Džef Smit (Jeff Smith), ovogodišnji dobitnik Pulicerove nagrade za istraživačko novinarstvo, novinar „Vašington Posta“ (The Washington Post), 1998-2002. izveštač iz država nastalih iz Jugoslavije govori Radiju Slobodna Evropa povodom Međunarodnog dana slobode štampe o razlikama između zapadnog novinarstva i onog u zemljama u tranziciji
RSE: „Vašington post“ je ove godine dobio četiri Pulicerove nagrade. Vi ste dobili, rekao bih, najprestižniju – onu za istraživačko novinarstvo. Šta ste zapravo napisali? Šta je to za šta ste nagrađeni?
SMITH: Zadovoljstvo mi je da govorim za Radio Slobodna Evropa. Nagradu sam osvojio zajedno sa još dvoje kolega iz „Vašington Posta“, i to za pisanje o korupciji u političkim krugovima u Vašingtonu u koju su umešani članovi Kongresa Sjedinjenih Američkih Država, jedan zvaničnik Bele kuće i nekoliko lobista. Lobisti o kojima je reč su članove Kongresa, među kojima i jednog od najznačajnijih i najmoćnijih članova Predstavničkog doma, ubedili da pokrenu postupke od kojih će koristi imati klijenti tih lobista. Do sada je podignuta optužnica protiv glavnog lobiste o kojem smo pisali i njemu preti kazna od devet godina zatvora. Optužen je i jedan od njegovih pomoćnika i on bi takođe mogao biti osuđen na nekoliko godina zatvora. Uskoro bi bar još dvojica lobista mogla da budu optužena. Vođa parlamentarne većine je bio primoran da podnese ostavku i da se povuče iz Kongresa, dok je još jedan član Kongresa morao da odstupi sa mesta predsedavajućeg jednog kongresnog odbora. Optužnica je podignuta i protiv jednog zvaničnika Bele kuće. To je tek početak jer je još najmanje dvadesetak vladinih službenika o kojima smo pisali moralo da angažuje advokate pošto bi poseban tim saveznih istražilaca formiran kao odgovor vlasti na naše tekstove trebalo da podigne optužnice i protiv njih.
Neke naše kolege ovaj slučaj smatraju najvećim korupcionim skandalom u Vašingtonu u poslednjih deset ili čak dvadeset godina.
RSE: Kada ste počeli da istražujete taj slučaju jeste li odmah shvatili da će to biti velika priča ili se kasnije, kako ste išli sve dalje, ispostavljalo da je to ozbiljnije nego što ste očekivali?
SMITH: Ja sam zaista od samog početka mislio da je ovo velika priča. Zanimljivo je kako je upravo moje iskustvo izveštača sa Balkana uticalo na moj rad i na moje viđenje ovih događaja i to na dva načina: Prvo, na Balkanu sam iz prve ruke video u kojoj meri protok novca može da korumpira politiku. To me je dodatno zainteresovalo za ovu temu kada sam se vratio u Ameriku. S druge strane, zahvaljujući vremenu koje sam proveo van Vašingtona stekao sam nov, svež način gledanja na stvari ovde. Nakon četiri godine izbivanja iz Amerike bilo je daleko lakše primetiti da se između 1998. i 2002. politička atmosfera u Vašingtonu promenila. Novac je duboko zatrovao političko odlučivanje u Vašingtonu. Za kolege iz novinarske branše koji su to vreme proveli ovde promene su se dešavale isuviše sporo da bi ih doživeli uznemirujućim. Njima su se one nekako prišunjale dok je meni, kada sam se vratio, sve to izgledalo kao velika promena u načinu na koji su stvari ovde organizovane.
RSE: Kako uopšte izgleda rad na jednom slučaju poput ovog za koji ste nagrađeni? Koliko vremena ste potrošili? Jeste li uz taj slučaj radili i nešto drugo ili ste se vas troje posvetili samo tome?
SMITH: Protekle godine sam uglavnom radio na ovoj priči, mada sam tri meseca bio zadužen i da pišem o kandidatima za sudije Vrhovnog suda. Pisao sam takođe i o zlostavljanju zatvorenika u američkim vojnim zatvorima.
