Za razliku od stanovnika zemalja bivše Jugoslavije koje su euforično i slavljenički dočekivali svoju nezavisnost, obnova državnosti Srbije protiče u gotovo komornoj atmosferi. Ne samo da se jedva sakupio dovoljan broj poslanika koji su proglasili da je Srbija pravni naslednik Srbije i Crne Gore, nego je na kraju plavo-belo-crvenu zastavu bivše državne zajednice skinuo sa zgrade republičkog parlamenta domar, verući se sam po simsu ovog zdanja. Minimiziranje svakog značaja ovog događaja išlo je do toga da čak nije zvanično ni proglašena nezavisnost Srbije.
Čitava ta atmosfera postala je gotovo groteskna kada su zvaničnici pokušali da objasne da je sadašnja država u stvari Srbija i Crna Gora, ali samo bez jednog dela teritorije, to jest same Crne Gore. Time i sama kriza, koja je na prostoru zapadnog Balkana otvorena između ostalog upravo pitanjem državnosti Srbije, zbog čega su na kraju i izbili ratovi, utoliko više postaje apsurdna. Šta leži u osnovi ovakvog odnosa prema činjenici da je Srbija posle osamdeset osam godina obnovila svoju državnost, tema je naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
• Poslednji predsednik Skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore, inače funkcioner vladajuće Demokratske stranke Srbije, Zoran Šami
• Istoričar Čedomir Antić, inače visoki funkcioner stranke G17 plus
• Crnogorski pisac Budimir Dubak, jedan od zagovornika ideje o srpsko-crnogorskom državnom zajedništvu
• Ambasador Republike Srbije u Portugaliji, dramski pisac Dušan Kovačević
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo u kakvom raspoloženju građani na ulicama Beograda, sa kojima je razgovarao Dejan Radulović, provode prve dane u svojoj novoj državi:
„Krajnje je vreme da i mi budemo svoja država.“
„Mislim da je ovo svečani trenutak, bez obzira na sve što se dešavalo, i mislim da ovo treba upisati u neke istorijske knjige.“
„Mislim da je ovo fantastičan trenutak za Srbiju i za srpski narod.“
„Drago mi je i milo, da se jednostavno okrenemo sebi.“
„Lep osećaj. Treba imati svoju državu, a šta će da bude videćemo.“
* * * * *
RSE: Za razliku od retkih glasova onih koji su pripadali liberalnim krugovima, sama ideja države bila je neka vrsta fiksacije većine u Srbiji još od samog kraja osamdesetih. Bez obzira da li je bila reč o političkim skupovima ili kulturnim manifestacijama, stalno je odzvanjao refren – „država Srbija“. Godinama su iscrtavane nekakve imaginarne granice, tako da su se čak i u kartama zvaničnih institucija Srbije predstavljane pojedine oblasti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, naseljene srpskim stanovništvom, sa svim elementima državnosti. Sad kada je Srbija, izuzimajući Kosovo koje je pod upravom Ujedinjenih nacija, konačno postala država sa svojim granicama, ta činjenica je najednom izgubila svako značenje. Da li se na neki način čak i prikriva taj novi Srbije?
ANTIĆ: Naravno, ono što se dogodilo, dogodilo se protiv volje ne samo premijera Srbije i Demokratske stranke Srbije, već i Demokratske stranke. Mislim da je bilo pravo građana Srbije da imaju svoju državu, i to funkcionalnu državu, a ne državu koja je izraz političkog trika, kao što je bila državna zajednica, ili političke nesposobnosti, kao što je bila Savezna Republika Jugoslavija.
ŠAMI: Šta ima da se prikriva? Onog trenutka kada je Crna Gora donela odluku da će da bude nezavisna, tog trenutka Srbija postaje naslednik državne zajednice, i zašto bi to krili? To je naprosto činjenica i ta politika se uvek vodi u zadanim uslovima.
RSE: Onima koji su pripadali građanskim opcijama oduvek su bile strane bilo kakve priče o državi, ali je sada indikativno da upravo oni koji drže do svoje nacionalnosti, stvaraju atmosferu kao da se zapravo ništa nije ni dogodilo:
DUBAK: To je sasvim jedan logičan pristup ovom događaju. Dominantni politički faktori u Srbiji imaju ustvari osećanje duboke rezignacije, pa čak i razočarenja, zbog postupaka Crne Gore. Zaista nema razloga da zvanična Srbija slavi, niti da čestita ovakav ishod referenduma. Mi nismo ni ušli u skupštinsku salu kad je proglašavana nezavisnost Crne Gore, čime smo jasno kazali da mi takav ishod referenduma ne prihvatamo.
KOVAČEVIĆ: Mislim da je to propraćeno uz jednu dozu nekakvog stida i nekog osećanja da je u pitanju poraz. I to mi uopšte nije bilo jasno, jer mislim da za to nema nikakvog razloga, izuzev ljudi koji su, naravno, vezani za Crnu Goru – ili su rođeni tamo ili su poreklom iz Crne Gore, a žive u Beogradu. Ja lično sam to doživeo kao jedan konačni razvod inače jako lošeg braka koji se završio bez tuče bračnih drugova i to je najveći uspeh tog razvoda.
RSE: Najznačajnije svetske organizacije su na kraju ipak obaveštene da su dobile jednu novu članicu koja je nastala disolucijom bivše Jugoslavije. Prvo je podignuta zastava Republike Srbije ispred Ujedinjenih nacija, a ovih dana istaknuta su ista ta državna obeležja i pred sedištem Saveta Evrope. Javnost u Srbiji je međutim i dalje duboko podeljenja oko toga da li ima bilo kakvog razloga za slavlje:
ANTIĆ: Bilo je razloga za radost zato što mi nismo u proteklih 15 godina imali istinsku državu. Mislim da je bilo razloga za slavlje, naročito obzirom na činjenicu da je Srbija taj svoj veliki zavet s kojim je ušla u vreme nacionalnog romantizma iz 19. veka, ispunila. Mi smo ujedinili jugoslovenske narode. Šteta je što mi na kraju nismo bili ti koji bismo prvi zaživeli nezavisnost 1990. godine, pošto mi nismo ujedinjavali Jugoslaviju zato da bismo držali na silu Hrvate ili Slovence sa nama u državi.
