O Trifunoviću je domaća štampa pisala veoma kontraverzno. Neki kažu da je tome razlog njegov skandal-majstorski karakter, buran ljubavni život, ne skrivena ekscentričnost.
Možda ima istine u svakoj od ovih tvrdnji, ali ozbiljnijeg čitača njegovih intervjua svakako bi morala da dodirne i osvoji njegova iskrenost. Iako je vidno da voli svoju porodicu, majku, oca, brata, spreman je da prizna da je sa mlađim bratom Branislavom, koji je takođe glumac, u jednom periodu života potpuno izgubio kontakt i komunikaciju. Otac Tomislav, poznati je glumac. Sergej će sa lakoćom izgovoriti: "Moj ćale kaže da je popio svoja dva olimpijska bazena, a ja sam popušio svoju livadu marihuane. Neradi mi se to više. Nije mi uzbudljivo. Ništa kreativno mi se ne dešava u glavi".
Trifunović je prekoračio tridesete. S pravom ga nervira što ga ubrajaju u mlađe glumce. Duhovito kaže da on nije više glumački pačić. Iza njega su kultne predstave: Porodične priče, Šine, Bure baruta, filmovi: Tuđa Amerika, Stršljen, Munje, francuski film Ljubavnici, američki Spasitelj i Tri poslije ponoći, kao i brojne domaće televizijske serije. Izuzetno voli muziku. Za nju kaže da je njegova prava ljubav.
Trifunović je odrastao između tri garda: Mostar, Užice, Beograd. Za Mostar ga vežu najnežnija osećanja, istovremeno i najbolnija. Ratne godine odnele su mu bliske prijatelje, neke zauvek.
Sergej Trifunović ne ume da miruje. Spreman je da ispuni svoju glumačku životnu kartu. Reditelje snažno provocira njegov talent. Reklo bi se da mu uspesi predstoje.
* * * *
RSE: Gde se nalazite? Šta vidite kroz prozor?
TRIFUNOVIĆ: Kroz prozor vidim palme, kuće, žice, nebo, jorgovan, neko nedefinisano crveno cveće, komšijinu satelitsku antenu, školu.
RSE: Jednom rečju Los Anđeles?
TRIFUNOVIĆ: Jednom rečju mali deo Los Anđelesa, pošto je on površine Vojvodine. Ovo je moj komšiluk.
RSE: Šta radite u Americi? Snimate li šta trenutno?
TRIFUNOVIĆ: Radim svašta nešto. Radim jedan dokumentarac. Snima neki film sa Nikolasom Kejdžom i Džulijen Mur. Idem na audicije, živim, radim.
RSE: Koji je to film i šta igrate?
TRIFUNOVIĆ: To je neki novi holivudski film koji će se zaboraviti u toku odjavne špice. Mislim da i nije vredan pomena. Nešto mora da se radi za pare. Daleko od toga da sam nezadovoljan, nego nije vredno da ikoga maltretiramo tim.
RSE: Ne verujem da ćemo ikoga maltretirati ako im budemo pričali o Nikolasu Kejdžu.
TRIFUNOVIĆ: Nemam šta o njemu da pričam. Video sam ga dva puta na snimanju.
RSE: To nije skromnost, već vaša procena da je to klasična holivudska produkcija?
TRIFUNOVIĆ: Nije to skromnost. To je film koji verovatno ne bi ni gledao, ali pošto igram u njemu, verovatno ću ga pogledati.
RSE: Zašto ste otišli iz zemlje u kojoj ste igrali u vrhunskim pozorišnim predstavama i filmovima sa sjajnim umetničkim dometima i otišli tako daleko da snimate trećerazrednu holivudsku produkciju?
TRIFUNOVIĆ: Na žalost, to nije trećerazredna produkcija. Ovaj film košta 60 miliona dolara. U tom trećerazrednom holivudskom filmu ću dobiti više para za ovo malo snimanja nego što ću dobiti i u jednom vrhunskom srpskom filmu, na žalost. Nešto mora da se radi i zbog novca. Taj entuzijazam, kao gorivo, u Srbiji se malo potrošilo posle 10 godina. Radili smo veliku umetnost. Sve je to lepo. U jednom trenutku čovek oseti potrebu da malo promeni sredinu, mozak, da promeni sve, da promeni gorivo. Zato sam ovde. Ovde je lepo. Sija sunce 12 meseci godišnje. Razne su mogućnosti. Nisam otsekao Srbiju i pustio je da plovi niz Dunav. U Beogradu imam bazu. Ovde samo gradim drugu bazu. Mislim da je dobro da čovek u životu ima geografski bar dve baze.
