Gošća Press kluba je Ljiljana Bakić, arhitekta. Radila je kao vodeći projektant u Energoprojektu. Projektovala je u našoj zemlji, kao i u inostranstvu. U Beogradu je projektovala Sportski centar Pionir i Višnjičku banju. U inostranstvu je projektovala Kongresni centar sa Šeraton hotelom u Hararreu. Projektovala je u Kuvajtu, Dubaiju, Sofiji, Varšavi, na Viktorijin vodopadima, u Karakasu. Zajedno sa svojim mužem, Dragoljubem Bakićem, koji je takođe arhitekta, ostavila je tragove po svetu i u ovoj zemlji.
RSE: Koliko možemo da saznamo o nama samima ako gledamo arhitekturu, urbanistička rešenja i kulturu stanovanja? Ko smo mi, gledajući kroz arhitektonsku vizuru?
BAKIĆ: Na žalost, pokazujemo ko smo i kakvi smo, pre svega, kroz strahovit nemar koji ispoljavamo prema tome što imamo. Sve što je izgrađeno je izloženo neverovatnom zapuštanju i devastaciji. To daje jednu mentalnu sliku ovog okruženja, ljudskog faktora koji koristi tu arhitekturu. Mi imamo kratko nasleđe u arhitekturi, dugo svega 150 godina. Po zgradama se tačno mogu čitati vremena i društveni ambijent u kome je arhitektura stvarana. Tu nema mesta nikakvom divljenju ni kritici. Sve to je nicalo u određenim društvenim okolnostima. Možemo govoriti samo o tome koliko se to sve održava i koliko to negujemo. Po meni, negovan grad, znači mnogo više nego zapušten grad koji je pun velelepnih kuća.
RSE: U Parizu sam bila u jednom stanu koji se nalazi u otmenoj, lepoj, dobro uređenoj i dobro negovanoj kući, staroj 400 godina. Verovatno ima nečega u tome što tamo kuće opstaju toliko dugo? Ovde su kuće zidane sirotinjski, u vreme kada nismo imali ni plemstvo, ni građansku klasu.
BAKIĆ: To je veliko pitanje. Mislim da je u korenu ovog našeg naroda ipak neka destrukcija. Nije bitan ni civilizacijski nivo, ali uopšte nije prirodno da čovek pristane da živi u haosu, ćumezu i prljavštini. To sve je strašno vidljivo i za mene neverovatno. Da ne govorim o divljoj gradnji.
RSE: Vi ste projektovali Višnjičku banju. Sada tamo vidim neke kuće koje su potpuno van projekta celog naselja. Da li je moguće da nikne kuća na tri-četiri sprata, bilo gde, divlje izgrađena, a da niko ne reaguje?
BAKIĆ: U svetu je to nezamislivo, ali kod nas moguće. Sve to niče nekako ispod žita, kao da su tu došli neki vanzemaljci i rešili da uzurpiraju parče gradskog zemljišta. Nečuveno je koliko se naši mediji i naša štampa uopšte ne bave tim stvarima. Višnjička banja je bila u svoje vreme, u vreme kada je završena, 1982. godine, ugledno naselje. Stalno su dolazile neke strane delegacije da vide kako se u socijalističkom Beogradu može živeti skandinavski. Ona je sada potpuno zadavljena sa divljom gradnjom, koja je u potpunosti zauzela sve prostore koji nisu bili izgrađeni. Nikada nije izgrađena osnovna škola, a bila je projektovana i predviđena na određenom mesto. Sada je taj ceo prostor, predviđen za školu, zauzet divljom gradnjom. Nikada nisu završene sve građevine, niti napravljeni svi parkinzi potrebni za naselje. Na jedan stan dolazi jedno parking mesto, takvo je pravilo. Tamo to nije ispoštovano ni 50 posto. Svi ti prostori su sada naseljeni divljacima. Nikada nije napravljen ni centar mesne zajednice. Već odavno tu niču neke strašne prodavnice. Kako to da mi nikada kroz štampu ne saznamo kako je sve to moguće? Kako to da se ni jedan novinar nije zainteresovao ko je taj čovek koji nikoga ne pita za građevinsku dozvolu? Niko nam ne portretiše ljude koji ugrožavaju naš grad.
RSE: Nekada se provuče kroz medije da postoji građevinska mafija.
BAKIĆ: Naravno da postoji, ali niko ne zna kako ona funkcioniše, mada se to ne može ni pratiti.
