Pogubni su monopol i ekonomski patriotizam

RSE: Mlađan Dinkić je rekao da će Srbija ove godine po prvi put da ostvari višak privatizacionih prihoda od preko milijardu i 300 miliona eura. Kako utrošiti te pare, a da to bude u korist i građana i privrede?

LAKIĆEVIĆ: Država treba dobro da se čuva toga da bude preduzetnik. I kada ima viškove prihoda, treba da ima u vidu da to nisu pare koje je ona zaradila, već da su to pare koje su na neki način uzete od građana, iz poreza, ili tako što je prodata neka imovina koja je ranije bila društvena, pa državna. Država ne treba da izigrava preduzetnika jer to ne zna da radi. Ono što može država da uradi sa tim novcem je da vraća spoljni dug koji postoji. Srbija je prilično zadužena zemlja. Možemo da kažemo da zaduženost nije dramatična, ali je reč od oko sedam milijardi eura javnog duga. To je dug države. Ukupni dug je oko 14 milijardi. To su ozbiljne pare.

RSE: Hrvatska ima 20 milijardi duga.

LAKIĆEVIĆ: Da, ali Hrvatska ima znatno veći društveni proizvod od Srbije. Ima preko 30 milijardi eura domaći proizvod, a Srbija ima oko 20 milijardi. Hrvatska, sa četiri miliona stanovnika, ima oko osam hiljada eura po glavi stanovnika, a Srbija ima upola manje. Od toga koji proizvod pravite, zavisi vaša sposobnost da otplaćujete dug. Čauševsku je jednom vratio sve dugove, a to je bilo ono vreme kada Rumunija nije imala ni struje, a ljudi nisu mogli da zadovolje osnovne potrebe. Strani dug prema MMF-u je sa visokim kamatama, a država može da se zadužujete na tržištu po mnogo povoljnijim uslovima, da taj isti novac pozajmi, da ga investira u infrastrukturu jer to je ono u šta država treba da ulaže.

RSE: Da li zbog toga što to donosi profit ili što zapošljava ljude?

LAKIĆEVIĆ: Rekao bih ni jedno ni drugo. Na izgradnji puteva mogu da se zaposle ljudi, ali nije to ključno. Ključne su komunikacije, ključne su veze, ključno je to što će infrastruktura biti baza za preduzetništvo. Vidim kako ljudi po nekim mestima pokušavaju nešto da rade. Pored puta se dižu fabrike. Ljudi rade. Samo im je potrebno da imaju puteve, da može partner da im dođe, da može dobiti telefon, Internet vezu bez nekih problema. Sami ljudi će naći najbolji način da odaberu neku proizvodnju ili nešto čime će se baviti.

RSE: U kapitalizmu država privredu ne drži pod šapom.

LAKIĆEVIĆ: Naravno. Ključni problem u Srbiji je monopol. Ona ima jako malo proizvođača bilo kojih roba. Ovo je monopolizovana privreda u jako velikoj meri. Ključna stvar je da se omogući da ljudi lako ulaze u biznis, da možete da dobijete dozvolu za struju, da možete dobiti telefone, da možete izaći na neki put. Kada razgovaram sa ljudima po unutrašnjosti, govore mi kako je neko pokrio tri hektara voćnjaka protigradnim mrežama, što je dobro, ali za njega je mnogo veći problem da dođe neki kamion i odveze te jabuke.

RSE: Da li je ideja da se napravi petogodišnji investicioni plan dobar potez države? Nekad su postojale petoletke. Da li vam to liči na to?

LAKIĆEVIĆ: Tu sam jako oprezan. Ovo je vreme u kome država pravi neku strategiju. Tu je skupljen i neki kvantum ljudi. Postoje neke inteligencije i tu se pokušava videti šta je za određenu državu najbolje, ali sam skeptičan prema tome, a pogotovo sam skeptičan što vidim kako se to razvija. Nije to plan u smislu kako ćemo napraviti neki koridor ili most, nego hoće malo da daju za sport, malo školama, malo seljacima, svima po malo. To nije državni plan. Državni plan može da bude kako ćemo napraviti tri velike stvari, podići neku hidroelektranu ili termoelektranu. Država mora da nađe nekog partnera, a ne da se bavi sitnicama. Kod nas se taj plan razbio u hiljadu malih planova koji će biti potrošnja. To neće biti investicija.

