Srbija je podeljena na paralelne svetove

RSE: U petak je izašao drugio deo, maletene, feljtona u NIN-u o Latinki Perović. U Beogradu se jako priča o tom feljtonu, ne zbog odbrane lika i dela Latinke Perović nego zbog jednog neprofesionalnog postupka, gde se pominju bivši prijatelji, bivši saradnici, bivši saborci, ljudi iz nevladinog sektora, ali svi bez imena. Dakle, totalno anonimo. Je li vi to čitate?

PAVIČEVIĆ: Ja sam, naravno, pročitala i prvi i drugi nastavak toga i ovo što kažete je prosto fakt i, naravno, vi kao novinar to i kažete, u kom smislu je uopšte upotrebljiva neka materija koja se sastoji od nečega što može biti kao neka vrsta dostave. Vaša konstatacija je tačna. Osim pisanih tekstova iz pera autora dokumenata koji su objavljeni, ostatak je jedna mreža napravljena od različitih izjava i to, naravno, nije legitimno, kao što od nas nikad niko nije voleo da dobija anonimna pisma i niko ne smatra to upotrebljivim u tom smislu, nego samo pretnjom. Međutim, ono što bih ja povodom toga rekla, čini mi se da je jako važno. Uz svako uvaženje, to nije tekst o Latinki Perović. Latinka Perović sigurno zaslužuje mnogo toga da se piše i mnogo toga da se analizira i šteta što je to napravljeno na ovakav način. I to upravo u novinama, to je zanimljivo, koje su svojevremeno bile deo pokreta liberala. Mislim, paradoksalno je. Evo, Saše Nenadovića, vašeg kolege, više nema. I onda se sad to pojavljuje u istim novinama – ’e, ali to je bilo u Jugoslaviji’. I sad, povodom toga, bih nešto da kažem o tome što je jako bolno. O tome već duže vremena mislim, ali sad mi se potpuno artikulisalo, a to je da je Srbija podeljena na paralelne svetove. Mi, ustvari, smo tako izdeljeni da je svet politike, podeljen je svet na to što se uslovno zove druga Srbija - o tome, naravno, je vrlo komplikovano govoriti i to nije ni istorijski, ni precizno razjašnjenje. Međutim, Srbija je podeljena na politički i mafijaški svet koji se nalazi s jedne strane i uopšte ga ne znaima da postoji još neko – i postoji ono što se naziva drugom Srbijom. To je ono što je, po mom mišljenju, jako bolno, što je izvor jednog očaja i što stoji kao rana koja se pojavljuje posle jednog jetkog i besnog teksta, ustvari jetkog, tako da mislim da Latinka Perović može biti samo ponosna, jer i bavljenje nekim na taj način ga čini užasno bitnim. No, ta različitost koja je nastala, zašto je ona, ustvari, nastala do te mere i zašto mi, ustvari, nemamo pojma jedni o drugima? Politički svet, ovaj oficijelan, on je potpuno zadovoljan time gde je, raspoređuje se u odnosu na sticanje moći u usamljenoj Srbiji. To je, mislim, dosta bolno. Taj tekst je napravljen u Srbiji bez drugih. U ovom tekstu današnjem postoji: jeste, Latinka Perović je imala prvo predavanje o socijaldemokratiji u jednom ambijentu, to je bila „moderna“, u kafani „Zora“, i to je bilo u okviru jednog projekta koji se zvao „Moderna -pitanja srpskoga identiteta“.

RSE: To je davno bilo.

