Gost Press kluba je Zoran Lutovac, politikolog i član političkog saveta Demokratske stranke.
RSE: Imate li novije podatke kakvo je raspoloženje u Crnoj Gori?
LUTOVAC: Gledao sam razna istraživanja. Prvo što gledam kod tih istraživanja jeste uzorak. Na žalost, on se retko gde u medijima prikaže. Daju vam gole rezultate bez uzorka. Ne vidite kakva je struktura ispitanika. U većini tih slučajeva, tamo gde je bilo videt uzorak, nisam zadovoljan uzorkom. Što se broja tiče, uzorak je u redu, ali nije struktura. Ako u uzorku imate dve trećine onih koji su školovaniji i obrazovaniji, najmanje sa srednjom školom, a u stvarnosti Crne Gore imate nešto sasvim drugo jer su dve trećine bez škole ili sa osnovnom školom, onda ne dobijate reprezentativnu sliku stanja.
RSE: Ko je za ostajanje u zajednici?
LUTOVAC: Mnoga istraživanja su pokazala da su mlađi i obrazovaniji za samostalnu Crnu Goru. Ako za uzorok, pre samog istraživanja, uzmete dve trećine takvih, a unapred znate kakvi su, pravite zakrivljenje ka toj opciji.
RSE: To je zloupotreba.
LUTOVAC: Dešavalo se da bude zakrivljenja i ka onima koji se izjašnjavaju kao Srbi, ali se to ne može porediti sa ovim zakrivljenjem koje je prilično veliko. To bih uzimao sa rezervom. Bilo je istraživanja koja su pokušala da uzmu reprezentativni uzorak. Ta istraživanja su pokazivala da je javno mnijenje Crne Gore podeleno i da je klatno većine između te dve političke opcije. Češće preteže na samostalnu stranu, ali je tu prilično mala razlika, toliko mala da izaziva strah kod mnogih da li bi izjašnjavanje sa tako malom većinom moglo da stabilizuje prilike ili ne. Otuda tolike rezerve, pre svega Brisela.
RSE: Očekujete li, kada bude poznat ishod referenduma, da može doći do velikog političkog zaoštravanja, do krize u Crnoj Gori?
LUTOVAC: Moja teza je da će pre svega mnogo više zavisiti stabilnost prilika od načina na koji će se sprovesti izjašnjavanje, nego od toga kakav će ishod biti. Za mene je u ovom trenutku najvažnije kakva je procedura. Da li će se uspostaviti pravila igre koja su opšte prihvatljiva? Ako se to učini, bez obzira kakav bude ishod referenduma, on će doneti stabilnost i doneće napredak u odnosima Srbije i Crne Gore. Naprotiv, ako dođe do izjašnjavanja koje neće biti po unapred prihvaćenim pravilima, gde će se zaoštravati politička situacija i retorika, gde će se sprovoditi to izjašnjavanje u atmosferi netolerancije i podizanja tenzija, onda bez obzira kakav ishod bude, mislim da će se, umesto da se stvari stabilizuju, stvari dodatno zakomplikovati.
RSE: Pre neki dan je Filip Vujanović najavio da je moguće da se referendum odloži, da ne bude u aprilu, nego nešto kasnije. Mislite li da je to neki pritisak Evropske unije?
LUTOVAC: Svakako. Mislim da je to razumno i bilo je očekivano da tako nešto crnogorsko rukovodstvo uradi. To je razuman politički potez, zasnovan na činjenici da referendum nije stvar jedne proste skupštinske većine, političke, u datom trenutku, nego je to stvar kojom se rešava jedan opšti problem. Neophodno je da dođe do šire saglasnosti konsenzusa koji garantuje stabilnost o kojoj smo govorili. Svakako da je tu uloga Evropske unije značajna. Veliki značaju Evropske unije je i u tome što može biti dobar izgovor, i za vlast i za opoziciju u Crnoj Gori, da učine ustupke. Oni su do sada toliko bili tvrdo na svojim pozicijama, da je bilo prosto nemoguće očekivati od njih da naprave neki ustupak jer bi to bilo loše primljeno u javnom mnijenju i među biračima koji ih podržavaju. Prisustvo Evropske unije relaksira situaciju i omogućava i jednima i drugima da daju dobar izgovor zašto je došlo do popuštanja. Da nisu tako čvrsti njihovi stavovi, Evropska unija ne bi bila ni potrebna.
RSE: Povremeno se u Srbiji čuju glasovi koji pitaju: a zašto nema referenduma kod nas, da se vidi da li mi hoćemo sa njima ili ne.
LUTOVAC: I to je sasvim legitimno političko razmišljanje. Možda mogu da iznesem četiri razloga zašto nije neophodno da se referendum održi u Srbiji. Kao prvi razlog bih naveo taj da to pitanje ni izbliza nije toliko važno u Srbiji kao u Crnoj Gori. U Crnoj Gori politička scena se upravo deli po toj osi. Ključno političko pitanje, pitanje svih pitanja u Crnoj Gori, jeste odnos sa Srbijom. U Srbiji nije tako. U Srbiji je odnos sa Crnom Gorom pitanje koje je na rubu prioriteta. Postoje mnogo važnija pitanja, a to pokazuju istraživanja javnog mijenja.
Drugi razlog je pragmatično, međunarodno, političke prirode. Beogradski sporazum jasno kaže da ukoliko se Crna Gora osamostali, Srbija automatski postaje sukcesivna. To znači da Srbija postaje zemlja koja nasleđuje sva prava i obaveze. To je jedan vrlo pragmatičan razlog.