RSE: Da li ishod može da bude još jedan izuzetan talent zagubljen negde u dalekom svetu, pa makar i na domak Holivuda?
TRIFUNOVIĆ: Moje ambicije postoje. Nisam došao ovde bez ambicija i da se sunčam na kalifornijskom suncu. Videćemo. Radim, stremim i stići ću valjda negde, nešto ću i napraviti.
RSE: Svako voli da se seća detinjstva. Vaše detinjstvo je vezano za jedan tada vrlo lep grad Mostar.
TRIFUNOVIĆ: To je i sada vrlo lep grad. Jeste dosta srušen, ali je i dosta izgrađen. Dosta su ga obnovili, pogotovo stari deo Mostara oko mosta. Mala Tepa izgleda mnogo bolje nego pre rata. Kako je srušen, bukvalno su iskoristili tu ruševinu da se podigne još lepši i stariji Mostar. Taj deo Mostara izgleda lepše i starije. Paradoksalno, ali je tako.
RSE: Kakav je bio Mostar vašeg detinjstva?
TRIFUNOVIĆ: To je bajka. Mostar je egzotičan grad. To je jedan čaroban grad sa čarobnom klimom i Neretvom. Jedna od stvari zbog kojih sam u Kaliforniji je i ta što ima klimu koja neodoljivo podseća na Mostar. Čini me mirnim i sigurnim. Nekako mi je lepo. Toplo je, a suvo. Ispred svoje zgrade u Mostaru sam imao takođe dve palme i jedno narovo drvo.
RSE: Ko su bili vaši drugovi iz detinjstva?
TRIFUNOVIĆ: Dario, koji je sada u Švajcarskoj. Skoro sam u Sarajevu sreo jednu osobu, koju nikada u životi pre toga nisam video, i pitala me za Darija iz Mostara. Dala mi je njegov telefon. Svet je jako mali. Elvir je negde u Americi. Ne znam gde. Valjda ću mu ući u trag. Alen 1 i Alen 2 su negde u belom svetu. Đenan i Kenan, dva brata. Mislim da je Kenan poginuo. On je bio stariji brat. Goran je bio ranjen. Dosta ljudi je poginulo, a dosta se rasulo po svetu. Za neke znam gde su, a za neke ne. Imena mi onda, kao ni sada, nisu bila bitna, niti je ko znao ko je koje nacionalnosti.
RSE: Kada ste posle rata prvi put otišli u Mostar?
TRIFUNOVIĆ: Otišao sam 2000. godine sa svojom sestrom od ujaka, čiji roditelji sada žive tamo.
RSE: Šta ste zatekli u Mostaru?
TRIFUNOVIĆ: Tada je bilo poprilično nakaradno. Prošle godine sam ponovo bio u Mostaru, i to kada sam se zarekao da više neću ići u Mostar. Mnogo se stvari promenilo za tih pet godina i to na bolje. Dosta se izgradilo, neki ljudi su se vratili, mnogo je bolja situacija nego što je bila.
RSE: Kakvi su ožiljci u Beogradu vidljivi kao nasleđe Miloševića?
TRIFUNOVIĆ: Mnogo su ozbiljniji. Bilo je i fizičkog razaranja nesrećnih zgrada u danima bombardovanja. Bombardovanje je bilo samo posledica jednog rušenja koje je bilo konstantno. To nije bilo rušenje, već pustošenje. Mi Srbi smo i sami za to krivi. Konstantno smo se pustošili, pri tome su nas i drugi pustošili, a i mi smo drugim pomagali da nas pustoše 16 dugih godina. To je trajalo i trajalo. Prvi put sam video tenkove okrenute na demonstrante 1991. godine. Ja na Zelenom vencu u taksiju, a tenk ispred mene, tenk levo, tenk desno.
RSE: Koliko vam je tada bilo?