PAVIČEVIĆ: Da, to je davno bilo. Ali zašto nikad se ništa ne shvati na vreme? Sve što su uradile Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Branka Prpa, Mirko Đorđević, Ješa Degrej Negri, Irina Subotić, Gojko Tešić, dve predstave - „Smrt Uroša Petoga“ i „Bordel ratnika“, koje je režirala Ana Miljanić koja je i ovaj projekat, zajedno sa Brankom Prpom i sa mnom, iznela - koja je resorpcija toga? To je bio upravo taj projekat. Nakon toga je izašla knjiga „200 godina moderne srpske države“ koja govori o pitanju identiteta kao pitanju modernizma, odnosno da se u Srbiji, u „ moderni“ kulturnoj može naći identitet i da je to jedan put, a da je drugi put, možda, ovo što su crkva i nacionalističke tendencije. Pa kad biste Skerlića prepisali iz tog perioda, koji tvrdi da je Srbiji mesto samo na Zapadu? Pretpostavljam da sad ponovo pročitamo Skerlića, on bi bio zaista revolucionaran.

RSE: Da li, možda, nagađate ko bi mogao da stoji iza tog napada - ja sam, recimo, pomišljala da su svi oni koji su pažljivo čitali feljton Latinke Perović u „Danasu“, a to je feljton koji govori o tome da je Srbija uvek imala otpor prema modernosti, prema modernizaciji. Mislite li da su to neki krugovi koji su za jednu patrijarhalnu, tradicionalnu, statičnu Srbiju, ili neke druge snage?

PAVIČEVIĆ: Vi i ja imamo taj kod „ko stoji“, ali to je javni čin koji podrazumeva određenu političku konstelaciju. To je NIN, to je javni čin, to je tekst, NIN-ova politika je čitavih niz godina politika koja ide oštro protiv onoga što je otvaranje, onoga što nisu nacionalističke sile. Mi sad moramo da govorimo i u kontekstu cele te tranzicije krupnoga kapitala koja je povezana sa tim procesima. Taj faktor je, kao što vidite, i u podeli frekvencija. Sve to ide u prvi plan - ustvari da se novcem kojim je opljačkana ova zemlja, sada ona kupuje. To je politički čin, dakle on je javni čin. Ko stoji iza toga? Vidi se iz teksta, zato što je to, ustvari, jedan jetkiji obračun sa ljudima i sa organizacijama, sa nevladinim sektorom, sa ljudima koji neće ovo da kontekstiraju, da prihvate ovo kao jedinu istinu, neće da prihvate ovo kao raspored političkih snaga, nastoje na suočenje sa prošlošću, dakle imaju pretenziju da govore o zločinu. Sve to ne odgovara jednoj postojećoj konstelaciji snaga koja apsolutno, i to je ono što je po mom mišljenju vrlo dramatično, nije sklona kritičkom mišljenju.

RSE: Pomenuli ste frenkvencije. Nama se nižu iz dana u dan stvari koje nas zaprepašćuju – ili afere, ili to da je frekvenciju dobila televizijska kuća koja ne postoji još, koja će biti umesto onog YU info kanala i koristiće, najverovatnije, one iste vojne releje koje je YU info koristio. Dakle, kako tumačite to da neke kuće nisu dobile frekvenciju? Da li ja ili vi imamo zamerke prema BK televiziji, ali ona radi jedan informativni posao, osim što propagira svog vlasnika Karića i njegovu partiju i ta televizija - koja je gledana, neko voli tu televiziju - nije dobila frekvenciju, a dobijaju kuća koja ne postoji još, ili Košava koja je pripadala Mariji Milošević, kćerci Slobodana Miloševića?

