Na jednoj strani Knez Mihailove ulice tek nekoliko ljudi daje krv, na drugoj građani potpisuju peticiju „Stop šovinizmu SRS“:
„Sve ovo što rade Radikali je slika i prilika ovog naroda. Tako da ne znam koliko ovo ima svrhe, ali vredi pokušati.“
„Postoji jedna kineska poslovica koja kaže – samo se budala spotiče dva puta na isti kamen. Žao mi je, ali naš narod očigledno još uvek nije svestan gde se nalazimo.“
Inicijator antiradikalske akcije – vladajuća G17 plus – obećala je 150.000 potpisa, ali do sada ih je, kako kažu, oko 30.000. Ovo je trka u kojoj će se videti hoće li Radikal Tomislav Nikolić ispuniti obećanje:
„Sve ću da ih pojedem i to posle ručka, na pun stomak.“
Ili će se ostvariti pretnja ministra finansija Mlađena Dinkića:
„Imaće itekako šta da pojede.“
Većina veruje da će potpisi pre biti svareni, iako ih bude dovoljno, nego što će dovesti do zabrane Šešelljeve partije. Ali najtužnije je to što niko ni iz jedne partije nije dao humani primer građanima, za šta je bilo potrebno samo preći ulicu. Ispred kombija Zavoda za transfuziju krvi tek dve studentkinje, i to – pokazaće se – samo u prolazu:
Razmišljate možda da date krv?
„Ne, nemam snage.“
„Ne mogu da dajem zato što nemam snage. Nismo spavale par noći, zbog ispita.“
Iz Zavoda za transfuziju krvi Dušanka Marković, dok posmatra gužvu na štandovima preko puta, razmišlja:
„Ljudi su se više okrenuli toj politici. Samo kad nekome u porodici zatreba krv, e onda se sete da ne treba biti samo na onom mestu, nego i na ovom. Ovi koje vidite ovde su zaista pravi humanisti. Oni ne pitaju ni zašto, ni kako, ni kome.“
Međutim, gužvu ne prave samo radikalski protivnici. Tu su i protivnici G17 plus, i to – kako kažu – nekadašnje razočarane pristalice:
„Ja sam sve potpisivala do sada i oni su to toliko zlopotrebili da ja ne znam šta sad da kažem. Ja sam u velikoj dilemi da li da danas potpišem ili ne, iako sam apsolutno zato da se potpiše.“
Tu su i simpatizeri Radikala:
Ne mislite da ima razloga za ukidanje SRS-a?
„Zašto? Stranka kao i svaka druga stranka.“
Još veću pometnju stvara pet metara dalje režiser Milorad Bajić:
„Skupljam proteste građana koji se pridružuju protestu zbog toga što predsednik Rusije Vladimir Putin nije srpskom narodu dodelio medalju prilikom proslave šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom.“
Bajić kaže da je sakupio oko 5.000 potpisa. Iza njega stoji Putinova fotografija, a odmah do nje i fotografija Josipa Broza Tita:
„Prikupljam i potpise onih građana koji protestuju zbog toga što Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, nije izbacio iz glavne svečane sale bistu Josipa Broza Tita.“
„Zakasnili su sa izbacivanjem. Trebali su da ga izbace još pre 20 godina dok je bio živ. Trebali su da ga izbace 1942. godine.“
„Zna se ko je trebao voditi srpski narod – Draža Mihailović. Da je on vodio srpski narod, danas ne bi bilo ovo što je danas, da su mu to dopustile strane sile i katolici.“
„Pedeset-šezdeset godina nam je bilo dobro, a sada nam više ništa ne valja, kao da ćemo početi da mrzimo sami sebe.“
Njima, kao ni Bajiću, ne pada na pamet da se pridruže komšijama – antiradikalima:
„Prikupljanje potpisa, to je dnevna politika. Ja ustvari mislim na Kosovo i sa ovim protestom ustvari edukujem građane da budu pripremljeni da lako može da se desi da se Rusija, kada je već unapred pripremljena nezavisnost Kosova, ne izjasni, odnosno da bude neutralna.“
Pokušaj da se Knez Mihailova pretvori u mesto javnog foruma, na kome će svako uzeti mikrofon i reći šta ga tišti, što je zamisao G17 plus, ne ide baš tako jednostavno:
Što ne uzmete mikrofon i ne kažete im to:
„Slušajte, ja dobih četiri bajpasa od silnih demonstracija u kojima sam učestvovala od prvog dana, uvek. Sad su mi stvarno dojadili. Više ne mogu.“
Tako novinar Zaharije Trnavčević pokušava da razbije stid građana i podstakne ih da u mikrofon sve izgovore. Izgleda, međutim, da je on jedini na dobitku:
„Ja sam samo htela da vam kažem da sam vas uvek cenila kao novinara, pratim vaše emisije, a drago mi je da ste i sada ovde.“
Izveštači beleže i nekoliko sitnih incidenata, koji na ispit stavljaju ideju da svako može reći šta hoće, a da mu dlaka sa glave ne zafali:
„Gospodine, 1992. godine muslimani su zauzeli Srebrenicu i sve živo srpsko su zaklali. Meni su sinovca zaklali, 1.250 Srba su 1992. godine zaklali.“
„Sve ovo što rade Radikali je slika i prilika ovog naroda. Tako da ne znam koliko ovo ima svrhe, ali vredi pokušati.“
„Postoji jedna kineska poslovica koja kaže – samo se budala spotiče dva puta na isti kamen. Žao mi je, ali naš narod očigledno još uvek nije svestan gde se nalazimo.“
Inicijator antiradikalske akcije – vladajuća G17 plus – obećala je 150.000 potpisa, ali do sada ih je, kako kažu, oko 30.000. Ovo je trka u kojoj će se videti hoće li Radikal Tomislav Nikolić ispuniti obećanje:
„Sve ću da ih pojedem i to posle ručka, na pun stomak.“
Ili će se ostvariti pretnja ministra finansija Mlađena Dinkića:
„Imaće itekako šta da pojede.“
Većina veruje da će potpisi pre biti svareni, iako ih bude dovoljno, nego što će dovesti do zabrane Šešelljeve partije. Ali najtužnije je to što niko ni iz jedne partije nije dao humani primer građanima, za šta je bilo potrebno samo preći ulicu. Ispred kombija Zavoda za transfuziju krvi tek dve studentkinje, i to – pokazaće se – samo u prolazu:
Razmišljate možda da date krv?