TRIFUNOVIĆ: Tada sam imao 18 godina. Nije to bilo baš tako davno. To je bilo pre 15 godina. Sećanja su jako živa. Tenkovi su izorali ulice Beograda, naši tenkovi koje su naši ljudi izveli na nas. Pustošenje je trajalo, a bombardovanje je bilo katarza. U Beograd sam došao 1990. godine. Ja sam dete Jugoslavije, ali, na žalost, nisam dete Beograda. Ja sam dete Mostara, Kruševca, Užica. U Beograd sam došao sa 17 godina. Došao sam u Beograd, 1990. godine u junu, a već naredne godine se desila i Slovenija i Hrvatska i Bosna. Sve je počelo turbulentno da se raspada kako sam došao u Beograd. Možda sam ja kriv. Ne pamtim bolje dane. Mi smo već 1991. godine, na prvoj godini Akademije, bili angažovani na ulicama da rušimo sistem. Šešelj je uperio pištolj na nas. Ne mogu da zamislim kako su se osećale generacije koje su došle iza mene. Oni su totalni mutanti. Bilo gde da su odrasli, gadno je, a pogotovo u Beogradu jer se tamo sve vrlo živo osetilo pošto je sve bilo blizu.
RSE: Znate šta je rekao Ivan Medenica? Rekao je: "Ne d'o Bog da za 10 godina zavladaju ljudi koji su stasavali u devedesetim godinama, koji su učili u skraćenim časovima od 30 minuta". Da li i vi tako mislite?
TRIFUNOVIĆ: Dobro je to rekao. To je jedna od retkih stvari sa kojom mogu da se složim sa Medenicom. Na žalost, to će se desiti. To je neminovno. Kao što su tu istu zemlju ovladali jedno vreme šezdesetosmaši. Ti isti šezdesetosmaši koji su došli da šatro sruše ove komuniste koji su ostatci Titovog vremena. Ispostavilo se da su mnogi od tih komunista iz Titovog vremena bili mnogo bolji od tih šezdesetosmaša. Možete misliti kada dođu ovi mutanti koji su stasavali u devedesetim godinama, na tom i takvom vaspitanju, na tom i takvom okruženju, gde se jednom dnevno desi neko ubistvo na ulicama. U toku deset godina sam bio blizu deset ubistava. Dva sam čak i video na svoje oči na ulici. A oni su deca koja za to znaju otkada znaju za sebe.
RSE: Šta je najveći razlog da tako jedan mlad čovek, koji je uspeo i u takvim okolnostima da se dokaže kao izuzetno talentovan mlad glumac i napravio brzometnu karijeru i odigrao sjajne uloge u sjajnim predstavama i filmovima, uzme kofer u ruke i ode u Ameriku?
TRIFUNOVIĆ: Dva kofera u ruke. Ja bih to uradio i da je bila drugačija Srbija. Možda ne bih ostao ovako dugo. Možda ne bih prošao neki period mučenja koji sam prošao ovde. Zašto bih se negde mučio kada je kući dobro, imam posao i zarađujem pristojne pare da mogu da živim i putujem. Moj avanturistički duh bi me sigurno oterao na tako nešto. Bojim se da se ne zaglavim, mada sam ja kamen koji se kotrlja i ne može mahovina tek tako lako na njega. Videćemo. Najviše me brine što kada god pričam sa nekim iz Beograda, makar to bili i najveći optimisti, iznenađuju me kada mi kažu kako je sve sivo, da su ljudi bezvoljni, da živimo na nekim rezervama vazduha. Ko god tamo ode odavde i bude tamo recimo mesec dana, vrati se s pričom kako više tamo neće da ide. One koji su za vreme bombardovanja živeli napolju i pričali kako im je bilo napolju teško dok su slušali kako nas bombarduju, nisam baš poštovao i nisam im verovao. Desilo mi se da sam za vreme bombardovanja iz Beograda nekim čudom otišao u Pariz. Onda sam se vratio, a bombardovanje je i dalje trajalo. Najteže mi je u bombardovanju bilo tih 20 dana u Parizu. Čak sam i čuo bombe par puta. Najteže je kada si daleko, pa ne znaš kako je u tvojoj bazi. Sigurno u toku dana dva puta pomislim na Beograd, kakav bi voleo da bude, ili kakav jeste, ili kako je sada kod mene u komšiluku. Ali kada čuješ da tamo nije dobro, da je tamo isto ono zbog čega si pobegao, nekako ti bude tužno. Nije mi super što sam ovde. Gledam našu reprezentacija na svetskom prvenstvu na američkoj televiziji kako nas Argentinci pune sa 3:0 i čujem kako američki komentator kaže: "Da li će ovi ljudi u belim majicama uopšte pokušati da uzmu loptu". Teško mi je. Obala Slonovače je iz građanskog rata došla na svetsko prvenstvo. Još je njihov predsednik apelovao da prestane građanski rat u Obali Slonovače kako bi svi bodrili naciju na svetkom prvenstvu. U utakmici sa nam, ljudi su se borili i kada smo poveli protiv njih 2:0, razmišljam: "Šta je ova Obala Slonovače Bogu zgrešila da mi vodimo protiv njih 2:0"? Pošto ipak postoji svemirska pravda, vrlo brzo su to iznivelisali i pobedili sa 3:2. To sve je odraza stanja duha nacije, volje i želje.