ŠAMI: Ja ne mislim da je euforija našto što je neki poseban kvalitet, ali s druge strane, očigledno je da u trenutku kad smo proglašavali samostalnu Srbiju, u glavama ljudi su mnogo više bila neka sitna stranačka prepucavanja nego svesnost šta to ustvari znači, i onda je to stvarno izgledalo neukusno i tužno.
RSE: Da li je to odustvo same mogućnosti da se barem sa trunkom optimizma pogleda na neka aktuelna zbivanja, postao gotovo deo mentaliteta žitelja Srbije?
DUBAK: Nema razloga za preveliku euforiju, jer ovo što se dogodilo sa sa Crnom Gorom, direktno je negativno i za Srbiju, koliko god neko pokušavao kratkovido da posmatra stvari. Jer, ne treba mnogo mudrosti da bi se zaključilo da je najbolji okvir za evropske i evroatlantske integracije da ostanemo zajedno. Građani Srbije apsolutno nemaju nikakvog razloga da se raduju činjenici da je Crna Gora otišla iz državne zajednice. I oni i mi smo slabiji.
KOVAČEVIĆ: Posle svih ovih godina kroz koje smo prošli i iskustva ljudi iz domena pakla, sa svim tim užasnim ratovima, sa svim tim nesrećama, zapravo ja i ne znam šta bi sad moglo da se dogodi u Srbiji da bi Srbi slavili.
RSE: Dok pojedine političke partije, podržane različitim akterima sa društvene scene, nastoje da uvere javnost kako je ovo prava prilika za društveni preporod, iz samog vrha vlasti stižu objašnjenja da su naredni koraci vezani za državnost Srbije samo čisto tehnička pitanja. Prema njihovom objašnjenju, Srbija samo treba da preuzme ovlašćenja koja je do sada imala državna zajednica:
ŠAMI: Nesumnjivi prioritet Srbije je da se organizuje kao država, što i jeste, da organi Republike Srbije preuzmu sve one funkcije koje do sada nisu imali, da u jednom potpunom kontinuitetu nastavi da funkcioniše kao država, kao prirodni sledbenik državne zajednice. Ali ono što je zapravo najvažnije, to je da se što pre razume da se mora menjati način ponašanja i način igre. Skupština je bila skupština države članice, vlada je bila vlada države članice, a sad sve to postaju državne institucije u pravom smislu reči i Srbija ima međunarodnopravni subjektivitet.
ANTIĆ: Mi smo sad u ovom trenutku u poziciji da smo napokon dobili nezavisnu državu. Kakva će biti njena dalja sudbina, to ćemo videti. Ali je činjenica da mi moramo postepeno da dovršimo tu priču o državnoj i nacionalnoj integraciji.
RSE: Srbija se na kraju izjednačila sa ostalim članicama bivše jugoslovenske federacije postajući samostalna zemlja. No dok je svaka od tih zemalja stvorila od početka svoje nezavisnosti neku vrstu poticajne atmosfere neophodne za bolan proces tranzicije koji je predstojao, stanovnici Srbije nisu na bilo koji način primetili da su promenili još jednu državu u kojoj žive. Da li postoji nešto što ovu zemlju u tom smislu toliko razdvaja od suseda?
ANTIĆ: To se teško može porediti. Ovde imate jedno društvo koje pati od viška državnosti. Srpski narod, odnosno preci današnjih stanovnika Srbije su u 20. veku izgradili dve nacionalne države, obe veće i obe slavnije od današnje Republike Srbije. Pogledajte primer Rusije. Svi narodi, uključujući čak i Beloruse, su se radovali što su dobili nezavisnost. Ruska Federacija je proglašena u junu mesecu 1990. godine tako što je jedan Čečen, Ruslan Hasbulatov, u komunističkom Vrhovnom sovjetu održao jedan govor i poželeo sreću ruskoj državi koja se ponovo zove Rusija. Niko se tome nije radovao, i danas svi, od Putina do Solženjicina, tvrde kako je to najveća tragedija ruskog naroda.
KOVAČEVIĆ: Slovenija je posle hiljadu i sto godina opet postala država. Hrvatska posle 900 godina. A mi smo ljudi koji razmišljaju ovako – šta nam znači jedna država, imali smo ih deset. Takav je naš mentalitet. Mi imamo jedan bahat odnos prema državi i to je suština problema.
RSE: Nije baš lako odgonetnuti sve one razloge zbog kojih se jedna takva stvar, kakva je promena države i sve ono što iz toga proizilazi, sasvim utopila u rutinu ostalih dnevnih događaja. Ako se baci pogled na region, deo objašnjenja leži sigurno u tome da su sve države bivše Jugoslavije izborile svoju samostalnost, dok je Srbija bila jedina koja je to morala da prihvati kao neminovnost. Zbog čega je ova zemlja zapravo dovedena u tu situaciju?
DUBAK: Ta samostalnost je iznuđena. Predstavnici režima u Crnoj Gori su to neprekidno ponavljali u svojim izjavama i u kampanji da će oni osloboditi Srbiju, da će oni donijeti samostalnost Srbiji; što je imalo jedan cinični ton, da Srbija kao nije svjesna da treba da se bori za svoju državu, već treba neko sa strane, u ovom slučaju Crna Gora, da joj otvori oči i da je oslobodi.
KOVAČEVIĆ: Šezdeset godina smo u ubeđenju da smo najveći, najpametniji, da moramo da brinemo o drugima, da su naše teritorije tamo gdje živi jedan Srbin, a ne gde živi deset miliona, i da je tamo gde je jedna srpska kuća, tu je Srbija. Naravno da to nije tako.
RSE: Mada su i građani Srbije, doduše kroz stegnute zube, na kraju govorili kako su zadovoljni što su dobili svoju državu, sasvim je očigledno da velika većina u stvari nije htela razdvajanje sa Crnom Gorom, isto tako kao što pre petnaest godina nisu želeli razgradnju jugoslovenske federacije. Da li su žitelji Srbije novim državnim okvirom u kome su se našli, zapravo gubitnici ili dobitnici?