RSE: Pratite sve što se dešava i u sferi ekonomije i politike. Kako ocenjujete period otkako je Koštuničina vlada na vlasti u pogledu reformi i u pogledu tranzicije? Mislite li da smo otišli znatno napred ili idemo znatno sporije nego što treba?

LAKIĆEVIĆ: Vlada Zorana Đinđića je krenula jednim brzim tempom. Svi se sećamo koliko je bilo neverovatne energije i neverovatnih pregnuća da se neke stvari naprave. Bilo je dosta objektivnih teškoća koje su to ometale. Dve godine su trebale da se napravi državna zajednica sa Crnom Gorom. Mnoge nadležnosti su bile na saveznom nivou. Dve godine je potrošeno da bi se napravile neke pretpostavke da Srbija preuzme nadležnosti koje su bile potrebne da se napravi neka infrastruktura. To je učinjeno i to je trebalo da bude baza za dalje krupne korake. Premijer je ubijen i sa izborom nove vlade dosta se promenila ekonomska optika. Ono što je, po mome mišljenju, bilo najpogubnije je priča o ekonomskom patriotizmu. To je bila priča kako ćemo i dalje da radimo kao što smo navikli i lepo ćemo živeti. To nije moglo jer je značilo izbegavanje onih teških zahvata koje je trebalo uraditi, a to se pre svega odnosilo na restrukturiranje javnih preduzeća. Tri godine, otkako ova vlada vodi zemlju, ništa na tom planu nije učinjeno i to je naš najveći problem danas jer je ogroman broj ljudi koji rade u javnom sektoru, kroz koji prolaze ogromne pare, bio bez ikakve javne kontrole. Javni sektor dođe kao neka partijska prćija. Tu se zapošljavaju ljudi da bi imali neko uhlebljenje, ali više po nekim partijskim kriterijima, a ne po stručnim. Glavni problem u ekonomiji danas je što nije počelo restrukturiranje javnih preduzeća u Srbiji koji danas troše gro društvenog proizvoda.

RSE: MMF je upozorio Srbiju na njene najveće probleme, a to je nedostatak restrukturiranja javnih preduzeća i ogromna nezaposlenost.

LAKIĆEVIĆ: Tako je. To je na neki način i povezano. Problem je u tome što restrukturiranje javnih preduzeća nije usledelo, pošto se vlada plašila da će to da izazove velike socijalne turbulencije. Mi smo možda to izbegli, ali smo imali drugi negativni efekt, a to je inflacija. Taj socijalni mir je kupovan tako što je inflacija rasla i sada je Srbija zemlja sa najvećom inflacijom u Evropi, a to je nešto što odbija strane investitore. To je nešto što generalno loše utiče na klimu u društvu. To je nešto što stvara nestabilnost. U takvim uslovima se preduzetnici ustručavaju da krenu sa nekim biznisom. Bez novog biznisa, bez investicija, nema novih radnih mesta, nema zapošljavanja.

RSE: Očigledno je u pitanju strah vlasti. Ako bi počelo restrukturiranje, oni bi na izborima pali na najniže grane. Svako restrukturiranje podrazumeva povećanje nezaposlenosti.

LAKIĆEVIĆ: Tako je, bar u prvo vreme. Svaka vlada gleda da učini neke nepopularne korake u prvim godinama svoga mandata da bi to posle počelo da daje rezultate. Problem s ovom vladom je što je ona mislila, iz nekih ideoloških razloga, da se to može izbeći. Problem je što ona, kada je to mogla da uradi i kada je imala jednu solidnu većinu u Parlamentu, to nije htela da uradi iz nekih ideoloških razloga jer ona voli da ima velika državna preduzeća i misli da bi rafinerije trebale da budu domaće. Boji se konkurencije, boji se da pusti konkurenciju u privredu, ne samo u veliki javni sektor, nego i u trgovinu. Ovde je trgovina monopolizovana. To je glupost. Nigde u Evropi, pa ni u svetu, toga nema.