RSE: Ako je to tako, onda je po mom mišljenju čista korupcija u pitanju.
BAKIĆ: Sigurno da jeste. Mada se štampa i mediji uglavnom bave skandalima, skandali ovog tipa ih uopšte ne zanimaju. Kod nas ne postoji ni osnovni interes za arhitekturu i urbanizam ovoga grada. Arhitekti malo pišu, ali kada i nešto napišu, uvek imaju teškoća da to objave. Pogledajte naše najuglednije listove. U rubrici kultura, o arhitekturi nema ni slova. Znam da je kod nas sve izgubilo svaku vrednost i da nema ničega što je važno, ali znam da narod jako puno interesuje sve što se događa u arhitekturi i urbanizmu. Imala sam sreću da mi ponekada i objave ono što napišem. Urednici, umesto da naručuju kritike novih pojava u arhitekturi, oni, ni ono što se napiše, ne objave. Bila sam u Njujorku kada je završena Biblioteka u Sijetlu. Sijetl je od Njujorka daleko koliko i Njujork od Beograda. U New York Times-u je bio prikaz arhitektonske kritike oduševljenja za Biblioteku u Sijetlu, koja je danas jedan arhitektonski reprezentant na ovoj planeti. Cela jedan strana je bila puna toga, a slike su bile prikazane ravnopravno sa tabelama koje je arhitekta radio da bi pokazao kako je plasirao program. To je život te biblioteke na tabelarni način. Ako daš grafikon funkcije objekta u najtiražnijem njujorškom listu, onda to znači da ima mnogo sveta koji to razume, koji ume da pročita šta tu piše i šta je arhitekta hteo da kaže. Među našim arhitektima je izložba arhitekture - izložba fotografija fasada. To je samo jedan deo arhitekture. Arhitekti bi trebali da kreiraju život u objektu, da se trude da tom narodu, koji će koristiti taj objekt, bude što udobnije. Fasada je glazura. Naravno da i spoljašnjost mora biti što bolja, ali ona nije uzrok, već posledica. Uzrok je ono unutra. Na žalost, imam utisak da je kod nas izgled polazište. To je arhitektura viđena iz časopisa, uzeta samo kao ambalaža, a unutrašnji sadržaj je bez razumevanja. Takav pristup traje već duže vreme.
RSE: Pre desetak dana se urušio jedan nepropisno građen objekt. Koliko statičari nadgledaju zidanje neke zgrade? Kako se dobije dozvola za gradnju ako ne postoji statički proračun?
BAKIĆ: Sam tok gradnje kontrolišu građevinski inspektori. Oni su službenici opštine koji bi trebali praktično da overe svaku započetu gradnju na svojoj teritoriji. Naravno da ih ima dovoljno da bi mogli da podele opštine na interesne sfere. Projekt dobija građevinsku dozvolu tek posle statičkog proračuna. Svaki projekt bi ga morao imati pre nego što krene u izvođenje. U građevinskoj dozvoli su sadržani svi elementi jedne kuće, od geomehaničkog izveštaja, koji treba da pokaže koja je nosivost, od kojeg zavisi statički proračun konstrukcije kuće, do još mnogih drugih stvari. Onog momenta kada se prijavi početak gradilišta, koji se prijavljuje u opštini, građevinska inspekcija bi trebala da prati tog gradnje. Mora da proveri kako je obeležen objekt, da ne zalazi na tuđi plac, da li objekt niče po projektu koji ima građevinsku dozvolu, ili se od njega odstupa, što je kažnjivo. Kod nas ne postoji ni jedno, ni drugo. Sasvim je sigurno da svi objekti koji su urađeni na nepropisnim placevima nemaju građevinsku dozvolu. Oni nisu prošli prvenstvenu proveru validnosti i stabilnosti projekta. Građevinski inspektori, očigledno, ne rade ništa. A ako rade, onda su opstruisani.
RSE: Možda se boje za život?
