka, oko 60 posto. Ni jedan projekt ne govori da će ti mladi dobiti posao. Oni imaju opciju da sanjaju da im se olakšaju vizni režimi, da mogu da dobiju posao u nekim drugim državama, a te druge države neće tek tako lako da im daju vize jer i one imaju te iste probleme. Jedan ozbiljan strateški posao je izrada strateškog i ekonomskog plana razvoja za narednih 5, 6 ili 10 godina jer morate imati i takve poslove koji će zadovoljiti ponudu radne snage uzrasta do 27 godina. Ali to zahteva veliki prethodni rez. Imamo relativno zastarel sistem obrazovanja koji produkuje mlade ljudi koji u modernoj privredi ne mogu da dobiju posao jer nisu kvalifikovani za taj posao. Imamo klasično obrazovanje, a modernu privredu. To ne ide. Sada se već razmišlja o tome da se ti mladi ljudi prekvalifikuju. To znači da će oni morati dva puta da se obrazuju. Jedno obrazovanje bi bilo samo zbog dobijanja diplome, a drugo obrazovanje bi bilo da bi mogli da rade. Niko danas nije u stanju da napravi rez u obrazovanju koji će proizvoditi mnogo više ljudi koji sutra mogu da rade. Praktično proizvodite mlade ljude i dajete im diplomu s kojom oni ne mogu ništa da urade. S tom diplomom ne mogu ni napolju ništa da urade. Sistemom obrazovanja kontinuirano proizvodimo nezaposlenost.
RSE: Da li vi to ikome govorite?
ČANAK: Svima, u uslovima kada nam se da prilika da govorimo, a to su, na žalost, retke prilike.
RSE: A rekli ste to ministru prosvete?
ČANAK: Ministar Vuksanović niti jedanput nije bio na sednici socijalno-ekonomskog saveta. To je vrlo jasna poruka - baš me briga šta vi mislite o tome. Na nekoliko sednica bilo je reči i o ovom problemu, pogotovo kada je bilo predstavljanje strateškog plana ekonomskog razvoja Srbije do 2012. godine, koji je napravila ekipa koju je vlada Srbije organizovala. Taj plan nije sadržavao ovakve dimenzije. On nije sadržavao ni sektorske razvoje. On je generalno govorio o razvoju privrede Srbije, ne razmišljajući o tome da će poljoprivreda da stagnira u jednom periodu zbog toga i toga. Pogotovo ako se budemo približavali Evropskoj uniji, poljoprivreda će morati da stagnira jer ćemo morati da je prekvalifikujemo da proizvodi manje i skuplje, a onda će biti skuplje i za nas. Najmanje je bilo razrađeno to kavi su efekti obrazovanja na privredu, što je izuzetno važno u tržišnoj ekonomiji jer je skupo obrazovati ljude koji kasnije ne mogu da vrate taj uloženi kapital radeći. Ni na toj sednici, kada se prezentovao plan razvoja do 2012. godine, nije bio ministra Vuksanović. Nismo imali prilike da mu to kažemo. On je inače korektan kada govorimo o odnosu njegovog ministarstva prema našem sindikatu. Ima razumevanja za sve naše probleme, izlazi nam u susret često, ali na globalnom, strateškom planu ne nalazi za shodno da dođe ni na jednu sednicu.
RSE: Vaši članovi su uglavnom ljudi srednjih godina. Mladih gotovo ni da nema.
ČANAK: Ima nešto malo.
RSE: U privatnim firmama, kod vlasnika sindikati nisu popularni?
ČANAK: Kada je reč o stranim firmama, uopšte nemamo problema. To je jedan apsurd. Mi imamo problema sa domaćim mangupima koji ne poštuju ni jedna pravila. Najbolji kolektivni ugovor imamo sa US steelom, sa Henkelom, sa cementarama u Popovcu i Kosjeriću. Gde god su stranci, mi nemamo problema. Naši na najprimitivnije načine sirovo seku sva prava, do jedne situacije koja je tipična za Ginis. U Čačku smo osnovali sindikat u jednoj mladoj, novoj firmi, koja je tek počela da funkcioniše, u jednoj vrlo modernoj štampariji. Vlasnik je odmah dao otkaz svima koji su bili u sindikatu. Dobili smo spor na sudu, a čovek je ugasio firmu. Izvršio je ekonomsko samoubistvo, samo da ne bi video sindikat.
RSE: Šta se promenilo od Miloševićevog vremena do danas, kada je sindikat u pitanju? U vreme Miloševića, puno ljudi, koji su pripadali vašem sindikatu, su gubili posao i bili su na svaki način maltretirani. Danas, kada imamo demokratsku vlast, da li se nešto promenilo?
