Izuzimanje izabranih verskih zajednica od poreza, osnivanje škola, veronauka, samo je deo zamerki vlastima koje iznosi grupa građanskih nevladinih organizacija. Država takvim odnosom negira sekularno uređenje, ali i diskriminiše manjinske verske zajednice, kaže Staša Zajović iz organizacije „Žene u crnom“:
„Mi smatramo da sloboda veroispovesti podrazumeva i pravo da se veruje i pravo da se ne veruje. Ovim Zakonom se privileguju osobe koje su vernici i vernice, a mi smatramo da je sloboda veroispovesti privatna stvar, da to ne sme da bude nikakvo državno pitanje i da je potpuno nepristojno da nas neko pita da li smo mi verujući ili neverujući ljudi.“
Da bi se odnosi države i crkve uredili na moderan, demokratski način, neophodno je, pre svega, da država na pravi način legitimiše istorijske crkve i verske zajednice u Srbiji. To misli Miljenko Dereta, koji to vidi kao prvi, ali ne i osnovni problem:
„Imamo jedan proces u kome država prosto stvara posebne odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom, i to se odvija mimo volje nas građana i mimo Ustava, zapravo, koji našu državu, ipak, u ovom momentu definiše kao laičku. Inače, što se samog Zakona tiče, ako se pažljivo čita, vidi se da se na jedan vrlo diskretan način privileguje Srpska pravoslavna crkva, a to kod nas automatski znači da se privileguje i jedna etnička zajednica. A znamo gde nejednakost etničkih zajednica, pa samim tim i crkava, kod nas vodi.“
S druge strane, Ministarstvo vera navodi da se ponuđenim Zakonom pre svega želi definisati odnos verskih zajednica i države, koji nije jasno i kvalitetno definisan, kaže predlagač – ministar vera Milan Radulović:
„Ne mogu biti zadovoljan činjenicom da se Srpska pravoslavna crkva u našem pravnom sistemu tretira kao udruženje građana ili kao nevladina organizacija. Neko je smatra privatnim pravnim licem. To je, naravno, nesnošljivo.“
Srpska pravoslavna crkva posljednju deceniju ima dominantnu ulogu u društvu i značajan uticaj na javni život, pa stoga određene odredbe Zakona o penziji, izjednačavanju škola, raznih socijalnih i drugih beneficija, mogu biti naznaka državne brige, mada protojerej Vasilije Kalezić kaže da Srpska pravoslavna crkva, podržavajući Zakon, ne deli takvo mišljenje:
„On je dobro postavljen. Mi stojimo iza njega. Zakon je što pre potreban da se ne bi išlo na improvizaciju.“
Istovremeno, grupa nevladinih organizacija, koju predvodi Centar za razvoj civilnog društva, uz manje zamerke je podržala prošle nedelje Zakon i predložila parlamentarnu izmenu pojedinih odredbi, što bi, po mišljenju Vladimira Ilića, profesora filozofije beogradskog Univerziteta, trebalo pokazati kakav je stvarni odnos države i većinske Srpske pravoslavne crkve u Srbiji:
„Kada se ide na te kritike upućene Zakonu, često se govori o teokratiji. Što je dosta smešno, jer u Srbiji, među odraslim stanovništvom, imate apsolutnu manjinu vernika. Tako da se o nekoj vladavini Boga ne može govoriti. I još nešto što je tu možda najvažnije, kada se kritikuju ovakvi zakonodavni poduhvati, nije nam jasno u Centru za razvoj civilnog društva zbog čega se kritikuju jedna ili više verskih zajednica. Načelo građanske države, koje postoji prema važećem Ustavu i koje garantuje sve forme i karakter države, podrazumeva da se ne ulazi u unutrašnja pitanja verskih zajednica. Posve je razumljivo kritikovati državnu vlast, ali je nejasno zbog čega se kritikuju verske zajednice koje, prema važećem Ustavu, nemaju nikakav uticaj na vođenje državne politike. Baš na taj način se, indirektno, protiv volje samih kritičara, narušava sekularizovani karakter države i ono što je Ustav predvideo.“