Teći razlog jeste odnos prema Kosovu, u godini u kojoj se rešava kosovsko pitanje. U Beogradskom sporazumu takođe stoji da ukoliko se Crna Gora osamostali, Kosovo postaje pitanje Srbije. U obrnutom slučaju, ako Srbija raspiše referendum, pitanje statusa Kosova bi automatski dobilo drugi prizvuk jer bi se automatski tretiralo kao deo Srbije i Crne Gore, kao pitanje bivše SR Jugoslavije.
Četvrti razlog, a možda prvi po značaju, je stav Brisela. Ako je nešto zajedničko za Podgoricu i Beograd, onda je to pitanje odnosa prema Briselu. I jedni i drugi žele u Evropsku uniju, a upravo ta Evropska unija sugeriše da bi najbolji i najbrži put bio zajednički put ka Briselu.
Neko ove argumente može da spori i da ponudi neke druge, ali hajte da iznosimo argumente na sto bez mnogo mitologije, emocija, vike i monologa. Hajmo dijalogom da pokušamo da iznesemo šta su prednosti i mane jedne politike.
RSE: Kada je stvarana zajednica Srbije i Crne Gore, stekla sam utisak da je tu bilo rezervi i skepse da li ćemo ostati zajedno. Na našim pasošima i dalje piše SRJ, to su pasoši iz vremena Slobodana Miloševića. Nova zajednica nije napravila svoj pasoš. Radila je puno stvari koje znače granicu između nas. Imamo ček pointe, i policijske i carinske, između Srbije i Crne Gore. Nema platnog prometa. Nemam šansu da pošaljem pare nekome u Crnu Goru.
LUTOVAC: To su primetili mnogi građani u Srbiji i Crnoj Gori. Državnu zajednicu ne čini uspešnom ili neuspešnom to što je napisano na papiru, već njeni političari i političke elite. Ako postoji politička volja da ta državna zajednica opstane, ona će opstati. Ako postoji želja da se opstruiše, ona će se opstruisati, pogotovo ako se ostavi mogućnost da se za tri godine sprovede referendum. Onda se pristalice jedne ili druge opcije spremaju za taj odlučujući trenutak, ne vodeći mnogo računa o interesu građana, što nije dobro. Mi ne znamo da li je zajednica Srbije i Crne Gore uopšte moguća kao funkcionalna zajednica jer nismo proverili u praksi sprovođenje političke volje za jednom takvom zajednicom. Nje nije bilo. Čekao se trenutak konačnog izjašnjavanja. Da li bi razdvajanje Srbije i Crne Gore rešilo ključne probleme Srbije i Crne Gore? Da li bi se Srbija rešila tih ključnih problema, kao što je saradnja sa Hagom, socijalna pitanja, ključna ekonomska pitanja da nije Crne Gore? Ne bi se ni osetilo. Mnogi kažu - Srbiju Crna Gora samo košta. Ni to nije tačno. Diplomatija i vojska čini 97 posto naših troškova koji se neće smanjiti ako Crna Gora bude samostalna. Ostaće isti, ako ne i veći, u zavisnosti od toga kakvu Srbija želi da vodi spoljnu i vojnu politiku. To su sve neke iluzije koje se stvaraju u zavisnosti kako je ko opredelen. Da li će Crna Gora otkloniti svoje ključne probleme tako što se osamostaliti? U čemu to Srbija smeta Crnoj Gori, a u čemu Crna Gora smeta Srbiji da otkloni ključne probleme? Ni u čemu. Ključni problemi u Srbiji i Crnoj Gori su takođe socijalne i ekonomske prirode. Da li će istog momenta kada se Crna Gora osamostali to biti rešeno? Naravno da neće. Ova zajednica, ovakva kakva jeste, uopšte ne sprečava Crnu Goru da vodi samostalnu ekonomsku i socijalnu politiku. Zajednica je toliko labava i toliko na niskom nivou formalnih povezanosti da jedni drugima ne mogu smetati. Pre bih rekao da je to izgovor, i za jedne i za druge, nego da je to ključni razlog zašto imamo određene političke probleme.
RSE: U prilog ovoga što govorite sigurno ide i podatak da inflacija, koja je jedan od ekonomskih pokazatelja, u Crnoj Gori je za 2005. godinu iznosila 1,5 posto. Naša je bila blizu 20 posto.
LUTOVAC: Tako je. To samo pokazuje koliko su države članice u ovom trenutku samostalne, da izgovori tipa biće nam lošije ako ostanemo zajedno, ili ako se razdvojimo, ne stoje. Nije ključ da li ćemo biti samostalni ili razdvojeni, nego način na koji ćemo to ostvariti.
RSE: G17 plus, koja učestvuje u vlasti i koja drži finansije u Srbiji, je za razdvajanje i zagovara politiku da bi nam bilo bolje bez Crne Gore. Kako vi to tumačite?
LUTOVAC: Jednom šizofrenom situacijom u kojoj imate vladu u kojoj je premijer poznat po tome što se zalaže za zajedničku državu, a potpredsednik vlade je poznat simbol pokreta u Srbiji koji je za samostalnu Srbiju. To je samo jedan od pokazatelja da je ova vlada formirana na nezdravim osnovama, čisto interesnim, i to ne na opšim interesima, nego na užim. Ako u ključnim pitanjima imate potpuno heterogen prilaz ključnih političkih aktera u toj vladi, onda se postavlja pitanje šta ih drži na okupu. Odgovor je jasan - neki uži interes. Dinkić je iskoristio aferu Davinić da udari po državnoj zajednici. Labus je pomenuo da ćemo postati najzad samostalni zahvaljujući Crnoj Gori, ali nije ni to loše. Te vrste političkih poruka su konfuzne i izazivaju pometnju među građanima Srbije. Pokazuju da nam je potrebna vlada koja je zasnovana na programu, na projektu, na ideji, na sprovođenju određene politike, a ne vlada koja će počivati samo na nekim užim interesima.