DUBAK: Zvanična Srbija i većinska Srbija nije željela razbijanje državne zajednice, pa shodno tome nije željela ni svoju samostalnost. Nema porodice u Crnoj Gori koja nema najbližu rodbinu u Srbiji, a da ne govorim koliko smo kao narodi jedno, koliko su nam isti vjera, nacija, kultura, istorija, sudbina, dakle sve. Ovo je razbijanje, raspolućivanje jednog bića. Moji rođaci, moji prijatelji, iz Srbije, iz Beograda plaču preko telefona. Dogodila se cijela jedna drama. Ja strepim da ovo neće nikome donijeti sreću.
KOVAČEVIĆ: Srbija se vratila u svoju kuću, u svoje dvorište. Ja ću sa zadovoljstvom da zamenim zastavu, staviću srpsku zastavu, biće srpska himna i tu smo gde smo. Sad treba to što smo napuštali i što smo često zaboravljali, zarad nekih velikih interesa, nekakvih drugih prostora i nekakvih uluzija i maštarija, srediti i to što bude sređeno i što bude uređeno, neka bude lepo i bićemo svi zadovoljni.
RSE: Mada su žitelji Srbije poslednjih godina dobrim delom bili izmanipulisani i zavedni pričama o državnosti, oni nisu bili samo nemi posmatrači, već i direktni saučesnici u svemu onome na čemu tokom devedesetih istrajavalo srpsko rukovodstvo. U potekstu svim sukoba koji su ovaj region vratili decenijama untrag, stajalo je upravo pitanje državnosti Srbije, koje nakon strahovitih žrtava i razaranja, odjednom više nikome nije bitno:
ANTIĆ: Jugoslovensku krizu je otvorio albanski nacionalizam, a reakcija na to je bio jedan srpski nacional-boljševizam. Taj nacional-boljševizam je bio spreman da žrtvuje sve da bi očuvao veliku Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, zvanično zato što u njoj žive svi Srbi, a nezvanično i realno zato što je to nedemokratska država i zato što u njoj taj sistem uvek može da opstane. On je imao većinu među građanima Srbije zahvaljujući tome što je nosio taj nacional-boljševički koncept. Imao je većinu među građanima Srbije dugo vremena zato što je u sebi nosio jedan socijalni koncept – nema potrebe da se bilo šta menja, nema potrebe da ulazimo u reforme.
KOVAČEVIĆ: Na kraju, kada se sve ovo slegne, shvatiće se da je ta borba za državne interese i za srpske interese bila apsolutno borba za lične interese, utoliko što vi možete matematički da dokažete da se radi o deset ili petnaest ljudi. To isto važi i za poglavice drugih naroda, gde se obogatilo deset familija iz jedne države, deset familija iz druge i deset familija iz treće države, ovih naših susednih, i da su postali u evropskom smislu bogati ljudi i da su njihove familije osigurane za generacije i generacije unapred. A samim tim činom običan narod živi gore nego što je nekad živeo. I to je priča o toj Velikoj Srbiji i Velikoj Hrvatskoj i celoj ideji nečega veliko, a zapravo cela stvar se svela na to šta je ko mogao od tog istog nesrećnog naroda tokom ratova ili tokom kriza da uzme, iznese, izveze i priča je završena.
RSE: No bez obzira na samu atmosferu u kojoj protiču prvi dani od kako se Srbija više ne nalazi u zajednici sa drugim balkanskim zemljama, ni u jednom trenutku u nekoj od državnih institucija nije postavljeno pitanje o tome – kako i kuda dalje. S druge strane nijedan od čelnika institcija koji se obično busaju u grudi srpskim prefiksom kuća koje vode, nije pokušao da sazove razgovor o tome kroz šta u ovom trenutku prolazi Srbija. Ima li zapravo upšte bilo kakvog značaja u promeni državotvornog statusa zemlje?
ŠAMI: I dalje mislim da je šteta što se državna zajednica raspala, ali Srbija je postala samostalna država i sad konačno mora da počne da rešava sva ona bitna pitanja koja treba da rešava, a najbitnije pitanje u ovom trenutku je verovatno donošenje novog ustava. Mi konačno moramo da dobijemo Ustav Srbije kao samostalne evropske države. Važeći ustav je potpuno anahron. Njega je donela jedna jednopartijska Skupština za Srbiju kao jednu od šest federalnih jedinica bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
ANTIĆ: Smatram da je najveća prednost u ovom trenutku demokratija. Dakle, mi ćemo u ovom trenutku moći da ostvarimo punu državnost sa punom demokratijom. Zato što se do sada dešavalo da te federalne zajednice, naročito ova dvojna federacija, u potpunosti zatome ideju demokratije. I ako se neko pita zašto nije bilo „6. oktobra“, ja ću odmah reći da bi možda i došlo do „6. oktobra“ da nije bilo Savezne Republike Jugoslavije, tačnije tog mita o Saveznoj Republici Jugoslaviji, u kojoj 100.000 građana Crne Gore glasaju za stranku koja je inače izgubila izbore u Srbiji, a onda imaju pola uticaja na budućnost SR Jugoslavije. I naravno da je teško mogla da se izvrši tranzicija u uslovima u kojima premijer Srbije Zoran Đinđić mora da se sporazumeva sa nekim tamo Zoranom Žižićem.
RSE: S obzirom na jedno dugo traumatsko razdoblje kroz koje su prošli građani Srbije, dovršavanje nove kompozicije zapadnog Balkana bilo je po mnogo čemu prilika da se podvuče neka vrsta crte. Da li se i ovaj put ponovo propušta prilika u kojoj su građani Srbije mogli da se osvrnu na sve ono što se zbivalo, uključujući i jasno uviđanje vlastite odgovornosti za mnoge od stvari koje su tragično obeležili noviju istoriju?
KOVAČEVIĆ: Ova priča je kraj nečega i početak nečega. Kraj je jednostavno jedne iluzije da slovenski narodi na Balkanu i na tim prostorima mogu da žive zajedno. Mi sve radimo u prinudi, iznuđeno i stalno dolazimo do samog kraja. Mi smo narod koji je izgubio u svim vidovima ljudskog opstanka, koji je izgubio mogućnost da hoda uspravno, i ono što je najbitnije, bojim se da je izgubio nadu da će biti bolje.
