Miloš TEODOROVIC (Saradnja: Andreja BACKOVIC i Srdan JANKOVIC)
Naša gošća je Bebi Dol.RSE: Kakav je vaš utisak, šta je bolje, Flamingosi ili No name?
BEBI DOL: Posle svega šta je bilo i kako je bilo, najbolja je ustvari ispala ova treća varijanta – da nažalost i protiv svake logike, ne ide niko. Ovo sve što se desilo me apsolutno i neverovatno podseća na način i vreme u kojem sam ja otišla da na „Pesmi Evrovizije“ predstavljam zemlju koja se raspada. Od toga da smo pobedu izvojevali na dan 9. marta, kada smo kao ekipa tadašnje Televizije Beograd bili u Sarajevu, do toga da smo dobili pobedu u večeri kada su u Beogradu već bili tenkovi po ulicama. Normalno, delegacija tadašnje Televizije Beograd je to uspela od nas sakriti, jer u protivnom od nastupa ništa ne bi bilo. Znači, pobedili smo na taj dan i u takvim okolnostima.
RSE: Vi, znači, niste znali da se tadašnjeg 9. marta u Beogradu događao haos?
BEBI DOL: Ne. Tog dana smo imali generalnu probu, poslali su nas u sobe i isključili nam telefone da se kao odmaramo pred nastup. Onda neko dođe, kucne na vrata, odvede vas u neko prevozno sredstvo i u studio. I tek kada smo tamo došli, nešto smo videli na monitorima, jer se takmičenje održavalo u sarajevskom televizijskom studiju. Gomila učesnika je bila oko par nekih monitora i nešto gledala, pominjao se Beograd, a ovi nas kao teraju gore u garderobe, pošto sam ja sa „Brazilom“ bila u prvoj polovini, da li četvrta ili peta, tako da u tom trenutku nisam mnogo obratila pažnju. Tek kad sam izvela pesmu, progurala sam se da vidim šta se to dešava i tek posle izvedbe sam zapravo saznala o čemu se radi. Tako da je čitava ta pobeda bila, potpuno neverovatno, obeležena jednim ogromnim strahom. Požurila sam da što pre okrenem mamu i da je pitam šta se to dešava u Beogradu, jer smo nešto čuli, ali kao nije ništa.
RSE: Znate šta je ostalo upamćeno kada ste vi pobedili na „Pesmi Evrovizije“? Tada su došli komentari iz Hrvatske da ste pobedili pre svega zahvaljujući glasovima Beograda, Podgorice, Novog Sada i Prištine.
BEBI DOL: Ja sa tim imam veze koliko i vi. Mi smo čak bili autsajderi, jer je druga osoba koja je predstavljala Beograd, Zorana Pavić, pevala pesmu gospodina koji je bio tadašnji glavni urednik muzičke redakcije Televizije Beograd, tako da je sva pažnja bila usmerena na nju. Mi smo tu bili da se pokaže da Beograd ima i nešto kao moderno. Verovatno su se tu Srbi udružili protiv Hrvata, ali mi se udružujemo i jedni protiv drugih, i bez Hrvata, kao što je evo sad bio slučaj. Zato ja počinjem priču sa tim da mislim da je najbolja varijanta što niko nije otišao. To zbilja nije čista pobeda, već ružna i falš pobeda. Pesma ove nesrećne, crnogorske, mlade grupe je simpatična i super, iako mi to u muzici zovemo „purpuri“. I meni se desilo da se pobeda događa u trenutku kad je nekom drugom dana mogućnost da vas pljuje i čereči. Hrvati su u Rim poslali jednu bolje organizovanu delegaciju, koja je svakog dana, u tih sedam dana, držala press konferencije. Gospođa Ksenija Urličić, rođena sestra tadašnjeg predsednika hrvatskog Sabora, držala je press konferencije. Nažalost, niko iz beogradske ekipe, a bilo je jedno pedeset ljudi u delegaciji – to su sve bili poznati ljudi, uključujući i šefa delegacije i tako dalje – po dolasku nije napravio neku press konferenciju i rekao šta sam pre svega ja tamo preživela, već su se svi sklonili u mišje rupe ili sedeli po restoranima i išli u šopinge.