PAVIČEVIĆ: To je moguće u jednoj sredini koja ima ovu količinu samozaborava, koja ima ovu količinu, evo onoga što smo prethodno govorili. Pa nije ta druga Srbija bila protiv Slobodana Miloševića samo. Bila je protiv tog načina mišljenja, bila je protiv rata. I tu se podelila. Rat je nas podelio na one koji su videli da taj rat postoji i na one koji su kroz taj rat prošli ovako da mogu to danas da rade. To je sve moguće zbog toga što političke elite sadašnje uopšte ne zanima ko, šta je bilo u tom ratu, ko je izvršio zločin. Odakle je taj ceo taj novac i odakle mogućnost konstelacije snaga koja je povezana s tim što zovu mafija, ali to je oko čega se rat i vodio - oko naših trotoara, oko naših zemljišta, oko društvene imovine, oko preuzimanja bivše socijalističke imovine. Ili, dok smo ja i vi lepo sedele na Crnom floru, Žutoj traci, šta smo sve pravili, dok ste vi osnivali „Našu borbu“, „Vreme“, „Danas“, Betu, jer druga Srbija je ono što je bilo potaknuto na ogromnu aktivnost iz očaja zbog rascepa zemlje i bitke protiv tog rata, pokušaja da se on zaustavi na svaki način, i cele ideologija koja je do toga dovela, i kulture, pre svega, imate ljude koji su za to vreme radili šta su radili i mi smo se onda probudili. Ja sam se onda probudila jednoga dana posle intervencije NATO pakta i šta sam videla? Enorman broj vila i kuća oko sebe, zidanih baš u to vreme u kojem su bombe padale. I sad je došlo do zamene tog sveta. Te snage hoće da artikulišu sebi prostor, one hoće da se rasporede u samoj Srbiji. Nema više onoga eha Jugoslavije, nema u tom smislu deprovincijalizacije, sad su svi na jednome terenu i sad od feljtona o Latinki Perović i nadalje vrši se raspodela ostatka jedne zaostalosti – vrlo kakaterističnog inače za slavenstvo, možemo o tome da razgovaramo. Ali resoropcija društva za kritičko mišljenje to je ono što je jako malo i jako je tragično.

RSE: Da li ste nekada bili zabrinuti za sebe i za svoju porodicu zbog kritičkog mišljenja i zbog svih aktivnosti koje je imao Centar za kulturnu dekontaminaciju?

PAVIČEVIĆ: Kako nisam zabrinuta. Noćas su me zvali u pola dva.

RSE: Ko vas je zvao?

PAVIČEVIĆ: Kaže: ’Gospođo Pavičević, ja sam Albanac, na Cereku sam, evo neko provaljuje na moja vrata, je li možete da mi pomognete?’ Ja kažem: ’Ne mogu. Ne znam šta da radim. Jeste li zvali miliciju?’ I odem do svog supruga, koji je advokat, i pitam šta da radim. Kaže: ’Nek zovu ovog Božovića.’ I ja se vratim pa kažem:’ Zovite.’ Na to glas kaže: ’ Slušaj ti, kučko’, pa sve redom - i onda traje taj smeh. To je bilo i pre nekoliko večeri. A onda ponovo noćas u dva sata. To je sve ništa i baš me briga. Nego hoću da vama kaže da je to simptom.

RSE: U svetu niko ne bi reagovao?

PAVIČEVIĆ: Znate šta, u Švedskoj kad ispričate da vam je neko razvalio šamar, onda oni ljudi imaju tri simpozijuma o tome. Ali hoću da vam kažem da opet se nešto dešava kad je to ponovo počelo. Pomislih, Bože, zašto - zbog izložbe o Pahomiju verovatno, šta je sad najnoviji taj akt. Očigledno, od štampe nadalje, javlja se ta grabež za tim rasporedom snaga unutar same Srbije, jer je sad jasno da je to to, i sad se oko toga dogovaramo kako da živimo u ovome što je preostalo. Naravno da ta druga opcija, opcija koja hoće, pre svega, da se suoči - to su fantazmi. Mi živimo u paralelnim svetovima i to nepostojanje kriterijuma koje sreću ta dva sveta je, ustvari, jedan fantazam. Naravno, on proističe iz toga što političke snage čine ono što je njima korisno i oni su ljudi koji se jako dobro osećaju u onome što rade i ne pada im na pamet da promene tu svoju ugodnost u onome da su dobili da su negde, hajde da kažem, umesto cele te opcije, jer to se dogodilo 5. oktobra kada su svi rekli da je pobedila druga Srbija. Ja sam pisala u „Danasu“ i sa velikim zadovoljstvom slušala svog profesora Mićunovića gde on pred Sudom u Hagu, za optužbu BiH protiv Srbije za genocid branio, odnosno zastuapo da je ovde postojao antiratni pokret i da je ovde postojala druga Srbija. Da, u Hagu - kad je reč o odbrani od genocida. Ali, ne u ovome provincijalnom ataru u kojem treba zatući, iskoreniti, onemogućiti, ućutkati one koji su svedoci. I one koji, možda, nekoga podsećaju da nisu baš toliko bili protiv Slobe, ne protiv rata, a danas se busaju u grudi da su itekako bili. Tu je negde mesto te oporbe i zato ja mislim da je u dugoročnom, i za generacije i za jednu sredinu, to što smo mi u pralalenim svetovima izvor nečega što je veoma bolno, u najmanju ruku.

