Mada je bioskopska publika na prostoru bivše Jugoslavije već odavno mogla da shvati da se poruke filmova koji stižu iz neke od susednih zemalja, često razmimoilaze sa njihovim pogledom na svet, svako novo delo koje se bavi savremenim zbivanjima, iznova pokreće neka stara pitanja. To se pre svega odnosi na filmove koji govore o devedesetim, onom turobnom ratnom razdoblju, čije tragične posledice još uvek nisu prevladane.
Tako je i film „Grbavica“ mlade bosanske rediteljke Jasmile Žbanić – inače snažna, emocijama nabijena priča o ženi koju u ratu siluju srpski vojnici – potakao uobičajenu zlovolju u Srbiji koja se javlja gotovo uvek kada je reč o temama koje su neprijatne za ovu sredinu. Najpre je krugovima nacionalnih čistunaca zasmetalo što Bošnjakinju koja je preživela torturu glumi srpska glumica Mirjana Karanović, zatim se javio otpor prema tome što je uopšte snimljen film o ovoj vrsti zločina, potom je krenulo cinično licitiranje o tome koliko je srpska vojska uopšte mogla da siluje žena u Bosni Hercegovini, da bi na kraju jedna grupica nezadovoljnika čak pokušala da onemogući beogradsku premijeru ovog filma. Rediteljki filma se sada preti tužbom zbog nekih iznetih stavova, tako da su kontroverze koje je izazvao ovaj film, ali i uopšte sam fenomen novog ratnog filma, tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalog učestvuju:
• Bosanska rediteljka Jasmila Žbanić
• Pisac i predsednik Akademije „Ivo Andrić“ iz Beograda Radomir Smiljanić
• Filmski reditelj iz Sarajeva Pjer Žalica
• Beogradski režiser Janko Baljak, autor filma „Vukovar – poslednji rez“
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, od glumice Mirjane Karanović ćemo čuti nešto više o njenim ličnim motivima da prihvati glavnu ulogu u filmu „Grbavica“:
„To je jedna tragična tema. To je nešto s čim ja, ni kao ljudsko biće, ni kao žena ne mogu da se pomirim. Mada moram da priznam da mene u ,Grbavici‘ nije privukla tema nego kvalitet scenarija i kvalitet uloge. Mene zbilja zanimaju nekakvi umetnički razlozi, ali naravno da me u svemu što radim zanima i to šta je duh koji iza toga stoji, dakle kakve su duhovne, moralne i ljudske vrednosti koje iza toga stoje i koje određeno delo promoviše. Ja naprosto ne bih mogla da učestvujem u projektu koji izaziva nekakve negativne emocije kod ljudi ili koji provocira ljude na nasilje ili koji slavi nasilje ili loše ideologije. ,Grbavica‘ je jedna ljudska priča. To nije politički film, to je priča o ljudskoj patnji. Ja ni izbliza, niti u naznaci, ne mogu naslutiti, iz svog privatnog iskustva, šta to znači doživeti takvo nasilje kao što je biti zatvorena u nekom logoru i svakodnevno silovana. Meni je trebalo mnogo vremena da se pripremim za tu ulogu i da izgradim svet iz kojeg mogu da istinito reagujem u ime osobe koja je doživela takav užas.“
RSE: Kao i druge filmove iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su direktno ili indirektno progovorili o ratnim zločinima, a pre svega onim koje je počinila srpska strana, tako jei „Grbavicu“ deo javnosti u Srbiji dočekao sa već uobičajenim nepoverenjem i pitanjem – čemu uopšte jedan takav film. Zbog čega se, dakle, Jasmila Žbanić posvetila jednoj ovakvoj temi, a šta zapravo pojedini krugovi u Srbiji zameraju ovoj rediteljki?
ŽBANIĆ: Moja priča je jedan svijet žene koja živi sa poslijeratnom traumom. To je svijet u kojem je sve na površini normalno, sve izgleda da je u redu, a samo detalji otkrivaju dubinu traume. To je nešto u čemu i ja živim živeći u Sarajevu, i zanimalo me kako te nevidljive stvari pretvoriti u vidljive. To je vrlo teško, jer su ljudi duboko u sebi pokopali sve ono što im se dešavalo, sva sjećanja i svu bol, posebno kad ne znaju kako s njom baratati, kao u slučaju Esme koja nikome nije ispričala šta joj se dogodilo. Nisam htjela slati neke poruke, već jednostavno uvući publiku u taj svijet koji traje sati po i koji je takav kakav je.
SMILJANIĆ: Ja se ne obračunavam s filmom, s umetnišću, već se obračunavam s takozvanom filmskom rediteljkom koja na politikantski način, u funkciji ovog suđenja srpskom narodu u Hagu, želi da ponovo pokrene linč protiv srpskog naroda.
RSE: Velika većina ratnih filmova, bilo da su u pitanju „Savršeni krug“ Ademira Kenovića, „Vukovarski memento“ Branka Šmita ili „Lepa sela, lepo gore“ Srđana Dragojevića, dočekani su često u sličnom tonu kod suseda. Stoga se povremeno teško oteti utisku da noviji ratni filmovi više opominju javnost na neka bolna, nerešena pitanja, nego što donose neku vrstu umetničke istine o aktuelnim zbivanjima na području zapadnog Balkana:
ŽALICA: Ja znam da ja ne mogu praviti filmove izvan stvarnosti, izvan iskustva. U tom kontekstu mislim da je ono što se događalo devedesetih, ili u mom slučaju – život u opkoljenom i bombardovanom gradu, bezrazložno, nemoguće isključiti iz reakcije na stvarnost. Mislim da je nemoguće da to nema uticaja na bilo šta o čemu čovjek poslije razmišlja i šta radi. Mislim da je, jednostavno, veličina i snaga onoga što se dogodilo na ovom prostoru, nešto najvažnije što je ovdje bilo. Mislim da su ljudski životi ovdje na taj način ozračeni u nekom ideološkom smislu ili oštećeni u nekom ljudskom smislu da je nekako nemoguće to izbjeći. To više nije, čini mi se, političko nego etičko pitanje. Jer, tu se ne radi više o tome da li se raspala jedna zemlja, nego se radi o tome koliko i zašto su ljudi patili zbog toga i šta je bio stvarni razlog toga.
BALJAK: Reakcije su burne, u svim sredinama. Iz prostog razloga što je ta istorijska distanca još uvek nedovoljno velika da bi ljudi prihvatili istinu, pošto se ti filmovi uglavnom bave zločinima jedne ili druge strane, ili se bave pojedinačno zločinima koje su vršili jedna, druga ili treća strana u tom ratu. Publika ovde je još uvek nedovoljno spremna da prihvati činjenicu da su pojedinci njihove nacionalnosti činili zla u ratu, već imaju određenu stereotipnu sliku o tome ko su bili agresori, ko su bili branioci, ko je oslobađao, a ko osvajao nečije teritorije.