RSE: Zapravo hoćete da kažete da su i Flamingosi i No name ovog puta sačuvani od eventualno takve situacije.
BEBI DOL: Sto posto. Tu bi se lomila koplja na jadnim ljudima; uopšte nije bitno ni kakve su te pesme, ni na šta to sve liči, iako ja lično mislim da to može mnogo bolje. S ovim Internet glasanjem kakvo je sada na Evroviziji, sa našom zemljom koja ima emigraciju od Malte do Ukrajine, naši pobednici sa dobrom pesmom bi zbilja bili u mogućnosti da naprave dobar posao napolju. Znači, treba slati dobre pesme. To je sve toliko nekako bez identiteta ili sa velikim pretenzijama na taj etno. Ja mislim da je svima njima, i jednima i drugima, učinjena usluga, jer bi to bila velika sramota, i ja verujem da bi se to iskoristilo za jedno, najblaže rečeno, nadmetanje, a vaše lice ide pred milijarde gledalaca i vi nosite taj teret. Kad sam se ja odande vratila, na press konferenciji je bila ludnica, svi su hteli da vide koja je to devojka i koji su to mladi, simpatični ljudi za koje Hrvati kažu da, otprilike, drže noževe po džepovima, čizmama i tako dalje. Vi nemate pojma kakva je to situacija, to je skup svih evropskih glavnih televizija…
RSE: To jeste bio hod po trnju. Vi ste se izborili za učestvovanje na Evroviziji 9. marta, a na samoj Evroviziji ste učestvovali kada se već bilo zapucalo u Krajini.
BEBI DOL: To je bio početak maja, mi smo već uveliko bili u Italiji. Tri dana pred takmičenje se dešava Borovo selo. Do tada nisam ni znala da to mesto postoji na mapi, međutim na nesrećan način saznajem da postoji. Svi značajni evropski listovi osvanjuju sa užasnim pričama o tome šta Srbi rade nemoćnim Hrvatima. Hrvatska delegacija luduje, sa sve zastavama.
RSE: Ništa se nije promenilo. Ovde je i dalje sve politika, pa i muzika. Naime, juče je u Skupštini Crne Gore pesma Evrovizije bila jedna od nosećih tema. Predsednik Narodne stranke Predrag Popović, poslanik Demokratske partije socijalista Radivoje Nikčević i poslanika Socijaldemokratske partije Ervin Spahić:
„Ja se ne bavim time koja je pjesma bila kvalitetnija, koja je mogla da ode ili ne – to me ne interesuje, iako se, između ostalog, dosta se dobro razumijem i u tu oblast – nego se ovdje radi o odnosu žirija iz Crne Gore prema pjesmama iz Srbije. On je čisto politički, jer je nemoguće da dva puta u dvije godine, pjesma koja je u kvalifikacijama dobila najviše glasova, ne dobije ni jedan jedini glas odavde. Dakle, taj švercerski duh je prisutan čak i kad je u pitanju pjesma. Pazite čega su se sve dosjetili. To može biti samo u tim glavama – švercerskim glavama, falsifikatorskim.“
„Da su i Srbija i Crna Gora imale svog predstavnika, u Grčkoj bi i jedan i drugi kandidat imao po dvanaest poena i veliku šansu da bude na vrhu Evrope i u pjesmi. A ovako – nula poena i za Srbiju i za Crnu Goru, zbog politike koja se prenosi na ,Pjesmu Evrovizije‘.“
„O ukusima ne treba raspravljati, tu se slažem sa vama, ali mislim da zbog ovih mladih momaka ne treba politizovati. Ja mislim da je, ipak, ova pjesma ,Ludi ljetni ples‘ upravo politička pjesma. Ona upravo oslikava političku scenu Srbije. To se može vidjeti iz stihova: ,Korak naprijed, nazad dva…‘.“
RSE: Nije baš sve isto. One godine kada ste vi učestvovali na Evroviziji, tada je zveckalo oružje, a sada samo raspravljamo, i čitava ova rasprava ima i tragikomične momente. Kako vama ovo zvuči, i da li, i po vama, ova pesma zaista sadrži sliku političke situacije u Srbiji?
