KARABEG: Gospodine Stankoviću, otkada se Vi i gospodin Prenići poznajete?
STANKOVIĆ: Gospodina Agima Prenićija poznajem dosta dugo, još iz osnovne škole.
PRENIĆI: Boban i ja smo živeli u susednim selima, išli smo zajedno u školu, tako da se moj prijatelj Boban i ja dosta dugo znamo.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, kako je izgledao život pre rata?
STANKOVIĆ: Život pre rata je izgledao sasvim normalno, uljudno, kulturno, na zadovoljstvo svih zajednica, pogotovo dve najveće – srpske i albanske. Išlo se redovno u školu, na posao, obrađivalo se poljoprivredno zemljište. Sve zajednice na Kosovu su živele sasvim normalno, bez nekih velikih problema. Suživot i život pre rata bili su na sasvim normalnom nivou.
PRENIĆI: Ispada da Boban i ja nismo živeli na istom području. Pre rata na Kosovu se zaustavilo i sunce i sve živo. Nisu funkcionisale ni škole, ni ambulante, ni bolnice, niti bilo šta. Pre rata je na Kosovu bila stagnacija na svim poljima života.
STANKOVIĆ: Ne bih mogao da se složim da se zaustavilo sunce i da se zaustavilo sve živo. Mogao bih i ja da kažem da je sunce stalo posle rata.
PRENIĆI: Albanski narod na Kosovu pre rata je stvarno živeo u nenormalnim uslovima. Albanci nisu bili ni u kakvim institucijama, bolnice nisu radile, nisu radile ni škole, ni fakulteti. U to vreme je srpska zajednica imala sve moguće privilegije, tako da je pre rata na Kosovu na neki način vladao aparthejd. Za albansku zajednicu je to bio strašan period.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, vidim da gospodin Prenići govori srpski, da li Vi govorite albanski?
STANKOVIĆ: Ne govorim dobro. Mogu se na albanskom sporazumeti, mogu komunicirati sa drugarima kad se sretnemo i slično.
KARABEG: Koliko je Srba pre rata na Kosovu govorilo albanski? Recimo, znam da gospodin Oliver Ivanović, istaknuti srpski političar na Kosovu, jako dobro govori albanski. Da li ima još Srba koji govore albanski?
STANKOVIĆ: Pre rata je u školi albanski jezik bio obavezan predmet. Srbi govore albanski zavisno od sredine u kojoj su živeli. Gospodin Oliver Ivanović je živeo u takvoj sredini, pa je stvarno perfektno naučio albanski. Ima još Srba koji govore albanski izuzetno dobro.
KARABEG: Gospodine Prenići, šta Vi mislite, zašto je tako malo Srba na Kosovu govorilo albanski?
PRENIĆI: Ne znam. U mom selu, gde sam ja rođen, Srbi nikada nisu živeli. Ne bih želio da se u to upuštam, ali bih ponovio nešto što je rekao jedan pametan čovek - onaj koji ne govori jezik sredine u kojoj živi ili je budala ili nacionalista.
KARABEG: Kako je bilo za vreme rata?
STANKOVIĆ: Javnost, naša i svetska, zna je da nakon netrpeljivosti između dve etničke zajednice, za šta su odgovorni političari, došlo do bombardovanja Srbije i Kosova i Metohije od strane NATO snaga. Nakon toga došao je KFOR čiji je cilj bio da uspostavi normalne uslove života. To se nije dogodilo. Najveći deo srpskog naroda, koji je nakon konflikta ostao na Kosovu i Metohiji, živi u enklavama, u potpunoj izolaciji. Slično je i sa ostalim manjinama. Sedam godina nakon završetka etničkog konflikta, koji, po mom mišljenju, nije trebalo da se dogodi, veliki broj pripadnika nealbanskih zajednica još uvek živi u raseljenju.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, da li ste Vi za vreme rata bili u kontaktu sa gospodinom Prenićijem?
STANKOVIĆ: Bio sam u kontaktu sa mojim komšijama Albancima koji su živeli u mom selu. Nisam imao priliku da budem u kontaktu sa gospodinom Agimom Prenićijem.