RSE: Imamo ekspanziju prema regionu. Najnovija vest je da Delta ide van Srbije.

LAKIĆEVIĆ: To je u redu, ali naš problem je što ovde nemamo konkurencije. Napravljena je dosta dobra studija Instituta Džeferson koja govori o tome koliko monopolizovana trgovina utiče na pad kvaliteta i pad poljoprivredne proizvodnje. Trgovina treba da pospešuje proizvodnju kroz konkurenciju. Ona privlači proizvođače. Kod nas se dešava suprotno, upravo zbog toga što je trgovina u rukama malog broja ljudi i faktički nema konkurencije.

RSE: Procene govore da je od 800 hiljada do milion nezaposlenih ljudi, ali da li je to realno, obzirom koliko ljudi i dalje radi na crno?

LAKIĆEVIĆ: Zvanični podaci govore da je oko milion nezaposlenih. Kada ljudi rade preko omladinskih zadruga, oni se ne računaju kao da su zaposleni, iako je to redovan posao, samo što nije formalno radno mesto. Ima dosta ljudi koji su zaposleni na crno, pa se računa da je faktička nezaposlenost između 500-600 hiljada ljudi. Ona jeste manja, ali je ipak visoka.

RSE: Prema broju stanovnika ili prema okruženju?

LAKIĆEVIĆ: U Bosni je gora situacija, a u Makedoniji je slična kao u Srbiji.

RSE: Na Kosovu je 70 posto nezaposlenih?

LAKIĆEVIĆ: Na Kosovu je još gore, ali ne bih hteo da se upoređujemo sa onima koji su gori.

RSE: Prosek plata je nešto što je vrlo rastegljivo. Mnoge firme prikazuju manje plate, a daju više na neki skriven način da bi porezi i doprinosi bili manji. Koliki je realni lični dohodak u Srbiji? Neki zvanični podaci govore o 22 hiljade.

LAKIĆEVIĆ: Tako je. Realni lični dohodak je oko 220 eura. Sigurno da postoje firme koje isplaćuju neke delove na crno, mada mislim da toga ima sve manje. Ima jako puno ljudi koji rade na crno. To nije ono što se dobija od preduzeća. Većina zanatlija, vodoinstalatera, automehaničara, svi oni koji popravljaju po kućama, sigurno da rade na crno. Tu se sigurno vrti ogromna količina novca i tu se zarađuju ozbiljne pare.

RSE: Puno porodica ima nekoga ko radi u inostranstvu i oni im relativno često šalju novac.

LAKIĆEVIĆ: To je jedan dodatni izvor prihoda. Kada govorimo o novcu koji se ovde vrti, on je znatno veći od nekih zvaničnih pokazatelja. Za vreme Miloševića ljudi su se čudili kako se opstaje, od čega se živi. U jednom razgovoru, Srđan Bogosavljević je rekao, da 300 miliona dolara mesečno ulazi u Srbiju od doznaka. To je skoro četiri milijarde dolara godišnje. Tada je to sve bilo na crno, a sada nešto dolazi i preko banaka. To su ogromne pare koje utiču na kupovnu moć, tako da ona i nije toliko niska kao kada se pogledaju naši zvanični podaci i zvanična statistika. Niko ne bi rekao da je 2000 dolara nacionalni dohodak po glavi stanovnika u Srbiji. Kada dođu stranci, vide jedno mnogo bogatije društvo.

RSE: Mnogi su nasledili stanove i izdaju ih. U Kineskoj četvrti, u Bloku 70, su se pre nekoliko godina prodavali lokali za 12 hiljada maraka. Sada ih vlasnici lokala izdaju za 1000 ili 800 eura mesečno. Postoji mnogo prihoda koji dolaze i sa te strane. Sve što individualac zaradi na poljoprivredi i iznese na pijace ne ulazi u neke statistike.