ČANAK: Nije se ništa promenilo. Još uvek nismo sanirali posledice stanja koje nam je doneo Miloševićev režim. I dalje imamo ljude koji su onda bili otpuštani samo zbog toga što su bili članovi sindikata a koji taj spor još uvek nisu razrešili. Gori je ipak manir odnosa prema onome ko se ne slaže sa vama. Možete sa njim da se obračunate, jer vam to pravo daje vlast koju imate. Taj manir, koji je za mene bio potpuno tipičan za Miloševića, za njegovu ukupnu konfiguraciju kao političara, kao ličnosti, kao čoveka, se uklapala u to ponašanje - nisi sa nama, pa ću da ti odrubim glavu. Toga danas ima mnogo više jer ima mnogo više malih Miloševića. Onda smo imali Miloševića i Šešelja i nekoliko likova koji su proizvodili kulturu nasilja, a sada imamo stotine malih likova. Danas imamo mnogo partija koje su pogubnije za tu malu sredinu, nego što je ikada bio JUL. Mi se te kulture nasilja i obračuna sa neistomišljenicima nismo ni malo odrekli. Nadgradili smo monopol vlasti koji je Milošević instalirao u Srbiji. Miloševića je uvek bilo lako posmatrati jer je bio on i četiri-pet njegovih satelita. Sada imamo gomilu ljudi, demokrata, koji su na vlasti, gomilu demokrata koji su u opoziciji i svi se isto ponašaju, svi trguju vama iza leđa. Račune dobijemo na kraju godine, ili odmah, a oni nikada ni jedan račun nisu dobili. I danas postoje razne trgovine. Izbor upravnog odbora RTS-a je trebao da bude izraz novog odnosa te kuće, koji se ne sadrži samo u najavi voditelja da su oni javni servis. Ni jedan javni servis u svetu to ne kaže. Ni jedan jedini se ne deklariše. On to radi. Računali smo da će u novom izboru snaga da budu ljudi koji razumeju javni servis i koji će tu kuću da dovedu u sklad sa tim pojmom. Došlo je četvero njih koje nikada niko nije predložio. Onda smo počeli da tragamo, da pokušamo da ispravimo tu stvar. Rekli su nam da su se skoro sve stranke, i opozicije i pozicije, složile oko toga. Tada shvatite da ste potpuno sami i da ste praktično budala koja pokušava da dovede stvari u red, koje, oni drugi, koji imaju mnogo više moći od vas, dovodu u nered koji njima odgovara.
RSE: Istu sudbinu doživljava i NUNS, Nezavisno udruženje novinara Srbije, kao i vaš sindikat, pogotovo kada se radi o prostoru u kome obavljate svoje delatnosti. Onaj, koji se nekada zvao Državni sindikat, ima sve, a vi nemate ništa i plaćate visok zakup za nekoliko kancelarija koje imate.
ČANAK: Da, ali razlika je utoliko gora što smo u vreme Miloševića dobili mnogo više puta vrlo jasnu poruku da ne možemo da očekujemo taj prostor kada smo plaćenici i antisrbi. Tada nam je sve lepo bilo objašnjeno. Sada nas stalno vuku za nos i govore kako ćemo sutra ili prekosutra prostor dobiti, ali nam nikada nisu rekli da ne možemo da ga dobijemo, kao što nam je to Milošević otvoreno rekao. Sada nam ovi praktično prave mnogo veću štetu jer nas stalno preseljavaju. Nikada nam nisu rekli da ga nismo zaslužili, ili da nismo u pravu. Mi, ne samo da ne dobijemo te prostore, mi ih i plaćamo. Onaj bivši Miloševićev sindikat, pa time i današnji, besplatno koristi te prostore, a oni su državna svojina. Reč je od preko 35.000 kvadrata. To je državna svojina. Oni ga koriste besplatno i imaju pravo da ga prodaju, iako je to državna svojina, a država na to ne reaguje. U drugoj državnoj zgradi, gde iznajmljujemo nekoliko spratova, plaćamo 11 hiljada eura svakog meseca toj istoj državi. Ta ista država jednom sindikatu da sve besplatno, a nama ništa ne toleriše. Isto je i sa NUNS-om. Ona zgrada je nastala kao legat namenjen novinarima Srbije. U tom legatu se nigde ne pominje niti jedno ime. Novinari Srbije, kao i novinari Amerike ili Engleske, imaju pravo da budu u više udruženja ako nalaze da je to potrebno. Time ne gube neka prava. Ako živimo u demokratiji, pored UNS-a, mogu da napravim neko novo udruženje. Ako ima novinara koji to žele da podrže, nisam zbog toga izgubio pravo na tu zgradu. Mi smo izgubili tu zgradu jer smo bili protiv Miloševića. Sada je Milošević umro. Njegova vlast je, navodno umrla, a njegov režim je navodno otišao u istoriju, ali i dalje se nalaze isti razlozi, samo što se ne izgovaraju onoliko glasno kao onda. I dalje NUNS predstavlja novinare Srbije. Deo novinara je hteo da bude predstavljen na način kako to NUNS radi. Šta tu nije demokratski? Demokratski je baš to što hoću da budem izražen kroz NUNS jer nisam tako mogao da budem izražen u UNS-u. Valjda demokratsko društvo to treba da poštuje i uvažava i da kaže kako sada postoje dve organizacije, pa će možda biti i tri, i ta zgrada pripada svima njima.
RSE: Da li to znači da svaka vlast voli onoga ko zavisi od nje, a ne volio onog ko je nezavisan?