KARABEG: Gospodine Prenići, da li ste Vi za vreme rata bili u kontaktu sa Srbima i kako su se Srbi odnosili prema vama?
PRENIĆI: Nisam bio u nikakvom kontaktu s njima, jer je to bilo nemoguće. Za vreme rata svi smo se, pre svega, brinuli kako spasiti glavu i porodicu.
KARABEG: Da li ste Vi za vreme Miloševićeve vlasti morali da napustite Kosovo?
PRENIĆI: U vreme Miloševićeve vladavine Kosovo je napustilo oko pola miliona ljudi. Ja sam radio u Elektroprivredi Kosova, bio sam izbačen sa posla i morao sam otići u inostranstvo da radim da bih mogao izdržavati porodicu. Potom sam se vratio, tako da sam za vreme rata bio tu.
KARABEG: I kako vam je bilo?
PRENIĆI: Strašno.
KARABEG: Da li ste bili izloženi pritiscima i maltretiranju?
PRENIĆI: Ceo svet je video šta se ovde dešavalo.
KARABEG: Kako je vama izgledalo to Miloševićevo vreme na Kosovu, gospodine Stankoviću?
STANKOVIĆ: Ja se nisam bavio politikom ni pre Miloševićevog dolaska, ni za vreme njegovog režima, a ni posle. Brinuo sam o svojoj porodici i pokušavao da im omogućim pristojan i normalan život.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, kako gledate na činjenicu da je za vreme Miloševićeve vlasti pola miliona Albanaca moralo da napusti Kosovo?
STANKOVIĆ: Imajući u vidu ono što se dogodilo pre rata i nakon rata, posebno nasilje nad Srbima u martu 2004. godine, rekao bih da su to događaji koji su se reprizirali. To je identična slika - ono što se pre događalo sa Albancima posle rata se događa sa Srbima.
PRENIĆI: Albanski narod i sve institucije na Kosovu su osudili martovske događaje, ali ti događaji se ne mogu porediti sa onim što se na Kosovu događalo pre i za vreme rata, jer su nasilje nad Albanicima činili srpska vojska i policija. Iza toga je, dakle, stajala zvanična srpska politika. Praviti paralelu između martovskih događaja i nasilja koje je Miloševićev režim vršio nad Albancima zaista nema smisla.
STANKOVIĆ: Ja nisam pravio poređenje na političkoj osnovi, već sa tačke gledišta običnog građanina, običnog čoveka. Tačno je ovo što kaže gospodin Prenići da su sve politički relevantne strukture osudile martovske događaje, međutim ni UNMIK, ni KFOR, ni međunarodna policija nisu ništa učinili da zaštite Srbe.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, da li ste pomišljali da napustite Kosovo nakon odlaska srpske vojske i dolaska međunarodnih snaga?
STANKOVIĆ: Iskreno da vam kažem, ni u jednom momentu nisam pomišljao, niti o tome danas razmišljam.
KARABEG: Gospodine Prenići, kako gledate na masovan odlazak Srba sa Kosova nakon dolaska međunarodnih snaga?
PRENIĆI: Ne znam šta bih rekao. Mislim da ono što se desilo nije bilo dobro. Svi ti ljudi koji su Kosovo smatrali svojom domovinom i koji su ovde imali imanja trebalo je da ostanu. Zbog čega su otišli, to stvarno ne znam. Među tim ljudima koji su otišli sigurno je bilo i onih koji su napravili neko zlo, pa su se bojali posledica.
KARABEG: Ne mislite da je bilo i osvete za ono što su Albanci pretrpeli za vreme rata?
PRENIĆI: Ne znam. Ne bih rekao da je toga bilo masovno. Moguće je da su se dešavali pojedinačni incidenti. Te stvari se dešavaju svugde u svetu.
STANKOVIĆ: Obični ljudi nikako ne mogu zamisliti Kosovo i Metohiju bez Albanaca i bez Srba. Jedino moguće Kosovo je Kosovo i sa Albancima i sa Srbima. Samo takvo Kosovo može biti bogatije i, što je najvažnije, zaštićeno od zla, od svega onoga što se u prošlosti dešavalo na ovim prostorima. Nadam se da će moj komšija Agim s ovim složiti.