RSE: S obzirom da oni koje je uznemirilo samo postojanje filma „Grbavica“ nisu toliko želeli da nasrću na sam film, znajući kakav utisak odaju napadi na jednom umetničko delo, na meti njihovih kritika našlo se pre svega ono što se dešavalo oko tog filma. Prigovori su se mogli čuti za brojne stvari vezane za njegovu promociju, bilo da su u pitanju reči Jasmile Žbanić na beogradskoj premijeri filma, kako je predscenario za „Grbavicu“ napisan u Beogradu, do njenog otvorenog poziva prilikom primanja „Zlatnog medveda“ u Berlinu da se uhapse, kako je rekla, ratni kriminalci Radovan Karadžić i Ratko Mladić:
ŽBANIĆ: Ja živim u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, i kao građanka Bosne i Hercegovine imam užasno puno problema u svakodnevnom životu između ostalog i zbog toga što su ta dva čovjeka na slobodi, jer to podstiče na čitav niz stvari. Kriminalci su, jednostavno, ohrabreni, a normalan svijet frustriran. I kao neko ko mora udisati zrak ove zemlje i ko želi da živi ovdje, morala sam da ukažem na nešto što je sramota Evrope.
SMILJANIĆ: Ako su oni to organizovali, znači Karadžić i Mladić, onda su to Srbi i ta izjava je apsolutno rasistička. Ona, po krivičnom zakoniku bilo koje zemlje, pa i naše, podleže krivičnom gonjenu zbog javnog izazivanja mržnje na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi. To je apsolutno evidentno.
RSE: Većina novih filmova koji govore u ratu, zahvata u neku od onih bolnih tema zbog kojih još uvek postoji zid nerazumevanja i neslaganja između naroda bivše Jugoslavije. Neki od tih filmova su govorili o odgovornosti svih strana zbog tog besmislenog sukoba, što se, naravno, mnogima nije dopalo, drugi su prikazivali višegodišnje ubijanje Sarajeva od strane srpskih snaga, što se još uvek dovodi u pitanje u Srbiji, dok su pojedina dela otvoreno ukazala na stradanje srpskih civila u Hrvatskoj, što se, naravno, nimalo nije dopalo javnosti u toj zemlji. Autorka „Grbavice“ je kroz ovaj film i svoje javne nastupe na premijerama, otvorila temu o ogromnom broja žena koje su tokom rata silovane u srpskim logorima:
SMILJANIĆ: To je ponovno potpaljivanje vatre. Ona vatra mržnje, koja je polako počela da jenjava, da nestaje, sada se opet raspaljuje.
ŽALICA: Ja sam, recimo, vidio neke reakcije, iz Srbije konkretno, kao – otkud 22 hiljade silovanih žena, nije moguće da je 22 hiljade… Moje pitanje je – s koliko bi vi bili zadovoljni? Ne mogu vjerovati da je bitan broj. Ovo je priča o jednoj ženi koja je bila silovana u ratu i iz tog silovanja rodila dijete, i to je važna priča. Mi s tragičnim bezobrazlukom tretiramo nesreću uopšte. Čini mi se da je to i dalje onako potpuno uvriježen princip praktično svake političke konstelacije u državama bivše Jugoslavije – ako vam nešto odgovara politički ili ideološki, to ćete dizati u nebesa, a ako vam ne odgovara, to ćete potpuno negirati.
RSE: Odmah nakon berlinske premijere ovog filma, i reči Jasmile Žbanić da je u Bosni i Hercegovini silovano 20 hiljada žena, u pojedinim beogradskim medijima su se mogla sresti otvorena izrugivanja na račun rediteljkinih tvrdnji. Bez obzira što su silovanja u Bosni prvi put pred jednim međunarodnim sudom kakav je Haški tribunal okarakterisana kao ratni zločin, i ovom priliko su se mogle su se čuti neukusne upadice tipa – kako su srpski vojnici fizički postigli da siluju toliko žena:
ŽALICA: Ja sam nekako, nažalost, kroz život, navikao na tu vrstu licitacija. Moje lično osjećanje je da je tu broj apsolutno nebitan. Ako je neko rekao da treba zlostavljati žene u službi politike i ako je iz te odluke, koja je politička, silovana ijedna žena, meni je to potpuno dovoljno da taj sistem i tu politiku proglasim fašističkom, da znam da je fašistička i genocidna, a da uopšte ne ulazim u to koliko, kad i ko. Ljudska patnja se ne može preuveličati.
ŽBANIĆ: Dok su ratni zločinci na slobodi, takve struje još uvijek imaju snagu. Kad oni budu uhapšeni, kad bude dokazana njihova krivnja, kad budu osuđeni, onda će ljudi uvidjeti stvari. Nakon Drugog svjetskog rata, fašisti su bili u zatvorima i jasno je bila upućena poruka da je takav način razmišljanja – ubijanje drugih nacija samo zato što nisu Nijemci – kažnjiv. Sada postoji, jednostavno, ohrabrenje kriminalcima da šire svoje djelovanje, jer nisu kažnjeni.
RSE: Stoga je u delu javnosti u Srbiji sve rasprostranjenija teza da je sve to što se dešava oko „Grbavice"„ deo nekakve antisrpske propagande, jer su, navodno, Srbi političkom odlukom osuđeni da budu agresori koji su počinili genocid, dok su Bošnjaci i Hrvati žrtve:
SMILJANIĆ: Treba samo uzeti odlomak ovoga što je ona rekla. To su preneli svi mogući važniji medijski centri. Svugde je to preneto. To je jedan čist politikantski potez i sve se to uklapa u jednu užasno ružnu sliku – ponovo se podiže linč protiv srpskog naroda. I to medijski linč, politički linč, a posljedica toga će, naravno, biti i ekonomski linč.
ŽBANIĆ: Prije svega, ja sam spomenula dva imena, a meni je tužno ako se bilo ko može identifikovati sa zločincima. Ja srpski narod uopšte nisam pomenula. U mom filmu takođe nema tog pominjanja. Postoji termin „četnici“, što je legitiman termin koji i ti ljudi za sebe koriste, a ja sam daleko od toga da mislim da je srpski narod kriv. Mirjana Karanović igra u mom filmu, mi smo dobri prijatelji. Imam jako puno prijatelja koji su iz srpskog naroda i zaista sam daleko od toga da bih optužila narod. A zaista mi je tužno kada obični ljudi, koji nisu počinili zločine, sebe identifikuju s kriminalcima.
RSE: Zbog svega toga, oni koji u Beogradu vode instituciju pod nazivom Akademija „Ivo Andrić“, najavili su da će, pre svega zbog nekih javnih nastupa, pokrenuti tužbu protiv Jasmile Žbanić:
SMILJANIĆ: Tu damu treba optužiti za izazivanje mržnje na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi.
ŽBANIĆ: To sve me malo podsetilo na agresiju na Bosnu i Hercegovinu. To je jedna vrsta agresije koja mora biti, upravo hapšenjem ratnih zločinaca, izliječena.
RSE: Koliko god je poslednji balkanski rat zbog svoje brutalnosti, pre svega prema civilima, nešto što bi, verovatno, svi želeli što pre da zaborave, u njemu očigledno postoji neka vrsta magične privlačnosti za reditelje. Gotovo svi filmski autori koji nešto znače na ovom prostoru, nisu mogli ili nisu hteli da zaobiđu taj tragični sukob – bilo da je reč o Emiru Kusturici, Ademiru Kenoviću, Živojinu Pavloviću ili Vinku Brešanu. Čime uopšte taj sukob, koji je samo u Bosni i Hercegovini odneo više od 100 hiljada života, tako snažno privlači pažnju filmskih umetnika?