BAKIĆ: Naravno. Ni jedan od tih divljih objekata se ne diže preko noći. Svi mesecima gledaju kako neki objekt raste. Građevinski inspektor je mogao mnogo puta da ga vidi pre nego što je objekt dobio krov ili zastakljene prozore. Mogao je da vidi da se on radi na mestu na kojem to nije dozvoljeno, da proveri da li se radi sa, ili bez, građevinske dozvole. Može se dogoditi da je to mesto određeno za neku izgradnju. Sve to može da se primeti na vreme i da se reaguje na vreme, u slučaju potrebe da se obustavi gradnja tog objekta i da se zapreti sankcijama. Dozvoljeno je da se izgrade najveće rugobe. I to je naša mentalna slika. Pa i ako se gradi na divljaka, prirodno je da se pravi kuća koja na nešto liči. Ove naše su sigurno najružnije kuće ikada napravljene na ovoj našoj planeti. Ko sada, u ovakvoj situaciji, gde kriminal cveta, sme da se usudi da ruši trospratnu kuću i u nju utrošene grdne pare. U tom smislu je Beograd toliko ruiniran, toliko devastiran da to ostavlja strašan pečat na svaku vlast koja je to dozvolila.
RSE: Da li ste prošli kroz Dedinje ili Topčidersko brdo? Tu ima onoga, što neke vaše kolege, zovu ''Karić stil''. To su nove, raskošne i velike vile, ali uglavnom neukusne, s kipovima na ravnom krovu.
BAKIĆ: Dedinje za mene nije neki poseban prostor interesovanja, ali iako ga nisam detaljno nikada obišla, znam šta mogu tamo da vidim. Sigurno mogu da vidim bahatost kapitala. Imamo mnogo ljudi koji su se jako brzo i lako obogatili. To za mene nije toliko važno, koliko mi je važan izgled jednoga grada. Za arhitekturu, na prvom mestu, je važan investitor. Ako je investitor Karić, ili bilo ko drugi ko ima takav ukus, on može da traži od arhitekte da mu to i napravi. Ne mogu imati ništa protiv toga jer investitor je taj koji ulaže novac i ima puno pravo da traži baš takvu arhitekturu. Prema tome, takvi objekti su više investitorska slika, nego slika arhitekte. Znam vrsne arhitekte koji su za novac morali da naprave kuću koju nema nikakve veze sa njihovim stilom, ali su morali da zadovolje investitora. Televizija PINK je bila prokazana, možda je još uvek, ali je Željko Mitrović napravio odličnu zgradu te televizije. On je imao sluha da oseti šta arhitekta može. Razgovarala sam sa tim arhitektom. On je imao apsolutnu slobodu. To je zaista jedna od najboljih savremenih kuća u Beogradu. Uopšte ne ulazim u to na koji način je došao do para i kakva je ta televizija. Cenim ga jer je omogućio da se napravi jedna jako dobra kuća u Beogradu. Svaki investitor koji napravi nešto jako dobro za Beograd, je dobar i ne pada mi na pamet da se pitam odakle mu pare. Gospođa Cepter je napravila od Doma kulture jedan savršen objekt i ja joj skidam kapu zbog toga. Mislim da je Beograd time mnogo dobio. Svakome sam zahvalna ko u Beograd uloži na taj način da Beograd time može da se ponosi, a ne da se stidi. Mislim da ima užasno mnogo razloga da se Beograd stidi. Prvo zbog svog stanovništva, tih vanzemaljaca, koji očigledno nemaju nikakav odnos prema tom gradu, i nekom investitorskom garniturom koja mu diktira neki imidž.
RSE: Šta smatrane najboljim arhitektonskim i urbanističkim rešenjem u Beogradu?
BAKIĆ: Mislim da je za ovih 40 godina najbolje urbanističko rešenje u Beogradu Mostarska petlja, koju je radio Brana Jovin. Samo treba uporediti tu petlju sa petljom pored Arene. Mostarka petlja je vajarski izvedena, prepuna detalja. One su kao nebo i zemlja. Po meni, najbolji arhitektonski objekt je Urbanistički zavod u Ulici 29. novembra.
RSE: I ta zgrada je stara već 40 godina.
BAKIĆ: Nije baš toliko, ali jeste oko 30.
RSE: Gospodin Jovin je bio zakopan u metrou. On je jedan od velikih zagovornika metroa, a protivnik je lakog metroa. Da li ste i vi protivnik lakog metroa?
