Paković o pretnjama nakon predstave o Srebrenici: U Srbiji društvo ne postoji

„Ni jedno pozorište nije htelo ovu predstavu. I dan danas je neće. Niti jedno pozorište u Srbiji ne želi da vidi ovu predstavu kao gostujuću na svojoj sceni“, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Zlatko Paković, reditelj predstave „Srebrenica. Kada mi mrtvi ustanemo“, koja je 24. septembra premijerno izvedena u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD).

„Suočavam se s ogromnom količinom, vrlo agresivnom količinom predrasuda, neznanja i ignorancije. Te tri stvari, predrasude, neznanje, ignorancija, što sve nekako jedno s drugim vrlo lepo ide“, kaže Paković o reakcijama koje su usledile nakon premijere, a koje se kreću od ignorisanja od strane kulturne elite, preko hajke u tabloidima koji predstavu karakterišu „antisrpskom“ do brutalnih pretnji i gnusnih uvreda kojima su i on i glumci izloženi na društvenim mrežama.

„Ta brutalna sila, brahijalna, to je sad taj osnovni sloj. Ali, to su najmanje svesni ljudi, od svega, oni prosto ne znaju ni u čemu učestvuju. Oni imaju srdžbu, oni imaju bes. Njima je neko pokazao neprijatelja, pokazao je gde je zec i da oni treba da oštre zube i da ga jure. Dakle, uopšte ne razmišljaju u čemu učestvuju“, rekao je Paković za RSE povodom pretnji.

On ističe i da mu je bilo važno da se predstava razume i da se pomoću nje „shvati da naš svakodnevni život oblikuju problemi koje nismo rešili“.

„U tome je stvar“, kaže Zlatko Paković, autor predstave čije su i javno čitanje, neku vrstu generalne, javne probe koja je održana 12. jula prošle godine na Kolarcu u Beogradu, pokušali da prekinu desničari.

Zbog pretnji koje Paković dobija danas, producent predstave o Srebrenici, nevladina organizacija Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji od nadležnih traži da reaguju, a od kritičke javnosti, pozorišta i drugih institucija kulture da osude ovakve reakcije na pokušaj da se progovori o zločinu.

Pakovića međutim do trenutka kada se ovaj intervju vodi, do utorka 6. oktobra, još niko nije kontaktirao, a ni osude hajke kojoj je izložen nisu vidljivije u većoj meri. „Mislim da nadležni po dužnosti već treba da rade određene stvari“, kaže nam reditelj predstave o Srebrenici ovim povodom.

Intervju Zlatko Paković

RSE: Zato sam vas i pitao da li vas je neko kontaktirao. Pretnjama ste praktično izloženi od premijere, dakle već gotovo dve nedelje…

Paković: Dobar deo nadležnih je, naravno, deo nadležne vlasti. Ja ne sumnjam da među ljudima koji rade u policiji, u tužilaštvu postoje časni ljudi koji obavljaju svoj posao. Ne sumnjam u to. Ja i ne želim da mi se neko obrati, još mi samo to fali. Ja želim isključivo jednu stvar - da se podstakne javnost i da ljudi reaguju. Da reaguje društvo, da se konstituiše određeni diskurs. Međutim, toga nema.

RSE: A da li ste od nekoga dobili podršku?

Paković: Dakle, nema saopštenja Udruženja dramskih umetnika Srbije, nema saopštenja nijednog selektora festivala pozorišta, nema nijednog upravnika pozorišta ili ansambla pozorišta. To ne postoji. Mi sada potpuno jasno vidimo ono o čemu ja govorim već deceniju, dve decenije, da društvo ne postoji. Postoje samo pojedinci koji se jave, tu i tamo i naravno, daju vam podršku, najčešće privatno, napišu vam SMS ili vas pozovu, što nije malo. Ali, znate, bitno je i u javnoj sferi. Ima i takvih koji na svom fejsbuk profilu nešto napišu, podrže vas, to je mnogo više, naravno, jer je javno, jer se i sami izlažu mogućnosti da ih neko zbog toga proziva. I tim ljudima svaka čast.

Ali, društva nema, jer nemate nijednu organizaciju. Ako vam je društvo dalo mogućnost da imate određenu poziciju moći u društvu, morate raspolagati tom pozicijom moći, odnosno adekvatno odgovoriti na izazove. Niko do sada, nijedna organizacija, nijedno društvo nije dalo saopštenje, naravno osim Helsinškog odbora za ljudska prava, koji je producent, a i inače Helsinški to čini i kada su druge stvari u pitanju. Zato i jeste producent ove predstave koju niko nije hteo.

Molim Vas, nijedno pozorište nije htelo ovu predstavu. I dan danas neće. Mi ne možemo nijedno pozorište u Srbiji – moram izuzeti Mađarsko pozorište u Subotici, ali ne ovo Mađarsko narodno, nego pozorište koje vodi Andraš Urban – izuzev Andraša Urbana i izuzev pozorišta Deže Kostolanji, koje je manjinsko pozorište, mađarsko, nijedno drugo pozorište u Srbiji ne želi da vidi ovu predstavu kao gostujuću, na svojoj sceni. Nijedan selektor festivala nije došao. I to je već decenijama.