ČANAK: To je izraženije kod ove vlasti jer je slabija. Milošević je imao veliku moć, bar kada je stupio na vlast i kada je verovao da oružje rešava sve. Imao je veću moć i bio je zbog toga mirniji. Osećao se komfornije. Ovi su nervozni jer znaju da to nije u duhu onoga što deklarišu kao njihov politički stav, a rade drugačije. Mislim da iza svega toga ipak ne stoji ova vlast. Mislim da je ova vlast ipak ucenjena bivšim snagama koje ne dozvoljavaju NUNS-u da stane na svoje noge jer znaju da mu samo to fali. Kada bi NUNS imao svoj prostor, mogao bi da se zahukta kao što UNS nikada neće moći. Na taj način ga limitira. Ne mogu da ih zatvaraju, kao što je to radio Milošević, ali sada će ih zatvoriti jer im neće dati prostor da se razvijaju. Ne opravdavam sadašnju vlast, ali mislim da nisu sposobni da budu toliko pokvareni koliko su bili ovi drugi koji su nam dokazali posle 15 godina koliko pokvareni mogu da budu. Pošto ovi sadašnji zavise od njihovih glasova, ovi su im rekli da će dobiti njihov glas ukoliko NUNS ni slučajno ne dobije ni jednu sobu više. To ih ni malo ne opravdava, ali iza svega toga stoje snage starog režima koje su još uvek veoma uticajne i odlučuju o našim životima.
RSE: I koje nisu lustrirane, bez obzira što je Zakon o lustraciji donet pre tri godine.
ČANAK: To je doneto proforme radi.
RSE: Prisustvovali ste okruglom stolu na vrlo značajnu temu socijalno-ekonomska cena tranzicije. Da li je visoka cena koju moramo da platimo?
ČANAK: Kao što smo ustanovili na tom skupu, cena je visoka. Okrugli sto je organizovala republika, učestvuje i NUNS, ali je jedan od osnivača i fondacija Hajnri Bel. Bilo je dilema šta je zapravo tranzicija. Da bi smo mogli da ustanovimo koliki su bili troškovi, moramo da znamo gde smo se kretali. Mi ne znamo da li smo išli do Zagreba avionom, ili do Njujorka kolima, pa ne možemo ni da ustanovimo koliko je to koštalo. Kada to sagledate ustanovite da je bilo glupo da idete do Njujorka kolima jer je trebalo avionom. Nismo mogli da ustanovimo šta je tranzicija u onom životnom smislu reči. Bilo je vrlo dobrih izlaganja. Posebno me je impresionirao doktor Ivan Ahil, koji je fantastično složio tu priču i vrlo ubedljivo dokazao zašto smo ovde gde jesmo i da odavde nećemo na ovaj način otići dalje.
RSE: A zašto smo ove?
ČANAK: Zato što smo se posvetili manipulativnoj tranziciji, a to je tranzicija koja se primenjuje samo onda kada mi zatreba. Dokazivaću sredstvima kontrolisanih medija da je to uspešno, ne dozvoljavajući vama da mi dokažete da to nije tako. To je manipulativna tranzicija koja automatski podrazumeva nedostatak demokratičnosti slobodnih medija jer mogu da mašu čime god hoće preko mojih medija, a vama ne dam priliku da to osporite. To je dokazivao i primerima iz regiona, uzimajući u obzir i Hrvatsku. Zašto je Hrvatska uspela da iskoči iz te zle zone manipulativnih tranzicija i da pređe u početak evolutivne faze? Oslobodila se nekih stvari koji su kod nas i dalje temelj našeg društva. To je fantastično teoretski, ali kada razgovarate u svakodnevnom životu sa ljudima, kao što ja razgovaram sa članovima sindikata, do tog zaključka možete da dođete i nenaučnim putem, ali je taj rezultat malo upotrebljiv kada je reč o obračunu sa dnevnim problemima. Dotakli smo i temu - da li zbog toga što imamo takvu tranziciju je jedan od negativnih rezultata rastuća i visoka apstinencija građana koji više ne žele da glasaju ni za koga? Pokušao sam da intervenišem dokazujući da smo u našem sindikatu imali građane Srbije koji su bili u vreme Miloševića opredeleni u raznim partijama, a ja i dalje tvrdim da je mnoge opozicione partije on lično napravio za svoje potrebe. Onda su se ti ljudi vremenom razočaravali u te partije i napuštali ih, a novu ponudu nisu dobijali ni od koga. Gde može da ode čovek koji se razočarao u partiju X, ako novu ponudu nije dobio? Mora da ide u apstinente. To je omalovažavanje građanina koji je počeo da misli demokratski. On je ljut i mora da apstinira jer mu nisi ništa ponudio. Stalno mu nudiš da ide na Adu Ciganliju, a on jednog dana hoću da idem na more. Niko mu ne nudi more, a on više neće ni da idem na Adu, a ti ćeš zbog toga biti ljut na njega. Dajte mu ponudu. Demokratija i pluralistički demokratizam pre svega podrazumevaju više ponuda da bi mogao pluralizam da živi. U Srbiji praktično imamo stalno jednu ponudu.
RSE: Da li ova vaša konstatacija podrazumeva da će Radikali pobediti na sledećim izborima?
ČANAK: Vrlo je moguće jer će deo apstinenata u besu da glasa za njih. Mi umemo iz očajanja da pucamo sebi u noge.
RSE: Kako ćete se osećati ako se to desi? Da li ćete se pitati u šta ste potrošili sve ove godine?
