Poslednje noći svog života, Husan Kerimov je trebalo da isporuči paket: 1,6 miliona dolara u gotovini. Kasno uveče 22. oktobra, uputio se na Međunarodni aerodrom Manas, na posla sata od Biškeka, u Kirgistanu, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
To je bila rutina koju je usavršio 39-godišnji taksista, pošto je kroz nju prošao više desetina puta. Obično, sve ide pod konac: pozvao bi dogovoren broj, sastao se s čovekom na terminalu, uzeo pare od njega i ukrcao se u avion za Istanbul. Pre nego što bi poleteo, snimio bi selfi i poslao organizatoru da dokaže da su on – i njegov dragoceni prtljag – bezbedno na putu.
Selfi koji je Husan Kerimov poslao Aierkenu Saimaitiju.
Ali te oktobarske noći, njegov organizator je čekao i čekao. Selfi nikada nije stigao. Kerimov je nestao.
Organizator Aierken Saimaiti je bio 37-godišnji profesionalni perač novca. Zaposlio je celu mrežu kurira poput Kerimova – više od 12 ljudi iz radničke klase koji su redovno leteli na ruti Biškek-Istanbul sa zapakovanim paketima kod sebe. Svaka torba je sadržavala – posebno u centralnoj Aziji – prilično bogatstvo: od stotina hiljada do nekoliko miliona američkih dolara.
Saimaitijeva mreže je godinama funkcionisala u skoro potpunoj tajnosti. Ali pre nego što je Kerimov nestao, Saimaiti je želeo da ispriča svoju priču. Kao dokaz svog kurirskog posla, on je novinarima predstavio desetine turskih i kirgistanskih formulara za prijavu novca koje su njegovi ljudi popunili.
Zajednička istraga Radija Azatik RSE-a, OCCRP-a i Kloopa je iskoristila formulare za prijavu novca, podatke o letovima, beleške granične službe i druge dokumente, kao i niz intervjua, da sklopi širu sliku ove operacije.
Saimaiti je bio samo jedan od igrač u celoj podzemnoj industriji specijalista za prenos gotovine koji su omogućavali svakodnevno iznošenje miliona dolara iz Kirgistana uz minimalnu kontrolu.
Analiza dokumenata koje su dobili novinari pokazuje da su kuriri odneli 77 miliona dolara iz Kirgistana. Pravi iznos je svakako daleko veći. Saimaiti je tvrdio da je tokom više godina njegova mreža sama prenela preko milijardu dolara.
Kuriri većinom rade za prodavce i trgovce na veliko na sveprisutnim bazarima u Kirgistanu, koji ih angažuju da odnose novac u Tursku i Kinu da plate robu. Ti trgovci, čiji posao je pokretačka snaga privrede zemlje, koriste takav neformalan metod da održe svoje poslovne aktivnosti u senci.
Iako je ta praksa raširena, ona je nelegalna prema kirgistanskom zakonu. Lišavajući državu carinskih prihoda, ona predstavlja gubitak za kirgistanske poreske obveznike. Takođe ima ozbiljne posledice po mogućnosti zemlje da istraži poreklo tih finansijskih tokova.
"Taj novac je sakriven", rekao je Samat Isabekov, bivši zvaničnik koji je bio nadležan za interne istrage na aerodromu Manas. "Prvo, za carinske naknade. Drugo, od poreza. I treće, od finansijske obaveštajne službe."
Štaviše, upravo zato što kuriri nose gotovinu, nemoguće je sa sigurnošću znati poreklo miliona dolara koje pronose kroz kirgistanski aerodrom svake godine. Iako deo tog novca predstavlja mirnu, mada nelegalnu, trgovinu, takođe se zna da velike sume prolaze kroz taj sistem pošto su iz inostranstva prokrijumčarene u Kirgistan. Mreža kurira je takođe podložna eksploataciji od organizovanih kriminalnih grupa.
Pre nego što se preselio u Istanbulu, Saimaiti je koristio istu metodu da iznosi novac iz Kirgistana za tajanstveni ujgurski klan, Abdukadire. On je pokazao novinarima kako je preko bankarskih transfera i kurira prenosio u inostranstvo zaradu podzemne imperije te porodice u poslu s transportom robe.
Čak i ograničene dostupne informacije pokazuju da je kurirski sistem imao korozivne posledice po krhku vladavinu prava u Kirgistanu. Njegovo funkcionisanje zavisi od pristajanja potplaćenih civilnih službenika, posebno u carinskoj službi, koji su, prema više izjava, lepo profitirali od takve trgovine.