Naš posao na nagrađenoj priči uspeo je, međutim, velikim delom i zbog toga što su nam urednici dali dosta vremena za detaljno istraživanje koje nam je bilo neophodno za prikupljanje informacija. Imali smo i pristupa mnogim informacijama od javnog značaja koje na Balkanu uglavnom nisu dostupne, poput periodičnih javnih izveštaja o troškovima lobista, izveštaja koje članovi Kongresa podnose o svojim putovanjima i prihodima, javnih izveštaja koje podnose oni koji rade za strane vlade kao i registara preduzeća. Ipak, uspeh koji smo postigli dobrim delom je zavisio i od pristupa nizu privatnih dokumenata u kojima su detaljno opisana lobistička spletkarenja kao i od saradnje sa pojedincima koji su imali neposredna saznanja o tim spletkama. Njih smo morali da ubedimo u to da nam govore o tome i da nam pomognu tako što će nam omogućiti uvid u dokumenta koja su posedovali. A to nije išlo ni lako ni brzo.
RSE: Kako u Americi izgledaju pritsci na novinare koji rade na slučaju poput ovoga? Slušaocima Radija Slobodna Evropa poznati su slučajevi u državama bivše Jugoslavije da su neki novinari koji su čačkali po osetljivim temama nemilosrdno ubijani. Za smaknuća troje novinara ubijenih u Srbiji u proteklih dvanaest godina još uvek niko nije odgovarao. Je li to realna opasnost sa kojom se i Vi suočavate kada radite na ovakvim temama?
SMITH: Veoma dobro razumem novinare sa Balkana koji smatraju da u njihovim uslovima teško pisati ovakve priče. Mi ovde nismo osećali da smo lično ugroženi na bilo koji način kada smo pisali ovaj članak. Neki od umešanih u ovu priču obratili su se kući za koju radim i optužili su Vašington Post i druge novine da su ih nepravično napali. Mi smo se sve vreme usrdno trudili da njihova strana priče bude predstavljena u našim člancima te smo u svemu imali pravičan odnos prema njima. Ovdašnji političari bi bili strogo kažnjeni ako bi makar pokušali da nam upute bilo kakvu ličnu pretnju zbog onoga što smo o njima napisali. Za nešto takvo bi bili krivično gonjeni, morali bi da plate novčanu kaznu, a izgubili bi i političke pozicije. Štaviše, nas su podržale i mnoge naše kolege izveštavajući o ovom slučaju za svoje medije, tako da su na kraju korupcione aktivnosti ljudi o kojima smo pisali dospele u centar pažnje velikog broja novinara. To smatram veoma važnim jer nam je upravo činjenica da se toliko različitih novina uključilo u pisanje o ovoj temi pomoglo da se ne nađemo na meti, to jest da ne budemo jedini na meti političara koje je naše pisanje razbesnilo.
RSE: Jesu li i u američkom novinarstvu česti slučajevi poput ovog za koji ste nagrađeni da neka javna ličnost snosi konsekvence nakon što mediji otkriju neke njihove protivzakonite delatnosti, ili je to ipak izuzetak? Pitam zato što šira javnost van Sjedinjenih Država naravno zna za Votergejt (Watergate), kada su konsekvence bile najdrastičnije - ostavka predsednika najmoćnije države sveta, ali isto tako i recimo za afere Vajtvoter (Whitewater), Luinski (Lewinsky) ili sada iračkog nuklearnog oružja kada konsekvenci nije bilo.
SMITH: Ne postoji savršena vlada. I u Sjedinjenim Državama je bilo slučajeva ljudi koji su na različite načine zloupotrebili vlast i izvukli se. Pa ipak, retko se dogodi da ovde u Americi javna ličnost ne bude krivično gonjena nakon što joj mediji otkriju umešanost nezakonite radnje. U ovom konkretnom slučaju formiran je poseban tim sastavljen od agenata Federalnog istražnog biroa, poreskih agenata, i članova nečega što se zove Antikorupcijski sektor Odeljenja za suzbijanje zločina pri Ministarstvu pravosuđa (Public Integrity Section). Oni su proverili sve o čemu smo pisali u člancima koje smo objavili. Ovaj sektor našeg Ministarstva pravosuđa ima dugu tradiciju nezavisnog delovanja. Bilo kakav pokušaj da ga se zbog političkih ciljeva ometa u radu ne samo što bi odmah izazvao našu pažnju, već bi i zbog toga neki ljudi zbog zastrašivanja izgubili posao.
RSE: Šta je po Vama suštinski problem novinarstva u zemljama u kojima još uvek nema demokratije zapadnog tipa, u tzv. zemljama u tranziciji? Je li to problem novca, malog tržišta, lokalnih moćnika ili nešto četvrto?