PRENIĆI: Svi ljudi koji su vekovima živeli na Kosovu treba tu i da ostanu. Ja sam apsolutno za to da svi ljudi koji nisu učinili zlo, koji nisu okrvavili svoje ruke, ostanu na svojim ognjištima.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, kad dođete u Obilić ili u Prištinu, možete li se slobodno kretati i govoriti srpski?
STANKOVIĆ: Kada dođem u Obilić, ja pričam srpski. Kad odem u Prištinu kod svojih kolega i drugova, koji rade u nekim organizacijama, sa njima takođe govorim srpski. To radim svestan svih mogućih rizika.
KARABEG: Gospodine Prenići, mislite li da se Srbi bez straha mogu kretati po Kosovu i slobodno govoriti srpski?
PRENIĆI: Oni Srbi koji to žele - mogu. Međutim, ima i onih koji osećaju strah i biće im potrebno neko vreme da ga savladaju. Moj prijatelj Boban dolazi u Obilić nekada sam, nekada i sa drugarima, sedne u kafanu i popije kafu.
STANKOVIĆ: Ja dolazim u grad, sedim u kafani i pričam i, srećom, do sada nisam imao neprijatnosti. To rade i mnogi drugi Srbi, pogotovo biznismeni. Sede i na mnogo višim mestima, u Prištini i drugde. Mi to moramo da radimo, bez obzira na sve rizike, jer moramo staviti do znanja da je srpska zajednica na ovim prostorima živela, da živi i da će živeti. Ja sam sedeo u kafanama i kafićima i sa Srbima i sa Albancima i sa Turcima i sa Romima.
KARABEG: Gospodine Prenići, da li ste Vi u kafani u Obiliću sedeli sa Srbima?
PRENIĆI: Mnogo puta sam sedeo sa mojim drugarima Srbima, pili smo kafu i stvarno nam je bilo lepo.
STANKOVIĆ: Agim nije rekao da u preduzeću gde on radi ima i zaposlenih i Srba.
PRENIĆI: Da, to je tačno. Trenutno tri Srbina rade u našem preduzeću. To su dobri radnici i dobri drugari, apsolutno su integrisani u naše društvo.
STANKOVIĆ: Ako dozvolite, želeo bih nešto da kažem i o povratku. Ljudi će želeti da se vrate samo ako mogu živeti u miru i ako u potpunosti mogu učestvovati u društvenom životu. Njima, pre svega, mora biti vraćena njihova imovina, a na Kosovu i Metohiji još uvek ima uzurpiranih kuća i zemljišta. Oni moraju da imaju ravnopravan pristup zapošljavanju, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, komunalnim službama. Moraju živeti bezbedno, a za mene je bezbednost nešto više od fizičke sigurnosti. To su, pre svega, normalni odnosi sa komšijama.
KARABEG: Gospodine Prenići, mislite li da postoje uslovi da se srpske izbeglice na Kosovo?
PRENIĆI: Mislim da postoje. U Obiliću je svim Srbima Vlada Kosova napravila kuće, bolje nego što su bile one ranije. Ne znam zašto se ti ljudi ne vraćaju, šta čekaju. Nije potrebna nikakva politika da bi se čovek vratio svojoj kući i počeo normalan život sa svojim komšijama.
KARABEG: Mislite li da Srbi mogu bezbedno da žive na Kosovu?
PRENIĆI: Ja sam u to siguran. Na Kosovu je svakim danom sve bolja klima. Institucije Kosova i UNMIK pokušavaju da obezbede bolje uslove za sve ljude na Kosovu, a pogotovo za one koji žele da se vrate.
KARABEG: Čujemo da povremeno ima i incidenata - da je pucano na kuću srpske porodice, da je pucano na auto u kojem su bili Srbi. Gospodine Prenići, ko su, po vama, ljudi koji stoje iza tih incidenata?