„Mi smatramo da sloboda veroispovesti podrazumeva i pravo da se veruje i pravo da se ne veruje. Ovim Zakonom se privileguju osobe koje su vernici i vernice, a mi smatramo da je sloboda veroispovesti privatna stvar, da to ne sme da bude nikakvo državno pitanje i da je potpuno nepristojno da nas neko pita da li smo mi verujući ili neverujući ljudi.“
Da bi se odnosi države i crkve uredili na moderan, demokratski način, neophodno je, pre svega, da država na pravi način legitimiše istorijske crkve i verske zajednice u Srbiji. To misli Miljenko Dereta, koji to vidi kao prvi, ali ne i osnovni problem:
„Imamo jedan proces u kome država prosto stvara posebne odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom, i to se odvija mimo volje nas građana i mimo Ustava, zapravo, koji našu državu, ipak, u ovom momentu definiše kao laičku. Inače, što se samog Zakona tiče, ako se pažljivo čita, vidi se da se na jedan vrlo diskretan način privileguje Srpska pravoslavna crkva, a to kod nas automatski znači da se privileguje i jedna etnička zajednica. A znamo gde nejednakost etničkih zajednica, pa samim tim i crkava, kod nas vodi.“
S druge strane, Ministarstvo vera navodi da se ponuđenim Zakonom pre svega želi definisati odnos verskih zajednica i države, koji nije jasno i kvalitetno definisan, kaže predlagač – ministar vera Milan Radulović:
„Ne mogu biti zadovoljan činjenicom da se Srpska pravoslavna crkva u našem pravnom sistemu tretira kao udruženje građana ili kao nevladina organizacija. Neko je smatra privatnim pravnim licem. To je, naravno, nesnošljivo.“
Srpska pravoslavna crkva posljednju deceniju ima dominantnu ulogu u društvu i značajan uticaj na javni život, pa stoga određene odredbe Zakona o penziji, izjednačavanju škola, raznih socijalnih i drugih beneficija, mogu biti naznaka državne brige, mada protojerej Vasilije Kalezić kaže da Srpska pravoslavna crkva, podržavajući Zakon, ne deli takvo mišljenje:
„On je dobro postavljen. Mi stojimo iza njega. Zakon je što pre potreban da se ne bi išlo na improvizaciju.“
Istovremeno, grupa nevladinih organizacija, koju predvodi Centar za razvoj civilnog društva, uz manje zamerke je podržala prošle nedelje Zakon i predložila parlamentarnu izmenu pojedinih odredbi, što bi, po mišljenju Vladimira Ilića, profesora filozofije beogradskog Univerziteta, trebalo pokazati kakav je stvarni odnos države i većinske Srpske pravoslavne crkve u Srbiji:
„Kada se ide na te kritike upućene Zakonu, često se govori o teokratiji. Što je dosta smešno, jer u Srbiji, među odraslim stanovništvom, imate apsolutnu manjinu vernika. Tako da se o nekoj vladavini Boga ne može govoriti. I još nešto što je tu možda najvažnije, kada se kritikuju ovakvi zakonodavni poduhvati, nije nam jasno u Centru za razvoj civilnog društva zbog čega se kritikuju jedna ili više verskih zajednica. Načelo građanske države, koje postoji prema važećem Ustavu i koje garantuje sve forme i karakter države, podrazumeva da se ne ulazi u unutrašnja pitanja verskih zajednica. Posve je razumljivo kritikovati državnu vlast, ali je nejasno zbog čega se kritikuju verske zajednice koje, prema važećem Ustavu, nemaju nikakav uticaj na vođenje državne politike. Baš na taj način se, indirektno, protiv volje samih kritičara, narušava sekularizovani karakter države i ono što je Ustav predvideo.“