RSE: Radili ste nedavno u filmu Karaula sa EX YU ekipom. Kako vam se čine takvi projekti? Da li je to model za uspešne koprodukcije i za prevazilaženje sve manjeg i manjeg prostora kome se obraćate kao umetnik?
TRIFUNOVIĆ: To je jako lepo jer i tamo i ovde i u svim tim republikama postoje fantastični profesionalci. Kada radiš sa tom šarenom ekipom imaš osećaj širine. Na tom projektu sam osećao strašan nivo profesionalnosti. Čini mi se da se radilo kao pre 15-20 godina. Radio se posao maksimalno dobro. Ljudi žive za taj posao. O tome se radi. Ne znam koliko je Karaula baš dobar primer. U tehničkom smislu film je odličan, ali kao film nije. Meni se taj film ne sviđa.
RSE: Koprodukcija je sve češća i u pozorištu.
TRIFUNOVIĆ: To je lepo. Mislim da je to bolje u pozorištu, nego na filmu. Nekako mi je to prirodnije u pozorištu.
RSE: Kada i gde vas vidimo?
TRIFUNOVIĆ: Nemam pojma. Možda ću u avgustu na letovanje.
RSE: Hoćemo li vas gledati u nekoj predstavi?
TRIFUNOVIĆ: U skorije vreme, ne.
RSE: Ima li neki projekt koji vam je ponuđen i koji vam se čini dobrim tu u Americi?
TRIFUNOVIĆ: Ima, ali nikada ne pričam u napred ni o čemu. Sve je u rukama vrhovnog inžinjera Božinovića.
Možda ima istine u svakoj od ovih tvrdnji, ali ozbiljnijeg čitača njegovih intervjua svakako bi morala da dodirne i osvoji njegova iskrenost. Iako je vidno da voli svoju porodicu, majku, oca, brata, spreman je da prizna da je sa mlađim bratom Branislavom, koji je takođe glumac, u jednom periodu života potpuno izgubio kontakt i komunikaciju. Otac Tomislav, poznati je glumac. Sergej će sa lakoćom izgovoriti: "Moj ćale kaže da je popio svoja dva olimpijska bazena, a ja sam popušio svoju livadu marihuane. Neradi mi se to više. Nije mi uzbudljivo. Ništa kreativno mi se ne dešava u glavi".
Trifunović je prekoračio tridesete. S pravom ga nervira što ga ubrajaju u mlađe glumce. Duhovito kaže da on nije više glumački pačić. Iza njega su kultne predstave: Porodične priče, Šine, Bure baruta, filmovi: Tuđa Amerika, Stršljen, Munje, francuski film Ljubavnici, američki Spasitelj i Tri poslije ponoći, kao i brojne domaće televizijske serije. Izuzetno voli muziku. Za nju kaže da je njegova prava ljubav.
Trifunović je odrastao između tri garda: Mostar, Užice, Beograd. Za Mostar ga vežu najnežnija osećanja, istovremeno i najbolnija. Ratne godine odnele su mu bliske prijatelje, neke zauvek.
Sergej Trifunović ne ume da miruje. Spreman je da ispuni svoju glumačku životnu kartu. Reditelje snažno provocira njegov talent. Reklo bi se da mu uspesi predstoje.
* * * *
RSE: Gde se nalazite? Šta vidite kroz prozor?
TRIFUNOVIĆ: Kroz prozor vidim palme, kuće, žice, nebo, jorgovan, neko nedefinisano crveno cveće, komšijinu satelitsku antenu, školu.
RSE: Jednom rečju Los Anđeles?
TRIFUNOVIĆ: Jednom rečju mali deo Los Anđelesa, pošto je on površine Vojvodine. Ovo je moj komšiluk.