SMITH: Medije ovde u Sjedinjenim Američkim Državama zovu četvrtom silom, a zapravo misle na njihov značaj u društvu odmah nakon tri stuba vlasti: zakonodavne - Kongresa, izvršne vlasti predvođene predsednikom i pravosudne. Mi smo praktično deo civilnog društva koje je ovde veoma snažno dok je u balkanskim zemljama sa komunističkom prošlošću prilično slabo. Mislim da na Balkanu ne postoji tradicija istraživačkog novinarstva, što ne znači da ga nema, jer na Balkanu ima odličnih primera istraživačkog novinarstva. Reč je o tome da je ono razmerno nova forma. Za mnoge novinare i političare na Balkanu je čak i pojam politički nezavisnog izveštavanja teško prihvatljiv. Osim toga, novinari su slabo plaćeni, nedostaje im etički kodeks što ih čini nezaštićenim od manipulacija i pritisaka. Novinski tiraži su na Balkanu daleko manji od publike elektronskih medija koji su do nedavno bili u državnom vlasništvu ili pod državnom kontrolom. Na Balkanu nedostaju u velikoj meri i osnovna oruđa za istraživačko novinarstvo. Javni registri firmi postoje ali su oni podložni manipulacijama ili iskrivljavanju. Ne postoji tradicija zahtevanja od državnih službenika da prijave svoje prihode ili ulaganja, niti običaj zahteva preduzećima ili drugim grupama sa poslovnim interesima da prijave svoje donacije političarima.
Agresivno novinarstvo dobro funkcioniše u uslovima vladavine prava i tamo gde postoje zakoni koji štite novinare pa tako oni mogu sebi da dozvole da odbiju da objave identitet svojih izvora, gde novinari znaju da im bezbednost neće biti ugrožena zbog suprotstavljanja političkim moćnicima ili nečijim ekonomskim interesima. Ukratko, govorim o tome da privatne pretnje ne mogu proći nekažnjeno. S druge strane neophodno je da postoji i tradicija odgovornog medijskog izveštavanja. Kada mediji nekoga optuže za nekakvo nedelo, moraju da mu omoguće da i taj ispriča svoju stranu priče u tom istom broju, ili u istoj emisiji u kojoj su optužbe objavljene. Dok sam boravio na Balkanu video sam da se tamo obično prvo objave skandalozne optužbe na nečiji račun, a tek kasnije se čeka da na te optužbe bude odgovoreno. Ukratko, mi ovde imamo nekakvu vrstu nagodbe. Mi se sa svoje strane trudimo da svoj posao radimo odgovorno i to tako što onima koje za nešto optužimo pružamo šansu da odmah na te optužbe i odgovore. Zauzvrat nam društvo omogućava izvesne privilegije, pravo da do izvesne mere štitimo identitet svojih izvora (iako je ova vlada to pravo postepeno redukovala). Isto tako mi imamo podršku pravosudnog sistema i ljudi koji istražuju slučajeve korupcije.
RSE: Ovaj razgovor slušaće ili čitati kasnije na internetu verovatno neki mladi ljudi koji tek počinju da se bave ovim poslom. Šta je preporuka čoveka koji je u tom poslu stigao do samog vrha, koji je nagrađen najprestižnijom nagradom? Koji su to kvaliteti koje treba gajiti? Kako treba raditi?
SMITH: Hvala vam na lepim rečima. Mislim da su najvažnije novinarske osobine upornost i odmah zatim potpuna nezavisnost od bilo kakvog političkog uticaja. Ovaj posao ne smete raditi opterećeni nekakvim političkim ambicijama ili vođeni željom da neki političar bude kažnjen ili nagrađen za nešto što je učinio. Jedino o čemu treba da vodite računa su činjenice koje otkrivate. Ako namirišete da nešto nije u redu radićete istrajno i naporno da dođete do neoborivih dokaza.
U ovom poslu veoma nam je bilo važno da navodimo imena ljudi čije smo tvrdnje objavljivali. Nismo se mnogo oslanjali na anonimne izvore. Za većinu događaja koje smo opisali imali smo pisane dokaze. Mnogo se vremena potroši na sticanje izvora koji će vam predati pisanu informaciju kojom se razotkriva nekakvo nedelo i ponekad je do takvog izvora veoma teško doći. Vredi međutim istrajati u naporima da se dođe do upravo takvih dokumenata jer to onemogućava političara da porekne svoju umešanost u nezakonite radnje. Dakle, budite uporni. Ne odustajte. Ne dozvolite da padnete pod bilo čiji politički uticaj. I podstičite i svoje kolege da se uključe u istraživanje teme kojom se bavite kako ne biste bili jedini koji iznosi politički provokativne ili osetljive optužbe.