Prikaz koji je novinarima dao Saimaiti predstavlja neobično detaljan uvid u funkcionisanje takvog sistema.
Sakupljači
Husan Kerimov nije jedini čovek u kurirskom biznisu koji je nestao na poslu. Manje od nedelju dana ranije, telo Hufura Abdurahemana, 37-godišnjeg trgovca, nađeno je daleko od Biškeka u kirgistanskom siromašnom i slabo naseljenom regionu Narin.
Abduraheman je nestao dve nedelje ranije pošto je otišao s bazara Madina u Biškeku gde je, prema šefu pijace, iz prepravljenog brodskog kontejnera vodio mali posao s tekstilom.
On, međutim, nije bio običan trgovac. Prema Saimaitiju i nekoliko drugih izvora, Abduraheman je bio "sakupljač" koji je redovno prikupljao novac drugih trgovaca za prenos u inostranstvo.
Prema osobi koja ga je poznavala, on je godinama radio kao kuvar u malom restoranu na pijaci i zadobio je poštovanje drugih trgovaca svojom religioznošću.
"Bio je 'kari'", rekao je jedan čovek, koristeći termin koji opisuje ljude vešte u glasnom recitovanju Kurana. "Imao je zbirku kuranskih knjiga... Pošto je bio kari, lokalni Ujguri su rekli da ne bi mogao da vara i odlučili su da čuvaju svoj novac u sefu (u restoranu)."
"Obavljao je takvu vrstu posla", rekao je on. "Na primer, ako kažem da prebacim 50.000 dolara u Kinu, on dobije oko 50 dolara (kao naknadu)".
Kada je ubijen, Abdurehman se uputio u Dordoi, veliku i živopisnu pijacu u Biškeku – najveću u centralnoj Aziji – gde trgovci iz brodskih kontejnera prodaju sve, od donjeg veša do kućnog nameštaja.
Bazari kao što je Dordoi, Madina gde dominiraju Ujguri ili pijaca u gradu Kara-Suu na jugu su u srcu kirgistanske privrede. Prema proceni Svetske banke iz 2012. godine, novac koji ide iz ruke u ruku predstavlja "zapanjujućih 33 odsto" bruto društvenog proizvoda zemlje. Bazari ne samo da obezbeđuju posao i prihod trgovcima na veliko i prodavcima koji rade tamo, već su i čvorišta niza drugih sektora, kao što je proizvodnja odeće.
Međutim, malo šta, ako išta, od robe prodate na velikim pijacama potiče iz Kirgistana. Uglavnom je na veliko uvezena iz Kine i Turske.
Za mnoge prodavce, najefikasnije je da lično odnesu novac u inostranstvo da plate robu, pošto im to omogućava da izbegnu naknade za bankarski prenos, naplate u Vestern junionu (Western Union) ili inspekciju zvaničnika. U trgovini s izuzetno malim profitima, kao kod odeće, te uštede mogu biti ključne.
Neki prodavci prosto sami putuju i lično kupuju robu.
"Kada sam počeo", rekao je jedan od Saimaitijevih bivših kurira koji je takođe radio kao prodavac na pijaci, "putovao bih u Tursku i ostajao tamo nedelju dana".
----
Kurir citiran ovde popunio je tri formulara za prijavu novca koje je Saimati pokazao. Novinari su razgovarali s njim da bi bolje razumeli sistem prenosa novca. Čovek, čije ime nije navedeno radi njegove zaštite, negirao je da kurir, opisujući sebe kao prodavca na pijaci. Novinari imaju sedam formulara za prijavu novca s njegovim potpisom koji u zbiru daju preko sedam miliona dolara.
-----
Vremenom je, međutim, razvijen standardizovaniji sistem koji je, mada nezvaničan i nelegalan, postao deo nedeljnog ritma pijačne aktivnosti na bazarima širom Kirgistana. Izvori su opisali rutinu u kojoj, određenih dana u nedelji, operateri sakupljaju novac za isporuku kuririma na krajnju destinaciju. Abduraheman, religiozni kuvar u kafiću, bio je takav sakupljač.
"Ko god ima novac (sad), šalje ga kuririma (da kupi robu)", rekao je Saimaitijev bivši kurir, objašnjavajući da prodavci više ne moraju sami da putuju. "Možete izabrati robu iz turskih prodavnica na Votsapu (WhatsApp). Tako možete kupovati i naručivati robu".
---
Većina intervjuisanih za ovu priču – uključujući i same kurire – govorila je pod uslovom da ostanu anonimni iz straha od posledica. Njihovi strahovi ističu podzemnu i neformalnu prirodu kirgistanskih tokova gotovine.