ŽBANIĆ: Za mene je to samo moja unutrašnja potreba i moja unutrašnja želja da progovorim o stvarima koje me bole i koje su dio mene. Prije svega, reditelji govore o svijetu u kojem žive. I ako je taj svijet obilježen ratom, onda je to tema.
BALJAK: Rat, smrt i zlo su, nažalost, fotogenična pojava za autore. To je nešto čemu je teško odoleti. To je ta magija destrukcije, magija zla, koja je jednostavno takva. To nije izum s ovdašnjih prostora, niti je to nešto što posebno privlači ovdašnje filmadžije. Setimo se samo filmskih ostvarenja Olivera Stonea, zatim filmova koji su tretirali vijetnamski rat.
RSE: Bez obzira da li žive u Bosni, Hrvatskoj ili Srbiji, filmski autori uglavnom na sličan način govore o tome da je poslednji rat ostavio neke tamne senke na dušama svih ljudi, i da samim tim nije zaobišao ni njih same. Oni, naravno, nisu želeli da zabijaju glavu u pesak pred činjenicom da je taj rat mnogima drastično promenio živote, pa se gotovo nameće pitanje, da li filmove o ratnim temama ovi umetnici doživljavaju kao neku vrstu moralne obaveze prema sredini u kojoj žive:
BALJAK: Pa naravno da jeste. Jednostavno, za mene je moralni kriterijum i postavljanje određenih moralnih pitanja, vezanih za učešće ljudi u tim sukobima i za njihovu odgovornost, nešto od čega vrlo teško mogu da pobegnem. Takva pitanja se neminovno postavljaju. Pogotovo što je rat jedno nenormalno stanje u kome se čovek zatekne. To su neke situacije kada sve najodvratnije ljudske osobine izlaze u prvi plan, kada sve nagomilane frustracije, strasti, jednostavno izlete na površinu, u svom najjezivijem obliku.
ŽALICA: Reditelj uvijek ima moralnu obavezu. Mislim da je moral ili etika u nekom širem smislu razlog zbog kojeg nešto radimo. Dakle, mi hoćemo da kažemo ideju, a ideja mora biti etična, inače nije ideja, već je propaganda ili ideologija. Ja mislim da od tema kojima se umjetnici bave ne zavisi kvalitet onoga što oni prave. Čini mi se da je Njemačkoj poslije rata kinematografija vrlo pomogla i da bi bilo nekako neodgovorno da se Njemačka nije bavila na taj način svojom bliskom prošlošću, i to na onaj vrlo delikatan način kako je to radio Fassbinder ili Wenders. Mislim da je ta generacija pokazala odgovornost prema svojoj bliskoj prošlosti koja je bila vrlo bolna za Njemačku i njemačko društvo. Čini mi se da se i mi na taj neki način trebamo baviti ovim našim ambijentom koji je, nažalost, takav kakav jeste, ali čini mi se da ga svi ipak nekako doživljavamo sa ljubavlju i želimo da živimo ovdje. Tako da mislim da nam otvorenost u nekom etičkom i umjetničkom smislu tu može samo pomoći. Mislim da su aktuelna stvarnost i umjetnost jednostavno neodvojive, da umjetnik funkcioniše uronjen u vrijeme i prostor.
RSE: Novi talas ratnog filma dolazi u kontekst bogate tradicije partizanskih filmova koja je nastajala gotovo četiri decenije. Mada je tu bilo nekih časnih izuzetaka, pre svega kod reditelja koji su pripadali crnom talasu, pirotehničko orgijanje i hiljade agresorskih vojnika koji su se rušili pod mitraljeskim rafalima, bili su jedan od najrasprostranjenijih načina da se prikažu neke ratne strahote. S druge strane, novi ratni filmovi mnogo češće koriste neku drugu vrstu filmskog jezika. Neki od najpotresnijih filmova, u koje bez sumje spada „Grbavica“, svoju dramatiku crpu iz postratnih tema, gde nema nekih drastičnih prizora sukoba ili ratnih razaranja:
ŽALICA: Moja obadva dugometražna filma su poslijeratna. Ne bave se ratom direktno. Nemam nijednu ratnu scenu. Nemam nigdje pušku, uniformu ili tako nešto u kadru. Međutim, s druge strane, moji likovi su toliko uronjeni u to što se događalo koliko sam i ja, i mislim da i kada hodate ulicom, na neki način tumačite blisku prošlost. Da napravim film o djevojčici koja skuplja rakove na morskoj obali, znam da bi to na neki način bilo ozračeno ovim što se nedavno dogodilo, i to ne iz neke potrebe da na politički ili ideološki angažovan način tumačim tu prošlost, već zato što znam da su i ta djevojčica i njen život nužno ozračeni time, htjela to ona ili ne.
BALJAK: Naravno da je pirotehnika, ma koliko atraktivna i fotogenična, opšte mesto, nešto čemu reditelj najlakše pribegne da bi prikazao neko ratno stanje. Međutim, mnogo veći rezultati se daju postići tim suptilnijim nijansiranjem likova i odnosa u tom paklu koji je zapravo tema svakog ratnog filma. Svaki ratni film govori o nekakvom paklu u kojem su se ljudi zatekli i to je prava prilika za to psihološko nijansiranje, za bavljenje karakterima, likovima i za nešto što je mnogo suptilnije od brutalnih prizora zločina, nasilja i ratnih razaranja.
RSE: Naravno, iza svakog od nekoliko desetina novih filmova koji govore o poslednjem ratu stoji potpis autora, ali najčešće nije potrebno uložiti neki veći napor da bi se videlo u kojoj je zemlji nastao neki film. To, naravno, ne znači da se ti filmovi nastoje da preslikaju neke od neupitnih istina koje o tom ratu vladaju u svakoj od postjugoslovenskih zemalja. Brešanovi „Svjedoci“ mnogo su više napadani u zemlji gde je taj film nastao od bilo kog drugog mesta, ali se ipak i dalje može razgovarati o tome koliko ti novi ratni filmovi odražavaju raspoloženje neke određene sredine:
ŽALICA: Film je uvijek lični stav. To je lični stav jednog čovjeka koji nekad može biti različit od potreba politike, recimo, ili možda nekih društvenih grupa koje deklarativno nisu političke ili u politici, već su društvene ili duhovne ili šta ja znam, ali su u principu u službi politike. Nažalost, danas je puno više stvari nego što bi trebalo zloupotrebljeno politikom.
ŽBANIĆ: To je moja slika svijeta. A činjenica da je taj film publika u Berlinu prihvatila emotivno, pokazuje da je i nešto više od moje slike svijeta. Više volim da se držim onako individualnih stvari, da ne govorim ni u ime grupe, ni nacije, ni države. Zaista mislim da je film nešto što je izvan, odnosno iznad svega toga.
RSE: No bez obzira da li se iza novih ratnih filmova nazire pogled njihovog autora ili možda čak nešto više od toga, a što bi više ukazivalo na zemlju ili okruženje u kome umetnik živi, još uvek nije baš lako ustanoviti, koliko ti filmovi uopšte pomažu da se bolje razume ono što se dogodilo tokom devedesetih. Nije, naravno, zadatak bilo kog umetničkog dela da objašnjava nekome šta se u određenom periodu zaista zbilo, niti bi se bilo ko smeo pouzdati u filmove kao sredstvo da se sazna kako je neki rat izgledao, ali da li ti filmovi, barem indirektno, osvetljavaju neke događaje?