RSE: Jedna od aktuelnih stvari o kojoj razgovaramo je i zakon o crkvi koji je, uz silne proteste, negodovanja, da budem blaga, drugih veroispovesti koje nisu pravoslavne, ipak usvojen u Skupštini Srbije zahvaljujući većini koja je tamo glasala, a jedan minimalan broj je bio uzdržan ili je bio protiv. Taj zakon, koji je nešto što je suprotno i Venecijanskoj komisiji i Evropskoj uniji, i koji je napravio takvu buru u javnosti sada neće da potpiše predsednik države Bors Tadić koji mora da potpiše, ili da ne potpiše i da obrazloži zašto ne, svaki zakon. Vi ste ga videli?

PAVIČEVIĆ: Videla sam, pogotovo po jednom pitanju jer sam ja predsednik komisije UNESKO-a kad se radi o zaštiti, odnosno za kulturu i Jovan Ćirilov je predsednik cele komisije, i ta ideja da će crkva da formira svoje sopstvene zavode za zaštitu, pa eto to je ta priča. Crkve imaju okućište.

RSE: A imunitet za sveštena lica?

PAVIČEVIĆ: I imunitet za sveštenike. Hoću da kažem, videla sam većinu toga. Eto zašto je bilo važno shvatiti moderno pitanje srpskoga identiteta. Eto zašto je važno biti trezan. Da se ne misli tamo priča neka Latinka, tamo priča neka Branka, tamo priča neka Borka, tamo priča neka Sonja, priča Čeda, priča ovaj, priča onaj. Nije u tom stvar. Možemo mi svi i da ne pričamo. Problem je u tome što kad ne vidite nešto, ono vam se vraća strahovito. Vidite, zaostatak ove zemlje koji je bio, kao što znate on je bio i odavno zaostatak, se povećava time što se to ne konstatuje i ne pođe od te činjenice da samo uvećavamo zaostatak sa svetom. Po mom mišljenju, to je do te mere beslovesno da vi kad nemate ideologiju, nemate projekciju društva, onda vi ostavljate crkvi da ona to rešava. Naravo, ja razlikujem sad crkvu, religiozne ljude i sve to. Od uvođenja te nastave u školi i sve to, vi ustvari polje ideja napuštate i ostavljate to. To je pitanje moderniteta i pitanje edukacije. Sve što ne uradite vi, uradiće oni - crkva i radikali.

RSE: Za kraj hoću da vas pitam o ovim rezultatima istraživanja javnog mnenja koji pokazuju da bi radikali, kad bi sutra bili izbori, imali 38 odsto, znači više od svih drugih, i da bi zajedno sa SPS-om mogli da formiraju svoju većinsku vladu. Ja se sećam da ste jednom izjavili, i to ću za ceo život da zapamtim, narod je odgovoran za ono što vlast čini u njegovo ime, jer joj daje legitimaciju. Šta sad u okviru ovoga?