ČANAK: To sam se već više puta pitao. Problem je što pokušavamo da uspostavimo kontakte i sa nekim strankama koje bi imale i istorijsku obavezu da izvuku Srbiju iz ove situacije. Od Demokratske stranke ne dobijamo nikakve signale nazad. Oni kao da ne čuju naše poruke. Nismo hteli da im se dodvorimo, da im unapred damo glasove. Samo smo hteli da čujemo šta govori stranka koja je prošla određene faze u kojima je imala i padove i uspone, ali koja je jedina koja ovog momenta može da se postavi na suprotnu stranu ovom radikalskom izazovu jer moramo da konstatujemo da je radikalski izazov realnost Srbije. Kada znamo da je tako, onda krećemo tako što, ili da neki pokleknu i kažu kako će im dati svoj glas, ili im nikada ne dati glas i reći kako naša borba nije završena.
RSE: Kako tumačite to da se Demokratska stranka čak nije ni zainteresovala za to što predlažete?
ČANAK: Zato što oni znaju da mi ne bismo potpisali prazne papire, nego bi smo tražili konkretna izjašnjavanja u javnosti. Tražili smo od Koštunice nešto što se tiče nas, ali se više tiče cele Srbije. Tražili smo socijalni pakt koji bi bio rađen po uzoru na irsko iskustvo iz 1978. godine, koji je Irsku preporodio. On je važio 20 godina i sada se radi drugi socijalni pakt koji treba da stupi na snagu iduće godine. To je Koštunica prihvatio i mi smo ga zbog toga podržali. Podržali smo ga, ne zato što imam posebno mišljenje o njegovoj stranci, ali zato što je on prihvatio da u razumnom roku po stupanju na vlast potpiše socijalni pakt. G 17 Plus je to takođe prihvatio, kao i SDP. Od tada više niko od njih to nije pomenuo.
RSE: Da li ih podsećate na to?
ČANAK: Prestali smo i to da radimo jer nema svrhe. Niko nas ne sluša.
RSE: Sve ovo ima jedan pesimistički prizvuk. Šta je za vas optimistično?
ČANAK: Optimizam bi bio kada bi evropski argumenti pretegnuli u Srbiji i da konačno vlast u Srbiji počne da poštuje ono što je preuzela, da svojim evropskim ponašanjem dokaže, ne Oli Renu, ili bilo kome u Briselu, da smo dobri đaci, već da nam dokažu da stvarno idemo u Evropsku uniju. Mogu i da nam kažu da nećemo u Evropsku uniju, da znamo na čemu smo, da zauzmemo pravu poziciju, pa ćemo to podržavati, ili se žestoko boriti protiv toga. Ova priča sa Evropskom unijom bez ikakvog činjenje po tom planu je gubljenje svake minute. Meni je sada teži minut nego godina u Miloševićevo vreme. Onda nisam očekivao da će me on odvesti u Brisel. Očekivao sam novi rat, novu smrt, novu krv. Ovi su proglasili kako je ono vreme završeno i kako sada idemo u Brisle. Pa u čemu je onda problem? Što ne idemo?
ČANAK: Mi smo učestvovali u izradi tog nacionalnog plana i on je, gledan nezavisno od svih realnosti i od okruženja, jako dobar plan, ali kada se stavi u realnost, on ne može da daje rezultate koji se od njega očekuju jer svi delovi koji trebaju da budu izvršeni 100 posto će zavisiti od okruženja, od ekonomskih parametara koji se budu dešavali u periodu važenja tog plana. Posebno što mi se ne sviđa u tom planu je to što je previše ambiciozan jer se ograničio na period od 2006. do 2008. godine, a to znači da je već počeo da se troši njegov period, a mi ne vidimo nikakve signale da će se u tom periodu desiti nešto ekonomski bolje što bi donelo uslove za ostvarenje tog plana.
RSE: Čeka nas restrukturiranje i elektroprivrede Srbije i naftne industrije. Takođe se očekuje i ono što je obećano od pre dve godine, a to je da se za 40 odsto smanji administracija, koja je na svim nivoima jako predimenzionirana. Svi ti ljudi bi trebali da ostanu bez posla.