RSE: Pa šta Vas drži da ne odustanete?

Paković: Ja se ne žalim iz ličnih razloga. Meni to ne smeta. Ja i dalje radim, to mi čak ojačava poziciju nezavisnosti od svih njih, jer su jako korumpirani. Korumpirani su do srži. Ali prosto, oni ne rade ni svoj posao. Ja o tome govorim. Dakle, imate društvene funkcije koje su upražnjene iako na njima stoje nekakvi ljudi.

U Beogradu predstava o genocidu u Srebrenici

Tragedije koje ignorišemo

RSE: Vratio bih se sad Vašoj predstavi za koju kažete da je niko neće, a nosi važnu poruku…

Paković: Ima ljudi koji je žele, naravno. Publika je želi. Ja nikad nisam imao problema s publikom. Nikada. Ostajali su ljudi izvan, nisu mogli da gledaju zbog ovih epidemioloških mera i ostalog, ali nije to prvi put. I na predstavi 'Bojte se Allaha' u Novom Pazaru, 200 ljudi je ostalo ispred, nisu mogli da uđu. Dakle, nema problema, ima želje, ljudi žele da vide ovako nešto i žele da razgovaraju o ključnim problemima ovog društva jer shvataju da rešenjem tih problema rešiće se i tegobe njihovog vlastitog društvenog, javnog, porodičnog i kako god hoćete, života. Jer smo ogrezli u probleme.

Međutim, postoje oni koji blokiraju to, tu mogućnost publike da dođe do sadržaja koji se nje tiče. To je to. A plasiraju se sadržaji koji se nikoga ne tiču. Molim Vas, pogledajte, pogledajte uglavnom festivale, pogledajte repertoare, videćete da se tu igraju predstave koje se nikoga ne tiču, a puna su usta svima angažovanog pozorišta, političkog pozorišta, Brehta i ostalog...

RSE: Ako je u Srbiji 11. juli, što se političke elite tiče, dan kao svaki drugi, odnosno Srebrenica se zvanično niti pominje niti obeležava, da li je onda za očekivati od kulturne, intelektualne elite da posmatra drugačije? Ili pak upravo suprotno? Koje je Vaše viđenje?

Paković: Pa, vidite o čemu se radi – vi ako radite na RTS-u (Radio televiziji Srbije) i ako ste novinar kulturne redakcije, pa vi morate reći: 'Imamo kulturni događaj, imamo kulturni događaj od izuzetnog interesovanja publike i javnosti, i to moramo da idemo da snimimo, mi moramo nešto o tome da kažemo’. Šta će da kažu, u to ne ulazim, ali prosto tolika ignorancija, kao da se ništa nije desilo. Ovde se ljudi prave da ono što se događa, da se ne događa, a izmišljaju događaje. Novine su pune izmišljenih stvari. To što se zove novine, naravno. A ono što se istinski događa, toga nema.

Zato jedan od glavnih likova u mojoj predstavi, koji je i pisac, kaže: 'Ja se bavim sada, pišem knjigu o onome što se moglo dogoditi tragično, a nije se dogodilo.'. Eh, to je to. Oni izmišljaju događaje, a mi imamo tragedije koje ignorišemo. Nema tu pomoći dok ne budemo imali mehanizme udruživanja ljudi, jasne, koji mogu imati moć prevrata, u kulturnoj sferi, u ekonomskoj sferi, u političkoj sferi.

• Za zvanični Beograd 11. jul dan kao svaki drugi
• U Srbiji o Srebrenici samo NVO i deo opozicije

’Rasparčavanje odgovornosti’

RSE: Srž predstave 'Srebrenica, kad mi mrtvi ustanemo' je suočavanje sa prošlošću. Ono ovde u Srbiji ide dosta sporo i dosta teško. I reč genocid je teško izgovoriti. Zašto je to tako?

Paković: To je zato što su predrasude ogromne, a kulturna elita, i ne samo kulturna, i politička i ekonomska elita, ali pre svega kulturno vrelo koje je isto od osamdesetih godina do danas, i svetonazor nacionalistički, oni su prebacili odgovornost, vlastitu odgovornost, rasparčali su vlastitu odgovornost, raspodelili su vlastitu odgovornost i krivicu za zločine koje su proizveli, koje su inspirisali, koje su izvršili, o kojima ćute, na celokupno građanstvo. Dakle, treba da bude svaki građanin odgovoran za sve to što se desilo.

Ukoliko je svaki građanin odgovoran, osam miliona ljudi, sedam i po miliona ljudi, šest miliona i osamsto hiljada ljudi, nebitno trenutno koliko nas ima, građana i građanki u Srbiji, onda je utoliko umanjenija njihova krivica. A onda će svako od njih biti samo jedan od tih sedam miliona ljudi. A ne radi se o tome. Milioni ljudi, pet, šest, sedam i po miliona ljudi nisu odgovorni za to što se desilo.