RSE: Kako ocenjujete rad Venecijanske komisije? Da li je nečemu doprinela ili je stvar na mrtvoj tački?
LUTOVAC: Zavisi ko je šta očekivao. Ja sam ovo očekivao i nisam nimalo iznenađen ovim nalazima. To je jedna ekspertiza koja pokazuje kako stoje stvari, ukazuje na određene primere. Ključna preporuka Venecijanske komisije, a koju niko ne pominje, jeste upravo ono o čemu govorim - dogovorite se oko pravila igre pomoću kojih ćete razrešiti nedoumicu. Kada se pojavio taj izveštaj, jedni su se pozivali na član 39, tvrdeći da Venecijanska komisija traži da većina na referendumu bude 50 + 1 od upisanih birača. Drugi su se pozivali na član 40, u kojem stoji da sadašnja odredba u Ustavu Crne Gore nije u neskladu sa međunarodnim standardima. Ti prećutkuju drugi deo rečenice. Nije u neskladu, ali s obzirom na situaciju u Crnoj Gori, sugeriše se pojačavanje tih odredbi uz podizanje kriterija. Drugi značajniji razlog jeste da se uključi i opozicija u taj proces. Taj zakon je donet skupštinskom većinom, ali nije stvar skupštinske većine donošenje ovako važnog pitanja, nego je to stvar šireg konsenzusa. Venecijanci su rekli da postoji neophodna većina, ali i ako ne postoji bilo koja većina, za njih je odluka prihvatljiva ako je došla dogovorom. Ako se dogovore vlast i opozicija, za njih je to prihvatljivo, jer se došlo demokratskom procedurom do te većine. Suština njihove sugestije jeste - dogovorite se. Smatram da je to suština. Naravno da je tu bilo politizacije. Svako je čitao ono što mu se sviđa, a prećutkivao ono što misli da mu ne odgovara.
RSE: U Srbiji nas čekaju baš teški dani. Hag i Mladić, Kosovo, Crna Gora. Koliko, sve to što će biti traumatično za veliki broj stanovnika Srbije, može da pogorša političku situaciju u Srbiji?
LUTOVAC: To su krupna politička pitanja koja ne utiču neposredno, ali posredno i vrlo jako na ono što se dešava u Srbiji. Ukoliko mi ne ispunjavamo naše obaveze prema Haškom tribunalu, naš međunarodni položaj će biti pogoršan, biće zavrnute finansijske slavine i to će se odraziti na naš standard i socijalnu situaciju. Političari to često zamagljuju, pa i sami građani to smatraju suviše apstraktnim. To nema veze sa našom ekonomskom situacijom, govore, to nije važno. Jeste, itekako je važno. Itekako je to povezano sa socijalnom i ekonomskom situacijom u Srbiji, kao što su povezana i ova druga pitanja. Ako se budu dodatno komplikovalo, to će se odraziti i na našu ekonomiju i na naš socijalni položaj. Ako se problemi budu rešavali uz dogovor i donelo neko rešenje koje bi bilo opšte prihvatljivo, to će doprineti stabilnosti i Srbije i regiona. Na kraju će se pozitivno odraziti i na građane.
RSE: Kako komentarišete predlog Evropske unije da se napravi slobodna trgovinska zona u celom regionu, izuzev Slovenije? Kako komentarišete žestoko odbijanje Hrvatske?
LUTOVAC: Mislim da je to dobra ideja koja je od koristi za sve.
RSE: To nije rađanje nove Jugoslavije.
LUTOVAC: To nema veze sa Jugoslavijom, niti bi se oni upuštali u takvu jednu vrstu projekta koji nema smisla, obzirom na evropske integracije. U tome treba gledati pozitivnu priču. Ta reakcija u Hrvatskoj je donekle razumljiva, ali ne mogu da je opravdam. Kada se govori o tome stvari se politizuju, kao i mnoge druge stvari. Izvlače se političke implikacije, vode se međustranačka prepucavanja, opozicija prebacuje poziciji i obrnuto, uvodi se ponovo u priču nešto što je prošlo i što je iza nas, što mislim da nije dobra stvar. Mislim da ova priča nije vraćanje ka prošlosti, nego je okretanje ka budućnosti. Tako bi trebala da se shvati.
RSE: Inostranstvo pozdravlja reforme koje se ovde sprovode. Mi smo jedan od lidera u ovom regionu, ali se živi sve teže i teže. Uporedo s tim vlada i jedna apatija koja je izazvana, ne samo ekonomskim razlozima, nego i opštim. Koliko Radikali dobijaju time što nismo politički i ekonomski zreli?
