Upozorenja stručnjaka da u Srbiji raste broj ljudi kod kojih se ispoljava ratni sindrom i koji samim tim imaju razne poremećaje i fobije zbog kojih postaju opasni za svoju okolinu, dobila su najdirektniju potvrdu u ponašanju Aleksandra Hadžihristosa, koji je pucao iz kalašnjikova na prolaznike kod pančevačke pijace. Samo pukom slučajnošću on nije uspeo da upotrebi još četiri puna šaržera koja je poneo sa sobom, što bi u svakom slučaju dovelo do daleko tragičnijeg učinka njegovog ponašanja. Istražni sudija pančevačkog okružnog suda Stanka Simonović objašnjava da se počinilac ovog dela trenutno nalazi u bolnici u stanju afektivnog ludila, sumirajući najteže posledice njegovog nekontrolisanog ponašanja:
“Nažalost, Gluvakov Marinko je povređen, zadobio je tešku telesnu povredu, prostrelnu ranu potkolenice.”
Klinički psiholog Jelena Vlajković primećuje da su posledice rata sve izraženije i da nema nikakve sumnje da se radi o posttraumatskom sindromu:
“Svi znamo da su sa ratišta stizale bombe, puške, pištolji itd, koje bilo čak veoma lako, kako su govorili, nabaviti. Mi nikako ne smemo da zaboravimo deset godina u kojima smo živeli, nikako ne smemo da zaboravimo veliki broj zločina koji su činjeni na našoj strani, niti smo se suočili sa njima, niti smo okajali grehe koje smo činili. Prema tome, ne treba da se čudimo što se posle toliko godina ovakve stvari dešavaju.”
Stručne analize samo potvrđuju ono što na svojoj koži vrlo dobro osećaju žitelji većine gradova u Srbiji. Kako o događajima u Pančevu razmišljaju stanovnici Bora?
“Teška situacija, muke nateraju ljude, verovatno problemi.”
“To je sigurno posleratni sindrom.”
“Pa ekonomska situacija, beda.”
“Da li je to ova celokupna situacija doprinela da su ljudi na ivici nerava i da pucaju po svim šavovima, stvarno mi nije jasno.”
“Zbog nemeštine, brate.”
“Ja mislim da je situacija takva u državi da nema druge, i onda ljudi su ispucli ili ovakvo ili onako. Gle šta se dešava, to je sramota za državu.”
“Čak mislim da će biti sve gore i gore.”
No težak život opterećen ratnim frustracijama ne bi doveo do tako drastičnih posledica ispoljavanja agresivnosti, da građani Srbije i dalje ne poseduju ogromnu količinu narazličitijeg naoružanja. Vladimir Đumić iz Balkanskog udruženja mladih, partnerske organizacije Programa za razvoj Ujedinjenih nacija skreće pažnju, na zabrinjavajuće veliki broj komada lakog naoružanja koje se može naći u bilo čijim rukama:
“Procenjuje se da ih ima više od 3.700.000, što je ogromna cifra. Veliki broj tog lakog oružja je ostao u rukama civila po završetku konflikta u Hrvatskoj i Bosni. Mnogi su kao dobrovoljci odlazili na ratište i zadržavali to lično naoružanje kod kuće i danas se nažalost oružje najviše koristi prilikom proslava ili nedaj bože, eto, tako u nekoj situaciji kada pomračeni um izađe na ulicu i upotrebi automatsko oružje.”
No, osim uznemirujuće činjenica da ulicama tumaraju ljudi sa automatskim oružjem u torbama, psiholog Jelena Vlajković upozorava na neke mnogo teže posledice poslednjeg rata:
“Treba i da prepoznajemo različite nevidljive posledice rata. One se pre svega oslikavaju na jedan potpuno poremećen sistem vrednosti, na jednu brutalizaciju svakodnevnog života, na jedan gubitak nade i gubitak vere da će nam jednog dana biti bolje. Prema tome, možemo očekivati da će naše sledeće generacije naše dece, naši unuci u svom načinu funkcionisanja pokazivati posledice svega ovoga u čemu smo živeli i kroz šta smo prolazili.”
“Nažalost, Gluvakov Marinko je povređen, zadobio je tešku telesnu povredu, prostrelnu ranu potkolenice.”
Klinički psiholog Jelena Vlajković primećuje da su posledice rata sve izraženije i da nema nikakve sumnje da se radi o posttraumatskom sindromu:
“Svi znamo da su sa ratišta stizale bombe, puške, pištolji itd, koje bilo čak veoma lako, kako su govorili, nabaviti. Mi nikako ne smemo da zaboravimo deset godina u kojima smo živeli, nikako ne smemo da zaboravimo veliki broj zločina koji su činjeni na našoj strani, niti smo se suočili sa njima, niti smo okajali grehe koje smo činili. Prema tome, ne treba da se čudimo što se posle toliko godina ovakve stvari dešavaju.”
Stručne analize samo potvrđuju ono što na svojoj koži vrlo dobro osećaju žitelji većine gradova u Srbiji. Kako o događajima u Pančevu razmišljaju stanovnici Bora?
“Teška situacija, muke nateraju ljude, verovatno problemi.”
“To je sigurno posleratni sindrom.”
“Pa ekonomska situacija, beda.”
“Da li je to ova celokupna situacija doprinela da su ljudi na ivici nerava i da pucaju po svim šavovima, stvarno mi nije jasno.”
“Zbog nemeštine, brate.”
“Ja mislim da je situacija takva u državi da nema druge, i onda ljudi su ispucli ili ovakvo ili onako. Gle šta se dešava, to je sramota za državu.”
“Čak mislim da će biti sve gore i gore.”
No težak život opterećen ratnim frustracijama ne bi doveo do tako drastičnih posledica ispoljavanja agresivnosti, da građani Srbije i dalje ne poseduju ogromnu količinu narazličitijeg naoružanja. Vladimir Đumić iz Balkanskog udruženja mladih, partnerske organizacije Programa za razvoj Ujedinjenih nacija skreće pažnju, na zabrinjavajuće veliki broj komada lakog naoružanja koje se može naći u bilo čijim rukama:
“Procenjuje se da ih ima više od 3.700.000, što je ogromna cifra. Veliki broj tog lakog oružja je ostao u rukama civila po završetku konflikta u Hrvatskoj i Bosni. Mnogi su kao dobrovoljci odlazili na ratište i zadržavali to lično naoružanje kod kuće i danas se nažalost oružje najviše koristi prilikom proslava ili nedaj bože, eto, tako u nekoj situaciji kada pomračeni um izađe na ulicu i upotrebi automatsko oružje.”
No, osim uznemirujuće činjenica da ulicama tumaraju ljudi sa automatskim oružjem u torbama, psiholog Jelena Vlajković upozorava na neke mnogo teže posledice poslednjeg rata:
“Treba i da prepoznajemo različite nevidljive posledice rata. One se pre svega oslikavaju na jedan potpuno poremećen sistem vrednosti, na jednu brutalizaciju svakodnevnog života, na jedan gubitak nade i gubitak vere da će nam jednog dana biti bolje. Prema tome, možemo očekivati da će naše sledeće generacije naše dece, naši unuci u svom načinu funkcionisanja pokazivati posledice svega ovoga u čemu smo živeli i kroz šta smo prolazili.”