BAKIĆ: Samo znam da na planeti Zemlji ne postoji grad sa takvim saobraćajnim haosem kao što ga ima Beograd, a da nije posegao da napravi metro. Kada nema mesta za saobraćaj na površini zemlje, mora da ga ima ispod. Beograd je zacrtao još 1972. godine da gradi metro. Brano Jovin, sa svojom ekipom, na tome je radio 10 godina. Nakon deset godina je Rade Stefanović, tadašnji predsednik Izvršnog saveta grada, premerio koracima ulicu i rekao da će da se pravi tramvaj. Nije istina da je skupoća metroa bila razlog. Uvođenje tramvaja u to vreme je koštalo 200 miliona dolara, a nije rešen nikakav problem. Kroz grad se ne može proći od strahovite saobraćajne gužve. Koliko znam, laki metro je tramvaj na malo širim šinama.
RSE: Beograd je pun krastavih zgrada. Neke zgrade u centru se šminkaju, ali van centra su uglavnom ruinirane zgrade. Šta bi trebalo uraditi, osim toga što nam trebaju pare?
BAKIĆ: Mislim da se odnos prema građevinskom fondu stanovništva bitno promenio otkada su mnogi postali vlasnici stanova za vrlo male pare. Naivno sam se nadala da će ljudi, kada postanu vlasnici, više voditi računa o svojim zgradama. Bila sam u teškoj zabludi jer se stanje strahovito pogoršalo. I suviše su jeftino došli do nekakve imovine koju cene samo toliko koliko mogu iz nje da izmuzu, ali ne toliko da joj doprinose. Javni prostori zgrade - sušionice, podrumi, tavani, prostorije za kućni savet - su postali predmet trgovine i ti "vlasnici" ih prodaju, za male pare, nekim ljudima kojima nije stalo ni do te zgrade. Neki ljudi koji su kupili tavane su skinuli krovove i nazidali nove kuće. Na krovovima zgrada niču vile. Prodavali su i podrumske prostorije. Neko ih je kupio za stan, zbog čega je morao da otkopa teren oko zgrade, da oguli kuću do temelja. To je strašno opasno. Temelj svake kuće mora da bude metar ukupan u zemlju. Taj neko je sišao do temelja da bi mogao da postane stan od podruma. To su sve užasne stvari. Na račun tog stanovništva, na račun građevinskih inspekcija, opština, vlasti, to sve je nedopustivo. Ona divlja gradnja koja se desila iznad Višnjičke banje uliva svoju fekalnu kanalizaciju u kišnu. Put na koji su se oni nakačili nema fekalnu kanalizaciju jer tamo nije bila potrebna pošto nije bila predviđena nikakva izgradnja iznad puta. Oni su se ispod puta ukačili u kišnu kanalizaciju Višnjičke banje. Da su išli u fekalnu kanalizaciju, morali bi razbijati kolovoz, a kišna kanalizacija ide kroz travnjake. To je ogromna krađa. Sva ta divlja gradnja koristi infrastrukturu koju je neko drugi platio.
BAKIĆ: Na žalost, pokazujemo ko smo i kakvi smo, pre svega, kroz strahovit nemar koji ispoljavamo prema tome što imamo. Sve što je izgrađeno je izloženo neverovatnom zapuštanju i devastaciji. To daje jednu mentalnu sliku ovog okruženja, ljudskog faktora koji koristi tu arhitekturu. Mi imamo kratko nasleđe u arhitekturi, dugo svega 150 godina. Po zgradama se tačno mogu čitati vremena i društveni ambijent u kome je arhitektura stvarana. Tu nema mesta nikakvom divljenju ni kritici. Sve to je nicalo u određenim društvenim okolnostima. Možemo govoriti samo o tome koliko se to sve održava i koliko to negujemo. Po meni, negovan grad, znači mnogo više nego zapušten grad koji je pun velelepnih kuća.
RSE: U Parizu sam bila u jednom stanu koji se nalazi u otmenoj, lepoj, dobro uređenoj i dobro negovanoj kući, staroj 400 godina. Verovatno ima nečega u tome što tamo kuće opstaju toliko dugo? Ovde su kuće zidane sirotinjski, u vreme kada nismo imali ni plemstvo, ni građansku klasu.
BAKIĆ: To je veliko pitanje. Mislim da je u korenu ovog našeg naroda ipak neka destrukcija. Nije bitan ni civilizacijski nivo, ali uopšte nije prirodno da čovek pristane da živi u haosu, ćumezu i prljavštini. To sve je strašno vidljivo i za mene neverovatno. Da ne govorim o divljoj gradnji.
RSE: Vi ste projektovali Višnjičku banju. Sada tamo vidim neke kuće koje su potpuno van projekta celog naselja. Da li je moguće da nikne kuća na tri-četiri sprata, bilo gde, divlje izgrađena, a da niko ne reaguje?