PRENIĆI: To je za žaljenje i za osudu. Mislim, međutim, da su to apsolutno izolovani incidenti i ne bih od tih događaja pravio veliku dramu. Takve stvari se dešavaju svugde u svetu. Nikome ne ide u prilog da na Kosovu vlada napeto stanje.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, mislite li Vi da su to izolovani incidenti?
STANKOVIĆ: Incidenti se dešavaju, da li planirano ili neplanirano, svesno ili nesvesno, ali oni se dešavaju. Bio bih srećan kada bi se to jednom zauvek zaustavilo i kada bi se vratili oni raniji komšijski odnosi. Mi smo se ranije posećivali i za Božić i za Bajram i za Uskrs, išli smo jedni drugima i na venčanja i na sahrane.
KARABEG: Odnosi između srpskih i albanskih političara su jako loši. Reklo bi se da među njima uopšte nema normalne komunikacije. Mislite li da su odnosi između običnih ljudi, Srba i Albanaca, bolji?
STANKOVIĆ: Verujem da bi obični ljudi za ovih pet rundi pregovora u Beču postigli mnogo više nego što su to do sada uradili političari. Smatram da obični ljudi mogu učiniti više pozitivnih stvari nego političari sa obe strane, i srpske i albanske.
PRENIĆI: Albanski političari su izabrani na izborima tako da mislim da imaju poverenje albanskog naroda i dužni su da zastupaju volju tog naroda. Ne možemo da kažemo da je i među običnim ljudima sve u najboljem redu. Ovde su se dogodile strašne stvari i to je teško zaboraviti, ali ipak moramo skupiti snagu i okrenuti se budućnosti.
KARABEG: Gospodine Prenići, mislite li Vi da će Kosovo u bliskoj budućnosti postati nezavisno?
PRENIĆI: Mislim da Kosovo ispunjava sve uslove da bude nezavisno. Kosovo zaslužuje da bude demokratska i nezavisna zemlja i ceo narod na Kosovu to očekuje.
STANKOVIĆ: Narodi koji ovde žive neće odlučiti da li će biti Kosovo i Metohija biti nezavisni ili ne, o tome će odluku doneti međunarodni faktor.
KARABEG: Ako Kosovo postane nezavisno, da li ćete ostati na Kosovu, gospodine Stankoviću?
STANKOVIĆ: Zavisi od toga šta budu učinili Srbi iz mog okruženja. Ako moji sunarodnici napuste Kosovo i Metohiju zbog toga što je pokrajina postala nezavisna, ja ne mogu ovde ostati sam. Znaste ono - jedna lasta ne čini proleće. Sve će zavisiti od toga šta će učiniti moji sunarodnici. Tu odluku će doneti Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji nezavisno od mišljenja političara iz Beograda.
KARABEG: Gospodine Prenići, da li će Srbi biti ravnopravni građani ako Kosovo stekne nezavisnost?
PRENIĆI: Kosovo neće biti nezavisno samo za albanski narod već za sve građane koji ovde žive. Ja sam siguran da će kosovski organi vlasti učiniti sve da svi građani pred zakonom budu ravnopravni i da imaju jednake šanse i u pogledu zapošljavanja i u svemu. Na Kosovu niko neće biti diskriminisan.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, verujete li Vi da će, ukoliko Kosovo postane nezavisno, Srbi biti ravnopravni građani?
STANKOVIĆ: Znate kako se obično se kaže - ne verujem ni sopstvenim očima dok se ne uverim.
KARABEG: Da li je na Kosovu mogućan zajednički život Srba i Albanaca ili oni, nakon svega što se dogodilo, mogu samo da žive jedni pored drugih?
PRENIĆI: Ja sam siguran da je zajednički život mogućan, ne samo sa Srbima nego sa svim zajednicama koje žive na Kosovu.
STANKOVIĆ: Smatram da će doći dan kada će Srbi i Albanci ponovo da sklope mir i da pruže jedni drugima ruku pomirenja. Nadam se da će, dugoročno gledano, pobediti dobra volja. I Srbi i Albanci veruju u Boga. Rat je jedna strašna pojava, a najgore što jednoj zemlji može da se desi jeste građanski rat, kada komšije, pa čak i rođaci, postaju neprijatelji. Mislim da ste razumeli šta sam hteo da kažem.