RSE: Šta radite u Americi? Snimate li šta trenutno?
TRIFUNOVIĆ: Radim svašta nešto. Radim jedan dokumentarac. Snima neki film sa Nikolasom Kejdžom i Džulijen Mur. Idem na audicije, živim, radim.
RSE: Koji je to film i šta igrate?
TRIFUNOVIĆ: To je neki novi holivudski film koji će se zaboraviti u toku odjavne špice. Mislim da i nije vredan pomena. Nešto mora da se radi za pare. Daleko od toga da sam nezadovoljan, nego nije vredno da ikoga maltretiramo tim.
RSE: Ne verujem da ćemo ikoga maltretirati ako im budemo pričali o Nikolasu Kejdžu.
TRIFUNOVIĆ: Nemam šta o njemu da pričam. Video sam ga dva puta na snimanju.
RSE: To nije skromnost, već vaša procena da je to klasična holivudska produkcija?
TRIFUNOVIĆ: Nije to skromnost. To je film koji verovatno ne bi ni gledao, ali pošto igram u njemu, verovatno ću ga pogledati.
RSE: Zašto ste otišli iz zemlje u kojoj ste igrali u vrhunskim pozorišnim predstavama i filmovima sa sjajnim umetničkim dometima i otišli tako daleko da snimate trećerazrednu holivudsku produkciju?
TRIFUNOVIĆ: Na žalost, to nije trećerazredna produkcija. Ovaj film košta 60 miliona dolara. U tom trećerazrednom holivudskom filmu ću dobiti više para za ovo malo snimanja nego što ću dobiti i u jednom vrhunskom srpskom filmu, na žalost. Nešto mora da se radi i zbog novca. Taj entuzijazam, kao gorivo, u Srbiji se malo potrošilo posle 10 godina. Radili smo veliku umetnost. Sve je to lepo. U jednom trenutku čovek oseti potrebu da malo promeni sredinu, mozak, da promeni sve, da promeni gorivo. Zato sam ovde. Ovde je lepo. Sija sunce 12 meseci godišnje. Razne su mogućnosti. Nisam otsekao Srbiju i pustio je da plovi niz Dunav. U Beogradu imam bazu. Ovde samo gradim drugu bazu. Mislim da je dobro da čovek u životu ima geografski bar dve baze.
RSE: Da li ishod može da bude još jedan izuzetan talent zagubljen negde u dalekom svetu, pa makar i na domak Holivuda?
TRIFUNOVIĆ: Moje ambicije postoje. Nisam došao ovde bez ambicija i da se sunčam na kalifornijskom suncu. Videćemo. Radim, stremim i stići ću valjda negde, nešto ću i napraviti.
RSE: Svako voli da se seća detinjstva. Vaše detinjstvo je vezano za jedan tada vrlo lep grad Mostar.
TRIFUNOVIĆ: To je i sada vrlo lep grad. Jeste dosta srušen, ali je i dosta izgrađen. Dosta su ga obnovili, pogotovo stari deo Mostara oko mosta. Mala Tepa izgleda mnogo bolje nego pre rata. Kako je srušen, bukvalno su iskoristili tu ruševinu da se podigne još lepši i stariji Mostar. Taj deo Mostara izgleda lepše i starije. Paradoksalno, ali je tako.
RSE: Kakav je bio Mostar vašeg detinjstva?
TRIFUNOVIĆ: To je bajka. Mostar je egzotičan grad. To je jedan čaroban grad sa čarobnom klimom i Neretvom. Jedna od stvari zbog kojih sam u Kaliforniji je i ta što ima klimu koja neodoljivo podseća na Mostar. Čini me mirnim i sigurnim. Nekako mi je lepo. Toplo je, a suvo. Ispred svoje zgrade u Mostaru sam imao takođe dve palme i jedno narovo drvo.
RSE: Ko su bili vaši drugovi iz detinjstva?
TRIFUNOVIĆ: Dario, koji je sada u Švajcarskoj. Skoro sam u Sarajevu sreo jednu osobu, koju nikada u životi pre toga nisam video, i pitala me za Darija iz Mostara. Dala mi je njegov telefon. Svet je jako mali. Elvir je negde u Americi. Ne znam gde. Valjda ću mu ući u trag. Alen 1 i Alen 2 su negde u belom svetu. Đenan i Kenan, dva brata. Mislim da je Kenan poginuo. On je bio stariji brat. Goran je bio ranjen. Dosta ljudi je poginulo, a dosta se rasulo po svetu. Za neke znam gde su, a za neke ne. Imena mi onda, kao ni sada, nisu bila bitna, niti je ko znao ko je koje nacionalnosti.