SMITH: Zadovoljstvo mi je da govorim za Radio Slobodna Evropa. Nagradu sam osvojio zajedno sa još dvoje kolega iz „Vašington Posta“, i to za pisanje o korupciji u političkim krugovima u Vašingtonu u koju su umešani članovi Kongresa Sjedinjenih Američkih Država, jedan zvaničnik Bele kuće i nekoliko lobista. Lobisti o kojima je reč su članove Kongresa, među kojima i jednog od najznačajnijih i najmoćnijih članova Predstavničkog doma, ubedili da pokrenu postupke od kojih će koristi imati klijenti tih lobista. Do sada je podignuta optužnica protiv glavnog lobiste o kojem smo pisali i njemu preti kazna od devet godina zatvora. Optužen je i jedan od njegovih pomoćnika i on bi takođe mogao biti osuđen na nekoliko godina zatvora. Uskoro bi bar još dvojica lobista mogla da budu optužena. Vođa parlamentarne većine je bio primoran da podnese ostavku i da se povuče iz Kongresa, dok je još jedan član Kongresa morao da odstupi sa mesta predsedavajućeg jednog kongresnog odbora. Optužnica je podignuta i protiv jednog zvaničnika Bele kuće. To je tek početak jer je još najmanje dvadesetak vladinih službenika o kojima smo pisali moralo da angažuje advokate pošto bi poseban tim saveznih istražilaca formiran kao odgovor vlasti na naše tekstove trebalo da podigne optužnice i protiv njih.
Neke naše kolege ovaj slučaj smatraju najvećim korupcionim skandalom u Vašingtonu u poslednjih deset ili čak dvadeset godina.
RSE: Kada ste počeli da istražujete taj slučaju jeste li odmah shvatili da će to biti velika priča ili se kasnije, kako ste išli sve dalje, ispostavljalo da je to ozbiljnije nego što ste očekivali?
SMITH: Ja sam zaista od samog početka mislio da je ovo velika priča. Zanimljivo je kako je upravo moje iskustvo izveštača sa Balkana uticalo na moj rad i na moje viđenje ovih događaja i to na dva načina: Prvo, na Balkanu sam iz prve ruke video u kojoj meri protok novca može da korumpira politiku. To me je dodatno zainteresovalo za ovu temu kada sam se vratio u Ameriku. S druge strane, zahvaljujući vremenu koje sam proveo van Vašingtona stekao sam nov, svež način gledanja na stvari ovde. Nakon četiri godine izbivanja iz Amerike bilo je daleko lakše primetiti da se između 1998. i 2002. politička atmosfera u Vašingtonu promenila. Novac je duboko zatrovao političko odlučivanje u Vašingtonu. Za kolege iz novinarske branše koji su to vreme proveli ovde promene su se dešavale isuviše sporo da bi ih doživeli uznemirujućim. Njima su se one nekako prišunjale dok je meni, kada sam se vratio, sve to izgledalo kao velika promena u načinu na koji su stvari ovde organizovane.
RSE: Kako uopšte izgleda rad na jednom slučaju poput ovog za koji ste nagrađeni? Koliko vremena ste potrošili? Jeste li uz taj slučaj radili i nešto drugo ili ste se vas troje posvetili samo tome?
SMITH: Protekle godine sam uglavnom radio na ovoj priči, mada sam tri meseca bio zadužen i da pišem o kandidatima za sudije Vrhovnog suda. Pisao sam takođe i o zlostavljanju zatvorenika u američkim vojnim zatvorima.
Naš posao na nagrađenoj priči uspeo je, međutim, velikim delom i zbog toga što su nam urednici dali dosta vremena za detaljno istraživanje koje nam je bilo neophodno za prikupljanje informacija. Imali smo i pristupa mnogim informacijama od javnog značaja koje na Balkanu uglavnom nisu dostupne, poput periodičnih javnih izveštaja o troškovima lobista, izveštaja koje članovi Kongresa podnose o svojim putovanjima i prihodima, javnih izveštaja koje podnose oni koji rade za strane vlade kao i registara preduzeća. Ipak, uspeh koji smo postigli dobrim delom je zavisio i od pristupa nizu privatnih dokumenata u kojima su detaljno opisana lobistička spletkarenja kao i od saradnje sa pojedincima koji su imali neposredna saznanja o tim spletkama. Njih smo morali da ubedimo u to da nam govore o tome i da nam pomognu tako što će nam omogućiti uvid u dokumenta koja su posedovali. A to nije išlo ni lako ni brzo.