STANKOVIĆ: Gospodina Agima Prenićija poznajem dosta dugo, još iz osnovne škole.
PRENIĆI: Boban i ja smo živeli u susednim selima, išli smo zajedno u školu, tako da se moj prijatelj Boban i ja dosta dugo znamo.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, kako je izgledao život pre rata?
STANKOVIĆ: Život pre rata je izgledao sasvim normalno, uljudno, kulturno, na zadovoljstvo svih zajednica, pogotovo dve najveće – srpske i albanske. Išlo se redovno u školu, na posao, obrađivalo se poljoprivredno zemljište. Sve zajednice na Kosovu su živele sasvim normalno, bez nekih velikih problema. Suživot i život pre rata bili su na sasvim normalnom nivou.
PRENIĆI: Ispada da Boban i ja nismo živeli na istom području. Pre rata na Kosovu se zaustavilo i sunce i sve živo. Nisu funkcionisale ni škole, ni ambulante, ni bolnice, niti bilo šta. Pre rata je na Kosovu bila stagnacija na svim poljima života.
STANKOVIĆ: Ne bih mogao da se složim da se zaustavilo sunce i da se zaustavilo sve živo. Mogao bih i ja da kažem da je sunce stalo posle rata.
PRENIĆI: Albanski narod na Kosovu pre rata je stvarno živeo u nenormalnim uslovima. Albanci nisu bili ni u kakvim institucijama, bolnice nisu radile, nisu radile ni škole, ni fakulteti. U to vreme je srpska zajednica imala sve moguće privilegije, tako da je pre rata na Kosovu na neki način vladao aparthejd. Za albansku zajednicu je to bio strašan period.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, vidim da gospodin Prenići govori srpski, da li Vi govorite albanski?
STANKOVIĆ: Ne govorim dobro. Mogu se na albanskom sporazumeti, mogu komunicirati sa drugarima kad se sretnemo i slično.
KARABEG: Koliko je Srba pre rata na Kosovu govorilo albanski? Recimo, znam da gospodin Oliver Ivanović, istaknuti srpski političar na Kosovu, jako dobro govori albanski. Da li ima još Srba koji govore albanski?
STANKOVIĆ: Pre rata je u školi albanski jezik bio obavezan predmet. Srbi govore albanski zavisno od sredine u kojoj su živeli. Gospodin Oliver Ivanović je živeo u takvoj sredini, pa je stvarno perfektno naučio albanski. Ima još Srba koji govore albanski izuzetno dobro.
KARABEG: Gospodine Prenići, šta Vi mislite, zašto je tako malo Srba na Kosovu govorilo albanski?
PRENIĆI: Ne znam. U mom selu, gde sam ja rođen, Srbi nikada nisu živeli. Ne bih želio da se u to upuštam, ali bih ponovio nešto što je rekao jedan pametan čovek - onaj koji ne govori jezik sredine u kojoj živi ili je budala ili nacionalista.
KARABEG: Kako je bilo za vreme rata?
STANKOVIĆ: Javnost, naša i svetska, zna je da nakon netrpeljivosti između dve etničke zajednice, za šta su odgovorni političari, došlo do bombardovanja Srbije i Kosova i Metohije od strane NATO snaga. Nakon toga došao je KFOR čiji je cilj bio da uspostavi normalne uslove života. To se nije dogodilo. Najveći deo srpskog naroda, koji je nakon konflikta ostao na Kosovu i Metohiji, živi u enklavama, u potpunoj izolaciji. Slično je i sa ostalim manjinama. Sedam godina nakon završetka etničkog konflikta, koji, po mom mišljenju, nije trebalo da se dogodi, veliki broj pripadnika nealbanskih zajednica još uvek živi u raseljenju.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, da li ste Vi za vreme rata bili u kontaktu sa gospodinom Prenićijem?
STANKOVIĆ: Bio sam u kontaktu sa mojim komšijama Albancima koji su živeli u mom selu. Nisam imao priliku da budem u kontaktu sa gospodinom Agimom Prenićijem.