BEBI DOL: Ja sada uopšte ne bih slušaoce opterećivala time šta ja mislim o: „Korak napred, nazad dva“. I moja pesma „Brazil“ ima stih koji kaže „Korak napred, nazad dva“. To je prosto varijete pesma. Kada je Slobodan Milošević umro u zatvoru u Hagu, gledala sam na jednom lokalnom kanalu film koji je napravio BBC o tih dvanaest godina. I verujte, isto i kao posle te užasne Evrovizije, kada mi je ostao taj užasan osećaj nepravde i svega toga, tih dvanaest godina koje smo mi živeli i preživeli, to je nešto što čovek ne može da zamisli da mu u životu može da se desi. To se obično čita u romanima. Preživeti sve to, očigledno da još uvek ostavlja užasne posledice, ima užasno puno licemernih ljudi. Jedan moj pametni prijatelj je skoro pričao: „Bre, kao da je Tito još uvek živ, svi se plaše jedni drugih, svi se jedni drugima dodvoravaju“. Skoro smo trebali da glasamo na skupštini Saveza kompozitora Jugoslavije – ta organizacija se i dalje tako zove i tu postoje tendencije da se raspravlja satima da li to, ne znam, podseća na socijalizam i treba li menjati ili ne, da vas sad ne gnjavim sa tim glupostima – ali trebalo je glasati, od petnaest ljudi odabrati pet za neku radnu grupu, i predlog je bio da se tajno glasa. Onda sam ustala ja, Rambo i još nekoliko ljudi i rekli smo: „Je li moguće da se mi ovde plašimo jedni drugih?“. Ne može jedno društvo da napreduje uz nazadna sredstva – uz krađu, uz nepravdu…
RSE: Tu su ljudi bili vrlo nepoverljivi, a s druge strane su, izgleda, na tom takmičenju za pesmu Evrovizije, jedni drugima vrlo verovali ili glumili da veruju, pa nisu menjali pravila.
BEBI DOL: Pa šta vi mislite – vi ste novinar, pa vam je to možda jasnije nego meni, iako ja imam iskustvo koje vi nemate – kad bi merili moral, pravdu, kvalitet, gde bismo stigli? Ja mislim da je grupa Flamingosi dobro prošla. Oni su vrlo simpatični, oni se muzikom bave iz hobija i oni su to vrlo pošteno uradili. Sigurno da su silno željeli da urade najbolje to što su radili, bili su vrlo simpatični i sasvim je sigurno da neku vrstu pobede oni već imaju. Dakle, to nije poraz.
RSE: Hvala Evroviziji. Da nije bilo Evrovizije, mi bismo zaista slušali samo o Slobodanu Miloševiću.
BEBI DOL: Ja sam, evo, pre dve večeri, kažem, shvatila da želim da to odgledam. To vam je ono kao kratak kurs nečega. I ne samo ja, nego još nekoliko ljudi koji su to gledali, kako su mi kasnije rekli, završili su onako s glavom u rukama misleći: „Gospode, šta smo mi sve preživeli“. Ništa se neće promeniti dok se mi ne promenimo, dok ne prestanemo da budemo đubrad, da krademo, lažemo i da se udružujemo na toj nekoj negativnoj osnovi – sad ćemo mi zajedno, pa ćemo one tamo da onemogućimo da rade. Kad me neko dovede u situaciju da treba da osećam neka mračna osećanja, ja sebe ne želim da mučim sa takvim stvarima. Ali da je život ovde potpuno naopak, jeste, još uvek.
