Parnični postupci u Srbiji u kojima žrtve ratnih zločina traže materijalnu naknadu štete u proseku traju duže od pet godina, saopštio je Fond za humanitarno pravo (FHP).
Na onlajn konferenciji "Predstavljanje izveštaja Materijalne reparacije u parničnim postupcima za naknadu štete – praksa sudova u Srbiji u periodu od 2017. do 2020. godine" predstavnici te nevladine organizacije iz Beograda ocenili su da je dugo trajanje postupaka jedan od najvećih problema za ostvarivanje prava žrtava ratnih zločina.
"Ročišta se zakazuju na svaka tri meseca i neretko bivaju odložena iz raznih razloga. To produžava postupke i stvara situaciju u kojoj, po standardima Evropskog suda za ljudska prava, predstavlja povredu prava na pravično suđenje", rekao je Meris Mušanović, iz FHP-a.
Po njegovim rečima, obaveza Srbije da obešteti žrtve rata i zločina iz devedesetih godina dvadesetog veka proizilaze iz međunarodnih dokumenata koje je ratifikovala i pozitivnih pravnih propisa.
Drugi značajan problem, naveo je Mušanović, je da je u parnicama teret dokazivanja na žrtvama, koje između ostalog u postupku treba da dokažu da su izvršioci zločina organi Republike Srbije, policija ili vojska.
"U retkim slučajevima u kojima su vođeni krivični postupci, u kojima postoje pravosnažne presude, i one se prilažu kao dokazi", istakao je Meris Mušanović.
U analizi pojedinačnih predmeta FHP je izdvojio slučaj sestara Bogujevci, žrtava ratnog zločina u Podujevu koji se dogodio 1999, koji je kako je rekao advokat Mihailo Pavlović, trajao 12 godina.
"Bile su primorane da vode ukupno tri postupka. Poslednji je bio prinudno izvršenje 2020. jer država nije imala nameru da dobrovoljno izvrši presudu nakon što je Apelacioni sud 2019. odluku Višeg suda iz prethodne godine, o tri miliona dinara odštete, preinačio u duplo višu sumu", naveo je Pavlović.
On je precizirao da je parnica sestara Bogujevci protiv države Srbije počela 2008, nakon što je krivični postupak počiniocima ratnog zločina u Podujevu započeo 2005. godine.
"U vreme najtežeg krivičnog dela kom su bile izložene zajedno sa svojom porodicom bile su maloletne, imale su osam, deset i trinaest godina. Njihov zahtev za reparaciju okončan je u trenutku kada imaju 28, 30 i 33 godine. Ceo njihov život protekao je u proživljavanju zločina, čime su im duboko prekršena ljudska prava", rekao je advokat Mihailo Pavlović.
Za ratni zločin u Podujevu ’99. prvostepeno su odlukom Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu na ukupno 75 godina zatvora u junu 2009. osuđena četvorica nekadašnjih pripadnika jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije "Škorpioni".
Tom presudom tada su prvostepeno bili osuđeni za ubistvo 14 albanskih civila, od kojih sedmoro maloletnika, i ranjavanje petoro dece u Podujevu 28. marta 1999. godine.
U obrazloženju presude navedeno je da su okrivljeni kao pripadnici jedinice policijske jedinice "Škorpioni" u dvorištu kuće porodice Gaši iz automatskog oružja ispalili više projektila u grupu u kojoj je bilo 19 žena i dece.
Petoro dece, kako je navedeno, koja su zadobila teške telesne povrede preživelo je zahvaljujući intervenciji pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) koji su im pružili medicinsku pomoć.
Apelacioni sud u Beogradu 2010. potvrdio je kazne trojici osuđenih u prvostepenom postupku, dok je za četvrtog okrivljenog predmet vraćen na ponovno suđenje da bi i on 2011. bio pravosnažno osuđen. Za taj zločin 2005. godine pred Okružnim sudom u Beogradu osuđen je Saša Cvjetan na maksimalnu kaznu zatvora od 20 godina.
Komentarišući zakonske mogućnosti za nadoknadu štete žrtvama, Ivana Žanić iz Fonda za humanitarno pravo rekla je na onlajn konferenciji da nema političke volje za reparaciju.
"Umesto da se žrtvama omogući da i to pravo ostvare u krivičnim postupcima, one se upućuju na parnice. Dugim trajanjem tih postupaka žrtve se demotivišu i obeshrabruju da traže odštetu", rekla je Žanić.
FHP je ponovio da ratni zločini ne zastarevaju ali da je potrebno na vreme obezbediti pravdu za žrtve jer je do sada veliki broj njih, svedoka i počinilaca preminuo.