LUTOVAC: Relativizovao bih malo ulogu Radikala. Za mene su Radikali jedna politička partija koja je prosto zauzela lidersko mesto na osi konzervativno nacionalne političke scene, poziciju koju je nekada imao Milošević. Između milion i milion i po hiljada ljudi koji su pre 5. oktobra bili za SPS, a sada su za Radikale. Njihovo napredovanje, ili nazadovanje, zavisi i od motivacije ovih drugih, pristalica onog drugog bloka. Taj relativni skok Radikala je jedan permanentni pad. Od parlamentarnih izbora 2003. godine, Radikali su konstantno u padu. Ljudi se povode za procentima i onda ne vide suštinu. Na izborima 2003. godine oni su imali preko milion glasova. Na sledećim izborima za predsednika imali su ispod milion glasova. Sledeći su bili lokalni izbori i imali su oko 900 hiljada glasova. Jedan stalni pad u apsolutnim ciframa, a skok u reletavnim odnosima. To znači da su Radikali, otprilike, na istom nivou, čak i padaju, ali obzirom na činjenicu da je sve veći broj onih koji apstiniraju, u relativnom smislu, Radikali skaču. Tih njihovih 900 hiljada, više znači kada imate apstinenciju, nego milion sa većim izlaskom. Oni, umesto da imaju 25 posto sa velikim izlaskom, imaju 35 posto sa malim izlaskom. Tu je suština priče. Ne treba preterivati sa plašenjem naroda. Ovo je međuizborni period. Pitanje je šta će biti kada dođe do kampanje i kada stranke demokratskog bloka počnu da motivišu svoje birače i kada se priča skoncentriše u jednom predizbornom periodu. Onda će svakako broj onih koji izlaze biti relativno veći, a samim tim i veći procent onih koji će izaći, a koji podržavaju druge stranke. Izaći će i jedan deo pasivnih pristalica Radikala, ali u relativnom smislu promeniće se odnos.
RSE: Vi ste urednik jednog dragocenog zbornika koji se zove Političke stranke u Srbiji - strukture i funkcionisanje. To je pogled unutar stranaka?
LUTOVAC: Tako je. Pokušao sam, i medijski i uopšte, da otvorim među građanima Srbije jednu važnu, a prilično neopravdano zapostavljenu temu, a to je kakve su stranke iznutra. Kakvi su politički akteri koji dominantno kreiraju javno mnijenje i politički život i kakve su stranke iznutra. Opšta ocena jeste da stranke iznutra nisu ni izbliza demokratske, niti onakve kakve bi trebalo da budu, ili onakve za kakvo se društvo zalažu. One vode političku borbu za demokratsko društvo, a unutar sebe ne bi se moglo reći da postoji ono što je neophodno da bi stranke mogle nazvati demokratskim strankama i da je to jedan proces u razvoju. Ima časnih izuzetaka. Treba napraviti razliku. Ipak su stranke organizacije specifične vrste. Za celu ovu priču je bitno da se napravi balans između neophodne stranačke discipline, koja mora da krasi jednu takvu organizaciju, i otvorenosti te stranke, mogućnosti da se članovi i funkcioneri izražavaju kroz tu stranku, da postoji prohodnost unutar te stranke. Imali smo primere u nekim strankama da ne možete da budete kandidat za potpredsednika ako vam to ne dozvoli predsednik stranke. Drakulić uopšte nije imao šansu da se kandiduje. U DS je drugačije. Kod nas, bilo ko, ako dobije podršku određenog broja odbora, ili određenog broja članova Glavnog odbora, može da se kandiduje i da okuša svoju sreću, bez obzira na volju lidera. Tako se vrlo često dešavalo, čak i u Đinđićevo vreme, da ne prođe njegov kandidat, nego kandidat koji je bio prilično skrajnut. Članovi DS su upravo glasali za tog kandidata znajući za to. Važni su Statuti. Ljudi obično kažu da je Statut samo papir i svi znamo kako funkcioniše stranka, lider je tu glavni. Da, ali kao imate demokratski Statut i desi se situacija slična onoj s Drakulićem, taj bar ima formalnu šansu da se iskuša, da proba da vidi kakva mu je podrška. Njemu nije pružena takva šansa jer nije postojao takav Statut. Tu se otvara niz pitanja. Kakav je odnos poslanika i stranačkih funkcionera? Zašto svi državni funkcioneri, kada to postanu, i dalje žele da budu i partijski funkcioneri? Upravo zato što im je partija dala mogućnost da postanu državni funkcioneri. Upravo što iz partije crpe svoju glavnu političku moć. To dovodi do jedne nepovoljne situacije. Zahvaljujući tome, ljudi su skloni da gomilaju funkcije. Osim u partiji, imaju još jednu funkciju u državi, pa još jednu u izvršnoj vlasti, pa još jednu u Parlamentu. Skloni su da imaju što više funkcija kako bi zadržali svoju jaku funkciju unutar stranke. To nije dobro. Mislim da bi vremenom to trebalo menjati. DS je krenula sa izmenom statuta i 18. februara će na Skupštini doći do promene u pravcu dalje demokratizacije i uvođenja kvota za žene.
Za to sam se javno jako zalagao. Mnogi kažu zašto kvota jer ako je žena sposobna, ona će se probiti. Nije to baš tako. Žene, videvši da nemaju dobru prohodnost, odustaju, iako su kvalitetne. Vesna Pešić ili Gordana Matković su zaslužile te pozicije svojim kvalitetom i te kvalitete retko koji muškarac može da dostigne. Kvote imaju svoju funkciju da premoste period neprihvatanja u političkoj kulturi jedne države da se žene više aktiviraju u politici. Kada se to postigne, više nam neće trebati kvote, nego ćemo, možda, imati klauzulu koja će štititi manje zastupljen pol, kao što je slučaj u skandinavskim zemljama, gde su sada žene brojnije. Ta klauzula sada štiti muškarce. Žene prelaze preko 50 posto na funkcionerskim mestima. To se pokazalo da ima smisla jer je mobilisalo žene da se više aktiviraju. Kada se to postiglo i kada je to u javnom mnijenju postalo nešto normalno, onda ta odredba gubi smisao. Može da stoji, ali i ne mora.