RSE: Pomenuli ste Ramba Amadeusa. Zabeležili smo i njegov komentar:
„Prije svega, o Evroviziji nema šta lijepo da se kaže. To je nešto što Evropljani preziru već godinama, a nešto što je važno ovim turbo-folk, banana državicama koje grataju i grebu da uđu u Evropu. Pravila igre su bila loša, ali su ljudi prihvatili ta loša pravila igre, a to je prvi princip demokratije – kad si prihvatio pravila igre, onda treba da poštuješ pravila igre do kraja. Dakle, stvari treba da organizuju malo obrazovaniji i inteligentniji ljudi, jer meni to sve izgleda i užasno me podsjeća na one grozne fudbalske utakmice između Srbije i Hrvatske kad su organizovano išli navijači da zameću kavgu.“
Ovo izgleda vrlo banalno, međutim postoje razni primeri da se iz banalnih stvari svašta izrodilo. Plašite li se da bi ovo moglo da zakomplikuje odnose Srbije i Crne Gore?
„Pa evo ja vozim auta sa crnogorskim tablicama u Beogradu, i meni se danas dogodilo prvi put u životu, otkad sam u Beogradu, da je jedan taksista bio vrlo nervozan i da me je isjekao. Ja sam nešto sporije reagovao na semaforu, razgovarao sam na mobilni, kao i mnogo puta do sada, međutim danas je jedan vozač iskazao zaista nervozu koja je, siguran sam, posljedica Beovizije.“
Kako biste doživeli ako predstavnik Srbije i Crne Gore ne bi učestvovao na Evroviziji?
„Mislim da bi to bilo najpravilnije i najpoštenije, da nema predstavnika.“
Mislite da bi to smirilo strasti?
„Mi ovdje mnogo vodimo računa o strastima, a niko ne vodi računa o pameti. Takva jedna lekcija bi bila vaspitna.“
RSE: Ovaj razgovor sa Rambom Amadeusom je vođen pre nego što je definitivno odlučeno da nećemo imati predstavnika u Atini 20. maja. Odakle toliko interesovanja za Evroviziju? Čuli ste kako on to opisuje, nema nijedne lepe reči, a opet su mnogi umetnici iz Srbije, uključujući i vas, Slađanu Milošević i tako dalje, pominjem ljude koji su itekako renomirani u ovom poslu, toliko pokušavali da dospeju tamo?
BEBI DOL: Kao prvo, ne radi se o pokušavanju, nego se radi o tome da je to bilo u okviru one stare zemlje od dvadeset miliona stanovnika. Ja sam se poslednji put takmičila tada. Znači, u okviru one stare zemlje od dvadeset miliona stanovnika je bilo neko nepisano pravilo da kada vam karijera dođe na neku tačku da izazivate neko interesovanje, kada od Triglava do Đevđelije, kako se tada govorilo, svako zna ko je Bebi Dol, onda vas vaša diskografska kuća predloži lokalnom televizijskom centru da nastupate. Meni se oba puta desilo da me niko nije pitao da li ja to hoću da radim. Jednog dana vam prosto zazvoni telefon, ljubazno vam se javi glavni urednik RTS-a i ponosno vam kaže da su vas izabrali da vi i još jedna osoba predstavljate Radio-televiziju Beograd i da oni mole da u roku od, recimo, tri dana priložite pesmu s kojom biste voleli da nastupate.
RSE: Dakle nije bilo hoćeš-nećeš.
BEBI DOL: Nije bilo hoćeš-nećeš. Autori su pristajali na to zato što se to smatralo za najbolju promociju. Posle toga vi dobijate jednu popularnost koju nikakav novac, nikakva skupo plaćena reklama ne može da vam da, jer te večeri to gleda dvadeset miliona ljudi.
RSE: Slažete li se s Rambom da je danas to parada šunta i kiča?