RSE: Kada ste posle rata prvi put otišli u Mostar?
TRIFUNOVIĆ: Otišao sam 2000. godine sa svojom sestrom od ujaka, čiji roditelji sada žive tamo.
RSE: Šta ste zatekli u Mostaru?
TRIFUNOVIĆ: Tada je bilo poprilično nakaradno. Prošle godine sam ponovo bio u Mostaru, i to kada sam se zarekao da više neću ići u Mostar. Mnogo se stvari promenilo za tih pet godina i to na bolje. Dosta se izgradilo, neki ljudi su se vratili, mnogo je bolja situacija nego što je bila.
RSE: Kakvi su ožiljci u Beogradu vidljivi kao nasleđe Miloševića?
TRIFUNOVIĆ: Mnogo su ozbiljniji. Bilo je i fizičkog razaranja nesrećnih zgrada u danima bombardovanja. Bombardovanje je bilo samo posledica jednog rušenja koje je bilo konstantno. To nije bilo rušenje, već pustošenje. Mi Srbi smo i sami za to krivi. Konstantno smo se pustošili, pri tome su nas i drugi pustošili, a i mi smo drugim pomagali da nas pustoše 16 dugih godina. To je trajalo i trajalo. Prvi put sam video tenkove okrenute na demonstrante 1991. godine. Ja na Zelenom vencu u taksiju, a tenk ispred mene, tenk levo, tenk desno.
RSE: Koliko vam je tada bilo?
TRIFUNOVIĆ: Tada sam imao 18 godina. Nije to bilo baš tako davno. To je bilo pre 15 godina. Sećanja su jako živa. Tenkovi su izorali ulice Beograda, naši tenkovi koje su naši ljudi izveli na nas. Pustošenje je trajalo, a bombardovanje je bilo katarza. U Beograd sam došao 1990. godine. Ja sam dete Jugoslavije, ali, na žalost, nisam dete Beograda. Ja sam dete Mostara, Kruševca, Užica. U Beograd sam došao sa 17 godina. Došao sam u Beograd, 1990. godine u junu, a već naredne godine se desila i Slovenija i Hrvatska i Bosna. Sve je počelo turbulentno da se raspada kako sam došao u Beograd. Možda sam ja kriv. Ne pamtim bolje dane. Mi smo već 1991. godine, na prvoj godini Akademije, bili angažovani na ulicama da rušimo sistem. Šešelj je uperio pištolj na nas. Ne mogu da zamislim kako su se osećale generacije koje su došle iza mene. Oni su totalni mutanti. Bilo gde da su odrasli, gadno je, a pogotovo u Beogradu jer se tamo sve vrlo živo osetilo pošto je sve bilo blizu.
RSE: Znate šta je rekao Ivan Medenica? Rekao je: "Ne d'o Bog da za 10 godina zavladaju ljudi koji su stasavali u devedesetim godinama, koji su učili u skraćenim časovima od 30 minuta". Da li i vi tako mislite?
TRIFUNOVIĆ: Dobro je to rekao. To je jedna od retkih stvari sa kojom mogu da se složim sa Medenicom. Na žalost, to će se desiti. To je neminovno. Kao što su tu istu zemlju ovladali jedno vreme šezdesetosmaši. Ti isti šezdesetosmaši koji su došli da šatro sruše ove komuniste koji su ostatci Titovog vremena. Ispostavilo se da su mnogi od tih komunista iz Titovog vremena bili mnogo bolji od tih šezdesetosmaša. Možete misliti kada dođu ovi mutanti koji su stasavali u devedesetim godinama, na tom i takvom vaspitanju, na tom i takvom okruženju, gde se jednom dnevno desi neko ubistvo na ulicama. U toku deset godina sam bio blizu deset ubistava. Dva sam čak i video na svoje oči na ulici. A oni su deca koja za to znaju otkada znaju za sebe.
RSE: Šta je najveći razlog da tako jedan mlad čovek, koji je uspeo i u takvim okolnostima da se dokaže kao izuzetno talentovan mlad glumac i napravio brzometnu karijeru i odigrao sjajne uloge u sjajnim predstavama i filmovima, uzme kofer u ruke i ode u Ameriku?