LUTOVAC: Gledao sam razna istraživanja. Prvo što gledam kod tih istraživanja jeste uzorak. Na žalost, on se retko gde u medijima prikaže. Daju vam gole rezultate bez uzorka. Ne vidite kakva je struktura ispitanika. U većini tih slučajeva, tamo gde je bilo videt uzorak, nisam zadovoljan uzorkom. Što se broja tiče, uzorak je u redu, ali nije struktura. Ako u uzorku imate dve trećine onih koji su školovaniji i obrazovaniji, najmanje sa srednjom školom, a u stvarnosti Crne Gore imate nešto sasvim drugo jer su dve trećine bez škole ili sa osnovnom školom, onda ne dobijate reprezentativnu sliku stanja.
RSE: Ko je za ostajanje u zajednici?
LUTOVAC: Mnoga istraživanja su pokazala da su mlađi i obrazovaniji za samostalnu Crnu Goru. Ako za uzorok, pre samog istraživanja, uzmete dve trećine takvih, a unapred znate kakvi su, pravite zakrivljenje ka toj opciji.
RSE: To je zloupotreba.
LUTOVAC: Dešavalo se da bude zakrivljenja i ka onima koji se izjašnjavaju kao Srbi, ali se to ne može porediti sa ovim zakrivljenjem koje je prilično veliko. To bih uzimao sa rezervom. Bilo je istraživanja koja su pokušala da uzmu reprezentativni uzorak. Ta istraživanja su pokazivala da je javno mnijenje Crne Gore podeleno i da je klatno većine između te dve političke opcije. Češće preteže na samostalnu stranu, ali je tu prilično mala razlika, toliko mala da izaziva strah kod mnogih da li bi izjašnjavanje sa tako malom većinom moglo da stabilizuje prilike ili ne. Otuda tolike rezerve, pre svega Brisela.
RSE: Očekujete li, kada bude poznat ishod referenduma, da može doći do velikog političkog zaoštravanja, do krize u Crnoj Gori?
LUTOVAC: Moja teza je da će pre svega mnogo više zavisiti stabilnost prilika od načina na koji će se sprovesti izjašnjavanje, nego od toga kakav će ishod biti. Za mene je u ovom trenutku najvažnije kakva je procedura. Da li će se uspostaviti pravila igre koja su opšte prihvatljiva? Ako se to učini, bez obzira kakav bude ishod referenduma, on će doneti stabilnost i doneće napredak u odnosima Srbije i Crne Gore. Naprotiv, ako dođe do izjašnjavanja koje neće biti po unapred prihvaćenim pravilima, gde će se zaoštravati politička situacija i retorika, gde će se sprovoditi to izjašnjavanje u atmosferi netolerancije i podizanja tenzija, onda bez obzira kakav ishod bude, mislim da će se, umesto da se stvari stabilizuju, stvari dodatno zakomplikovati.
RSE: Pre neki dan je Filip Vujanović najavio da je moguće da se referendum odloži, da ne bude u aprilu, nego nešto kasnije. Mislite li da je to neki pritisak Evropske unije?
LUTOVAC: Svakako. Mislim da je to razumno i bilo je očekivano da tako nešto crnogorsko rukovodstvo uradi. To je razuman politički potez, zasnovan na činjenici da referendum nije stvar jedne proste skupštinske većine, političke, u datom trenutku, nego je to stvar kojom se rešava jedan opšti problem. Neophodno je da dođe do šire saglasnosti konsenzusa koji garantuje stabilnost o kojoj smo govorili. Svakako da je tu uloga Evropske unije značajna. Veliki značaju Evropske unije je i u tome što može biti dobar izgovor, i za vlast i za opoziciju u Crnoj Gori, da učine ustupke. Oni su do sada toliko bili tvrdo na svojim pozicijama, da je bilo prosto nemoguće očekivati od njih da naprave neki ustupak jer bi to bilo loše primljeno u javnom mnijenju i među biračima koji ih podržavaju. Prisustvo Evropske unije relaksira situaciju i omogućava i jednima i drugima da daju dobar izgovor zašto je došlo do popuštanja. Da nisu tako čvrsti njihovi stavovi, Evropska unija ne bi bila ni potrebna.
RSE: Povremeno se u Srbiji čuju glasovi koji pitaju: a zašto nema referenduma kod nas, da se vidi da li mi hoćemo sa njima ili ne.
LUTOVAC: I to je sasvim legitimno političko razmišljanje. Možda mogu da iznesem četiri razloga zašto nije neophodno da se referendum održi u Srbiji. Kao prvi razlog bih naveo taj da to pitanje ni izbliza nije toliko važno u Srbiji kao u Crnoj Gori. U Crnoj Gori politička scena se upravo deli po toj osi. Ključno političko pitanje, pitanje svih pitanja u Crnoj Gori, jeste odnos sa Srbijom. U Srbiji nije tako. U Srbiji je odnos sa Crnom Gorom pitanje koje je na rubu prioriteta. Postoje mnogo važnija pitanja, a to pokazuju istraživanja javnog mijenja.
Drugi razlog je pragmatično, međunarodno, političke prirode. Beogradski sporazum jasno kaže da ukoliko se Crna Gora osamostali, Srbija automatski postaje sukcesivna. To znači da Srbija postaje zemlja koja nasleđuje sva prava i obaveze. To je jedan vrlo pragmatičan razlog.
