Na Vidovdan 28. juna 1989. godine Slobodan Milošević je helikopterom sleteo na Gazimestan i time počeo vladavinu u kojoj je bilo puno nesreća:
„Slobo, ne daj Kosovo!“
„Da vam kažem da se ne brinete, da se ne plašite. Nikad nećemo dati Kosovo!“
Simbolika ili slučajnost je htela da on dvanaest godina kasnije helikopterom odleti za Hag, gde se pet godina kasnije zaključuje njegova životna i politička sudbina.
Uprkos odluci Saveznog ustavnog suda da ukine Uredbu o saradnji s Haškim tribunalom, uprkos jasnoj odrednici srpskog Ustava da se srpski državljani ne mogu isporučivati, Vlada je, u predvečerje Donatorske konferencije, donela odluku da Miloševića zapakuje u Hag i to tako ekspresno da ni sud, ni njegovi advokati nisu znali za to. Premijer Zoran Đinđić delovao je ozbiljno i odlučno 28. juna uveče:
„U izvršavanju obaveza i opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava o radu Međunarodnog suda za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenih na području bivše Jugoslavije od 1991. godine, organi Republike Srbije će postupati po proceduri koja je određena Statutom i Pravilnikom o postupku i dokazima tog suda.“
Odmah po objavljivanju ove odluke, DOS-ova koalicija je uzdrmana. Izborni naslednik Miloševića, jugoslavenski predsednik Vojislav Koštunica, osudio je izručenje kao nelegalno i neustavno, a njegova partija, Demokratska stranka Srbije, napustila je parlamentarnu grupu vladajuće koalicije u srpskoj i saveznoj jugoslovenskoj skupštini:
„Večerašnje izručenje bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, kao i prethodno izručenje Milomira Stakića, ne mogu se smatrati zakonitim i ustavnim.“
Iste večeri, dve-tri hiljade Miloševićevih pristalica – njegovih socijalista i Šešeljevih radikala – protestvovalo je na beogradskom Trgu Republike:
„Izdaja! Izdaja! Izdaja!“
„Ubićemo Đinđića! Ubićemo Đinđića!“
Postojali su strahovi da bi transfer Miloševića mogao probuditi indignaciju pritajenih nacionalista i izazvati velike nerede. Međutim, mnogi Srbi su izgleda zadovoljni zato što je on konačno otišao:
„Ja mislim da je trebalo još ranije to uraditi, poslati ga u Hag.“
„Ovo je sramota za Srbiju i za Srbe.“
„To je u redu i ispravno. Onaj ko pljačka državu treba da završi u Hagu ili pred našim sudom.“
Vidovdan, jedinstven srpski nacionalni i verski praznik vekovima je pratio sudobonosne kosovske događaje, kako kroz istoriju tako i danas. Profesor Vojin Dimitrijević, direktor beogradskog Centra za ljudska prava, ocenjuje da je epoha Miloševićeve vladavine završena odlaskom sa vlasti, ali da su njegovo hapšenje, izručenje i suđenje u Haškom tribunalu pokazali da je njegova politika nadživela njegovo vreme:
„Paradoksalno, Milošević je beznačajan. Sahranjen je kako je sahranjen. Ali je u međuvremenu ojačala ta teza da bi nama loše išlo i bez Miloševića, i da zapravo to izručenje Miloševića nije uspelo da popravi naš položaj. Tako da je to pridika da se o tome svemu razmisli. Ali je činjenica da je ,miloševićizam‘ preživeo Miloševića.“
Bivši jugoslovenski i srpski predsednik je uhapšen 1. aprila 2001. godine na osnovu optužbi za korupciju i zloupotrebu ovlašćenja. Proveo je nešto manje od tri meseca u beogradskom okružnom zatvoru. U Ševeningenu je bio pritvorenik pod brojem 039.
„Slobo, ne daj Kosovo!“
„Da vam kažem da se ne brinete, da se ne plašite. Nikad nećemo dati Kosovo!“
Simbolika ili slučajnost je htela da on dvanaest godina kasnije helikopterom odleti za Hag, gde se pet godina kasnije zaključuje njegova životna i politička sudbina.
Uprkos odluci Saveznog ustavnog suda da ukine Uredbu o saradnji s Haškim tribunalom, uprkos jasnoj odrednici srpskog Ustava da se srpski državljani ne mogu isporučivati, Vlada je, u predvečerje Donatorske konferencije, donela odluku da Miloševića zapakuje u Hag i to tako ekspresno da ni sud, ni njegovi advokati nisu znali za to. Premijer Zoran Đinđić delovao je ozbiljno i odlučno 28. juna uveče:
„U izvršavanju obaveza i opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava o radu Međunarodnog suda za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenih na području bivše Jugoslavije od 1991. godine, organi Republike Srbije će postupati po proceduri koja je određena Statutom i Pravilnikom o postupku i dokazima tog suda.“
Odmah po objavljivanju ove odluke, DOS-ova koalicija je uzdrmana. Izborni naslednik Miloševića, jugoslavenski predsednik Vojislav Koštunica, osudio je izručenje kao nelegalno i neustavno, a njegova partija, Demokratska stranka Srbije, napustila je parlamentarnu grupu vladajuće koalicije u srpskoj i saveznoj jugoslovenskoj skupštini:
„Večerašnje izručenje bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, kao i prethodno izručenje Milomira Stakića, ne mogu se smatrati zakonitim i ustavnim.“
Iste večeri, dve-tri hiljade Miloševićevih pristalica – njegovih socijalista i Šešeljevih radikala – protestvovalo je na beogradskom Trgu Republike:
„Izdaja! Izdaja! Izdaja!“
„Ubićemo Đinđića! Ubićemo Đinđića!“
Postojali su strahovi da bi transfer Miloševića mogao probuditi indignaciju pritajenih nacionalista i izazvati velike nerede. Međutim, mnogi Srbi su izgleda zadovoljni zato što je on konačno otišao:
„Ja mislim da je trebalo još ranije to uraditi, poslati ga u Hag.“
„Ovo je sramota za Srbiju i za Srbe.“
„To je u redu i ispravno. Onaj ko pljačka državu treba da završi u Hagu ili pred našim sudom.“
Vidovdan, jedinstven srpski nacionalni i verski praznik vekovima je pratio sudobonosne kosovske događaje, kako kroz istoriju tako i danas. Profesor Vojin Dimitrijević, direktor beogradskog Centra za ljudska prava, ocenjuje da je epoha Miloševićeve vladavine završena odlaskom sa vlasti, ali da su njegovo hapšenje, izručenje i suđenje u Haškom tribunalu pokazali da je njegova politika nadživela njegovo vreme:
„Paradoksalno, Milošević je beznačajan. Sahranjen je kako je sahranjen. Ali je u međuvremenu ojačala ta teza da bi nama loše išlo i bez Miloševića, i da zapravo to izručenje Miloševića nije uspelo da popravi naš položaj. Tako da je to pridika da se o tome svemu razmisli. Ali je činjenica da je ,miloševićizam‘ preživeo Miloševića.“
Bivši jugoslovenski i srpski predsednik je uhapšen 1. aprila 2001. godine na osnovu optužbi za korupciju i zloupotrebu ovlašćenja. Proveo je nešto manje od tri meseca u beogradskom okružnom zatvoru. U Ševeningenu je bio pritvorenik pod brojem 039.