Odgovorna je jedna elita, odgovoran je jedan režim, odgovorni su svi ti ešaloni. Imate ubice, imate nalogodavce, imate organizatore, ali imate i inspiratore o kojima ja govorim sve vreme. O inspiratorima zločina. Bez njih ne bi bilo tih zločina. Ne bi bilo ljudi koji su spremni da ubijaju zarad takozvanih viših ciljeva. Jer, ova intelektualna elita ih je ubedila da su to viši ciljevi.

• 25 godina od genocida u Srebrenici

E, zato se to ne pominje, zato se ne govori genocid, jer ljudi misle ako to izgovorimo, ako to prihvatimo, prihvatićemo vlastitu krivicu i odgovornost, ne samo moralnu nego i krivičnu, kad se to već desilo, da smo mi krivi, ne shvatajući da preuzimaju krivicu koja nije njihova, koja je krivica kulturne elite.

To je jedna neverovatna hipnoza – mi smo ravnopravni u zlu koje nismo počinili, ali zato nismo ravnopravni u raspodeli dobara. To je toliko evidentno. Srbija je društvo u kojem su socijalne razlike najveće u Evropi, trenutno. I to je ključ problema, takođe.

Dakle, ja se ne suočavam sa prošlošću, tek. Ja se zapravo suočavam s budućnošću ovog društva. Ukoliko mi ovo ne rešimo sada, onda nas čeka budućnost koja je gora od ove izuzetno rđave sadašnjosti.

Žene u crnom: Nazovite genocid genocidom

RSE: Osetljivim temama bavili ste se i ranije, pre svega u Srbiji, ali i regionu. U Bosni i Hercegovini, recimo, niste izvodili predstavu o Srebrenici, ali jeste temu koja je osetljiva kada je u pitanju religija. Kakva su iskustva u zemljama regije? Kolika je njihova spremnost ili nespremnost da prihvate ovako nešto?

Paković: Slično je, jako je slično sa ovom situacijom u Srbiji. Naravno, različiti su povremeno intenziteti, u zavisnosti od teme kojom se bavite, ali uvek postoji ignorancija i postoje i ove poruke koje vam šalju. Moj mesindžer (Facebook Messenger) je pun (pretećih, uvredljivih, dod.aut) poruka, i u Hrvatskoj kad radim određene teme. Onda me naravno prozivaju na nacionalnoj osnovi itd. Ali potpuno je isto. Vi kad zamenite samo prideve i imenice, vi dobijate iste fraze, iste rečenice. Zapravo isti mozak to radi, na svim stranama.

• Infografika - Srebrenica: Dokumentovani genocid

Ali, bitno je da pozorište to radi, zadatak pozorišta je da to radi. Naravno, na akademijama se to ne uči, nikad se ne govori šta je zadatak pozorišta. Pozorište, smatra se, treba da zabavlja, da zarađuje pare umetnicima koji se bave njime. I treba onda u toj funkciji uraditi sve da bi to išlo što bolje. A nije o tome reč.

Pozorište na svojim počecima je bilo dotirano, ono je bilo dotirano od polisa, da bi svi u njemu mogli da učestvuju, da bi došli u njega i robovi i žene koji su tada bili obespravljeni. Ono je pokazivalo kako treba da izgleda jedno društvo i u sebi je prevazilazilo mehanizme opčinjavanja na kojima je samo društvo osnovano u to vreme. Tako da, ako to sve znate, onda ne možete ići ispod vlastitog zadatka i vlastitog poziva. Ja govorim samo o tome šta je priroda posla kojim se bavim.

Priroda ovog poziva je to da uz institucije koje postoje u društvu postoji i institucija koja se zove pozorište, a ona je jedina institucija imaginacije i onda ona može da se suočava sa budućnošću tog društva.

Beogradska premijera predstave 'Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo'

RSE: A kada ćemo biti spremni da predstave o mračnom delu sopstvene prošlosti gledamo u pozorištu, bez prisustva policije i bez tenzija koje te događaje prate ili ovakvih reakcija kakve su usledile nakon beogradske premijere predstave o Srebrenici?

Paković: Ja Vam kažem - građani i građanke Srbije, kao i građani i građanke Hrvatske i građani i građanke Bosne i Hercegovine i (Severne) Makedonije i svih tih republika jugoslovenskih u kojima sam radio i u kojima ću raditi, žele da se suočavaju, žele to u pozorištu i raduje ih, pogotovo stoga što su moje predstave optimistične. Ja ne želim ljude da ubijam u pojam, kako su nemoćni i kako ne mogu ništa da naprave, nego naprotiv, da se pokaže da su ljudi moćni, da publika može eksperimentalno da se pokaže kao javnost i da shvati kolika je njena moć, da ljudi mogu da upravljaju svojim životima. To je bitno.

I ponavljam, po ko zna koji put – publika nije problem, publika želi to da gleda, ali postoje blokade. To radi elita, kulturna elita, pozorišna elita, koja ne dozvoljava da se pozorište bavi temama koje su krucijalne, da se pozorište zapravo bavi svojim pozivom, da bude provokacija koja budi vokaciju građanina u publici, da čovek koji dođe da gleda predstavu preispituje šta je njegov poziv kao građanina i građanke. To je suština.