Teći razlog jeste odnos prema Kosovu, u godini u kojoj se rešava kosovsko pitanje. U Beogradskom sporazumu takođe stoji da ukoliko se Crna Gora osamostali, Kosovo postaje pitanje Srbije. U obrnutom slučaju, ako Srbija raspiše referendum, pitanje statusa Kosova bi automatski dobilo drugi prizvuk jer bi se automatski tretiralo kao deo Srbije i Crne Gore, kao pitanje bivše SR Jugoslavije.
Četvrti razlog, a možda prvi po značaju, je stav Brisela. Ako je nešto zajedničko za Podgoricu i Beograd, onda je to pitanje odnosa prema Briselu. I jedni i drugi žele u Evropsku uniju, a upravo ta Evropska unija sugeriše da bi najbolji i najbrži put bio zajednički put ka Briselu.
Neko ove argumente može da spori i da ponudi neke druge, ali hajte da iznosimo argumente na sto bez mnogo mitologije, emocija, vike i monologa. Hajmo dijalogom da pokušamo da iznesemo šta su prednosti i mane jedne politike.
RSE: Kada je stvarana zajednica Srbije i Crne Gore, stekla sam utisak da je tu bilo rezervi i skepse da li ćemo ostati zajedno. Na našim pasošima i dalje piše SRJ, to su pasoši iz vremena Slobodana Miloševića. Nova zajednica nije napravila svoj pasoš. Radila je puno stvari koje znače granicu između nas. Imamo ček pointe, i policijske i carinske, između Srbije i Crne Gore. Nema platnog prometa. Nemam šansu da pošaljem pare nekome u Crnu Goru.
LUTOVAC: To su primetili mnogi građani u Srbiji i Crnoj Gori. Državnu zajednicu ne čini uspešnom ili neuspešnom to što je napisano na papiru, već njeni političari i političke elite. Ako postoji politička volja da ta državna zajednica opstane, ona će opstati. Ako postoji želja da se opstruiše, ona će se opstruisati, pogotovo ako se ostavi mogućnost da se za tri godine sprovede referendum. Onda se pristalice jedne ili druge opcije spremaju za taj odlučujući trenutak, ne vodeći mnogo računa o interesu građana, što nije dobro. Mi ne znamo da li je zajednica Srbije i Crne Gore uopšte moguća kao funkcionalna zajednica jer nismo proverili u praksi sprovođenje političke volje za jednom takvom zajednicom. Nje nije bilo. Čekao se trenutak konačnog izjašnjavanja. Da li bi razdvajanje Srbije i Crne Gore rešilo ključne probleme Srbije i Crne Gore? Da li bi se Srbija rešila tih ključnih problema, kao što je saradnja sa Hagom, socijalna pitanja, ključna ekonomska pitanja da nije Crne Gore? Ne bi se ni osetilo. Mnogi kažu - Srbiju Crna Gora samo košta. Ni to nije tačno. Diplomatija i vojska čini 97 posto naših troškova koji se neće smanjiti ako Crna Gora bude samostalna. Ostaće isti, ako ne i veći, u zavisnosti od toga kakvu Srbija želi da vodi spoljnu i vojnu politiku. To su sve neke iluzije koje se stvaraju u zavisnosti kako je ko opredelen. Da li će Crna Gora otkloniti svoje ključne probleme tako što se osamostaliti? U čemu to Srbija smeta Crnoj Gori, a u čemu Crna Gora smeta Srbiji da otkloni ključne probleme? Ni u čemu. Ključni problemi u Srbiji i Crnoj Gori su takođe socijalne i ekonomske prirode. Da li će istog momenta kada se Crna Gora osamostali to biti rešeno? Naravno da neće. Ova zajednica, ovakva kakva jeste, uopšte ne sprečava Crnu Goru da vodi samostalnu ekonomsku i socijalnu politiku. Zajednica je toliko labava i toliko na niskom nivou formalnih povezanosti da jedni drugima ne mogu smetati. Pre bih rekao da je to izgovor, i za jedne i za druge, nego da je to ključni razlog zašto imamo određene političke probleme.
RSE: U prilog ovoga što govorite sigurno ide i podatak da inflacija, koja je jedan od ekonomskih pokazatelja, u Crnoj Gori je za 2005. godinu iznosila 1,5 posto. Naša je bila blizu 20 posto.
LUTOVAC: Tako je. To samo pokazuje koliko su države članice u ovom trenutku samostalne, da izgovori tipa biće nam lošije ako ostanemo zajedno, ili ako se razdvojimo, ne stoje. Nije ključ da li ćemo biti samostalni ili razdvojeni, nego način na koji ćemo to ostvariti.
RSE: G17 plus, koja učestvuje u vlasti i koja drži finansije u Srbiji, je za razdvajanje i zagovara politiku da bi nam bilo bolje bez Crne Gore. Kako vi to tumačite?
LUTOVAC: Jednom šizofrenom situacijom u kojoj imate vladu u kojoj je premijer poznat po tome što se zalaže za zajedničku državu, a potpredsednik vlade je poznat simbol pokreta u Srbiji koji je za samostalnu Srbiju. To je samo jedan od pokazatelja da je ova vlada formirana na nezdravim osnovama, čisto interesnim, i to ne na opšim interesima, nego na užim. Ako u ključnim pitanjima imate potpuno heterogen prilaz ključnih političkih aktera u toj vladi, onda se postavlja pitanje šta ih drži na okupu. Odgovor je jasan - neki uži interes. Dinkić je iskoristio aferu Davinić da udari po državnoj zajednici. Labus je pomenuo da ćemo postati najzad samostalni zahvaljujući Crnoj Gori, ali nije ni to loše. Te vrste političkih poruka su konfuzne i izazivaju pometnju među građanima Srbije. Pokazuju da nam je potrebna vlada koja je zasnovana na programu, na projektu, na ideji, na sprovođenju određene politike, a ne vlada koja će počivati samo na nekim užim interesima.