TRIFUNOVIĆ: Dva kofera u ruke. Ja bih to uradio i da je bila drugačija Srbija. Možda ne bih ostao ovako dugo. Možda ne bih prošao neki period mučenja koji sam prošao ovde. Zašto bih se negde mučio kada je kući dobro, imam posao i zarađujem pristojne pare da mogu da živim i putujem. Moj avanturistički duh bi me sigurno oterao na tako nešto. Bojim se da se ne zaglavim, mada sam ja kamen koji se kotrlja i ne može mahovina tek tako lako na njega. Videćemo. Najviše me brine što kada god pričam sa nekim iz Beograda, makar to bili i najveći optimisti, iznenađuju me kada mi kažu kako je sve sivo, da su ljudi bezvoljni, da živimo na nekim rezervama vazduha. Ko god tamo ode odavde i bude tamo recimo mesec dana, vrati se s pričom kako više tamo neće da ide. One koji su za vreme bombardovanja živeli napolju i pričali kako im je bilo napolju teško dok su slušali kako nas bombarduju, nisam baš poštovao i nisam im verovao. Desilo mi se da sam za vreme bombardovanja iz Beograda nekim čudom otišao u Pariz. Onda sam se vratio, a bombardovanje je i dalje trajalo. Najteže mi je u bombardovanju bilo tih 20 dana u Parizu. Čak sam i čuo bombe par puta. Najteže je kada si daleko, pa ne znaš kako je u tvojoj bazi. Sigurno u toku dana dva puta pomislim na Beograd, kakav bi voleo da bude, ili kakav jeste, ili kako je sada kod mene u komšiluku. Ali kada čuješ da tamo nije dobro, da je tamo isto ono zbog čega si pobegao, nekako ti bude tužno. Nije mi super što sam ovde. Gledam našu reprezentacija na svetskom prvenstvu na američkoj televiziji kako nas Argentinci pune sa 3:0 i čujem kako američki komentator kaže: "Da li će ovi ljudi u belim majicama uopšte pokušati da uzmu loptu". Teško mi je. Obala Slonovače je iz građanskog rata došla na svetsko prvenstvo. Još je njihov predsednik apelovao da prestane građanski rat u Obali Slonovače kako bi svi bodrili naciju na svetkom prvenstvu. U utakmici sa nam, ljudi su se borili i kada smo poveli protiv njih 2:0, razmišljam: "Šta je ova Obala Slonovače Bogu zgrešila da mi vodimo protiv njih 2:0"? Pošto ipak postoji svemirska pravda, vrlo brzo su to iznivelisali i pobedili sa 3:2. To sve je odraza stanja duha nacije, volje i želje.
RSE: Radili ste nedavno u filmu Karaula sa EX YU ekipom. Kako vam se čine takvi projekti? Da li je to model za uspešne koprodukcije i za prevazilaženje sve manjeg i manjeg prostora kome se obraćate kao umetnik?
TRIFUNOVIĆ: To je jako lepo jer i tamo i ovde i u svim tim republikama postoje fantastični profesionalci. Kada radiš sa tom šarenom ekipom imaš osećaj širine. Na tom projektu sam osećao strašan nivo profesionalnosti. Čini mi se da se radilo kao pre 15-20 godina. Radio se posao maksimalno dobro. Ljudi žive za taj posao. O tome se radi. Ne znam koliko je Karaula baš dobar primer. U tehničkom smislu film je odličan, ali kao film nije. Meni se taj film ne sviđa.
RSE: Koprodukcija je sve češća i u pozorištu.
TRIFUNOVIĆ: To je lepo. Mislim da je to bolje u pozorištu, nego na filmu. Nekako mi je to prirodnije u pozorištu.
RSE: Kada i gde vas vidimo?
TRIFUNOVIĆ: Nemam pojma. Možda ću u avgustu na letovanje.
RSE: Hoćemo li vas gledati u nekoj predstavi?
TRIFUNOVIĆ: U skorije vreme, ne.
RSE: Ima li neki projekt koji vam je ponuđen i koji vam se čini dobrim tu u Americi?
TRIFUNOVIĆ: Ima, ali nikada ne pričam u napred ni o čemu. Sve je u rukama vrhovnog inžinjera Božinovića.