ANTIĆ: Nikada nije suviše rano za suočavanje sa realnošću. Morate da imate snažan smisao za realnost. Dakle, ne da govorite ono čega se plašite, niti da obećavate ono što želite, već da prosto posmatrate stvari onakve kakve jesu i da o njima sudite bez srdžbe i pristrasnosti. Nažalost, ja mislim da u ovom trenutku još uvek nema dovoljno političke volje za to, ni u demokratskom bloku, a u onom drugom bloku neću ni da govorim. To je tako bilo, to je tako sada i to će tako biti. Što se tiče trenutka, mislim da nedostaje još jedan vrlo važan segment, a to je Kosovo i Metohija. Plašim se da smo i tu zauzeli jedan stav koji je vrlo sličan odnosu prema Crnoj Gori. Spremni smo da žrtvujemo svaku suštinu radi neke vrlo prazne forme. Mislim da će to biti još jedan udar na našu javnost.
RSE: S druge strane kritičari velikodržavnih pretenzija koje, s obzirom na neskrivene aspiracije u pojedinim krugovima prema Republici Srpskoj, ovde još uvek nisu napuštene, nadali su se da definisanje statusa Srbije konačno staviti ad acta sve one pretenzije prema teritorijama drugih zemalja. Poslednjih godina se moglo iz tih krugova čuti, da će osamostaljivanje Srbije označiti kraj samim velikosrpskim idejama.
KOVAČEVIĆ: Svi ti koji pričaju o Velikoj Srbiji nisu odavno videli kartu sveta ili kartu Evrope. Balkan je veličine nokta na palcu. Kakva Velika Srbija ili bilo koja velika zemlja kad je Balkan mali.
ANTIĆ: Onaj ko nije shvatio da nisu samo Milošević i Šešelj izgubili rat, već da je čitav narod izgubio rat, bez obzira što većina naroda – verujem – nije bila za rat, taj nema smisla za političku realnost. Mi treba da što pre spoznamo sve posledice našeg velikog poraza iz devedesetih godina, državnog i nacionalnog, i da usvojimo i shvatimo sve pouke. Kad to budemo učinili, onda će doći vreme i za ispravljanje nekih grešaka iz prošlosti, za neku vrstu kompenzacija, za novo oduševljenje i naravno za punu demokratiju.
RSE: Možda zapravo još uvek i nije kasno da se sada konačno izvuku i neke pouke iz svega onoga kroz šta su prošli žitelji Srbije, s tim što se jedna od tih poruka koja dolazi od suseda nalazi na samoj površini stvari – niko od onih sa kojima je Srbija bila u zajedništvu, nije želeo da ostane u bilo kojoj vrsti veze sa ovom zemljom. Kakvo je zapravo značenje jednog takvog, nimalo prijatnog upozorenja?
ANTIĆ: Da li imate neku federalnu državu i Istočnoj Evropi koja se održala? Očigledno je da to nije moguće. Ideja Evropske unije vodi ka stvaranju funkcionalnih država i ka stvaranju regija koje ne negiraju državnost država u kojima postoje. Tako da mislim da ljudi ne treba to lično da shvataju. Meni je žao što neki ljudi, koji se predstavljaju kao nekakve socijaldemokrate, u ovom trenutku piruju srećni što eto sa srpskim narodom niko ne želi da živi. Tako da ne bih hteo da to posmatram sentimentalno. Ništa sentimentalno nije bilo u raspadu SFRJ, niti u raspadu SRJ.
KOVAČEVIĆ: Svaki narod mora da iživi svoju državnost i svaki je narod u stvaranju državnosti mnogo jak i ima ambicije i želje. Međutim, kada se ta državnost ostvari, kada se jednoga dana ispevaju sve pesme, pojedu jaganjci i sve ostalo, kada se dođe do onog takozvanog običnog života, onda vidite da je državnost nešto što je jako bitno i jako važno, ali se ne jede.
RSE: Nema nikakve sumnje da su sami žitelji Srbije, ali i oni koji vode ovu zemlju, prilično nevoljno prihvatili činjenicu da je Srbija, nakon devet decenija života u različitoj vrsti zajedništva, sada prinuđena da sama potraži svoj put. Da li će možda stanovnici ove zemlje koji sada ne pokazuju baš preveliko oduševljenje zbog ovakvog razvoja događaja, u jednom trenutku možda uvideti i neke vrednosti takve perspektive?
ANTIĆ: Mislim da će to vreme svakako doći, sasavaju nove generacije, nestaju polako one generacije koje su u sedamdesetim i osamdesetim godinama 20. veka videle zlatno doba, jer to zaista nije bilo zlatno doba. To je bilo zlatno doba za prosečne, to je bilo zlatno doba za mediokritete, za neambiciozne. Polako će ljudi to shvatiti. Mi moramo da pratimo neke tradicije koje su starije od socijalističke Jugoslavije, ali moramo da negujemo i određene tekovine socijalističke Jugoslavije koje su dobre, da ih prepoznajemo na prvi način i da ih se ne odreknemo tek tako.
ŠAMI: Perspektiva je, po mom dubokom uverenju, dobra, pod uslovom da budemo pametni i mudri. Pogotovo opterećena problemima koje imamo, mala zemlja mora da bude pametna i mudra. Velike zemlje često puta mogu možda i da se nepametno ponašaju, međutim mala zemlja to ne sme. Prema tome, ako budemo pametni i mudri, mislim da su naše perspektive velike, da imamo velike mogućnosti, da imamo odgovarajući značaj u Evropi. Naprosto treba da nastavimo tamo gde je državna zajednica stala, dakle da idemo ubrzanim putem u euroatlantske integracije.
RSE: Mogu li uopšte građani Srbije razviti neku vrstu emocija prema svojoj zemlji, ili će možda trajno ostati neka vrsta žala što bar nisu ostali u zajednici sa bilo kim drugim, pa makar to bila i Crna Gora.
DUBAK: Ja mislim da će ostati, budući da smo vezani najdubljim vezama, emotivnim, rodbinskim, nacionalnim, vjerskim, jezičkim, pa i najbliži smo u svakom pogledu. Trajno će ostati taj žal.