PAVIČEVIĆ: Hajde da dođemo na ono što se podrazumeva pod elitama, pa da se vratimo na početak. Je li politički svet u odnosu prema drugoj Srbiji zaboravio ko je njegov pravi protivnik? Zašto je ta televizija dobila frekvence? Zato što je, možda, ovima u Skupštini sada važnije da se savladaju nevladine organizacije. Pa protiv koga smo se mi borili - i ovi koji su sada neki na vlasti i mi drugi? Pa protiv radikala i SPS-a. A ovi će da prođu zbog toga što je važnije ispljuvati Latinku Perović. Shvatate vi šta je to, šta se događa? Događa se da smo mi svi skupa, ovo što se zove demokratskim blokom, ili već fantazam takođe, zaboravili protiv koga smo mi to bili. Protv radikala i SPS-a. E, pa molim. Ja, pre svega, mislim da ta pretnja glasovima radikala, kojom se hoće ugušiti ovaj kritički blok, slobodno sad govorim druga Srbija, da je to takođe jedna vrlo opasna stvar, da se tu nalazi taj balans snaga – kao da ovi nisu počeli devedesete. Pa, molim vas, ko je u tom ratu učestvovao konačno? Latinka Perović i ja i vi? Ili je u tome učestvovao neko ko sad kupuje te televizije? Opet ću da ponovim: kad smo pravili Centar igrali smo „Zle duhe“. Kami kaže: ’Teror ne dolazi samo na jačini terorista nego na slabosti liberala.’ E pa da se ovaj politički svet osvrne i kaže:’Čekajte bre, ljudi, šta govore ovi ljudi? Možda treba da ih saslušamo i da vidimo mi to? Da li smo mi živeli u istom vremenu, u istoj epohi, u istom ulicama, u istim gradovima? Jesmo li mi bili tu na nekih pedeset metara od Tuzle? Šta je to bilo uopšte?’ Oni uživaju tu gde su. Koliko smo pričali o toj vajmarskoj republici posle 5. oktobra? Pa pre neki dan sam našla neke tekstove - i upozorenje - i Kerenski, i vajmarska republika, i pazite ljudi šta radite. Znate šta, to slušati da vama dođe ne znam ko sa opštine i kaže: ’Jesi li videla šta rade oni radikali?’ Videla sam, od devedesete, od osamdeset sedme, a šta ste vi videli kad ste sad došli ovamo da se žalite? To je taj očaj koji ja neću da artikulišem, jer uvek deluje kao pitanje, kako da vam kažem, očajanja zbog neprepoznavanja onoga što je ovde bilo stvarno moguće za promene išto je moglo da ode cela stvar drugim putem, pa neću da delujem sentimentalno, to je nepopularno. Ali hoću da vam kažem kako ljudi ne vide. Jeste li zaboravili ono da su svi koreografi i umetnici homoseksualci, da treba da ih izbacimao? Jeste li zaboravili „Svetog Savu“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu? Jesmo li zaboravili kad su vikali neki u bluzonima: ’Marš, van!’ pozorištu iz Zenice? Jesmo li videli posle te bluzone po ratištima i pararatištima? Ljudi zaboravljaju šta je to bilo, šta se sve dešavalo ’91., ko je pucao, gde je pucao, po kojoj ulici? Ništa, ’mi smo sad ovde, sedimo, 2006-ta je, to nije važno, okrenimo se budućnosti, prošlost - nećemo o tome, hajde više’, itd. I ja se samo nadam, Milice, da neko neće doći ponovo da održi zbor u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Ja se iskreno nadam da to neće biti nužno. Kako je govorio Mihiz, da kako ko padne s vlasti, tako ode u Klub književnika da ogovara - pa je bio zapanjen kad je Mirko Tepavac rekao: ’Ja to ne činim’ - pa tako ovi kad nisu na vlasti, onda je jako to dobro, onda se svi vrate u drugu Srbiju.

RSE: Koliko vas košta energija koju imate oko tih stvari?

PAVIČEVIĆ: Ne znam uopšte da li imam energije, ali mislim da smo uradili neke užasno važne stvari i iskerno mi je žao ako se to nedovoljno vidi, a važne stvari smo uradili i u kulturnom i u političkom i u javnom smislu i bolno je i šteta je za jednu celinu da ona amputira nešto na čemu može da hoda.