----
Kada se pokupi gotovina – uvek u američkim dolarima – onda se spakuje u svežnjevima, svaki s oznakom koliko je novca unutra i šifrom koja može označavati od kojeg je prodavaca.
Fotografija svežnjeva novca koje su nosili kuriri, koju je obezbedio Saimaiti.
Obaveštenima je prisustvo kurira na aerodromu bilo očigledno i sveprisutno.
"Ima mnogo onih koji putuju i nose stvari napred i nazad", rekao je bivši Saimaitijev kurir. "Oko 100-150 momaka redovno putuje... Ako odete (na aerodrom) sami ćete videti ko šta radi. Ljudi zarađuju za život na taj način".
Kuriri
Međunarodni aerodrom Manas u Biškeku postao je središnja tačka za posao kurira. Gotovina pokupljena u gradu je nošena pravo tamo da bude poslata u inostranstvo. Novac iz drugih delova Kirgistana, kao s bazara iz grada Kara-Suu na jugu, prvo bi bio donet u Manas domaćim letom.
U nekim slučajevima, novac bi bio predat drugom kuriru koji je išao na međunarodni let (to je bila Kerimovljeva uloga). U drugim, kurir bi na aerodromu čekao sledeći let. Jedan čovek je opisao kako je sate proveo u VIP sali, gde je spavao i pio čaj dok je čekao da svoj paket odnese dalje.
Na jednom sastanku s novinarima u Istanbulu, Saimaiti je stalno primao pozive u vezi s prenosom novca – po svoj prilici organizujući svoju kurirsku mrežu. Na tom sastanku, novinarima je pokazao veliku gomilu deklaracija za novca koje su popunili njegovi kuriri.
Pošto su mnogi od njegovih ljudi i dalje radili, Saimaiti je odbio da dozvoli novinarima da ispitaju većinu formulara. Ali formulari koje je dao i koji dokumentuju prenos 49 miliona dolara u toku nekoliko meseci 2016, 2018. i 2019. godine, pružili su uvid u mnogo veći sistem.
Oni pokazuju da su kuriri u proseku prenosili milion dolara po putu. Najveći iznos prenesen na jednom putu je bio 2,9 miliona dolara.
Novinari su uspeli da nađu dodatne izvore da dokumentuju još 28 miliona dolara u kurirskim transferima. Većina se desila u roku od jednog meseca, tokom maja 2018. godine.
Učestalost putovanja kurira je ilustrovana podacima s letova koji pokazuju da je pet kurira imalo 72 putovanja od januara do marta ove godine, mada ti podaci ne ukazuju koliko su novca nosili. Pravi iznos novca koji su preneli kirigistanski kuriri je svakako daleko veći od onoga za koji se zna.
'Živimo kao seljaci'
Većina kurira je novac koji su nosili prijavila kao svoj. Pretraga kirgistanskih poslovnih podataka potvrdila je da niko od tih ljudi nije imao kompanije koje bi mogle objasniti tolike sume, što potkrepljuje Saimaitijeve navode da su to kuriri koji prenose novac za druge.
Za svoj rad, kuriri su zarađivali iznenađujuće malo – neki samo 5.000 kirgistanskih soma (70 dolara) po putu, dok su neki primali do 200 dolara (prosečna mesečna plata u Kirgistanu je 240 dolara).
"Nema drugog posla", rekao je jedan kurir. "Nema šta da se radi. Nemamo ništa naše, nikakav biznis. Živimo kao seljaci". Čak i njegovi bližnji nisu znali za prirodu posla, rekao je on. "Da su znali, naravno da bi se brinuli".
Ne čudi što su neki kuriri vozili taksi ili imali neki drugi posao danju, pošto dolaze iz kirgistanskog siromašnog i nekvalifikovanog sloja.
Te okolnosti možda nameću pitanje zašto kuriri prosto nisu zadržali novac koji im je poveren. Jedan razlog leži u tome što su njihovi životi duboko upleteni u društveno tkanje pijaca na kojima rade.
"Kara-Suu je malo mesto", rekao je Saimaitijev bivši kurir koji je radio na bazaru na jugu Kirgistana. "Skoro svako zna svakog... Moja porodica je ovde... ljudi znaju moj dom. Pored toga, radnja mog nećaka nije daleko. Moje mlađe sestre imaju radnje. Svi radimo na pijaci, svi zarađujemo za život prodajom". Drugi kurir iznose moralne i verske razloge.