KARABEG: Gospodine Prenići, da li ste Vi za vreme rata bili u kontaktu sa Srbima i kako su se Srbi odnosili prema vama?
PRENIĆI: Nisam bio u nikakvom kontaktu s njima, jer je to bilo nemoguće. Za vreme rata svi smo se, pre svega, brinuli kako spasiti glavu i porodicu.
KARABEG: Da li ste Vi za vreme Miloševićeve vlasti morali da napustite Kosovo?
PRENIĆI: U vreme Miloševićeve vladavine Kosovo je napustilo oko pola miliona ljudi. Ja sam radio u Elektroprivredi Kosova, bio sam izbačen sa posla i morao sam otići u inostranstvo da radim da bih mogao izdržavati porodicu. Potom sam se vratio, tako da sam za vreme rata bio tu.
KARABEG: I kako vam je bilo?
PRENIĆI: Strašno.
KARABEG: Da li ste bili izloženi pritiscima i maltretiranju?
PRENIĆI: Ceo svet je video šta se ovde dešavalo.
KARABEG: Kako je vama izgledalo to Miloševićevo vreme na Kosovu, gospodine Stankoviću?
STANKOVIĆ: Ja se nisam bavio politikom ni pre Miloševićevog dolaska, ni za vreme njegovog režima, a ni posle. Brinuo sam o svojoj porodici i pokušavao da im omogućim pristojan i normalan život.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, kako gledate na činjenicu da je za vreme Miloševićeve vlasti pola miliona Albanaca moralo da napusti Kosovo?
STANKOVIĆ: Imajući u vidu ono što se dogodilo pre rata i nakon rata, posebno nasilje nad Srbima u martu 2004. godine, rekao bih da su to događaji koji su se reprizirali. To je identična slika - ono što se pre događalo sa Albancima posle rata se događa sa Srbima.
PRENIĆI: Albanski narod i sve institucije na Kosovu su osudili martovske događaje, ali ti događaji se ne mogu porediti sa onim što se na Kosovu događalo pre i za vreme rata, jer su nasilje nad Albanicima činili srpska vojska i policija. Iza toga je, dakle, stajala zvanična srpska politika. Praviti paralelu između martovskih događaja i nasilja koje je Miloševićev režim vršio nad Albancima zaista nema smisla.
STANKOVIĆ: Ja nisam pravio poređenje na političkoj osnovi, već sa tačke gledišta običnog građanina, običnog čoveka. Tačno je ovo što kaže gospodin Prenići da su sve politički relevantne strukture osudile martovske događaje, međutim ni UNMIK, ni KFOR, ni međunarodna policija nisu ništa učinili da zaštite Srbe.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, da li ste pomišljali da napustite Kosovo nakon odlaska srpske vojske i dolaska međunarodnih snaga?
STANKOVIĆ: Iskreno da vam kažem, ni u jednom momentu nisam pomišljao, niti o tome danas razmišljam.
KARABEG: Gospodine Prenići, kako gledate na masovan odlazak Srba sa Kosova nakon dolaska međunarodnih snaga?
PRENIĆI: Ne znam šta bih rekao. Mislim da ono što se desilo nije bilo dobro. Svi ti ljudi koji su Kosovo smatrali svojom domovinom i koji su ovde imali imanja trebalo je da ostanu. Zbog čega su otišli, to stvarno ne znam. Među tim ljudima koji su otišli sigurno je bilo i onih koji su napravili neko zlo, pa su se bojali posledica.
KARABEG: Ne mislite da je bilo i osvete za ono što su Albanci pretrpeli za vreme rata?
PRENIĆI: Ne znam. Ne bih rekao da je toga bilo masovno. Moguće je da su se dešavali pojedinačni incidenti. Te stvari se dešavaju svugde u svetu.
STANKOVIĆ: Obični ljudi nikako ne mogu zamisliti Kosovo i Metohiju bez Albanaca i bez Srba. Jedino moguće Kosovo je Kosovo i sa Albancima i sa Srbima. Samo takvo Kosovo može biti bogatije i, što je najvažnije, zaštićeno od zla, od svega onoga što se u prošlosti dešavalo na ovim prostorima. Nadam se da će moj komšija Agim s ovim složiti.
