Kopriva, neko je naziva i žara, izuzetno je bogata bjelančevinama, ugljenim hidratima i mastima, piše u leksikonima. Tamo stoji da je to biljka sa kalcijimom, fosforom, gvožđem i da je to pravi mali polivitamiski rezervoar sa karotinom i pantotenskom kisjelinom, a iz latinskog naziva «Urtika Dioika” nalazi se pravo čudo prirode, ali i društva. Za profesora u penziji Tula Međedovića kopriva je, čija je sezona branja upravo počela, pored ostalog sinonim prestanka straha od gladi:
„Iz iskustva može čovjek reći da je kopriva politička, zdravstvena, prehrambena biljka. Prehrambena zato što se ljudi većinom, naročito u siromašnim krajevima, sa njom prehrane, a kažu da je i mnogo zdrava. I korijen od koprive i čaj od tog korijena i od sušene koprive i kopriva kao sirova je politička zato što može da posluži nekima u predizbornim aktivnostima i u drugim radi čuvanja svojih pozicija, mada narod, tu mu ne treba velika politika, je odvajkada tu koprivu upotrebljavao. Čuvene su supe od koprive, pa onda zeljanice pite, pa onda na meso pirinač. To ove žene koje prave ta jela, pa pitaj njih. Malo brašna i kad dođe kopriva kao začin gladi više nema“.
„...Iz mog srca raste kopriva, koja te je davno opekla...“.
Mlada snaha u kući Međedovića zna koprivu spremiti na više načina. Ovaj put ćemo izdvojiti samo pitu zeljanicu:
„Pita zeljanica se pravi isto kao i druge pite. Naravno, mora da se razvuku kore i da se unutra stave koprive koja se, u zavisnosti od domaćinstva, koje je bogatije ili. Može da stavi unutra kukuruzno braško pošto je kopriva opora, onda kad je u kući dosta smoka, to je kajmak, sir, obično se stavlja kajmak, mlijeko, domaće maslo se ranije stavljalo, a sad maslac i tajna pite zeljanice je da ne bi bila previše suva stavlja se mlijeko i kajmak. Tako je kopriva sočnija i ukusnija.“
„... Kad si moju ljubav brala, ti si meni vjerovala da ja nisam tugom otrovan...“.
A profesor Tule Međedović se sjeća davnih vremena poslije Drugog svjetskog rata kada se u pravim karavanima u kojima je i sam bio, dolazilo do Metohije da bi se narod spasio gladi. Koprivi iz toga doba nikada neće biti podignut spomenik, a možda bi imalo smisla, kaže on:
„Odavde je išto po stotinu, po dvjesta, po petstotina pješaka sa vrećama na leđima i konja, jer neki su imali i konje pa su nosili žito iz Peći do ovde. Tada je kopriva odigrala veliku ulogu. Šaka kukuruznog brašna u onaj bakrač, što kažu naši, omuta, i s tim se narod prehranjivao i ostao živ“.
„...Iz mog srca raste kopriva...“.
„Iz grada kad pogledaš ka Obrovu ili ova druga brda kako narod bere koprivu. Kakve ljubičice, visibabe, glavna je bila kopriva. Tu ti je narod kao na miting išao“.
„Iz iskustva može čovjek reći da je kopriva politička, zdravstvena, prehrambena biljka. Prehrambena zato što se ljudi većinom, naročito u siromašnim krajevima, sa njom prehrane, a kažu da je i mnogo zdrava. I korijen od koprive i čaj od tog korijena i od sušene koprive i kopriva kao sirova je politička zato što može da posluži nekima u predizbornim aktivnostima i u drugim radi čuvanja svojih pozicija, mada narod, tu mu ne treba velika politika, je odvajkada tu koprivu upotrebljavao. Čuvene su supe od koprive, pa onda zeljanice pite, pa onda na meso pirinač. To ove žene koje prave ta jela, pa pitaj njih. Malo brašna i kad dođe kopriva kao začin gladi više nema“.
„...Iz mog srca raste kopriva, koja te je davno opekla...“.
Mlada snaha u kući Međedovića zna koprivu spremiti na više načina. Ovaj put ćemo izdvojiti samo pitu zeljanicu:
„Pita zeljanica se pravi isto kao i druge pite. Naravno, mora da se razvuku kore i da se unutra stave koprive koja se, u zavisnosti od domaćinstva, koje je bogatije ili. Može da stavi unutra kukuruzno braško pošto je kopriva opora, onda kad je u kući dosta smoka, to je kajmak, sir, obično se stavlja kajmak, mlijeko, domaće maslo se ranije stavljalo, a sad maslac i tajna pite zeljanice je da ne bi bila previše suva stavlja se mlijeko i kajmak. Tako je kopriva sočnija i ukusnija.“
„... Kad si moju ljubav brala, ti si meni vjerovala da ja nisam tugom otrovan...“.
A profesor Tule Međedović se sjeća davnih vremena poslije Drugog svjetskog rata kada se u pravim karavanima u kojima je i sam bio, dolazilo do Metohije da bi se narod spasio gladi. Koprivi iz toga doba nikada neće biti podignut spomenik, a možda bi imalo smisla, kaže on:
„Odavde je išto po stotinu, po dvjesta, po petstotina pješaka sa vrećama na leđima i konja, jer neki su imali i konje pa su nosili žito iz Peći do ovde. Tada je kopriva odigrala veliku ulogu. Šaka kukuruznog brašna u onaj bakrač, što kažu naši, omuta, i s tim se narod prehranjivao i ostao živ“.
„...Iz mog srca raste kopriva...“.
„Iz grada kad pogledaš ka Obrovu ili ova druga brda kako narod bere koprivu. Kakve ljubičice, visibabe, glavna je bila kopriva. Tu ti je narod kao na miting išao“.