ŽALICA: Ja se nadam. U velikoj većini slučajeva filmovi mojih kolega, koje sam gledao, iz Hrvatske, iz Srbije i iz Bosne i Hercegovine, takođe imaju, većina njih, pozitivne ideje i dolaze iz potrebe da se te stvari razjasne na ovaj ili onaj način. U tom smislu da se ide naprijed. Mislim, to se desilo i tu nema nikakve dileme. A o tome kako se desilo, teško ćemo se složiti. Moje iskustvo u Sarajevu je jedno iskustvo, iskustvo čovjeka koji je sjedio u Beogradu je vjerovatno drugo iskustvo, a iskustvo čovjeka koji je iz Beograda ili iz nekog drugog grada u Srbiji krenuo u Bosnu je treće iskustvo. E sad, kako će se to složiti, ja ne znam. Ja sam filmadžija, pravim filmove i želim da pravim filmove koji će otvoriti mogućnost da bude bolje.
BALJAK: Mislim da se na prste jedne ruke, u svim ex-yu državama mogu nabrojati pristojna ostvarenja i pristojni ratni filmovi. Možda je prvi primer film Srđana Dragojevića „Lepa sela, lepo gore“. To je možda prvi ratni film koji na jedan brutalan, crnohumoran, a opet vrlo efektan način govori o apsurdu i situaciji u kojoj su se zadesile tri zaraćene strane na tom prostoru. Mada su, opet, čak i film koji je urađen takvim jednim stilom kao Dragojevićev, bez obzira na svoju veliku gledanost i dobar prijem u ex-yu zemljama, vrlo često tumačili kao „pročetnički“ i koji, ipak, stavlja neke simpatije na srpsku stranu.
RSE: Kao što neki novi ratni ratni filmovi doprinese dubljem razumevanju onoga što se zbivalo tokom devedesetih, postoje dela koja, ne ulazeći u to da li je to bila stvarna namera njihovih autora, falsifikuju neke događaje, krećući se utabanom stazom relativizovanja zločina koji su se dogodili:
BALJAK: To je tako kroz istoriju. Verovatno bi neki presek pokazao da je mnogo manje, uslovno rečeno poštenih, objektivnih i umetničkih ostvarenja u čitavoj toj istoriji filma, a da je mnogo više propagande i bezvredne dnevne politike i filmova snimljenih za račun nekoga ili u nečije ime.
ŽALICA: Umjetnost uvijek može biti zloupotrebljena. Ja to vidim kao nešto vrlo negativno. Ja mislim da tom vrstom zloupotrebe to prestaje biti umjetnost, a postaje propaganda.
RSE: Kada već uđu u sivu zonu prelamanja ratnih događaja u iskrivljenom ogledalu, neki od filmskih naslova uplovili su u nemrine vode direktnog svrstavanja na neku od strana koje su bile u sukobu. Glorifikujuću do neukusa stradanja samo jedne strane, u kojoj se oni drugi pretvaraju u karakture koje nisu pošteđene nijedne ovozemaljske slabosti, ti filmovi postaju najdirektniji eksponenti propagande. Gde je zapravo ta granica nakon koje filmovi postaju puko propagandističko oruđe?
ŽALICA: Svaki film može biti zloupotrebljen u propagandne svrhe. Svaki film može biti zloupotrebljen ako autor dozvoli – zato što se boji ili zato što možda to i želi – da s njegovim djelom počne mahati neka politička opcija. To je jedna situacija na koju je teško uticati. A druga – puno opasnija – je kad autor sam radi takve stvari, kad se sam stavlja u službu propagande ili politike, iz bilo kojeg razloga. A mislim da je ta tanka linija u ideji. Jer, na kraju krajeva, ono što mi želimo da kažemo je ideja filma. Propaganda je uvijek više parola nego ideja.
BALJAK: Film postaje deo propagande ako je sniman iz propagandnih razloga, ako je autor svoj moralni kredibilitet i svoju autorsku poetiku stavio u službu aktuelne dnevne politike ili vlasti i postao, jednostavno, oruđe te politike. Znači, u tom trenutku, autor se pretvara u običnog apologetu nečega što je ili režim ili jeftina dnevna politika.
RSE: I kada se podvuče crta ispod više od trideset igranih filmova nastalih na prostoru bivše Jugoslavije koji se bave temom rata, i dalje nisu do kraja rasvetljeni svi aspekti njihovog uticaja. Naravno, filmovi se vrednuju pre svega estetskim merilima i umetničkim kriterijumima, ali da li ti naslovi, kada se zbirno uzmu, na bilo koji nečin pomažu da se prevladaju antagonizmi između naroda koji žive u novim državama Balkana?
BALJAK: Pomažu ako su dobra umetnička dela, rađena iz poštenih, moralnih pobuda, i ako imaju, osim tog poštenja i moralnosti, i određeni umetnički kvalitet. Onda su ta dela dragocena i doprinose nekoj sveopštoj katarzi filmskih gledalaca i promeni recepcije stvarnosti i nekih zabluda ili predrasuda. Ne pomažu i raspiruju strasti ako ne probijaju onaj osnovni, umetnički kvalitet, ako ne vrede ni glumački, ni rediteljski, ni u bilo kom drugom smislu. A pogotovo su pogubna i štetna ako su snimljena za račun jednog režima, za račun jedne istine i ako na taj način prikazuju samo jednu stranu istine i jednu stranu rata. Onda ta dela deluju krajnje pogubno i onda ona ne mogu ništa da postignu, osim da dalje raspiruju strasti i da se stekne utisak da se rat na ovim prostorima još nije završio i da je pomirenje nemoguće.
ŽALICA: Tenzije proizvode ljudi koji su ih uvijek proizvodili, koji ne žele da prihvate stvari na osnovu stvarnosti i onoga što se dogodilo, nego na osnovu svog predumišljaja ili neke ideologije koja im zvoni u glavi kao apsolutna istina. Tako da je s njima teško. A s druge strane, dobrim ljudima, dobra umjetnost ili umjetnost koja potpuno slijedi ono što bi umjetnost zbilja trebala biti, dakle taj neki etički i estetički kodeks, samo može pomoći. Ne možemo zaobilaziti probleme i pred njima žmiriti. Mislim da se s njima moramo suočiti, a mislim da se kroz umjetnost lakše suočiti s njima, nego kroz ove sudove, iako i ti sudovi trebaju da postoje.
RSE: Daju li ti filmovi bilo kakav doprinos onome što se uslovno može nazvati procesom pomirenja, ili oni samo stvaraju dodatne razloge za nove kontroverze, nerazumevanja i skobe?
SMILJANIĆ: Ja smatram da veću štetu može izazvati umetničko ili kvaziumetničko delo koje govori naopako na ovu temu, nego što može da donese korist jedno plemenito, sjajno, veličanstveno umetničko delo, koje ustvari poravnava u nama sve te sukobe, gnevove, čak i mržnje i tako dalje.
ŽBANIĆ: Nemam široke planove i ambicije, nego samo male. Ako ovaj film uspije pomjeriti emocije jedne osobe i ako jedna osoba uspije da shvati kolika je Esmina tragedija, onda mislim da je to uspješan film. Film je već pokrenuo neku vrstu dijaloga, bez obzira koliko sad izgleda da je to samo vrištanje. Ali mislim da će mrvu po mrvu, ne samo ovaj, nego i drugi filmovi, stvari pokretati.