RSE: Kako u Americi izgledaju pritsci na novinare koji rade na slučaju poput ovoga? Slušaocima Radija Slobodna Evropa poznati su slučajevi u državama bivše Jugoslavije da su neki novinari koji su čačkali po osetljivim temama nemilosrdno ubijani. Za smaknuća troje novinara ubijenih u Srbiji u proteklih dvanaest godina još uvek niko nije odgovarao. Je li to realna opasnost sa kojom se i Vi suočavate kada radite na ovakvim temama?
SMITH: Veoma dobro razumem novinare sa Balkana koji smatraju da u njihovim uslovima teško pisati ovakve priče. Mi ovde nismo osećali da smo lično ugroženi na bilo koji način kada smo pisali ovaj članak. Neki od umešanih u ovu priču obratili su se kući za koju radim i optužili su Vašington Post i druge novine da su ih nepravično napali. Mi smo se sve vreme usrdno trudili da njihova strana priče bude predstavljena u našim člancima te smo u svemu imali pravičan odnos prema njima. Ovdašnji političari bi bili strogo kažnjeni ako bi makar pokušali da nam upute bilo kakvu ličnu pretnju zbog onoga što smo o njima napisali. Za nešto takvo bi bili krivično gonjeni, morali bi da plate novčanu kaznu, a izgubili bi i političke pozicije. Štaviše, nas su podržale i mnoge naše kolege izveštavajući o ovom slučaju za svoje medije, tako da su na kraju korupcione aktivnosti ljudi o kojima smo pisali dospele u centar pažnje velikog broja novinara. To smatram veoma važnim jer nam je upravo činjenica da se toliko različitih novina uključilo u pisanje o ovoj temi pomoglo da se ne nađemo na meti, to jest da ne budemo jedini na meti političara koje je naše pisanje razbesnilo.
RSE: Jesu li i u američkom novinarstvu česti slučajevi poput ovog za koji ste nagrađeni da neka javna ličnost snosi konsekvence nakon što mediji otkriju neke njihove protivzakonite delatnosti, ili je to ipak izuzetak? Pitam zato što šira javnost van Sjedinjenih Država naravno zna za Votergejt (Watergate), kada su konsekvence bile najdrastičnije - ostavka predsednika najmoćnije države sveta, ali isto tako i recimo za afere Vajtvoter (Whitewater), Luinski (Lewinsky) ili sada iračkog nuklearnog oružja kada konsekvenci nije bilo.
SMITH: Ne postoji savršena vlada. I u Sjedinjenim Državama je bilo slučajeva ljudi koji su na različite načine zloupotrebili vlast i izvukli se. Pa ipak, retko se dogodi da ovde u Americi javna ličnost ne bude krivično gonjena nakon što joj mediji otkriju umešanost nezakonite radnje. U ovom konkretnom slučaju formiran je poseban tim sastavljen od agenata Federalnog istražnog biroa, poreskih agenata, i članova nečega što se zove Antikorupcijski sektor Odeljenja za suzbijanje zločina pri Ministarstvu pravosuđa (Public Integrity Section). Oni su proverili sve o čemu smo pisali u člancima koje smo objavili. Ovaj sektor našeg Ministarstva pravosuđa ima dugu tradiciju nezavisnog delovanja. Bilo kakav pokušaj da ga se zbog političkih ciljeva ometa u radu ne samo što bi odmah izazvao našu pažnju, već bi i zbog toga neki ljudi zbog zastrašivanja izgubili posao.
RSE: Šta je po Vama suštinski problem novinarstva u zemljama u kojima još uvek nema demokratije zapadnog tipa, u tzv. zemljama u tranziciji? Je li to problem novca, malog tržišta, lokalnih moćnika ili nešto četvrto?