KOVAČEVIĆ: Ja mislim da je ovo na najboljem putu da se Srbija vrati na ono kada je nekad bila ozbiljna zemlja. Ako se stidite za to kako se zovete, onda vi u ovom svetu nemate šta da tražite.
RSE: Koliko god se na kraju pokazalo da je sam status Srbije tako malo značio onima koji u njoj žive, taj novi državotvorni okvir doneće neminovno i neke bitne promene u samopercepciji. Više nema bilo koga drugog ko se može optuživati sa sve one poražavajuće neuspehe i loše izbore, tako da bi ta vrsta odgovornosti za vlasitu sudbinu, mogla u svakom slučaju da deluje otrežnjujuće.
• Poslednji predsednik Skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore, inače funkcioner vladajuće Demokratske stranke Srbije, Zoran Šami
• Istoričar Čedomir Antić, inače visoki funkcioner stranke G17 plus
• Crnogorski pisac Budimir Dubak, jedan od zagovornika ideje o srpsko-crnogorskom državnom zajedništvu
• Ambasador Republike Srbije u Portugaliji, dramski pisac Dušan Kovačević
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo u kakvom raspoloženju građani na ulicama Beograda, sa kojima je razgovarao Dejan Radulović, provode prve dane u svojoj novoj državi:
„Krajnje je vreme da i mi budemo svoja država.“
„Mislim da je ovo svečani trenutak, bez obzira na sve što se dešavalo, i mislim da ovo treba upisati u neke istorijske knjige.“
„Mislim da je ovo fantastičan trenutak za Srbiju i za srpski narod.“
„Drago mi je i milo, da se jednostavno okrenemo sebi.“
„Lep osećaj. Treba imati svoju državu, a šta će da bude videćemo.“
* * * * *
RSE: Za razliku od retkih glasova onih koji su pripadali liberalnim krugovima, sama ideja države bila je neka vrsta fiksacije većine u Srbiji još od samog kraja osamdesetih. Bez obzira da li je bila reč o političkim skupovima ili kulturnim manifestacijama, stalno je odzvanjao refren – „država Srbija“. Godinama su iscrtavane nekakve imaginarne granice, tako da su se čak i u kartama zvaničnih institucija Srbije predstavljane pojedine oblasti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, naseljene srpskim stanovništvom, sa svim elementima državnosti. Sad kada je Srbija, izuzimajući Kosovo koje je pod upravom Ujedinjenih nacija, konačno postala država sa svojim granicama, ta činjenica je najednom izgubila svako značenje. Da li se na neki način čak i prikriva taj novi Srbije?
ANTIĆ: Naravno, ono što se dogodilo, dogodilo se protiv volje ne samo premijera Srbije i Demokratske stranke Srbije, već i Demokratske stranke. Mislim da je bilo pravo građana Srbije da imaju svoju državu, i to funkcionalnu državu, a ne državu koja je izraz političkog trika, kao što je bila državna zajednica, ili političke nesposobnosti, kao što je bila Savezna Republika Jugoslavija.
ŠAMI: Šta ima da se prikriva? Onog trenutka kada je Crna Gora donela odluku da će da bude nezavisna, tog trenutka Srbija postaje naslednik državne zajednice, i zašto bi to krili? To je naprosto činjenica i ta politika se uvek vodi u zadanim uslovima.
RSE: Onima koji su pripadali građanskim opcijama oduvek su bile strane bilo kakve priče o državi, ali je sada indikativno da upravo oni koji drže do svoje nacionalnosti, stvaraju atmosferu kao da se zapravo ništa nije ni dogodilo:
DUBAK: To je sasvim jedan logičan pristup ovom događaju. Dominantni politički faktori u Srbiji imaju ustvari osećanje duboke rezignacije, pa čak i razočarenja, zbog postupaka Crne Gore. Zaista nema razloga da zvanična Srbija slavi, niti da čestita ovakav ishod referenduma. Mi nismo ni ušli u skupštinsku salu kad je proglašavana nezavisnost Crne Gore, čime smo jasno kazali da mi takav ishod referenduma ne prihvatamo.
KOVAČEVIĆ: Mislim da je to propraćeno uz jednu dozu nekakvog stida i nekog osećanja da je u pitanju poraz. I to mi uopšte nije bilo jasno, jer mislim da za to nema nikakvog razloga, izuzev ljudi koji su, naravno, vezani za Crnu Goru – ili su rođeni tamo ili su poreklom iz Crne Gore, a žive u Beogradu. Ja lično sam to doživeo kao jedan konačni razvod inače jako lošeg braka koji se završio bez tuče bračnih drugova i to je najveći uspeh tog razvoda.
RSE: Najznačajnije svetske organizacije su na kraju ipak obaveštene da su dobile jednu novu članicu koja je nastala disolucijom bivše Jugoslavije. Prvo je podignuta zastava Republike Srbije ispred Ujedinjenih nacija, a ovih dana istaknuta su ista ta državna obeležja i pred sedištem Saveta Evrope. Javnost u Srbiji je međutim i dalje duboko podeljenja oko toga da li ima bilo kakvog razloga za slavlje:
ANTIĆ: Bilo je razloga za radost zato što mi nismo u proteklih 15 godina imali istinsku državu. Mislim da je bilo razloga za slavlje, naročito obzirom na činjenicu da je Srbija taj svoj veliki zavet s kojim je ušla u vreme nacionalnog romantizma iz 19. veka, ispunila. Mi smo ujedinili jugoslovenske narode. Šteta je što mi na kraju nismo bili ti koji bismo prvi zaživeli nezavisnost 1990. godine, pošto mi nismo ujedinjavali Jugoslaviju zato da bismo držali na silu Hrvate ili Slovence sa nama u državi.
ŠAMI: Ja ne mislim da je euforija našto što je neki poseban kvalitet, ali s druge strane, očigledno je da u trenutku kad smo proglašavali samostalnu Srbiju, u glavama ljudi su mnogo više bila neka sitna stranačka prepucavanja nego svesnost šta to ustvari znači, i onda je to stvarno izgledalo neukusno i tužno.
RSE: Da li je to odustvo same mogućnosti da se barem sa trunkom optimizma pogleda na neka aktuelna zbivanja, postao gotovo deo mentaliteta žitelja Srbije?