RSE: Bez obzira što će se pravi učinak ratnih filmova procenjivati sa jednom mnogo većom distancom od one koju su ti filmovi imali prema događajima o kojima govore, jedan od kriterujma njihovog značaja već sada se može naslutiti. Ti filmovi će pokazati svoju snagu tek kada gledaoci sa prostora bivše Jugoslavije, zanemarivši razlike koje postoje između srpskog, hrvatskog ili bosanskog jezika, više ne budu u stanju da ne pouzdano kažu – u kojoj je zapravo zemlji zapadnog Balkana nastao određeni ratni film, jer će ga odveć doživeti kao nešto svoje.
• Bosanska rediteljka Jasmila Žbanić
• Pisac i predsednik Akademije „Ivo Andrić“ iz Beograda Radomir Smiljanić
• Filmski reditelj iz Sarajeva Pjer Žalica
• Beogradski režiser Janko Baljak, autor filma „Vukovar – poslednji rez“
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, od glumice Mirjane Karanović ćemo čuti nešto više o njenim ličnim motivima da prihvati glavnu ulogu u filmu „Grbavica“:
„To je jedna tragična tema. To je nešto s čim ja, ni kao ljudsko biće, ni kao žena ne mogu da se pomirim. Mada moram da priznam da mene u ,Grbavici‘ nije privukla tema nego kvalitet scenarija i kvalitet uloge. Mene zbilja zanimaju nekakvi umetnički razlozi, ali naravno da me u svemu što radim zanima i to šta je duh koji iza toga stoji, dakle kakve su duhovne, moralne i ljudske vrednosti koje iza toga stoje i koje određeno delo promoviše. Ja naprosto ne bih mogla da učestvujem u projektu koji izaziva nekakve negativne emocije kod ljudi ili koji provocira ljude na nasilje ili koji slavi nasilje ili loše ideologije. ,Grbavica‘ je jedna ljudska priča. To nije politički film, to je priča o ljudskoj patnji. Ja ni izbliza, niti u naznaci, ne mogu naslutiti, iz svog privatnog iskustva, šta to znači doživeti takvo nasilje kao što je biti zatvorena u nekom logoru i svakodnevno silovana. Meni je trebalo mnogo vremena da se pripremim za tu ulogu i da izgradim svet iz kojeg mogu da istinito reagujem u ime osobe koja je doživela takav užas.“
RSE: Kao i druge filmove iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji su direktno ili indirektno progovorili o ratnim zločinima, a pre svega onim koje je počinila srpska strana, tako jei „Grbavicu“ deo javnosti u Srbiji dočekao sa već uobičajenim nepoverenjem i pitanjem – čemu uopšte jedan takav film. Zbog čega se, dakle, Jasmila Žbanić posvetila jednoj ovakvoj temi, a šta zapravo pojedini krugovi u Srbiji zameraju ovoj rediteljki?
ŽBANIĆ: Moja priča je jedan svijet žene koja živi sa poslijeratnom traumom. To je svijet u kojem je sve na površini normalno, sve izgleda da je u redu, a samo detalji otkrivaju dubinu traume. To je nešto u čemu i ja živim živeći u Sarajevu, i zanimalo me kako te nevidljive stvari pretvoriti u vidljive. To je vrlo teško, jer su ljudi duboko u sebi pokopali sve ono što im se dešavalo, sva sjećanja i svu bol, posebno kad ne znaju kako s njom baratati, kao u slučaju Esme koja nikome nije ispričala šta joj se dogodilo. Nisam htjela slati neke poruke, već jednostavno uvući publiku u taj svijet koji traje sati po i koji je takav kakav je.
SMILJANIĆ: Ja se ne obračunavam s filmom, s umetnišću, već se obračunavam s takozvanom filmskom rediteljkom koja na politikantski način, u funkciji ovog suđenja srpskom narodu u Hagu, želi da ponovo pokrene linč protiv srpskog naroda.
RSE: Velika većina ratnih filmova, bilo da su u pitanju „Savršeni krug“ Ademira Kenovića, „Vukovarski memento“ Branka Šmita ili „Lepa sela, lepo gore“ Srđana Dragojevića, dočekani su često u sličnom tonu kod suseda. Stoga se povremeno teško oteti utisku da noviji ratni filmovi više opominju javnost na neka bolna, nerešena pitanja, nego što donose neku vrstu umetničke istine o aktuelnim zbivanjima na području zapadnog Balkana:
ŽALICA: Ja znam da ja ne mogu praviti filmove izvan stvarnosti, izvan iskustva. U tom kontekstu mislim da je ono što se događalo devedesetih, ili u mom slučaju – život u opkoljenom i bombardovanom gradu, bezrazložno, nemoguće isključiti iz reakcije na stvarnost. Mislim da je nemoguće da to nema uticaja na bilo šta o čemu čovjek poslije razmišlja i šta radi. Mislim da je, jednostavno, veličina i snaga onoga što se dogodilo na ovom prostoru, nešto najvažnije što je ovdje bilo. Mislim da su ljudski životi ovdje na taj način ozračeni u nekom ideološkom smislu ili oštećeni u nekom ljudskom smislu da je nekako nemoguće to izbjeći. To više nije, čini mi se, političko nego etičko pitanje. Jer, tu se ne radi više o tome da li se raspala jedna zemlja, nego se radi o tome koliko i zašto su ljudi patili zbog toga i šta je bio stvarni razlog toga.
BALJAK: Reakcije su burne, u svim sredinama. Iz prostog razloga što je ta istorijska distanca još uvek nedovoljno velika da bi ljudi prihvatili istinu, pošto se ti filmovi uglavnom bave zločinima jedne ili druge strane, ili se bave pojedinačno zločinima koje su vršili jedna, druga ili treća strana u tom ratu. Publika ovde je još uvek nedovoljno spremna da prihvati činjenicu da su pojedinci njihove nacionalnosti činili zla u ratu, već imaju određenu stereotipnu sliku o tome ko su bili agresori, ko su bili branioci, ko je oslobađao, a ko osvajao nečije teritorije.
RSE: S obzirom da oni koje je uznemirilo samo postojanje filma „Grbavica“ nisu toliko želeli da nasrću na sam film, znajući kakav utisak odaju napadi na jednom umetničko delo, na meti njihovih kritika našlo se pre svega ono što se dešavalo oko tog filma. Prigovori su se mogli čuti za brojne stvari vezane za njegovu promociju, bilo da su u pitanju reči Jasmile Žbanić na beogradskoj premijeri filma, kako je predscenario za „Grbavicu“ napisan u Beogradu, do njenog otvorenog poziva prilikom primanja „Zlatnog medveda“ u Berlinu da se uhapse, kako je rekla, ratni kriminalci Radovan Karadžić i Ratko Mladić:
ŽBANIĆ: Ja živim u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, i kao građanka Bosne i Hercegovine imam užasno puno problema u svakodnevnom životu između ostalog i zbog toga što su ta dva čovjeka na slobodi, jer to podstiče na čitav niz stvari. Kriminalci su, jednostavno, ohrabreni, a normalan svijet frustriran. I kao neko ko mora udisati zrak ove zemlje i ko želi da živi ovdje, morala sam da ukažem na nešto što je sramota Evrope.