RSE: Kako ocenjujete rad Venecijanske komisije? Da li je nečemu doprinela ili je stvar na mrtvoj tački?
LUTOVAC: Zavisi ko je šta očekivao. Ja sam ovo očekivao i nisam nimalo iznenađen ovim nalazima. To je jedna ekspertiza koja pokazuje kako stoje stvari, ukazuje na određene primere. Ključna preporuka Venecijanske komisije, a koju niko ne pominje, jeste upravo ono o čemu govorim - dogovorite se oko pravila igre pomoću kojih ćete razrešiti nedoumicu. Kada se pojavio taj izveštaj, jedni su se pozivali na član 39, tvrdeći da Venecijanska komisija traži da većina na referendumu bude 50 + 1 od upisanih birača. Drugi su se pozivali na član 40, u kojem stoji da sadašnja odredba u Ustavu Crne Gore nije u neskladu sa međunarodnim standardima. Ti prećutkuju drugi deo rečenice. Nije u neskladu, ali s obzirom na situaciju u Crnoj Gori, sugeriše se pojačavanje tih odredbi uz podizanje kriterija. Drugi značajniji razlog jeste da se uključi i opozicija u taj proces. Taj zakon je donet skupštinskom većinom, ali nije stvar skupštinske većine donošenje ovako važnog pitanja, nego je to stvar šireg konsenzusa. Venecijanci su rekli da postoji neophodna većina, ali i ako ne postoji bilo koja većina, za njih je odluka prihvatljiva ako je došla dogovorom. Ako se dogovore vlast i opozicija, za njih je to prihvatljivo, jer se došlo demokratskom procedurom do te većine. Suština njihove sugestije jeste - dogovorite se. Smatram da je to suština. Naravno da je tu bilo politizacije. Svako je čitao ono što mu se sviđa, a prećutkivao ono što misli da mu ne odgovara.
RSE: U Srbiji nas čekaju baš teški dani. Hag i Mladić, Kosovo, Crna Gora. Koliko, sve to što će biti traumatično za veliki broj stanovnika Srbije, može da pogorša političku situaciju u Srbiji?
LUTOVAC: To su krupna politička pitanja koja ne utiču neposredno, ali posredno i vrlo jako na ono što se dešava u Srbiji. Ukoliko mi ne ispunjavamo naše obaveze prema Haškom tribunalu, naš međunarodni položaj će biti pogoršan, biće zavrnute finansijske slavine i to će se odraziti na naš standard i socijalnu situaciju. Političari to često zamagljuju, pa i sami građani to smatraju suviše apstraktnim. To nema veze sa našom ekonomskom situacijom, govore, to nije važno. Jeste, itekako je važno. Itekako je to povezano sa socijalnom i ekonomskom situacijom u Srbiji, kao što su povezana i ova druga pitanja. Ako se budu dodatno komplikovalo, to će se odraziti i na našu ekonomiju i na naš socijalni položaj. Ako se problemi budu rešavali uz dogovor i donelo neko rešenje koje bi bilo opšte prihvatljivo, to će doprineti stabilnosti i Srbije i regiona. Na kraju će se pozitivno odraziti i na građane.
RSE: Kako komentarišete predlog Evropske unije da se napravi slobodna trgovinska zona u celom regionu, izuzev Slovenije? Kako komentarišete žestoko odbijanje Hrvatske?
LUTOVAC: Mislim da je to dobra ideja koja je od koristi za sve.
RSE: To nije rađanje nove Jugoslavije.
LUTOVAC: To nema veze sa Jugoslavijom, niti bi se oni upuštali u takvu jednu vrstu projekta koji nema smisla, obzirom na evropske integracije. U tome treba gledati pozitivnu priču. Ta reakcija u Hrvatskoj je donekle razumljiva, ali ne mogu da je opravdam. Kada se govori o tome stvari se politizuju, kao i mnoge druge stvari. Izvlače se političke implikacije, vode se međustranačka prepucavanja, opozicija prebacuje poziciji i obrnuto, uvodi se ponovo u priču nešto što je prošlo i što je iza nas, što mislim da nije dobra stvar. Mislim da ova priča nije vraćanje ka prošlosti, nego je okretanje ka budućnosti. Tako bi trebala da se shvati.
RSE: Inostranstvo pozdravlja reforme koje se ovde sprovode. Mi smo jedan od lidera u ovom regionu, ali se živi sve teže i teže. Uporedo s tim vlada i jedna apatija koja je izazvana, ne samo ekonomskim razlozima, nego i opštim. Koliko Radikali dobijaju time što nismo politički i ekonomski zreli?