„Ne, nemam snage.“
„Ne mogu da dajem zato što nemam snage. Nismo spavale par noći, zbog ispita.“
Iz Zavoda za transfuziju krvi Dušanka Marković, dok posmatra gužvu na štandovima preko puta, razmišlja:
„Ljudi su se više okrenuli toj politici. Samo kad nekome u porodici zatreba krv, e onda se sete da ne treba biti samo na onom mestu, nego i na ovom. Ovi koje vidite ovde su zaista pravi humanisti. Oni ne pitaju ni zašto, ni kako, ni kome.“
Međutim, gužvu ne prave samo radikalski protivnici. Tu su i protivnici G17 plus, i to – kako kažu – nekadašnje razočarane pristalice:
„Ja sam sve potpisivala do sada i oni su to toliko zlopotrebili da ja ne znam šta sad da kažem. Ja sam u velikoj dilemi da li da danas potpišem ili ne, iako sam apsolutno zato da se potpiše.“
Tu su i simpatizeri Radikala:
Ne mislite da ima razloga za ukidanje SRS-a?
„Zašto? Stranka kao i svaka druga stranka.“
Još veću pometnju stvara pet metara dalje režiser Milorad Bajić:
„Skupljam proteste građana koji se pridružuju protestu zbog toga što predsednik Rusije Vladimir Putin nije srpskom narodu dodelio medalju prilikom proslave šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom.“
Bajić kaže da je sakupio oko 5.000 potpisa. Iza njega stoji Putinova fotografija, a odmah do nje i fotografija Josipa Broza Tita:
„Prikupljam i potpise onih građana koji protestuju zbog toga što Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, nije izbacio iz glavne svečane sale bistu Josipa Broza Tita.“
„Zakasnili su sa izbacivanjem. Trebali su da ga izbace još pre 20 godina dok je bio živ. Trebali su da ga izbace 1942. godine.“
„Zna se ko je trebao voditi srpski narod – Draža Mihailović. Da je on vodio srpski narod, danas ne bi bilo ovo što je danas, da su mu to dopustile strane sile i katolici.“
„Pedeset-šezdeset godina nam je bilo dobro, a sada nam više ništa ne valja, kao da ćemo početi da mrzimo sami sebe.“
Njima, kao ni Bajiću, ne pada na pamet da se pridruže komšijama – antiradikalima:
„Prikupljanje potpisa, to je dnevna politika. Ja ustvari mislim na Kosovo i sa ovim protestom ustvari edukujem građane da budu pripremljeni da lako može da se desi da se Rusija, kada je već unapred pripremljena nezavisnost Kosova, ne izjasni, odnosno da bude neutralna.“
Pokušaj da se Knez Mihailova pretvori u mesto javnog foruma, na kome će svako uzeti mikrofon i reći šta ga tišti, što je zamisao G17 plus, ne ide baš tako jednostavno:
Što ne uzmete mikrofon i ne kažete im to:
„Slušajte, ja dobih četiri bajpasa od silnih demonstracija u kojima sam učestvovala od prvog dana, uvek. Sad su mi stvarno dojadili. Više ne mogu.“
Tako novinar Zaharije Trnavčević pokušava da razbije stid građana i podstakne ih da u mikrofon sve izgovore. Izgleda, međutim, da je on jedini na dobitku:
„Ja sam samo htela da vam kažem da sam vas uvek cenila kao novinara, pratim vaše emisije, a drago mi je da ste i sada ovde.“
Izveštači beleže i nekoliko sitnih incidenata, koji na ispit stavljaju ideju da svako može reći šta hoće, a da mu dlaka sa glave ne zafali:
„Gospodine, 1992. godine muslimani su zauzeli Srebrenicu i sve živo srpsko su zaklali. Meni su sinovca zaklali, 1.250 Srba su 1992. godine zaklali.“