BEBI DOL: Ja sam to radila zbog toga jer mi je odgovaralo i imala sam dobru pesmu, i kada je „Rudi“ i kada je „Brazil“ u pitanju. „Brazil“ je došao u trenutku kada je taj latino tek kretao i u Engleskoj. To je tek ulazilo u modu. Zato smo mi imali uspeha čak i takvoj situaciji u kakvoj smo bili. Ja sam posle toga imala vrlo interesantne pozive, kontakte, iskustva i tako dalje. Mene čudi da sa „Lane moje“ čovek nije uradio neki posao i da u ove zadnje dvije godine on nije bio više u Evropi nego ovde. Ali to je, verovatno, sticaj nekih njegovih okolnosti. Drugo, mislim da je etnu došao kraj. To nije world music, to je sada postala komercijalna muzika i svet se već zasitio, sad je neka druga moda. To je verovatno jedina pesma u dvadeset godina da je autor i izvođač bila ista osoba. Tu kompozitori i tekstopisci imaju najveći profit. Izvođač dobija najmanji deo kolača, za razliku od kompozitora i tekstopisca kojima je to super posao. Oni nekom naprave album i u cenu tog albuma uđe da će pobediti na Beoviziji ili na Evroviziji ili na Mesamu ili već ne znam gde. To ide u paketu. Ako je cena velika za nekog izvođača za kojeg se radi ceo projekat, onda puno puta tu ume da uđe i nagrada na nekom festivalu. To su sve jedni isti ljudi u komisijama, žirijima i tako dalje.
RSE: Kada se izdogađalo sve ovo što se izdogađalo na takmičenju za pesmu Evrovizije, bili su neki komentari da je to ključan događaj za srpsku estradu, zbog toga što se estrada „probudila“. Godinama, pogotovo tokom devedesetih i tokom vremena Miloševićeve diktature, estrada je izbegavala da išta kaže o stvarnosti koja se događa, a u kojoj je živela, izbegavala je da ima stav o tome, a sada ju je politika najdirektnije pogodila. Mislite li vi da je to taj trenutak, da posle ovoga nema nazad i da će sad svi da se pitaju o politici?
BEBI DOL: Ja mislim da to nije naš posao. Prvi put posle svega sam bila u Zagrebu i Sarajevu i tamo su me ljudi dočekali ljubaznije nego što su me ovde ikada igde primili, vrlo profesionalno, vrlo ljubazno i sve kako treba. Mi smo toliko destruktivni da ćemo sve upropastiti i mene to kao Srpkinju stravično brine. Nama ne treba puno da nađemo povod. Evo, videli smo sada. Imate pravo, tokom devedesetih godina je bilo opasno po život reći šta mislite. Bili ste vređani, dovodili ste se u situaciju da vas ljudi vrlo beskrupulozno izbace iz igre zato što ne pripadate nijednoj grupi, bila to partija ili neka interesna grupa. Pogledajte naše televizije i radio stanice, pa tu ima devedeset posto takozvane ex-yu muzike i nešto malo lokalne koja je uglavnom loša. Estrada će se probuditi onda kada bude radila dobru muziku. Sistem mora da se promeni. Tu ima sukoba interesa i nema nikakvih ograničenja – kradu se tuđe pesme i potpisuju kao svoje, onda to postaju hitovi i tako se rađaju zvezde, dakle tako što pevaju ukradene pesme iz Grčke. Bar da su ukradene sa Tajlanda. Ovo ukradu sa top liste iz Grčke i tako se ovde rađaju zvezde. Ali to jako kratko traje i to nije to. Ako ste zvezda, morate da stanete pred ljude i da imate koncert. Ne mogu biti zvezde osobe koje ne mogu dve pesme u nizu da otpevaju čisto, intonativno. Sad se videlo da tu malo ko peva bez ogromne doze straha, nesigurnosti i amaterizma. A ta priča – mi smo Srbi, mi volimo našu zemlju, Crnogorci nam ukrali… Moglo je da bude i obrnuto.