LAKIĆEVIĆ: Ne ulazi. Odavno se niko nije bavio sivom ekonomijom, ali se ranije govorilo da je ona skoro 50 posto ukupnog nacionalnog proizvoda. Sada je verovatno 30 posto. To su velike pare, s tim da treba imati u vidu da nije svuda isto. Beograd je jedna priča, ali ima dosta gradova gde je situacija znatno drugačija, recimo u ranijim industrijskim centrima kao što je Bor, Majdanpek, Kragujevac, mada se u Kragujevcu situacija popravlja.

RSE: Zašto Beograd okleva sa decentralizacijom? Da li se boji gubitka moći, gubitka dela finansija, ili je to neko nasleđe od ranije?

LAKIĆEVIĆ: Trebao bi da se sačeka novi Ustav koji bi trebao da uvede veću decentralizaciju. Mislim da vlast i država ipak voli da ima centralizovane prihode i da to bude pod njenom kontrolom. Ustručava se da to prepusti nekome drugome. To jeste problem ove vlasti, ta neka centralizacija prihoda na nivou republike. Tek je nedavno donet Zakon o lokalnoj samoupravi koji bi opštinama trebao da da malo više mogućnosti i više prava da se same brinu o svojoj ekonomiji i svom prosparitetu.

RSE: U Španiji se govori o mogućoj konfederaciji. Nezavisnost koju dobijaju, i u političkom i u finansijskom smislu, je nešto što ih čini sposobnim da sami određuju u kom pravcu će da se kreću.

LAKIĆEVIĆ: Potpuno je blesavo što mi ovde nemamo konkurenciju između opština. Malo su se ljudi i navikli na to da čim nešto ne ide, onda oni traže od države da im reši problem. Svi sada znaju za to kako je napravljeno čudo u Inđiji, ali ona baš i nema neke razvojne performanse, tamo nema nikakvog rudnika, ni nafte, ni zlata.

RSE: Ali ima greenfield investicija.

LAKIĆEVIĆ: Ima, ali vi morate nešto da uradite da dođu ljudi, da tu nešto naprave i da investiraju. Morate da date neke uslove za to. Morate malo i da se potrudite da odete, da razgovarate sa ljudima, da ga ubedite, da mu nešto date. Maline su bile veliki izvozni proizvod Srbije. Pojavio se problem kada su se pojavili proizvođači malina iz Poljske i Čilea koji su konkurencija na Zapadu. Sada malinari u Srbiji ne mogu da se dogovore oko nekog zajedničkog nastupa, da vide šta će da rade sa hladnjačama, da naprave neku svoju strategiji kako će da se bore sa konkurencijom. Navikli su da pregovaraju sa državom oko otkupne cene i time su završili posao za godinu dana. Ovde ljudi nisu naviknuti na konkurenciju. Glavni problem ove države je što nije uradila ono što je trebala i što je vlada Zorana Đinđića počela da govori – Ljudi, morate da vodite računa o sebi, morate da se borite za sopstvenu egzistenciju. Država treba da pomogne onima koji zaista nisu sposobni, ali ovde ima preko 50 posto ljudi koji nisu sposobni, a to je previše i ne odgovara pravom stanju stvari. Svi se mnogo drugačije ponašaju kada odu u Evropu ili Ameriku da rade.

RSE: Brzo se raslojavamo kao društvo. Stvara se manji sloj neviđeno bogatih tajkuna za ove uslove. Srednja klasa je propala za vreme Miloševića. Imam utisak da se jako sporo oporavljamo. Raste broj gubitnika tranzicije, siromašnih ljudi, otpuštenih, koji se nekako snalaze, a kako prolaze, to niko ne zna. Kuda vodi takvo društvo?