LUTOVAC: Relativizovao bih malo ulogu Radikala. Za mene su Radikali jedna politička partija koja je prosto zauzela lidersko mesto na osi konzervativno nacionalne političke scene, poziciju koju je nekada imao Milošević. Između milion i milion i po hiljada ljudi koji su pre 5. oktobra bili za SPS, a sada su za Radikale. Njihovo napredovanje, ili nazadovanje, zavisi i od motivacije ovih drugih, pristalica onog drugog bloka. Taj relativni skok Radikala je jedan permanentni pad. Od parlamentarnih izbora 2003. godine, Radikali su konstantno u padu. Ljudi se povode za procentima i onda ne vide suštinu. Na izborima 2003. godine oni su imali preko milion glasova. Na sledećim izborima za predsednika imali su ispod milion glasova. Sledeći su bili lokalni izbori i imali su oko 900 hiljada glasova. Jedan stalni pad u apsolutnim ciframa, a skok u reletavnim odnosima. To znači da su Radikali, otprilike, na istom nivou, čak i padaju, ali obzirom na činjenicu da je sve veći broj onih koji apstiniraju, u relativnom smislu, Radikali skaču. Tih njihovih 900 hiljada, više znači kada imate apstinenciju, nego milion sa većim izlaskom. Oni, umesto da imaju 25 posto sa velikim izlaskom, imaju 35 posto sa malim izlaskom. Tu je suština priče. Ne treba preterivati sa plašenjem naroda. Ovo je međuizborni period. Pitanje je šta će biti kada dođe do kampanje i kada stranke demokratskog bloka počnu da motivišu svoje birače i kada se priča skoncentriše u jednom predizbornom periodu. Onda će svakako broj onih koji izlaze biti relativno veći, a samim tim i veći procent onih koji će izaći, a koji podržavaju druge stranke. Izaći će i jedan deo pasivnih pristalica Radikala, ali u relativnom smislu promeniće se odnos.
RSE: Vi ste urednik jednog dragocenog zbornika koji se zove Političke stranke u Srbiji - strukture i funkcionisanje. To je pogled unutar stranaka?
LUTOVAC: Tako je. Pokušao sam, i medijski i uopšte, da otvorim među građanima Srbije jednu važnu, a prilično neopravdano zapostavljenu temu, a to je kakve su stranke iznutra. Kakvi su politički akteri koji dominantno kreiraju javno mnijenje i politički život i kakve su stranke iznutra. Opšta ocena jeste da stranke iznutra nisu ni izbliza demokratske, niti onakve kakve bi trebalo da budu, ili onakve za kakvo se društvo zalažu. One vode političku borbu za demokratsko društvo, a unutar sebe ne bi se moglo reći da postoji ono što je neophodno da bi stranke mogle nazvati demokratskim strankama i da je to jedan proces u razvoju. Ima časnih izuzetaka. Treba napraviti razliku. Ipak su stranke organizacije specifične vrste. Za celu ovu priču je bitno da se napravi balans između neophodne stranačke discipline, koja mora da krasi jednu takvu organizaciju, i otvorenosti te stranke, mogućnosti da se članovi i funkcioneri izražavaju kroz tu stranku, da postoji prohodnost unutar te stranke. Imali smo primere u nekim strankama da ne možete da budete kandidat za potpredsednika ako vam to ne dozvoli predsednik stranke. Drakulić uopšte nije imao šansu da se kandiduje. U DS je drugačije. Kod nas, bilo ko, ako dobije podršku određenog broja odbora, ili određenog broja članova Glavnog odbora, može da se kandiduje i da okuša svoju sreću, bez obzira na volju lidera. Tako se vrlo često dešavalo, čak i u Đinđićevo vreme, da ne prođe njegov kandidat, nego kandidat koji je bio prilično skrajnut. Članovi DS su upravo glasali za tog kandidata znajući za to. Važni su Statuti. Ljudi obično kažu da je Statut samo papir i svi znamo kako funkcioniše stranka, lider je tu glavni. Da, ali kao imate demokratski Statut i desi se situacija slična onoj s Drakulićem, taj bar ima formalnu šansu da se iskuša, da proba da vidi kakva mu je podrška. Njemu nije pružena takva šansa jer nije postojao takav Statut. Tu se otvara niz pitanja. Kakav je odnos poslanika i stranačkih funkcionera? Zašto svi državni funkcioneri, kada to postanu, i dalje žele da budu i partijski funkcioneri? Upravo zato što im je partija dala mogućnost da postanu državni funkcioneri. Upravo što iz partije crpe svoju glavnu političku moć. To dovodi do jedne nepovoljne situacije. Zahvaljujući tome, ljudi su skloni da gomilaju funkcije. Osim u partiji, imaju još jednu funkciju u državi, pa još jednu u izvršnoj vlasti, pa još jednu u Parlamentu. Skloni su da imaju što više funkcija kako bi zadržali svoju jaku funkciju unutar stranke. To nije dobro. Mislim da bi vremenom to trebalo menjati. DS je krenula sa izmenom statuta i 18. februara će na Skupštini doći do promene u pravcu dalje demokratizacije i uvođenja kvota za žene.
Za to sam se javno jako zalagao. Mnogi kažu zašto kvota jer ako je žena sposobna, ona će se probiti. Nije to baš tako. Žene, videvši da nemaju dobru prohodnost, odustaju, iako su kvalitetne. Vesna Pešić ili Gordana Matković su zaslužile te pozicije svojim kvalitetom i te kvalitete retko koji muškarac može da dostigne. Kvote imaju svoju funkciju da premoste period neprihvatanja u političkoj kulturi jedne države da se žene više aktiviraju u politici. Kada se to postigne, više nam neće trebati kvote, nego ćemo, možda, imati klauzulu koja će štititi manje zastupljen pol, kao što je slučaj u skandinavskim zemljama, gde su sada žene brojnije. Ta klauzula sada štiti muškarce. Žene prelaze preko 50 posto na funkcionerskim mestima. To se pokazalo da ima smisla jer je mobilisalo žene da se više aktiviraju. Kada se to postiglo i kada je to u javnom mnijenju postalo nešto normalno, onda ta odredba gubi smisao. Može da stoji, ali i ne mora.