BAKIĆ: U svetu je to nezamislivo, ali kod nas moguće. Sve to niče nekako ispod žita, kao da su tu došli neki vanzemaljci i rešili da uzurpiraju parče gradskog zemljišta. Nečuveno je koliko se naši mediji i naša štampa uopšte ne bave tim stvarima. Višnjička banja je bila u svoje vreme, u vreme kada je završena, 1982. godine, ugledno naselje. Stalno su dolazile neke strane delegacije da vide kako se u socijalističkom Beogradu može živeti skandinavski. Ona je sada potpuno zadavljena sa divljom gradnjom, koja je u potpunosti zauzela sve prostore koji nisu bili izgrađeni. Nikada nije izgrađena osnovna škola, a bila je projektovana i predviđena na određenom mesto. Sada je taj ceo prostor, predviđen za školu, zauzet divljom gradnjom. Nikada nisu završene sve građevine, niti napravljeni svi parkinzi potrebni za naselje. Na jedan stan dolazi jedno parking mesto, takvo je pravilo. Tamo to nije ispoštovano ni 50 posto. Svi ti prostori su sada naseljeni divljacima. Nikada nije napravljen ni centar mesne zajednice. Već odavno tu niču neke strašne prodavnice. Kako to da mi nikada kroz štampu ne saznamo kako je sve to moguće? Kako to da se ni jedan novinar nije zainteresovao ko je taj čovek koji nikoga ne pita za građevinsku dozvolu? Niko nam ne portretiše ljude koji ugrožavaju naš grad.
RSE: Nekada se provuče kroz medije da postoji građevinska mafija.
BAKIĆ: Naravno da postoji, ali niko ne zna kako ona funkcioniše, mada se to ne može ni pratiti.
RSE: Ako je to tako, onda je po mom mišljenju čista korupcija u pitanju.
BAKIĆ: Sigurno da jeste. Mada se štampa i mediji uglavnom bave skandalima, skandali ovog tipa ih uopšte ne zanimaju. Kod nas ne postoji ni osnovni interes za arhitekturu i urbanizam ovoga grada. Arhitekti malo pišu, ali kada i nešto napišu, uvek imaju teškoća da to objave. Pogledajte naše najuglednije listove. U rubrici kultura, o arhitekturi nema ni slova. Znam da je kod nas sve izgubilo svaku vrednost i da nema ničega što je važno, ali znam da narod jako puno interesuje sve što se događa u arhitekturi i urbanizmu. Imala sam sreću da mi ponekada i objave ono što napišem. Urednici, umesto da naručuju kritike novih pojava u arhitekturi, oni, ni ono što se napiše, ne objave. Bila sam u Njujorku kada je završena Biblioteka u Sijetlu. Sijetl je od Njujorka daleko koliko i Njujork od Beograda. U New York Times-u je bio prikaz arhitektonske kritike oduševljenja za Biblioteku u Sijetlu, koja je danas jedan arhitektonski reprezentant na ovoj planeti. Cela jedan strana je bila puna toga, a slike su bile prikazane ravnopravno sa tabelama koje je arhitekta radio da bi pokazao kako je plasirao program. To je život te biblioteke na tabelarni način. Ako daš grafikon funkcije objekta u najtiražnijem njujorškom listu, onda to znači da ima mnogo sveta koji to razume, koji ume da pročita šta tu piše i šta je arhitekta hteo da kaže. Među našim arhitektima je izložba arhitekture - izložba fotografija fasada. To je samo jedan deo arhitekture. Arhitekti bi trebali da kreiraju život u objektu, da se trude da tom narodu, koji će koristiti taj objekt, bude što udobnije. Fasada je glazura. Naravno da i spoljašnjost mora biti što bolja, ali ona nije uzrok, već posledica. Uzrok je ono unutra. Na žalost, imam utisak da je kod nas izgled polazište. To je arhitektura viđena iz časopisa, uzeta samo kao ambalaža, a unutrašnji sadržaj je bez razumevanja. Takav pristup traje već duže vreme.
RSE: Pre desetak dana se urušio jedan nepropisno građen objekt. Koliko statičari nadgledaju zidanje neke zgrade? Kako se dobije dozvola za gradnju ako ne postoji statički proračun?