ČANAK: To je realno stanje i u nekim situacijama tako se i zvanično govori, a onda saznate, u jednoj izjavi ministra za privredu, gospodina Bubala, da će se do kraja 2007. godine obaviti privatizacija društvenog sektora, a da se ne zna kada će se javni sektor restrukturirati. Problem u Srbiji je upravo javni sektor jer u njemu ima viška zaposlenih i sa njima ne znaju šta će da rade. Taj udar koji bi realno mogao da proizvede višak zaposlenih ne može ovog momenta da podnese ni nacionalna služba za zapošljavanje jer praktično sa 16 eura godišnje po jednom nezaposlenom ne možete ništa da uradite. Ove godine će možda biti 31 euro, ali i to je ništa. Sa udarom iz EPS-a, železnice i svih tih ranjivih preduzeća koja su stvarana i funkcionisala za potrebe socijalističke privrede, koja danas ne mogu tako da opstanu, 31 euro bi se smanjio čak na manje od 16 i mi smo na kasi za zbrinjavanje nezaposlenog imali veći broj njih nego što imamo sada, a da istovremeno nemamo uslove da ih negde zbrinemo da rade. Bez kapitala, koga u Srbiji nema, ili postoji ali nije spreman da se angažuje za otvaranje novih radnih mesta i za investicije, mi ne možemo ništa. Strani kapital ima velike rezerve prema političkoj i ekonomskoj situaciji u zemlji. On neće dolaziti ovamo još najmanje dve godine. Onda će nam glavna funkcija biti prebacivanje ljudi na sektor čekanja posla i na kontinuirano trošenja nečega što bi moglo da se investira u nešto što bi doprinelo ljudima da nađu posao. Ta izjava ministra Bubala je za mene vrlo indikativna i mislim da odgovara stvarnosti. Oni neće smeti da načnu tu Pandorinu kutiju jer zaista postoje veliki viškovi koji su specijalizovana visoko-kvalifikovana radna snaga koju ne možete tek tako lako zaposliti. Ne možete inženjera iz EPS-a, koji ima 20 godina staža, zaposliti bilo gde. On i ne zna da radi drugi posao jer je striktno specijaliziran za taj. Ne znam gde bi mogli da rade kadrovi sa železnice, nego u železnici, a naša železnica nema budućnost, bar još u narednih 10 godina, da bude moderna železnica. To znači da umesto ovakvih nacionalnih planova treba napraviti strategiju ekonomskog razvoja Srbije, pa da vidimo u toj strategiji šta će se najbolje razvijati. Moramo videti gde ćemo privući najviše stranog kapitala i gde bi smo mogli te ljude sa železnice, iz EPS-a, telecoma i svih tih ranjivih preduzeća prebaciti, i naravno, kako ih prekvalifikovati i ko će da plati tu prekvalifikaciju.
RSE: Najviše zabrinjava podatak da među nezaposlenima, kojih danas ima 21,7 odsto, je najviše mladih ljudi. Kakva je perspektiva tih ljudi?
ČANAK: To je jedan od trendova koji donosi globalizacija svuda u svetu. Problemi nezaposlenih mladih su izraženi i u zemljama koje imaju vrlo razvijene privrede. Kod nas je posebno teška situacija jer je taj problem neuravnotežen. U Francuskoj i Njemačkoj je taj problem vrlo uravnotežen i na severu i na jugu. Od svih nezaposlenih na jugu Srbije, 94 posto su mladi. Skoro niko od mladih tamo ne radi, a stopa nezaposlenosti je vrlo visoka, oko 60 posto. Ni jedan projekt ne govori da će ti mladi dobiti posao. Oni imaju opciju da sanjaju da im se olakšaju vizni režimi, da mogu da dobiju posao u nekim drugim državama, a te druge države neće tek tako lako da im daju vize jer i one imaju te iste probleme. Jedan ozbiljan strateški posao je izrada strateškog i ekonomskog plana razvoja za narednih 5, 6 ili 10 godina jer morate imati i takve poslove koji će zadovoljiti ponudu radne snage uzrasta do 27 godina. Ali to zahteva veliki prethodni rez. Imamo relativno zastarel sistem obrazovanja koji produkuje mlade ljudi koji u modernoj privredi ne mogu da dobiju posao jer nisu kvalifikovani za taj posao. Imamo klasično obrazovanje, a modernu privredu. To ne ide. Sada se već razmišlja o tome da se ti mladi ljudi prekvalifikuju. To znači da će oni morati dva puta da se obrazuju. Jedno obrazovanje bi bilo samo zbog dobijanja diplome, a drugo obrazovanje bi bilo da bi mogli da rade. Niko danas nije u stanju da napravi rez u obrazovanju koji će proizvoditi mnogo više ljudi koji sutra mogu da rade. Praktično proizvodite mlade ljude i dajete im diplomu s kojom oni ne mogu ništa da urade. S tom diplomom ne mogu ni napolju ništa da urade. Sistemom obrazovanja kontinuirano proizvodimo nezaposlenost.
RSE: Da li vi to ikome govorite?
ČANAK: Svima, u uslovima kada nam se da prilika da govorimo, a to su, na žalost, retke prilike.
RSE: A rekli ste to ministru prosvete?
ČANAK: Ministar Vuksanović niti jedanput nije bio na sednici socijalno-ekonomskog saveta. To je vrlo jasna poruka - baš me briga šta vi mislite o tome. Na nekoliko sednica bilo je reči i o ovom problemu, pogotovo kada je bilo predstavljanje strateškog plana ekonomskog razvoja Srbije do 2012. godine, koji je napravila ekipa koju je vlada Srbije organizovala. Taj plan nije sadržavao ovakve dimenzije. On nije sadržavao ni sektorske razvoje. On je generalno govorio o razvoju privrede Srbije, ne razmišljajući o tome da će poljoprivreda da stagnira u jednom periodu zbog toga i toga. Pogotovo ako se budemo približavali Evropskoj uniji, poljoprivreda će morati da stagnira jer ćemo morati da je prekvalifikujemo da proizvodi manje i skuplje, a onda će biti skuplje i za nas. Najmanje je bilo razrađeno to kavi su efekti obrazovanja na privredu, što je izuzetno važno u tržišnoj ekonomiji jer je skupo obrazovati ljude koji kasnije ne mogu da vrate taj uloženi kapital radeći. Ni na toj sednici, kada se prezentovao plan razvoja do 2012. godine, nije bio ministra Vuksanović. Nismo imali prilike da mu to kažemo. On je inače korektan kada govorimo o odnosu njegovog ministarstva prema našem sindikatu. Ima razumevanja za sve naše probleme, izlazi nam u susret često, ali na globalnom, strateškom planu ne nalazi za shodno da dođe ni na jednu sednicu.