SMILJANIĆ: Ako su oni to organizovali, znači Karadžić i Mladić, onda su to Srbi i ta izjava je apsolutno rasistička. Ona, po krivičnom zakoniku bilo koje zemlje, pa i naše, podleže krivičnom gonjenu zbog javnog izazivanja mržnje na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi. To je apsolutno evidentno.
RSE: Većina novih filmova koji govore u ratu, zahvata u neku od onih bolnih tema zbog kojih još uvek postoji zid nerazumevanja i neslaganja između naroda bivše Jugoslavije. Neki od tih filmova su govorili o odgovornosti svih strana zbog tog besmislenog sukoba, što se, naravno, mnogima nije dopalo, drugi su prikazivali višegodišnje ubijanje Sarajeva od strane srpskih snaga, što se još uvek dovodi u pitanje u Srbiji, dok su pojedina dela otvoreno ukazala na stradanje srpskih civila u Hrvatskoj, što se, naravno, nimalo nije dopalo javnosti u toj zemlji. Autorka „Grbavice“ je kroz ovaj film i svoje javne nastupe na premijerama, otvorila temu o ogromnom broja žena koje su tokom rata silovane u srpskim logorima:
SMILJANIĆ: To je ponovno potpaljivanje vatre. Ona vatra mržnje, koja je polako počela da jenjava, da nestaje, sada se opet raspaljuje.
ŽALICA: Ja sam, recimo, vidio neke reakcije, iz Srbije konkretno, kao – otkud 22 hiljade silovanih žena, nije moguće da je 22 hiljade… Moje pitanje je – s koliko bi vi bili zadovoljni? Ne mogu vjerovati da je bitan broj. Ovo je priča o jednoj ženi koja je bila silovana u ratu i iz tog silovanja rodila dijete, i to je važna priča. Mi s tragičnim bezobrazlukom tretiramo nesreću uopšte. Čini mi se da je to i dalje onako potpuno uvriježen princip praktično svake političke konstelacije u državama bivše Jugoslavije – ako vam nešto odgovara politički ili ideološki, to ćete dizati u nebesa, a ako vam ne odgovara, to ćete potpuno negirati.
RSE: Odmah nakon berlinske premijere ovog filma, i reči Jasmile Žbanić da je u Bosni i Hercegovini silovano 20 hiljada žena, u pojedinim beogradskim medijima su se mogla sresti otvorena izrugivanja na račun rediteljkinih tvrdnji. Bez obzira što su silovanja u Bosni prvi put pred jednim međunarodnim sudom kakav je Haški tribunal okarakterisana kao ratni zločin, i ovom priliko su se mogle su se čuti neukusne upadice tipa – kako su srpski vojnici fizički postigli da siluju toliko žena:
ŽALICA: Ja sam nekako, nažalost, kroz život, navikao na tu vrstu licitacija. Moje lično osjećanje je da je tu broj apsolutno nebitan. Ako je neko rekao da treba zlostavljati žene u službi politike i ako je iz te odluke, koja je politička, silovana ijedna žena, meni je to potpuno dovoljno da taj sistem i tu politiku proglasim fašističkom, da znam da je fašistička i genocidna, a da uopšte ne ulazim u to koliko, kad i ko. Ljudska patnja se ne može preuveličati.
ŽBANIĆ: Dok su ratni zločinci na slobodi, takve struje još uvijek imaju snagu. Kad oni budu uhapšeni, kad bude dokazana njihova krivnja, kad budu osuđeni, onda će ljudi uvidjeti stvari. Nakon Drugog svjetskog rata, fašisti su bili u zatvorima i jasno je bila upućena poruka da je takav način razmišljanja – ubijanje drugih nacija samo zato što nisu Nijemci – kažnjiv. Sada postoji, jednostavno, ohrabrenje kriminalcima da šire svoje djelovanje, jer nisu kažnjeni.
RSE: Stoga je u delu javnosti u Srbiji sve rasprostranjenija teza da je sve to što se dešava oko „Grbavice"„ deo nekakve antisrpske propagande, jer su, navodno, Srbi političkom odlukom osuđeni da budu agresori koji su počinili genocid, dok su Bošnjaci i Hrvati žrtve:
SMILJANIĆ: Treba samo uzeti odlomak ovoga što je ona rekla. To su preneli svi mogući važniji medijski centri. Svugde je to preneto. To je jedan čist politikantski potez i sve se to uklapa u jednu užasno ružnu sliku – ponovo se podiže linč protiv srpskog naroda. I to medijski linč, politički linč, a posljedica toga će, naravno, biti i ekonomski linč.
ŽBANIĆ: Prije svega, ja sam spomenula dva imena, a meni je tužno ako se bilo ko može identifikovati sa zločincima. Ja srpski narod uopšte nisam pomenula. U mom filmu takođe nema tog pominjanja. Postoji termin „četnici“, što je legitiman termin koji i ti ljudi za sebe koriste, a ja sam daleko od toga da mislim da je srpski narod kriv. Mirjana Karanović igra u mom filmu, mi smo dobri prijatelji. Imam jako puno prijatelja koji su iz srpskog naroda i zaista sam daleko od toga da bih optužila narod. A zaista mi je tužno kada obični ljudi, koji nisu počinili zločine, sebe identifikuju s kriminalcima.
RSE: Zbog svega toga, oni koji u Beogradu vode instituciju pod nazivom Akademija „Ivo Andrić“, najavili su da će, pre svega zbog nekih javnih nastupa, pokrenuti tužbu protiv Jasmile Žbanić:
SMILJANIĆ: Tu damu treba optužiti za izazivanje mržnje na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi.
ŽBANIĆ: To sve me malo podsetilo na agresiju na Bosnu i Hercegovinu. To je jedna vrsta agresije koja mora biti, upravo hapšenjem ratnih zločinaca, izliječena.
RSE: Koliko god je poslednji balkanski rat zbog svoje brutalnosti, pre svega prema civilima, nešto što bi, verovatno, svi želeli što pre da zaborave, u njemu očigledno postoji neka vrsta magične privlačnosti za reditelje. Gotovo svi filmski autori koji nešto znače na ovom prostoru, nisu mogli ili nisu hteli da zaobiđu taj tragični sukob – bilo da je reč o Emiru Kusturici, Ademiru Kenoviću, Živojinu Pavloviću ili Vinku Brešanu. Čime uopšte taj sukob, koji je samo u Bosni i Hercegovini odneo više od 100 hiljada života, tako snažno privlači pažnju filmskih umetnika?
ŽBANIĆ: Za mene je to samo moja unutrašnja potreba i moja unutrašnja želja da progovorim o stvarima koje me bole i koje su dio mene. Prije svega, reditelji govore o svijetu u kojem žive. I ako je taj svijet obilježen ratom, onda je to tema.
BALJAK: Rat, smrt i zlo su, nažalost, fotogenična pojava za autore. To je nešto čemu je teško odoleti. To je ta magija destrukcije, magija zla, koja je jednostavno takva. To nije izum s ovdašnjih prostora, niti je to nešto što posebno privlači ovdašnje filmadžije. Setimo se samo filmskih ostvarenja Olivera Stonea, zatim filmova koji su tretirali vijetnamski rat.