BAKIĆ: Sam tok gradnje kontrolišu građevinski inspektori. Oni su službenici opštine koji bi trebali praktično da overe svaku započetu gradnju na svojoj teritoriji. Naravno da ih ima dovoljno da bi mogli da podele opštine na interesne sfere. Projekt dobija građevinsku dozvolu tek posle statičkog proračuna. Svaki projekt bi ga morao imati pre nego što krene u izvođenje. U građevinskoj dozvoli su sadržani svi elementi jedne kuće, od geomehaničkog izveštaja, koji treba da pokaže koja je nosivost, od kojeg zavisi statički proračun konstrukcije kuće, do još mnogih drugih stvari. Onog momenta kada se prijavi početak gradilišta, koji se prijavljuje u opštini, građevinska inspekcija bi trebala da prati tog gradnje. Mora da proveri kako je obeležen objekt, da ne zalazi na tuđi plac, da li objekt niče po projektu koji ima građevinsku dozvolu, ili se od njega odstupa, što je kažnjivo. Kod nas ne postoji ni jedno, ni drugo. Sasvim je sigurno da svi objekti koji su urađeni na nepropisnim placevima nemaju građevinsku dozvolu. Oni nisu prošli prvenstvenu proveru validnosti i stabilnosti projekta. Građevinski inspektori, očigledno, ne rade ništa. A ako rade, onda su opstruisani.
RSE: Možda se boje za život?
BAKIĆ: Naravno. Ni jedan od tih divljih objekata se ne diže preko noći. Svi mesecima gledaju kako neki objekt raste. Građevinski inspektor je mogao mnogo puta da ga vidi pre nego što je objekt dobio krov ili zastakljene prozore. Mogao je da vidi da se on radi na mestu na kojem to nije dozvoljeno, da proveri da li se radi sa, ili bez, građevinske dozvole. Može se dogoditi da je to mesto određeno za neku izgradnju. Sve to može da se primeti na vreme i da se reaguje na vreme, u slučaju potrebe da se obustavi gradnja tog objekta i da se zapreti sankcijama. Dozvoljeno je da se izgrade najveće rugobe. I to je naša mentalna slika. Pa i ako se gradi na divljaka, prirodno je da se pravi kuća koja na nešto liči. Ove naše su sigurno najružnije kuće ikada napravljene na ovoj našoj planeti. Ko sada, u ovakvoj situaciji, gde kriminal cveta, sme da se usudi da ruši trospratnu kuću i u nju utrošene grdne pare. U tom smislu je Beograd toliko ruiniran, toliko devastiran da to ostavlja strašan pečat na svaku vlast koja je to dozvolila.
RSE: Da li ste prošli kroz Dedinje ili Topčidersko brdo? Tu ima onoga, što neke vaše kolege, zovu ''Karić stil''. To su nove, raskošne i velike vile, ali uglavnom neukusne, s kipovima na ravnom krovu.
BAKIĆ: Dedinje za mene nije neki poseban prostor interesovanja, ali iako ga nisam detaljno nikada obišla, znam šta mogu tamo da vidim. Sigurno mogu da vidim bahatost kapitala. Imamo mnogo ljudi koji su se jako brzo i lako obogatili. To za mene nije toliko važno, koliko mi je važan izgled jednoga grada. Za arhitekturu, na prvom mestu, je važan investitor. Ako je investitor Karić, ili bilo ko drugi ko ima takav ukus, on može da traži od arhitekte da mu to i napravi. Ne mogu imati ništa protiv toga jer investitor je taj koji ulaže novac i ima puno pravo da traži baš takvu arhitekturu. Prema tome, takvi objekti su više investitorska slika, nego slika arhitekte. Znam vrsne arhitekte koji su za novac morali da naprave kuću koju nema nikakve veze sa njihovim stilom, ali su morali da zadovolje investitora. Televizija PINK je bila prokazana, možda je još uvek, ali je Željko Mitrović napravio odličnu zgradu te televizije. On je imao sluha da oseti šta arhitekta može. Razgovarala sam sa tim arhitektom. On je imao apsolutnu slobodu. To je zaista jedna od najboljih savremenih kuća u Beogradu. Uopšte ne ulazim u to na koji način je došao do para i kakva je ta televizija. Cenim ga jer je omogućio da se napravi jedna jako dobra kuća u Beogradu. Svaki investitor koji napravi nešto jako dobro za Beograd, je dobar i ne pada mi na pamet da se pitam odakle mu pare. Gospođa Cepter je napravila od Doma kulture jedan savršen objekt i ja joj skidam kapu zbog toga. Mislim da je Beograd time mnogo dobio. Svakome sam zahvalna ko u Beograd uloži na taj način da Beograd time može da se ponosi, a ne da se stidi. Mislim da ima užasno mnogo razloga da se Beograd stidi. Prvo zbog svog stanovništva, tih vanzemaljaca, koji očigledno nemaju nikakav odnos prema tom gradu, i nekom investitorskom garniturom koja mu diktira neki imidž.