RSE: Vaši članovi su uglavnom ljudi srednjih godina. Mladih gotovo ni da nema.
ČANAK: Ima nešto malo.
RSE: U privatnim firmama, kod vlasnika sindikati nisu popularni?
ČANAK: Kada je reč o stranim firmama, uopšte nemamo problema. To je jedan apsurd. Mi imamo problema sa domaćim mangupima koji ne poštuju ni jedna pravila. Najbolji kolektivni ugovor imamo sa US steelom, sa Henkelom, sa cementarama u Popovcu i Kosjeriću. Gde god su stranci, mi nemamo problema. Naši na najprimitivnije načine sirovo seku sva prava, do jedne situacije koja je tipična za Ginis. U Čačku smo osnovali sindikat u jednoj mladoj, novoj firmi, koja je tek počela da funkcioniše, u jednoj vrlo modernoj štampariji. Vlasnik je odmah dao otkaz svima koji su bili u sindikatu. Dobili smo spor na sudu, a čovek je ugasio firmu. Izvršio je ekonomsko samoubistvo, samo da ne bi video sindikat.
RSE: Šta se promenilo od Miloševićevog vremena do danas, kada je sindikat u pitanju? U vreme Miloševića, puno ljudi, koji su pripadali vašem sindikatu, su gubili posao i bili su na svaki način maltretirani. Danas, kada imamo demokratsku vlast, da li se nešto promenilo?
ČANAK: Nije se ništa promenilo. Još uvek nismo sanirali posledice stanja koje nam je doneo Miloševićev režim. I dalje imamo ljude koji su onda bili otpuštani samo zbog toga što su bili članovi sindikata a koji taj spor još uvek nisu razrešili. Gori je ipak manir odnosa prema onome ko se ne slaže sa vama. Možete sa njim da se obračunate, jer vam to pravo daje vlast koju imate. Taj manir, koji je za mene bio potpuno tipičan za Miloševića, za njegovu ukupnu konfiguraciju kao političara, kao ličnosti, kao čoveka, se uklapala u to ponašanje - nisi sa nama, pa ću da ti odrubim glavu. Toga danas ima mnogo više jer ima mnogo više malih Miloševića. Onda smo imali Miloševića i Šešelja i nekoliko likova koji su proizvodili kulturu nasilja, a sada imamo stotine malih likova. Danas imamo mnogo partija koje su pogubnije za tu malu sredinu, nego što je ikada bio JUL. Mi se te kulture nasilja i obračuna sa neistomišljenicima nismo ni malo odrekli. Nadgradili smo monopol vlasti koji je Milošević instalirao u Srbiji. Miloševića je uvek bilo lako posmatrati jer je bio on i četiri-pet njegovih satelita. Sada imamo gomilu ljudi, demokrata, koji su na vlasti, gomilu demokrata koji su u opoziciji i svi se isto ponašaju, svi trguju vama iza leđa. Račune dobijemo na kraju godine, ili odmah, a oni nikada ni jedan račun nisu dobili. I danas postoje razne trgovine. Izbor upravnog odbora RTS-a je trebao da bude izraz novog odnosa te kuće, koji se ne sadrži samo u najavi voditelja da su oni javni servis. Ni jedan javni servis u svetu to ne kaže. Ni jedan jedini se ne deklariše. On to radi. Računali smo da će u novom izboru snaga da budu ljudi koji razumeju javni servis i koji će tu kuću da dovedu u sklad sa tim pojmom. Došlo je četvero njih koje nikada niko nije predložio. Onda smo počeli da tragamo, da pokušamo da ispravimo tu stvar. Rekli su nam da su se skoro sve stranke, i opozicije i pozicije, složile oko toga. Tada shvatite da ste potpuno sami i da ste praktično budala koja pokušava da dovede stvari u red, koje, oni drugi, koji imaju mnogo više moći od vas, dovodu u nered koji njima odgovara.
RSE: Istu sudbinu doživljava i NUNS, Nezavisno udruženje novinara Srbije, kao i vaš sindikat, pogotovo kada se radi o prostoru u kome obavljate svoje delatnosti. Onaj, koji se nekada zvao Državni sindikat, ima sve, a vi nemate ništa i plaćate visok zakup za nekoliko kancelarija koje imate.