RSE: Bez obzira da li žive u Bosni, Hrvatskoj ili Srbiji, filmski autori uglavnom na sličan način govore o tome da je poslednji rat ostavio neke tamne senke na dušama svih ljudi, i da samim tim nije zaobišao ni njih same. Oni, naravno, nisu želeli da zabijaju glavu u pesak pred činjenicom da je taj rat mnogima drastično promenio živote, pa se gotovo nameće pitanje, da li filmove o ratnim temama ovi umetnici doživljavaju kao neku vrstu moralne obaveze prema sredini u kojoj žive:
BALJAK: Pa naravno da jeste. Jednostavno, za mene je moralni kriterijum i postavljanje određenih moralnih pitanja, vezanih za učešće ljudi u tim sukobima i za njihovu odgovornost, nešto od čega vrlo teško mogu da pobegnem. Takva pitanja se neminovno postavljaju. Pogotovo što je rat jedno nenormalno stanje u kome se čovek zatekne. To su neke situacije kada sve najodvratnije ljudske osobine izlaze u prvi plan, kada sve nagomilane frustracije, strasti, jednostavno izlete na površinu, u svom najjezivijem obliku.
ŽALICA: Reditelj uvijek ima moralnu obavezu. Mislim da je moral ili etika u nekom širem smislu razlog zbog kojeg nešto radimo. Dakle, mi hoćemo da kažemo ideju, a ideja mora biti etična, inače nije ideja, već je propaganda ili ideologija. Ja mislim da od tema kojima se umjetnici bave ne zavisi kvalitet onoga što oni prave. Čini mi se da je Njemačkoj poslije rata kinematografija vrlo pomogla i da bi bilo nekako neodgovorno da se Njemačka nije bavila na taj način svojom bliskom prošlošću, i to na onaj vrlo delikatan način kako je to radio Fassbinder ili Wenders. Mislim da je ta generacija pokazala odgovornost prema svojoj bliskoj prošlosti koja je bila vrlo bolna za Njemačku i njemačko društvo. Čini mi se da se i mi na taj neki način trebamo baviti ovim našim ambijentom koji je, nažalost, takav kakav jeste, ali čini mi se da ga svi ipak nekako doživljavamo sa ljubavlju i želimo da živimo ovdje. Tako da mislim da nam otvorenost u nekom etičkom i umjetničkom smislu tu može samo pomoći. Mislim da su aktuelna stvarnost i umjetnost jednostavno neodvojive, da umjetnik funkcioniše uronjen u vrijeme i prostor.
RSE: Novi talas ratnog filma dolazi u kontekst bogate tradicije partizanskih filmova koja je nastajala gotovo četiri decenije. Mada je tu bilo nekih časnih izuzetaka, pre svega kod reditelja koji su pripadali crnom talasu, pirotehničko orgijanje i hiljade agresorskih vojnika koji su se rušili pod mitraljeskim rafalima, bili su jedan od najrasprostranjenijih načina da se prikažu neke ratne strahote. S druge strane, novi ratni filmovi mnogo češće koriste neku drugu vrstu filmskog jezika. Neki od najpotresnijih filmova, u koje bez sumje spada „Grbavica“, svoju dramatiku crpu iz postratnih tema, gde nema nekih drastičnih prizora sukoba ili ratnih razaranja:
ŽALICA: Moja obadva dugometražna filma su poslijeratna. Ne bave se ratom direktno. Nemam nijednu ratnu scenu. Nemam nigdje pušku, uniformu ili tako nešto u kadru. Međutim, s druge strane, moji likovi su toliko uronjeni u to što se događalo koliko sam i ja, i mislim da i kada hodate ulicom, na neki način tumačite blisku prošlost. Da napravim film o djevojčici koja skuplja rakove na morskoj obali, znam da bi to na neki način bilo ozračeno ovim što se nedavno dogodilo, i to ne iz neke potrebe da na politički ili ideološki angažovan način tumačim tu prošlost, već zato što znam da su i ta djevojčica i njen život nužno ozračeni time, htjela to ona ili ne.
BALJAK: Naravno da je pirotehnika, ma koliko atraktivna i fotogenična, opšte mesto, nešto čemu reditelj najlakše pribegne da bi prikazao neko ratno stanje. Međutim, mnogo veći rezultati se daju postići tim suptilnijim nijansiranjem likova i odnosa u tom paklu koji je zapravo tema svakog ratnog filma. Svaki ratni film govori o nekakvom paklu u kojem su se ljudi zatekli i to je prava prilika za to psihološko nijansiranje, za bavljenje karakterima, likovima i za nešto što je mnogo suptilnije od brutalnih prizora zločina, nasilja i ratnih razaranja.
RSE: Naravno, iza svakog od nekoliko desetina novih filmova koji govore o poslednjem ratu stoji potpis autora, ali najčešće nije potrebno uložiti neki veći napor da bi se videlo u kojoj je zemlji nastao neki film. To, naravno, ne znači da se ti filmovi nastoje da preslikaju neke od neupitnih istina koje o tom ratu vladaju u svakoj od postjugoslovenskih zemalja. Brešanovi „Svjedoci“ mnogo su više napadani u zemlji gde je taj film nastao od bilo kog drugog mesta, ali se ipak i dalje može razgovarati o tome koliko ti novi ratni filmovi odražavaju raspoloženje neke određene sredine:
ŽALICA: Film je uvijek lični stav. To je lični stav jednog čovjeka koji nekad može biti različit od potreba politike, recimo, ili možda nekih društvenih grupa koje deklarativno nisu političke ili u politici, već su društvene ili duhovne ili šta ja znam, ali su u principu u službi politike. Nažalost, danas je puno više stvari nego što bi trebalo zloupotrebljeno politikom.
ŽBANIĆ: To je moja slika svijeta. A činjenica da je taj film publika u Berlinu prihvatila emotivno, pokazuje da je i nešto više od moje slike svijeta. Više volim da se držim onako individualnih stvari, da ne govorim ni u ime grupe, ni nacije, ni države. Zaista mislim da je film nešto što je izvan, odnosno iznad svega toga.
RSE: No bez obzira da li se iza novih ratnih filmova nazire pogled njihovog autora ili možda čak nešto više od toga, a što bi više ukazivalo na zemlju ili okruženje u kome umetnik živi, još uvek nije baš lako ustanoviti, koliko ti filmovi uopšte pomažu da se bolje razume ono što se dogodilo tokom devedesetih. Nije, naravno, zadatak bilo kog umetničkog dela da objašnjava nekome šta se u određenom periodu zaista zbilo, niti bi se bilo ko smeo pouzdati u filmove kao sredstvo da se sazna kako je neki rat izgledao, ali da li ti filmovi, barem indirektno, osvetljavaju neke događaje?
ŽALICA: Ja se nadam. U velikoj većini slučajeva filmovi mojih kolega, koje sam gledao, iz Hrvatske, iz Srbije i iz Bosne i Hercegovine, takođe imaju, većina njih, pozitivne ideje i dolaze iz potrebe da se te stvari razjasne na ovaj ili onaj način. U tom smislu da se ide naprijed. Mislim, to se desilo i tu nema nikakve dileme. A o tome kako se desilo, teško ćemo se složiti. Moje iskustvo u Sarajevu je jedno iskustvo, iskustvo čovjeka koji je sjedio u Beogradu je vjerovatno drugo iskustvo, a iskustvo čovjeka koji je iz Beograda ili iz nekog drugog grada u Srbiji krenuo u Bosnu je treće iskustvo. E sad, kako će se to složiti, ja ne znam. Ja sam filmadžija, pravim filmove i želim da pravim filmove koji će otvoriti mogućnost da bude bolje.