DUBAK: Nema razloga za preveliku euforiju, jer ovo što se dogodilo sa sa Crnom Gorom, direktno je negativno i za Srbiju, koliko god neko pokušavao kratkovido da posmatra stvari. Jer, ne treba mnogo mudrosti da bi se zaključilo da je najbolji okvir za evropske i evroatlantske integracije da ostanemo zajedno. Građani Srbije apsolutno nemaju nikakvog razloga da se raduju činjenici da je Crna Gora otišla iz državne zajednice. I oni i mi smo slabiji.
KOVAČEVIĆ: Posle svih ovih godina kroz koje smo prošli i iskustva ljudi iz domena pakla, sa svim tim užasnim ratovima, sa svim tim nesrećama, zapravo ja i ne znam šta bi sad moglo da se dogodi u Srbiji da bi Srbi slavili.
RSE: Dok pojedine političke partije, podržane različitim akterima sa društvene scene, nastoje da uvere javnost kako je ovo prava prilika za društveni preporod, iz samog vrha vlasti stižu objašnjenja da su naredni koraci vezani za državnost Srbije samo čisto tehnička pitanja. Prema njihovom objašnjenju, Srbija samo treba da preuzme ovlašćenja koja je do sada imala državna zajednica:
ŠAMI: Nesumnjivi prioritet Srbije je da se organizuje kao država, što i jeste, da organi Republike Srbije preuzmu sve one funkcije koje do sada nisu imali, da u jednom potpunom kontinuitetu nastavi da funkcioniše kao država, kao prirodni sledbenik državne zajednice. Ali ono što je zapravo najvažnije, to je da se što pre razume da se mora menjati način ponašanja i način igre. Skupština je bila skupština države članice, vlada je bila vlada države članice, a sad sve to postaju državne institucije u pravom smislu reči i Srbija ima međunarodnopravni subjektivitet.
ANTIĆ: Mi smo sad u ovom trenutku u poziciji da smo napokon dobili nezavisnu državu. Kakva će biti njena dalja sudbina, to ćemo videti. Ali je činjenica da mi moramo postepeno da dovršimo tu priču o državnoj i nacionalnoj integraciji.
RSE: Srbija se na kraju izjednačila sa ostalim članicama bivše jugoslovenske federacije postajući samostalna zemlja. No dok je svaka od tih zemalja stvorila od početka svoje nezavisnosti neku vrstu poticajne atmosfere neophodne za bolan proces tranzicije koji je predstojao, stanovnici Srbije nisu na bilo koji način primetili da su promenili još jednu državu u kojoj žive. Da li postoji nešto što ovu zemlju u tom smislu toliko razdvaja od suseda?
ANTIĆ: To se teško može porediti. Ovde imate jedno društvo koje pati od viška državnosti. Srpski narod, odnosno preci današnjih stanovnika Srbije su u 20. veku izgradili dve nacionalne države, obe veće i obe slavnije od današnje Republike Srbije. Pogledajte primer Rusije. Svi narodi, uključujući čak i Beloruse, su se radovali što su dobili nezavisnost. Ruska Federacija je proglašena u junu mesecu 1990. godine tako što je jedan Čečen, Ruslan Hasbulatov, u komunističkom Vrhovnom sovjetu održao jedan govor i poželeo sreću ruskoj državi koja se ponovo zove Rusija. Niko se tome nije radovao, i danas svi, od Putina do Solženjicina, tvrde kako je to najveća tragedija ruskog naroda.
KOVAČEVIĆ: Slovenija je posle hiljadu i sto godina opet postala država. Hrvatska posle 900 godina. A mi smo ljudi koji razmišljaju ovako – šta nam znači jedna država, imali smo ih deset. Takav je naš mentalitet. Mi imamo jedan bahat odnos prema državi i to je suština problema.
RSE: Nije baš lako odgonetnuti sve one razloge zbog kojih se jedna takva stvar, kakva je promena države i sve ono što iz toga proizilazi, sasvim utopila u rutinu ostalih dnevnih događaja. Ako se baci pogled na region, deo objašnjenja leži sigurno u tome da su sve države bivše Jugoslavije izborile svoju samostalnost, dok je Srbija bila jedina koja je to morala da prihvati kao neminovnost. Zbog čega je ova zemlja zapravo dovedena u tu situaciju?
DUBAK: Ta samostalnost je iznuđena. Predstavnici režima u Crnoj Gori su to neprekidno ponavljali u svojim izjavama i u kampanji da će oni osloboditi Srbiju, da će oni donijeti samostalnost Srbiji; što je imalo jedan cinični ton, da Srbija kao nije svjesna da treba da se bori za svoju državu, već treba neko sa strane, u ovom slučaju Crna Gora, da joj otvori oči i da je oslobodi.
KOVAČEVIĆ: Šezdeset godina smo u ubeđenju da smo najveći, najpametniji, da moramo da brinemo o drugima, da su naše teritorije tamo gdje živi jedan Srbin, a ne gde živi deset miliona, i da je tamo gde je jedna srpska kuća, tu je Srbija. Naravno da to nije tako.
RSE: Mada su i građani Srbije, doduše kroz stegnute zube, na kraju govorili kako su zadovoljni što su dobili svoju državu, sasvim je očigledno da velika većina u stvari nije htela razdvajanje sa Crnom Gorom, isto tako kao što pre petnaest godina nisu želeli razgradnju jugoslovenske federacije. Da li su žitelji Srbije novim državnim okvirom u kome su se našli, zapravo gubitnici ili dobitnici?
DUBAK: Zvanična Srbija i većinska Srbija nije željela razbijanje državne zajednice, pa shodno tome nije željela ni svoju samostalnost. Nema porodice u Crnoj Gori koja nema najbližu rodbinu u Srbiji, a da ne govorim koliko smo kao narodi jedno, koliko su nam isti vjera, nacija, kultura, istorija, sudbina, dakle sve. Ovo je razbijanje, raspolućivanje jednog bića. Moji rođaci, moji prijatelji, iz Srbije, iz Beograda plaču preko telefona. Dogodila se cijela jedna drama. Ja strepim da ovo neće nikome donijeti sreću.