SMITH: Medije ovde u Sjedinjenim Američkim Državama zovu četvrtom silom, a zapravo misle na njihov značaj u društvu odmah nakon tri stuba vlasti: zakonodavne - Kongresa, izvršne vlasti predvođene predsednikom i pravosudne. Mi smo praktično deo civilnog društva koje je ovde veoma snažno dok je u balkanskim zemljama sa komunističkom prošlošću prilično slabo. Mislim da na Balkanu ne postoji tradicija istraživačkog novinarstva, što ne znači da ga nema, jer na Balkanu ima odličnih primera istraživačkog novinarstva. Reč je o tome da je ono razmerno nova forma. Za mnoge novinare i političare na Balkanu je čak i pojam politički nezavisnog izveštavanja teško prihvatljiv. Osim toga, novinari su slabo plaćeni, nedostaje im etički kodeks što ih čini nezaštićenim od manipulacija i pritisaka. Novinski tiraži su na Balkanu daleko manji od publike elektronskih medija koji su do nedavno bili u državnom vlasništvu ili pod državnom kontrolom. Na Balkanu nedostaju u velikoj meri i osnovna oruđa za istraživačko novinarstvo. Javni registri firmi postoje ali su oni podložni manipulacijama ili iskrivljavanju. Ne postoji tradicija zahtevanja od državnih službenika da prijave svoje prihode ili ulaganja, niti običaj zahteva preduzećima ili drugim grupama sa poslovnim interesima da prijave svoje donacije političarima.
Agresivno novinarstvo dobro funkcioniše u uslovima vladavine prava i tamo gde postoje zakoni koji štite novinare pa tako oni mogu sebi da dozvole da odbiju da objave identitet svojih izvora, gde novinari znaju da im bezbednost neće biti ugrožena zbog suprotstavljanja političkim moćnicima ili nečijim ekonomskim interesima. Ukratko, govorim o tome da privatne pretnje ne mogu proći nekažnjeno. S druge strane neophodno je da postoji i tradicija odgovornog medijskog izveštavanja. Kada mediji nekoga optuže za nekakvo nedelo, moraju da mu omoguće da i taj ispriča svoju stranu priče u tom istom broju, ili u istoj emisiji u kojoj su optužbe objavljene. Dok sam boravio na Balkanu video sam da se tamo obično prvo objave skandalozne optužbe na nečiji račun, a tek kasnije se čeka da na te optužbe bude odgovoreno. Ukratko, mi ovde imamo nekakvu vrstu nagodbe. Mi se sa svoje strane trudimo da svoj posao radimo odgovorno i to tako što onima koje za nešto optužimo pružamo šansu da odmah na te optužbe i odgovore. Zauzvrat nam društvo omogućava izvesne privilegije, pravo da do izvesne mere štitimo identitet svojih izvora (iako je ova vlada to pravo postepeno redukovala). Isto tako mi imamo podršku pravosudnog sistema i ljudi koji istražuju slučajeve korupcije.
RSE: Ovaj razgovor slušaće ili čitati kasnije na internetu verovatno neki mladi ljudi koji tek počinju da se bave ovim poslom. Šta je preporuka čoveka koji je u tom poslu stigao do samog vrha, koji je nagrađen najprestižnijom nagradom? Koji su to kvaliteti koje treba gajiti? Kako treba raditi?
SMITH: Hvala vam na lepim rečima. Mislim da su najvažnije novinarske osobine upornost i odmah zatim potpuna nezavisnost od bilo kakvog političkog uticaja. Ovaj posao ne smete raditi opterećeni nekakvim političkim ambicijama ili vođeni željom da neki političar bude kažnjen ili nagrađen za nešto što je učinio. Jedino o čemu treba da vodite računa su činjenice koje otkrivate. Ako namirišete da nešto nije u redu radićete istrajno i naporno da dođete do neoborivih dokaza.
U ovom poslu veoma nam je bilo važno da navodimo imena ljudi čije smo tvrdnje objavljivali. Nismo se mnogo oslanjali na anonimne izvore. Za većinu događaja koje smo opisali imali smo pisane dokaze. Mnogo se vremena potroši na sticanje izvora koji će vam predati pisanu informaciju kojom se razotkriva nekakvo nedelo i ponekad je do takvog izvora veoma teško doći. Vredi međutim istrajati u naporima da se dođe do upravo takvih dokumenata jer to onemogućava političara da porekne svoju umešanost u nezakonite radnje. Dakle, budite uporni. Ne odustajte. Ne dozvolite da padnete pod bilo čiji politički uticaj. I podstičite i svoje kolege da se uključe u istraživanje teme kojom se bavite kako ne biste bili jedini koji iznosi politički provokativne ili osetljive optužbe.