"Nikada ne mislimo o tome", rekao je on o izazovu da zadrži novac. "Verujemo u Alaha. To je haram (zabranjeno)... Moramo da odgovaramo u ovom svetu i u sledećem... Ne treba nam to. Potreban nam je čist prihod". Saimaiti je takođe filozofski gledao na mogućnost da izgubi novac. "(Biznismeni) šalju i kažu 'Veruj u Alaha", rekao je on.
Korupcija na carini
Saimaiti je rekao da je naplaćivao pijačnim prodavcima 25 dolara na svakih 10.000 dolara koje su njegovi kuriri preneli, dobijajući 2.500 dolara na milion dolara prebačenog novca.
Većinu toga, međutim, pojedu izdaci. Deo se troši na avionske karte i isplate kuririma. A skoro polovina – 10 do 12 dolara na 10.000 dolara, rekao je on – ide carinskim zvaničnicima kao mito.
Njihova saglasnost je, iznad svega, omogućila shemu.
Ne nose svi kuriri gotovinu otvoreno i ne prijavljuje je na carini. Nekad je prokrijumčare u avion u prtljagu dok potplaćeni carinici gledaju na drugu stranu.
Saimaiti je dao fotografiju kofera za koje je rekao da su ispunjeni gotovinom, spremni da ih kurir odnese u inostranstvo.
"Svako zažmuri", rekao je Samat Isabekov, bivši zvaničnik nadležan za interne istrage u Manasu. "Na aerodromu Manas sopstvenim očima smo videli kako novac redovno prolazi. Video snimak koji smo napravili može poslužiti kao dokaz".
Samat Isabekov
Na osnovu svojih zapažanja, rekao je Isabekov, kuriri su svake nedelje dok je radio, preko aerodroma prokrijumčarili između 30 i 40 miliona dolara za Kinu. Gotovina je, rekao je on, nošena na redovnim letovima za Urumći, prestonicu kineskog regiona Sinkjang.
On je naglasio značaj saradnje carinskih zvaničnika da bi sistem funkcionisao.
"Teško je sakriti novac na aerodromu. Kada prtljag ide kroz rendgen, oni vide i znaju da je to novac", rekao je on. "Let za Urumći se pažljivo proverava. Zato veliki biznismeni pozovu ranije i kažu 'Na taj dan, na tom letu, šaljem toliko miliona'".
Mito bi dalje bilo raspodeljeno.
"Čuo sam da (zvaničnici) uzimaju 2.000 dolara na svakih miliona dolara (prenesenih)", rekao je Isabekov. "Znam zasigurno da carinska služba uzima 1.000 dolara od te sume". Ostatak bi, rekao je on, bio raspodeljen među zvaničnicima u drugim službama i odeljenjima.
Kirgistanska carinska služba nije odgovorila na više upita za komentar.
Zaustavljena istraga
Carinski zvaničnici su takođe optuženi da su sprečavali druge agencije da istražuju pitanje kurira koji prenose gotovinu.
Dva bivša oficira granične službe koja su radila kao šefovi smene na aerodromu Manas – major Aibek Kamčibekov i stariji poručnik Marlis Osmonbekov – rekli su novinarima da su počeli da rade krajem 2018. sa zvaničnim ohrabrivanjem da agresivno gone kriminalne aktivnosti. Njihov šef, rekli su, nazvao ih je "mladim patriotama" i rekao da želi da ispune njegove nade.
"Od tog dana", rekao je Osmonbekov, "počeli smo da istražujemo nelegalne aktivnosti na aerodromu Manas. Otkrili smo mnoge stvari i pokušali da zaustavimo mnoge stvari. Zaustavili smo ono što je bilo pod našom kontrolom".
Major Aibek Kamčibekov i stariji poručnik Marlis Osmonbekov u intervjuu za Radio Azatik, kirigistanski servis RSE-a
"Svaki dan bismo gledali koliko puta (kuriri) uđu u zemlju i koliko često izlaze", rekao je Kamčibekov. "Sveukupno, ulazili bi i izlazili iz zemlje oko 10 do 15 puta mesečno, nekada svaka dva ili tri dana".
Tokom njihove višemesečne istrage, rekla su njih dvojica, identifikovali su nekoliko kurira za koje su verovali da su pod zaštitom Raimbeka Matraimova, uticajnog bivšeg carinskog zvaničnika za kojeg je Saimaiti takođe implicirao da je važna figura u korupciji te službe.
To je postalo jasno kada su pokušali da ispitaju kurire za koje kažu da nisu imali dokumente. "Jedini dokument koji su imali je bio Raim Matraimov i njegovo ime", rekao je Osmonbekov. "Stalno su ponavljali njegovo ime".