ČANAK: Da, ali razlika je utoliko gora što smo u vreme Miloševića dobili mnogo više puta vrlo jasnu poruku da ne možemo da očekujemo taj prostor kada smo plaćenici i antisrbi. Tada nam je sve lepo bilo objašnjeno. Sada nas stalno vuku za nos i govore kako ćemo sutra ili prekosutra prostor dobiti, ali nam nikada nisu rekli da ne možemo da ga dobijemo, kao što nam je to Milošević otvoreno rekao. Sada nam ovi praktično prave mnogo veću štetu jer nas stalno preseljavaju. Nikada nam nisu rekli da ga nismo zaslužili, ili da nismo u pravu. Mi, ne samo da ne dobijemo te prostore, mi ih i plaćamo. Onaj bivši Miloševićev sindikat, pa time i današnji, besplatno koristi te prostore, a oni su državna svojina. Reč je od preko 35.000 kvadrata. To je državna svojina. Oni ga koriste besplatno i imaju pravo da ga prodaju, iako je to državna svojina, a država na to ne reaguje. U drugoj državnoj zgradi, gde iznajmljujemo nekoliko spratova, plaćamo 11 hiljada eura svakog meseca toj istoj državi. Ta ista država jednom sindikatu da sve besplatno, a nama ništa ne toleriše. Isto je i sa NUNS-om. Ona zgrada je nastala kao legat namenjen novinarima Srbije. U tom legatu se nigde ne pominje niti jedno ime. Novinari Srbije, kao i novinari Amerike ili Engleske, imaju pravo da budu u više udruženja ako nalaze da je to potrebno. Time ne gube neka prava. Ako živimo u demokratiji, pored UNS-a, mogu da napravim neko novo udruženje. Ako ima novinara koji to žele da podrže, nisam zbog toga izgubio pravo na tu zgradu. Mi smo izgubili tu zgradu jer smo bili protiv Miloševića. Sada je Milošević umro. Njegova vlast je, navodno umrla, a njegov režim je navodno otišao u istoriju, ali i dalje se nalaze isti razlozi, samo što se ne izgovaraju onoliko glasno kao onda. I dalje NUNS predstavlja novinare Srbije. Deo novinara je hteo da bude predstavljen na način kako to NUNS radi. Šta tu nije demokratski? Demokratski je baš to što hoću da budem izražen kroz NUNS jer nisam tako mogao da budem izražen u UNS-u. Valjda demokratsko društvo to treba da poštuje i uvažava i da kaže kako sada postoje dve organizacije, pa će možda biti i tri, i ta zgrada pripada svima njima.
RSE: Da li to znači da svaka vlast voli onoga ko zavisi od nje, a ne volio onog ko je nezavisan?
ČANAK: To je izraženije kod ove vlasti jer je slabija. Milošević je imao veliku moć, bar kada je stupio na vlast i kada je verovao da oružje rešava sve. Imao je veću moć i bio je zbog toga mirniji. Osećao se komfornije. Ovi su nervozni jer znaju da to nije u duhu onoga što deklarišu kao njihov politički stav, a rade drugačije. Mislim da iza svega toga ipak ne stoji ova vlast. Mislim da je ova vlast ipak ucenjena bivšim snagama koje ne dozvoljavaju NUNS-u da stane na svoje noge jer znaju da mu samo to fali. Kada bi NUNS imao svoj prostor, mogao bi da se zahukta kao što UNS nikada neće moći. Na taj način ga limitira. Ne mogu da ih zatvaraju, kao što je to radio Milošević, ali sada će ih zatvoriti jer im neće dati prostor da se razvijaju. Ne opravdavam sadašnju vlast, ali mislim da nisu sposobni da budu toliko pokvareni koliko su bili ovi drugi koji su nam dokazali posle 15 godina koliko pokvareni mogu da budu. Pošto ovi sadašnji zavise od njihovih glasova, ovi su im rekli da će dobiti njihov glas ukoliko NUNS ni slučajno ne dobije ni jednu sobu više. To ih ni malo ne opravdava, ali iza svega toga stoje snage starog režima koje su još uvek veoma uticajne i odlučuju o našim životima.
RSE: I koje nisu lustrirane, bez obzira što je Zakon o lustraciji donet pre tri godine.
ČANAK: To je doneto proforme radi.
RSE: Prisustvovali ste okruglom stolu na vrlo značajnu temu socijalno-ekonomska cena tranzicije. Da li je visoka cena koju moramo da platimo?
ČANAK: Kao što smo ustanovili na tom skupu, cena je visoka. Okrugli sto je organizovala republika, učestvuje i NUNS, ali je jedan od osnivača i fondacija Hajnri Bel. Bilo je dilema šta je zapravo tranzicija. Da bi smo mogli da ustanovimo koliki su bili troškovi, moramo da znamo gde smo se kretali. Mi ne znamo da li smo išli do Zagreba avionom, ili do Njujorka kolima, pa ne možemo ni da ustanovimo koliko je to koštalo. Kada to sagledate ustanovite da je bilo glupo da idete do Njujorka kolima jer je trebalo avionom. Nismo mogli da ustanovimo šta je tranzicija u onom životnom smislu reči. Bilo je vrlo dobrih izlaganja. Posebno me je impresionirao doktor Ivan Ahil, koji je fantastično složio tu priču i vrlo ubedljivo dokazao zašto smo ovde gde jesmo i da odavde nećemo na ovaj način otići dalje.
RSE: A zašto smo ove?