KOVAČEVIĆ: Srbija se vratila u svoju kuću, u svoje dvorište. Ja ću sa zadovoljstvom da zamenim zastavu, staviću srpsku zastavu, biće srpska himna i tu smo gde smo. Sad treba to što smo napuštali i što smo često zaboravljali, zarad nekih velikih interesa, nekakvih drugih prostora i nekakvih uluzija i maštarija, srediti i to što bude sređeno i što bude uređeno, neka bude lepo i bićemo svi zadovoljni.
RSE: Mada su žitelji Srbije poslednjih godina dobrim delom bili izmanipulisani i zavedni pričama o državnosti, oni nisu bili samo nemi posmatrači, već i direktni saučesnici u svemu onome na čemu tokom devedesetih istrajavalo srpsko rukovodstvo. U potekstu svim sukoba koji su ovaj region vratili decenijama untrag, stajalo je upravo pitanje državnosti Srbije, koje nakon strahovitih žrtava i razaranja, odjednom više nikome nije bitno:
ANTIĆ: Jugoslovensku krizu je otvorio albanski nacionalizam, a reakcija na to je bio jedan srpski nacional-boljševizam. Taj nacional-boljševizam je bio spreman da žrtvuje sve da bi očuvao veliku Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, zvanično zato što u njoj žive svi Srbi, a nezvanično i realno zato što je to nedemokratska država i zato što u njoj taj sistem uvek može da opstane. On je imao većinu među građanima Srbije zahvaljujući tome što je nosio taj nacional-boljševički koncept. Imao je većinu među građanima Srbije dugo vremena zato što je u sebi nosio jedan socijalni koncept – nema potrebe da se bilo šta menja, nema potrebe da ulazimo u reforme.
KOVAČEVIĆ: Na kraju, kada se sve ovo slegne, shvatiće se da je ta borba za državne interese i za srpske interese bila apsolutno borba za lične interese, utoliko što vi možete matematički da dokažete da se radi o deset ili petnaest ljudi. To isto važi i za poglavice drugih naroda, gde se obogatilo deset familija iz jedne države, deset familija iz druge i deset familija iz treće države, ovih naših susednih, i da su postali u evropskom smislu bogati ljudi i da su njihove familije osigurane za generacije i generacije unapred. A samim tim činom običan narod živi gore nego što je nekad živeo. I to je priča o toj Velikoj Srbiji i Velikoj Hrvatskoj i celoj ideji nečega veliko, a zapravo cela stvar se svela na to šta je ko mogao od tog istog nesrećnog naroda tokom ratova ili tokom kriza da uzme, iznese, izveze i priča je završena.
RSE: No bez obzira na samu atmosferu u kojoj protiču prvi dani od kako se Srbija više ne nalazi u zajednici sa drugim balkanskim zemljama, ni u jednom trenutku u nekoj od državnih institucija nije postavljeno pitanje o tome – kako i kuda dalje. S druge strane nijedan od čelnika institcija koji se obično busaju u grudi srpskim prefiksom kuća koje vode, nije pokušao da sazove razgovor o tome kroz šta u ovom trenutku prolazi Srbija. Ima li zapravo upšte bilo kakvog značaja u promeni državotvornog statusa zemlje?
ŠAMI: I dalje mislim da je šteta što se državna zajednica raspala, ali Srbija je postala samostalna država i sad konačno mora da počne da rešava sva ona bitna pitanja koja treba da rešava, a najbitnije pitanje u ovom trenutku je verovatno donošenje novog ustava. Mi konačno moramo da dobijemo Ustav Srbije kao samostalne evropske države. Važeći ustav je potpuno anahron. Njega je donela jedna jednopartijska Skupština za Srbiju kao jednu od šest federalnih jedinica bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
ANTIĆ: Smatram da je najveća prednost u ovom trenutku demokratija. Dakle, mi ćemo u ovom trenutku moći da ostvarimo punu državnost sa punom demokratijom. Zato što se do sada dešavalo da te federalne zajednice, naročito ova dvojna federacija, u potpunosti zatome ideju demokratije. I ako se neko pita zašto nije bilo „6. oktobra“, ja ću odmah reći da bi možda i došlo do „6. oktobra“ da nije bilo Savezne Republike Jugoslavije, tačnije tog mita o Saveznoj Republici Jugoslaviji, u kojoj 100.000 građana Crne Gore glasaju za stranku koja je inače izgubila izbore u Srbiji, a onda imaju pola uticaja na budućnost SR Jugoslavije. I naravno da je teško mogla da se izvrši tranzicija u uslovima u kojima premijer Srbije Zoran Đinđić mora da se sporazumeva sa nekim tamo Zoranom Žižićem.
RSE: S obzirom na jedno dugo traumatsko razdoblje kroz koje su prošli građani Srbije, dovršavanje nove kompozicije zapadnog Balkana bilo je po mnogo čemu prilika da se podvuče neka vrsta crte. Da li se i ovaj put ponovo propušta prilika u kojoj su građani Srbije mogli da se osvrnu na sve ono što se zbivalo, uključujući i jasno uviđanje vlastite odgovornosti za mnoge od stvari koje su tragično obeležili noviju istoriju?
KOVAČEVIĆ: Ova priča je kraj nečega i početak nečega. Kraj je jednostavno jedne iluzije da slovenski narodi na Balkanu i na tim prostorima mogu da žive zajedno. Mi sve radimo u prinudi, iznuđeno i stalno dolazimo do samog kraja. Mi smo narod koji je izgubio u svim vidovima ljudskog opstanka, koji je izgubio mogućnost da hoda uspravno, i ono što je najbitnije, bojim se da je izgubio nadu da će biti bolje.
ANTIĆ: Nikada nije suviše rano za suočavanje sa realnošću. Morate da imate snažan smisao za realnost. Dakle, ne da govorite ono čega se plašite, niti da obećavate ono što želite, već da prosto posmatrate stvari onakve kakve jesu i da o njima sudite bez srdžbe i pristrasnosti. Nažalost, ja mislim da u ovom trenutku još uvek nema dovoljno političke volje za to, ni u demokratskom bloku, a u onom drugom bloku neću ni da govorim. To je tako bilo, to je tako sada i to će tako biti. Što se tiče trenutka, mislim da nedostaje još jedan vrlo važan segment, a to je Kosovo i Metohija. Plašim se da smo i tu zauzeli jedan stav koji je vrlo sličan odnosu prema Crnoj Gori. Spremni smo da žrtvujemo svaku suštinu radi neke vrlo prazne forme. Mislim da će to biti još jedan udar na našu javnost.