PRENIĆI: Svi ljudi koji su vekovima živeli na Kosovu treba tu i da ostanu. Ja sam apsolutno za to da svi ljudi koji nisu učinili zlo, koji nisu okrvavili svoje ruke, ostanu na svojim ognjištima.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, kad dođete u Obilić ili u Prištinu, možete li se slobodno kretati i govoriti srpski?
STANKOVIĆ: Kada dođem u Obilić, ja pričam srpski. Kad odem u Prištinu kod svojih kolega i drugova, koji rade u nekim organizacijama, sa njima takođe govorim srpski. To radim svestan svih mogućih rizika.
KARABEG: Gospodine Prenići, mislite li da se Srbi bez straha mogu kretati po Kosovu i slobodno govoriti srpski?
PRENIĆI: Oni Srbi koji to žele - mogu. Međutim, ima i onih koji osećaju strah i biće im potrebno neko vreme da ga savladaju. Moj prijatelj Boban dolazi u Obilić nekada sam, nekada i sa drugarima, sedne u kafanu i popije kafu.
STANKOVIĆ: Ja dolazim u grad, sedim u kafani i pričam i, srećom, do sada nisam imao neprijatnosti. To rade i mnogi drugi Srbi, pogotovo biznismeni. Sede i na mnogo višim mestima, u Prištini i drugde. Mi to moramo da radimo, bez obzira na sve rizike, jer moramo staviti do znanja da je srpska zajednica na ovim prostorima živela, da živi i da će živeti. Ja sam sedeo u kafanama i kafićima i sa Srbima i sa Albancima i sa Turcima i sa Romima.
KARABEG: Gospodine Prenići, da li ste Vi u kafani u Obiliću sedeli sa Srbima?
PRENIĆI: Mnogo puta sam sedeo sa mojim drugarima Srbima, pili smo kafu i stvarno nam je bilo lepo.
STANKOVIĆ: Agim nije rekao da u preduzeću gde on radi ima i zaposlenih i Srba.
PRENIĆI: Da, to je tačno. Trenutno tri Srbina rade u našem preduzeću. To su dobri radnici i dobri drugari, apsolutno su integrisani u naše društvo.
STANKOVIĆ: Ako dozvolite, želeo bih nešto da kažem i o povratku. Ljudi će želeti da se vrate samo ako mogu živeti u miru i ako u potpunosti mogu učestvovati u društvenom životu. Njima, pre svega, mora biti vraćena njihova imovina, a na Kosovu i Metohiji još uvek ima uzurpiranih kuća i zemljišta. Oni moraju da imaju ravnopravan pristup zapošljavanju, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, komunalnim službama. Moraju živeti bezbedno, a za mene je bezbednost nešto više od fizičke sigurnosti. To su, pre svega, normalni odnosi sa komšijama.
KARABEG: Gospodine Prenići, mislite li da postoje uslovi da se srpske izbeglice na Kosovo?
PRENIĆI: Mislim da postoje. U Obiliću je svim Srbima Vlada Kosova napravila kuće, bolje nego što su bile one ranije. Ne znam zašto se ti ljudi ne vraćaju, šta čekaju. Nije potrebna nikakva politika da bi se čovek vratio svojoj kući i počeo normalan život sa svojim komšijama.
KARABEG: Mislite li da Srbi mogu bezbedno da žive na Kosovu?
PRENIĆI: Ja sam u to siguran. Na Kosovu je svakim danom sve bolja klima. Institucije Kosova i UNMIK pokušavaju da obezbede bolje uslove za sve ljude na Kosovu, a pogotovo za one koji žele da se vrate.
KARABEG: Čujemo da povremeno ima i incidenata - da je pucano na kuću srpske porodice, da je pucano na auto u kojem su bili Srbi. Gospodine Prenići, ko su, po vama, ljudi koji stoje iza tih incidenata?
PRENIĆI: To je za žaljenje i za osudu. Mislim, međutim, da su to apsolutno izolovani incidenti i ne bih od tih događaja pravio veliku dramu. Takve stvari se dešavaju svugde u svetu. Nikome ne ide u prilog da na Kosovu vlada napeto stanje.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, mislite li Vi da su to izolovani incidenti?