ČANAK: Zato što smo se posvetili manipulativnoj tranziciji, a to je tranzicija koja se primenjuje samo onda kada mi zatreba. Dokazivaću sredstvima kontrolisanih medija da je to uspešno, ne dozvoljavajući vama da mi dokažete da to nije tako. To je manipulativna tranzicija koja automatski podrazumeva nedostatak demokratičnosti slobodnih medija jer mogu da mašu čime god hoće preko mojih medija, a vama ne dam priliku da to osporite. To je dokazivao i primerima iz regiona, uzimajući u obzir i Hrvatsku. Zašto je Hrvatska uspela da iskoči iz te zle zone manipulativnih tranzicija i da pređe u početak evolutivne faze? Oslobodila se nekih stvari koji su kod nas i dalje temelj našeg društva. To je fantastično teoretski, ali kada razgovarate u svakodnevnom životu sa ljudima, kao što ja razgovaram sa članovima sindikata, do tog zaključka možete da dođete i nenaučnim putem, ali je taj rezultat malo upotrebljiv kada je reč o obračunu sa dnevnim problemima. Dotakli smo i temu - da li zbog toga što imamo takvu tranziciju je jedan od negativnih rezultata rastuća i visoka apstinencija građana koji više ne žele da glasaju ni za koga? Pokušao sam da intervenišem dokazujući da smo u našem sindikatu imali građane Srbije koji su bili u vreme Miloševića opredeleni u raznim partijama, a ja i dalje tvrdim da je mnoge opozicione partije on lično napravio za svoje potrebe. Onda su se ti ljudi vremenom razočaravali u te partije i napuštali ih, a novu ponudu nisu dobijali ni od koga. Gde može da ode čovek koji se razočarao u partiju X, ako novu ponudu nije dobio? Mora da ide u apstinente. To je omalovažavanje građanina koji je počeo da misli demokratski. On je ljut i mora da apstinira jer mu nisi ništa ponudio. Stalno mu nudiš da ide na Adu Ciganliju, a on jednog dana hoću da idem na more. Niko mu ne nudi more, a on više neće ni da idem na Adu, a ti ćeš zbog toga biti ljut na njega. Dajte mu ponudu. Demokratija i pluralistički demokratizam pre svega podrazumevaju više ponuda da bi mogao pluralizam da živi. U Srbiji praktično imamo stalno jednu ponudu.
RSE: Da li ova vaša konstatacija podrazumeva da će Radikali pobediti na sledećim izborima?
ČANAK: Vrlo je moguće jer će deo apstinenata u besu da glasa za njih. Mi umemo iz očajanja da pucamo sebi u noge.
RSE: Kako ćete se osećati ako se to desi? Da li ćete se pitati u šta ste potrošili sve ove godine?
ČANAK: To sam se već više puta pitao. Problem je što pokušavamo da uspostavimo kontakte i sa nekim strankama koje bi imale i istorijsku obavezu da izvuku Srbiju iz ove situacije. Od Demokratske stranke ne dobijamo nikakve signale nazad. Oni kao da ne čuju naše poruke. Nismo hteli da im se dodvorimo, da im unapred damo glasove. Samo smo hteli da čujemo šta govori stranka koja je prošla određene faze u kojima je imala i padove i uspone, ali koja je jedina koja ovog momenta može da se postavi na suprotnu stranu ovom radikalskom izazovu jer moramo da konstatujemo da je radikalski izazov realnost Srbije. Kada znamo da je tako, onda krećemo tako što, ili da neki pokleknu i kažu kako će im dati svoj glas, ili im nikada ne dati glas i reći kako naša borba nije završena.
RSE: Kako tumačite to da se Demokratska stranka čak nije ni zainteresovala za to što predlažete?
ČANAK: Zato što oni znaju da mi ne bismo potpisali prazne papire, nego bi smo tražili konkretna izjašnjavanja u javnosti. Tražili smo od Koštunice nešto što se tiče nas, ali se više tiče cele Srbije. Tražili smo socijalni pakt koji bi bio rađen po uzoru na irsko iskustvo iz 1978. godine, koji je Irsku preporodio. On je važio 20 godina i sada se radi drugi socijalni pakt koji treba da stupi na snagu iduće godine. To je Koštunica prihvatio i mi smo ga zbog toga podržali. Podržali smo ga, ne zato što imam posebno mišljenje o njegovoj stranci, ali zato što je on prihvatio da u razumnom roku po stupanju na vlast potpiše socijalni pakt. G 17 Plus je to takođe prihvatio, kao i SDP. Od tada više niko od njih to nije pomenuo.
RSE: Da li ih podsećate na to?
ČANAK: Prestali smo i to da radimo jer nema svrhe. Niko nas ne sluša.
RSE: Sve ovo ima jedan pesimistički prizvuk. Šta je za vas optimistično?
ČANAK: Optimizam bi bio kada bi evropski argumenti pretegnuli u Srbiji i da konačno vlast u Srbiji počne da poštuje ono što je preuzela, da svojim evropskim ponašanjem dokaže, ne Oli Renu, ili bilo kome u Briselu, da smo dobri đaci, već da nam dokažu da stvarno idemo u Evropsku uniju. Mogu i da nam kažu da nećemo u Evropsku uniju, da znamo na čemu smo, da zauzmemo pravu poziciju, pa ćemo to podržavati, ili se žestoko boriti protiv toga. Ova priča sa Evropskom unijom bez ikakvog činjenje po tom planu je gubljenje svake minute. Meni je sada teži minut nego godina u Miloševićevo vreme. Onda nisam očekivao da će me on odvesti u Brisel. Očekivao sam novi rat, novu smrt, novu krv. Ovi su proglasili kako je ono vreme završeno i kako sada idemo u Brisle. Pa u čemu je onda problem? Što ne idemo?