RSE: Šta smatrane najboljim arhitektonskim i urbanističkim rešenjem u Beogradu?
BAKIĆ: Mislim da je za ovih 40 godina najbolje urbanističko rešenje u Beogradu Mostarska petlja, koju je radio Brana Jovin. Samo treba uporediti tu petlju sa petljom pored Arene. Mostarka petlja je vajarski izvedena, prepuna detalja. One su kao nebo i zemlja. Po meni, najbolji arhitektonski objekt je Urbanistički zavod u Ulici 29. novembra.
RSE: I ta zgrada je stara već 40 godina.
BAKIĆ: Nije baš toliko, ali jeste oko 30.
RSE: Gospodin Jovin je bio zakopan u metrou. On je jedan od velikih zagovornika metroa, a protivnik je lakog metroa. Da li ste i vi protivnik lakog metroa?
BAKIĆ: Samo znam da na planeti Zemlji ne postoji grad sa takvim saobraćajnim haosem kao što ga ima Beograd, a da nije posegao da napravi metro. Kada nema mesta za saobraćaj na površini zemlje, mora da ga ima ispod. Beograd je zacrtao još 1972. godine da gradi metro. Brano Jovin, sa svojom ekipom, na tome je radio 10 godina. Nakon deset godina je Rade Stefanović, tadašnji predsednik Izvršnog saveta grada, premerio koracima ulicu i rekao da će da se pravi tramvaj. Nije istina da je skupoća metroa bila razlog. Uvođenje tramvaja u to vreme je koštalo 200 miliona dolara, a nije rešen nikakav problem. Kroz grad se ne može proći od strahovite saobraćajne gužve. Koliko znam, laki metro je tramvaj na malo širim šinama.
RSE: Beograd je pun krastavih zgrada. Neke zgrade u centru se šminkaju, ali van centra su uglavnom ruinirane zgrade. Šta bi trebalo uraditi, osim toga što nam trebaju pare?
BAKIĆ: Mislim da se odnos prema građevinskom fondu stanovništva bitno promenio otkada su mnogi postali vlasnici stanova za vrlo male pare. Naivno sam se nadala da će ljudi, kada postanu vlasnici, više voditi računa o svojim zgradama. Bila sam u teškoj zabludi jer se stanje strahovito pogoršalo. I suviše su jeftino došli do nekakve imovine koju cene samo toliko koliko mogu iz nje da izmuzu, ali ne toliko da joj doprinose. Javni prostori zgrade - sušionice, podrumi, tavani, prostorije za kućni savet - su postali predmet trgovine i ti "vlasnici" ih prodaju, za male pare, nekim ljudima kojima nije stalo ni do te zgrade. Neki ljudi koji su kupili tavane su skinuli krovove i nazidali nove kuće. Na krovovima zgrada niču vile. Prodavali su i podrumske prostorije. Neko ih je kupio za stan, zbog čega je morao da otkopa teren oko zgrade, da oguli kuću do temelja. To je strašno opasno. Temelj svake kuće mora da bude metar ukupan u zemlju. Taj neko je sišao do temelja da bi mogao da postane stan od podruma. To su sve užasne stvari. Na račun tog stanovništva, na račun građevinskih inspekcija, opština, vlasti, to sve je nedopustivo. Ona divlja gradnja koja se desila iznad Višnjičke banje uliva svoju fekalnu kanalizaciju u kišnu. Put na koji su se oni nakačili nema fekalnu kanalizaciju jer tamo nije bila potrebna pošto nije bila predviđena nikakva izgradnja iznad puta. Oni su se ispod puta ukačili u kišnu kanalizaciju Višnjičke banje. Da su išli u fekalnu kanalizaciju, morali bi razbijati kolovoz, a kišna kanalizacija ide kroz travnjake. To je ogromna krađa. Sva ta divlja gradnja koristi infrastrukturu koju je neko drugi platio.