STANKOVIĆ: Incidenti se dešavaju, da li planirano ili neplanirano, svesno ili nesvesno, ali oni se dešavaju. Bio bih srećan kada bi se to jednom zauvek zaustavilo i kada bi se vratili oni raniji komšijski odnosi. Mi smo se ranije posećivali i za Božić i za Bajram i za Uskrs, išli smo jedni drugima i na venčanja i na sahrane.
KARABEG: Odnosi između srpskih i albanskih političara su jako loši. Reklo bi se da među njima uopšte nema normalne komunikacije. Mislite li da su odnosi između običnih ljudi, Srba i Albanaca, bolji?
STANKOVIĆ: Verujem da bi obični ljudi za ovih pet rundi pregovora u Beču postigli mnogo više nego što su to do sada uradili političari. Smatram da obični ljudi mogu učiniti više pozitivnih stvari nego političari sa obe strane, i srpske i albanske.
PRENIĆI: Albanski političari su izabrani na izborima tako da mislim da imaju poverenje albanskog naroda i dužni su da zastupaju volju tog naroda. Ne možemo da kažemo da je i među običnim ljudima sve u najboljem redu. Ovde su se dogodile strašne stvari i to je teško zaboraviti, ali ipak moramo skupiti snagu i okrenuti se budućnosti.
KARABEG: Gospodine Prenići, mislite li Vi da će Kosovo u bliskoj budućnosti postati nezavisno?
PRENIĆI: Mislim da Kosovo ispunjava sve uslove da bude nezavisno. Kosovo zaslužuje da bude demokratska i nezavisna zemlja i ceo narod na Kosovu to očekuje.
STANKOVIĆ: Narodi koji ovde žive neće odlučiti da li će biti Kosovo i Metohija biti nezavisni ili ne, o tome će odluku doneti međunarodni faktor.
KARABEG: Ako Kosovo postane nezavisno, da li ćete ostati na Kosovu, gospodine Stankoviću?
STANKOVIĆ: Zavisi od toga šta budu učinili Srbi iz mog okruženja. Ako moji sunarodnici napuste Kosovo i Metohiju zbog toga što je pokrajina postala nezavisna, ja ne mogu ovde ostati sam. Znaste ono - jedna lasta ne čini proleće. Sve će zavisiti od toga šta će učiniti moji sunarodnici. Tu odluku će doneti Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji nezavisno od mišljenja političara iz Beograda.
KARABEG: Gospodine Prenići, da li će Srbi biti ravnopravni građani ako Kosovo stekne nezavisnost?
PRENIĆI: Kosovo neće biti nezavisno samo za albanski narod već za sve građane koji ovde žive. Ja sam siguran da će kosovski organi vlasti učiniti sve da svi građani pred zakonom budu ravnopravni i da imaju jednake šanse i u pogledu zapošljavanja i u svemu. Na Kosovu niko neće biti diskriminisan.
KARABEG: Gospodine Stankoviću, verujete li Vi da će, ukoliko Kosovo postane nezavisno, Srbi biti ravnopravni građani?
STANKOVIĆ: Znate kako se obično se kaže - ne verujem ni sopstvenim očima dok se ne uverim.
KARABEG: Da li je na Kosovu mogućan zajednički život Srba i Albanaca ili oni, nakon svega što se dogodilo, mogu samo da žive jedni pored drugih?
PRENIĆI: Ja sam siguran da je zajednički život mogućan, ne samo sa Srbima nego sa svim zajednicama koje žive na Kosovu.
STANKOVIĆ: Smatram da će doći dan kada će Srbi i Albanci ponovo da sklope mir i da pruže jedni drugima ruku pomirenja. Nadam se da će, dugoročno gledano, pobediti dobra volja. I Srbi i Albanci veruju u Boga. Rat je jedna strašna pojava, a najgore što jednoj zemlji može da se desi jeste građanski rat, kada komšije, pa čak i rođaci, postaju neprijatelji. Mislim da ste razumeli šta sam hteo da kažem.