LAKIĆEVIĆ: Ne znam koliko su te ocene tačne. Nemamo baš nešto puno siromašnih ljudi. Po nekim istraživanjima siromašnog je možda 10 posto stanovništva. Ako se uzme u obzir kako su pravljene te analize i ta istraživanja, moglo bi da se kaže da ih možda i nije toliki broj jer ima prihoda iz crne ekonomije. Mislim da gladnih nema puno. Za mene je mnogo veći problem što u srednjem sloju ima dosta inertnosti i ti ljudi se jako rado sećaju onih vremena kada se malo radilo, a lepo živelo i nikako neće da se pomire sa tim da je to vreme prošlo. Ima puno nastavnika i dosta lekara za koje mislim da bi mogli više da se potrude da sebi obezbede neku egzistenciju. Mislim da ima načina da se zaradi novac i kroz davanje časova. Mislim da u Srbiji posla ima jako puno, jedino što su ljudi ovde malo inertni i ne bi hteli da menjaju posao. Na Zapadu su ljudi navikli da idu za poslom i stotine kilometara daleko, da se sele. Ovde svako misli da tamo gde je rođen treba i da ostane do kraj života, ili eventualno da se preseli u Beograd. Mislim da tako više neće ići. Zoran Đinđić je imao hrabrosti da ljudima kaže da se tako više ne može živeti i da mora da se radi. Problem je što ova vlast stalno tetoši narod kako je on fin i pametan, samo što ima tamo neko u svetu ko mu uzima hleb i ne da mu da živi normalno. Mislim da je ideologija jako važna. Ovde je samoupravni socijalizam ostavio jako dubokog traga, da ljudi neće nikako da ga se oslobode.

RSE: Kako su se oslobađali tih ideja u drugim nekadašnjim socijalističkim državama?

LAKIĆEVIĆ: Mi smo imali meki socijalizam. Ovde je bilo tog samoupravljanja, koje je imalo i neku svoju dobru stranu, bilo je nekog tržišta. Mi smo išli da kupujemo u Trst. Italija je među sedam najjačih zemalja sveta, a ljudi od nas su išli tamo da kupuju. To nije bilo normalno.

RSE: Ankete javnog mnijenja pokazuju da su najpopularniji Radikali i da je sasvim moguće da će na sledećim izborima oni da pobede. Ako bi pobedili, da li imaju kapacitet u svom članstvu da iz svojih redova postave ministra finansija, zdravstva, prosvete?

LAKIĆEVIĆ: Kada pogledate članstvo Radikala, to su sve neki proleteri, to je neki niži srednji sloj, neki gubitnici tranzicije, oni koji nisu pristali na tranziciju i koji su odbijali da se promene i da shvate da je došlo drugo vreme. Ne treba izgubiti iz vida da u Radikalima ima i univerzitetskih profesora. Danas ih ima manje nego što ih je bilo dok su bili na vlasti, ali Šešelj je bio na Pravnom fakultetu i imao je tamo svoje poklonike. Ima ih i danas i ima ih na drugim fakultetima, tako da mislim da ne bio problem da dođu do kadrova. Na fakultetima ima svega i svačega. Doktora nauka ima koliko hoćete. Sve je to kvalitativno vrlo sumnjivo. Našlo bi se doktora nauka, ali je vrlo veliko pitanje kakav bi to bio kvalitet.

RSE: Ako bi Radikali nastavili sa svojim govorom mržnje i politikom suprotstavljanja Hagu i celom zapadnom svetu, mislite li da bi nam Zapad ponovo uveo sankcije?

LAKIĆEVIĆ: Mislim da ne bi, ali nama gorih sankcija od tih više i ne treba. Mi imamo sankcije već sada jer ne možemo da putujemo u inostranstvo kao ljudi. To je ogroman gubitak za svakoga ko hoće da se bavi biznisom. Morate da zaključite neki posao, da odete na sajam, da vidite neku mašinu, da je kupite, a vi ne možete jer treba da čamite pred nekom ambasadom. To je strašna prepreka. Mene neki ljudi pitaju šta bi trebala da uradi Evropa za Srbiju, a ja im kažem da nam daju vize da putujemo, pogotovo poslovne vize mladim ljudima, ovim koji 10-15 godina nisu nigde bili, a kojima je sada oko 30. Oni trebaju da odu da vide kako se tamo radi. Znam da kada se vrate su prepuni utisaka. Ne mogu da veruju šta su videli, koliko je taj svet otišao napred. Oni su željni da to primene i ovde. Oni su pametni. Oni tamo nađu partnere, ali ako treba da dođe neki stranac ovde i da se maltretira nekim putevima satima, teško da će doći.