BALJAK: Mislim da se na prste jedne ruke, u svim ex-yu državama mogu nabrojati pristojna ostvarenja i pristojni ratni filmovi. Možda je prvi primer film Srđana Dragojevića „Lepa sela, lepo gore“. To je možda prvi ratni film koji na jedan brutalan, crnohumoran, a opet vrlo efektan način govori o apsurdu i situaciji u kojoj su se zadesile tri zaraćene strane na tom prostoru. Mada su, opet, čak i film koji je urađen takvim jednim stilom kao Dragojevićev, bez obzira na svoju veliku gledanost i dobar prijem u ex-yu zemljama, vrlo često tumačili kao „pročetnički“ i koji, ipak, stavlja neke simpatije na srpsku stranu.
RSE: Kao što neki novi ratni ratni filmovi doprinese dubljem razumevanju onoga što se zbivalo tokom devedesetih, postoje dela koja, ne ulazeći u to da li je to bila stvarna namera njihovih autora, falsifikuju neke događaje, krećući se utabanom stazom relativizovanja zločina koji su se dogodili:
BALJAK: To je tako kroz istoriju. Verovatno bi neki presek pokazao da je mnogo manje, uslovno rečeno poštenih, objektivnih i umetničkih ostvarenja u čitavoj toj istoriji filma, a da je mnogo više propagande i bezvredne dnevne politike i filmova snimljenih za račun nekoga ili u nečije ime.
ŽALICA: Umjetnost uvijek može biti zloupotrebljena. Ja to vidim kao nešto vrlo negativno. Ja mislim da tom vrstom zloupotrebe to prestaje biti umjetnost, a postaje propaganda.
RSE: Kada već uđu u sivu zonu prelamanja ratnih događaja u iskrivljenom ogledalu, neki od filmskih naslova uplovili su u nemrine vode direktnog svrstavanja na neku od strana koje su bile u sukobu. Glorifikujuću do neukusa stradanja samo jedne strane, u kojoj se oni drugi pretvaraju u karakture koje nisu pošteđene nijedne ovozemaljske slabosti, ti filmovi postaju najdirektniji eksponenti propagande. Gde je zapravo ta granica nakon koje filmovi postaju puko propagandističko oruđe?
ŽALICA: Svaki film može biti zloupotrebljen u propagandne svrhe. Svaki film može biti zloupotrebljen ako autor dozvoli – zato što se boji ili zato što možda to i želi – da s njegovim djelom počne mahati neka politička opcija. To je jedna situacija na koju je teško uticati. A druga – puno opasnija – je kad autor sam radi takve stvari, kad se sam stavlja u službu propagande ili politike, iz bilo kojeg razloga. A mislim da je ta tanka linija u ideji. Jer, na kraju krajeva, ono što mi želimo da kažemo je ideja filma. Propaganda je uvijek više parola nego ideja.
BALJAK: Film postaje deo propagande ako je sniman iz propagandnih razloga, ako je autor svoj moralni kredibilitet i svoju autorsku poetiku stavio u službu aktuelne dnevne politike ili vlasti i postao, jednostavno, oruđe te politike. Znači, u tom trenutku, autor se pretvara u običnog apologetu nečega što je ili režim ili jeftina dnevna politika.
RSE: I kada se podvuče crta ispod više od trideset igranih filmova nastalih na prostoru bivše Jugoslavije koji se bave temom rata, i dalje nisu do kraja rasvetljeni svi aspekti njihovog uticaja. Naravno, filmovi se vrednuju pre svega estetskim merilima i umetničkim kriterijumima, ali da li ti naslovi, kada se zbirno uzmu, na bilo koji nečin pomažu da se prevladaju antagonizmi između naroda koji žive u novim državama Balkana?
BALJAK: Pomažu ako su dobra umetnička dela, rađena iz poštenih, moralnih pobuda, i ako imaju, osim tog poštenja i moralnosti, i određeni umetnički kvalitet. Onda su ta dela dragocena i doprinose nekoj sveopštoj katarzi filmskih gledalaca i promeni recepcije stvarnosti i nekih zabluda ili predrasuda. Ne pomažu i raspiruju strasti ako ne probijaju onaj osnovni, umetnički kvalitet, ako ne vrede ni glumački, ni rediteljski, ni u bilo kom drugom smislu. A pogotovo su pogubna i štetna ako su snimljena za račun jednog režima, za račun jedne istine i ako na taj način prikazuju samo jednu stranu istine i jednu stranu rata. Onda ta dela deluju krajnje pogubno i onda ona ne mogu ništa da postignu, osim da dalje raspiruju strasti i da se stekne utisak da se rat na ovim prostorima još nije završio i da je pomirenje nemoguće.
ŽALICA: Tenzije proizvode ljudi koji su ih uvijek proizvodili, koji ne žele da prihvate stvari na osnovu stvarnosti i onoga što se dogodilo, nego na osnovu svog predumišljaja ili neke ideologije koja im zvoni u glavi kao apsolutna istina. Tako da je s njima teško. A s druge strane, dobrim ljudima, dobra umjetnost ili umjetnost koja potpuno slijedi ono što bi umjetnost zbilja trebala biti, dakle taj neki etički i estetički kodeks, samo može pomoći. Ne možemo zaobilaziti probleme i pred njima žmiriti. Mislim da se s njima moramo suočiti, a mislim da se kroz umjetnost lakše suočiti s njima, nego kroz ove sudove, iako i ti sudovi trebaju da postoje.
RSE: Daju li ti filmovi bilo kakav doprinos onome što se uslovno može nazvati procesom pomirenja, ili oni samo stvaraju dodatne razloge za nove kontroverze, nerazumevanja i skobe?
SMILJANIĆ: Ja smatram da veću štetu može izazvati umetničko ili kvaziumetničko delo koje govori naopako na ovu temu, nego što može da donese korist jedno plemenito, sjajno, veličanstveno umetničko delo, koje ustvari poravnava u nama sve te sukobe, gnevove, čak i mržnje i tako dalje.
ŽBANIĆ: Nemam široke planove i ambicije, nego samo male. Ako ovaj film uspije pomjeriti emocije jedne osobe i ako jedna osoba uspije da shvati kolika je Esmina tragedija, onda mislim da je to uspješan film. Film je već pokrenuo neku vrstu dijaloga, bez obzira koliko sad izgleda da je to samo vrištanje. Ali mislim da će mrvu po mrvu, ne samo ovaj, nego i drugi filmovi, stvari pokretati.
RSE: Bez obzira što će se pravi učinak ratnih filmova procenjivati sa jednom mnogo većom distancom od one koju su ti filmovi imali prema događajima o kojima govore, jedan od kriterujma njihovog značaja već sada se može naslutiti. Ti filmovi će pokazati svoju snagu tek kada gledaoci sa prostora bivše Jugoslavije, zanemarivši razlike koje postoje između srpskog, hrvatskog ili bosanskog jezika, više ne budu u stanju da ne pouzdano kažu – u kojoj je zapravo zemlji zapadnog Balkana nastao određeni ratni film, jer će ga odveć doživeti kao nešto svoje.