RSE: S druge strane kritičari velikodržavnih pretenzija koje, s obzirom na neskrivene aspiracije u pojedinim krugovima prema Republici Srpskoj, ovde još uvek nisu napuštene, nadali su se da definisanje statusa Srbije konačno staviti ad acta sve one pretenzije prema teritorijama drugih zemalja. Poslednjih godina se moglo iz tih krugova čuti, da će osamostaljivanje Srbije označiti kraj samim velikosrpskim idejama.
KOVAČEVIĆ: Svi ti koji pričaju o Velikoj Srbiji nisu odavno videli kartu sveta ili kartu Evrope. Balkan je veličine nokta na palcu. Kakva Velika Srbija ili bilo koja velika zemlja kad je Balkan mali.
ANTIĆ: Onaj ko nije shvatio da nisu samo Milošević i Šešelj izgubili rat, već da je čitav narod izgubio rat, bez obzira što većina naroda – verujem – nije bila za rat, taj nema smisla za političku realnost. Mi treba da što pre spoznamo sve posledice našeg velikog poraza iz devedesetih godina, državnog i nacionalnog, i da usvojimo i shvatimo sve pouke. Kad to budemo učinili, onda će doći vreme i za ispravljanje nekih grešaka iz prošlosti, za neku vrstu kompenzacija, za novo oduševljenje i naravno za punu demokratiju.
RSE: Možda zapravo još uvek i nije kasno da se sada konačno izvuku i neke pouke iz svega onoga kroz šta su prošli žitelji Srbije, s tim što se jedna od tih poruka koja dolazi od suseda nalazi na samoj površini stvari – niko od onih sa kojima je Srbija bila u zajedništvu, nije želeo da ostane u bilo kojoj vrsti veze sa ovom zemljom. Kakvo je zapravo značenje jednog takvog, nimalo prijatnog upozorenja?
ANTIĆ: Da li imate neku federalnu državu i Istočnoj Evropi koja se održala? Očigledno je da to nije moguće. Ideja Evropske unije vodi ka stvaranju funkcionalnih država i ka stvaranju regija koje ne negiraju državnost država u kojima postoje. Tako da mislim da ljudi ne treba to lično da shvataju. Meni je žao što neki ljudi, koji se predstavljaju kao nekakve socijaldemokrate, u ovom trenutku piruju srećni što eto sa srpskim narodom niko ne želi da živi. Tako da ne bih hteo da to posmatram sentimentalno. Ništa sentimentalno nije bilo u raspadu SFRJ, niti u raspadu SRJ.
KOVAČEVIĆ: Svaki narod mora da iživi svoju državnost i svaki je narod u stvaranju državnosti mnogo jak i ima ambicije i želje. Međutim, kada se ta državnost ostvari, kada se jednoga dana ispevaju sve pesme, pojedu jaganjci i sve ostalo, kada se dođe do onog takozvanog običnog života, onda vidite da je državnost nešto što je jako bitno i jako važno, ali se ne jede.
RSE: Nema nikakve sumnje da su sami žitelji Srbije, ali i oni koji vode ovu zemlju, prilično nevoljno prihvatili činjenicu da je Srbija, nakon devet decenija života u različitoj vrsti zajedništva, sada prinuđena da sama potraži svoj put. Da li će možda stanovnici ove zemlje koji sada ne pokazuju baš preveliko oduševljenje zbog ovakvog razvoja događaja, u jednom trenutku možda uvideti i neke vrednosti takve perspektive?
ANTIĆ: Mislim da će to vreme svakako doći, sasavaju nove generacije, nestaju polako one generacije koje su u sedamdesetim i osamdesetim godinama 20. veka videle zlatno doba, jer to zaista nije bilo zlatno doba. To je bilo zlatno doba za prosečne, to je bilo zlatno doba za mediokritete, za neambiciozne. Polako će ljudi to shvatiti. Mi moramo da pratimo neke tradicije koje su starije od socijalističke Jugoslavije, ali moramo da negujemo i određene tekovine socijalističke Jugoslavije koje su dobre, da ih prepoznajemo na prvi način i da ih se ne odreknemo tek tako.
ŠAMI: Perspektiva je, po mom dubokom uverenju, dobra, pod uslovom da budemo pametni i mudri. Pogotovo opterećena problemima koje imamo, mala zemlja mora da bude pametna i mudra. Velike zemlje često puta mogu možda i da se nepametno ponašaju, međutim mala zemlja to ne sme. Prema tome, ako budemo pametni i mudri, mislim da su naše perspektive velike, da imamo velike mogućnosti, da imamo odgovarajući značaj u Evropi. Naprosto treba da nastavimo tamo gde je državna zajednica stala, dakle da idemo ubrzanim putem u euroatlantske integracije.
RSE: Mogu li uopšte građani Srbije razviti neku vrstu emocija prema svojoj zemlji, ili će možda trajno ostati neka vrsta žala što bar nisu ostali u zajednici sa bilo kim drugim, pa makar to bila i Crna Gora.
DUBAK: Ja mislim da će ostati, budući da smo vezani najdubljim vezama, emotivnim, rodbinskim, nacionalnim, vjerskim, jezičkim, pa i najbliži smo u svakom pogledu. Trajno će ostati taj žal.
KOVAČEVIĆ: Ja mislim da je ovo na najboljem putu da se Srbija vrati na ono kada je nekad bila ozbiljna zemlja. Ako se stidite za to kako se zovete, onda vi u ovom svetu nemate šta da tražite.
RSE: Koliko god se na kraju pokazalo da je sam status Srbije tako malo značio onima koji u njoj žive, taj novi državotvorni okvir doneće neminovno i neke bitne promene u samopercepciji. Više nema bilo koga drugog ko se može optuživati sa sve one poražavajuće neuspehe i loše izbore, tako da bi ta vrsta odgovornosti za vlasitu sudbinu, mogla u svakom slučaju da deluje otrežnjujuće.