Međutim, ne zadugo, rad Kamčibekova i Osmonbekova je potpuno zaustavljen pošto je u junu fotografija detalja pasoša nekih navodnih kurira i carinskih deklaracija objavljena na jednoj Fejsbuk (Facebook) stranici. U postu anonimne osobe kuriri su optuženi da prenose novac koji je pripadao Matraimovu. "Senzacija!" počinje post. "Klan Matraimova odnosi svoje blago u inostranstvo!" (Matraimov nije odgovorio na upit za komentar za ovu priču, ali je javno negirao da je prekršio zakon.)
Kada su se dva kurira žalila optužujući oficire granične službe da su objavili njihove privatne informacije, Kamčibekov i Osmonbekov su dovedeni pred istražitelja kancelarije vojnog tužilaštva. Oni kažu da ih je optužio da su prosledili fotografije i da je snažno implicirao da je odozgo došao pritisak da budu kažnjeni.
"Od dana kada smo pozvani, (istražitelj) nam je pretio, govoreći da... naređenja dolaze s 'vrha'. Stalno je pravio taj znak", rekao je Osmonekov, ukrstivši prste da simbolizuje zatvorske rešetke. "(Rekao je) 'momci, idete u zatvor'".
Kamčibekov i Osmonbekov su negirali da su objavili fotografije i, pošto su suspendovani sa svojih položaja, pobegli su iz zemlje u julu.
Ularbek Šaršejev, šef državne granične službe, potvrdio je da su Kamčibekov i Osmonbekov suspendovani zbog istrage o procurelim fotografijama. On je rekao da su, iako je trebalo da nastave da dolaze na posao, oni nestali, posle čega su optuženi da su dezertirali s položaja. Rekao je da ne poznaje Matraimova.
U odgovoru na upite novinara, predstavnik granične službe je uputio novinare na vojne tužioce koji ispituju slučaj. Emirbek Aliev, istražitelj u kancelariji tužilaštva koji je ispitivao Kamčibekova i Osmonbekova, odbio je da iznese komentar za ovu priču.
"Nadamo se da će sve (informacije koje smo prikupili) eventualno izaći iz ovoga", rekao je Osmonbekov. "S Božjom voljom, sve će to izaći u budućnosti".
Čovek s medicinskom maskom
Kada je Husan Kerimov, taksista koji je postao kurir, krenuo ka aerodromu 22. oktobra, oni koji su znali šta radi, imali su dobre razloge da brinu.
Samo mesec dana ranije, sličan zadatak ga je skoro koštao života. Kada je došao kući s paketom gotovine, nekoliko naoružanih napadača ga je prebilo i opljačkalo. Saimaiti je rekao da je nekoliko ljudi napalo njegovog kurira palicom, pucalo iz pištolja i pobeglo s novcem pre nego što su Kerimov i njegovi susedi krenuli u poteru. Pljačkaši su ispustili težak zavežljaj dok su bežali.
Fotografije Kerimova pošto je napadnut početkom septembra.
Tako da, kada se Kerimov nije javio na telefon, njegov brat je ostavio sve i jurnuo da ga traži, izbezumljen od brige.
----
Opis smrti Kerimova je rekonstruisan na osnovu nekoliko izvora, uključujući prisećanja Saimaitija, snimaka bezbednosnih kamera, policijskih izjava i svedočenje drugih kurira koji ne mogu biti imenovani zbog njihove bezbednosti. Kerimovljev brat je odbio da komentariše za ovu priču i njegovo puno ime nije otkriveno da bi se zaštitio njegov identitet.
-----
On je video Kerimovljevu Hondu Akord (Accord) na parkingu aerodroma i sve je delovalo u redu. Ušao je u terminal i raspitao se, ali niko ništa nije znao o Kerimovu.
Kerimovljev brat je popunio prijavu o nestalim osobama i nastavio očajničku potragu. Sledećeg dana su mu se priključili pripadnici policije.
Sudbina kurira nije bila poznata sve do sledeće večeri, kada su njegov brat i nekoliko policajaca otišli do Kerimovljevog automobila, koji je i dalje bio na parkingu aerodroma. Kada su otvorili gepek, našli su njegovo izudarano telo sa vezanim rukama.
Snimak bezbednosne kamere na aerodromu pokazao je da Kerimov nije ušao u zgradu terminala.
Umesto toga, pokazao je kako drugi čovek s medicinskom maskom ulazi unutra. Druga kamera je snimila kurira iz Oša kako stiže sa svojim belim paketom. Predaja nije zabeležena ali je drugi snimak pokazao kako maskirani čovek odlazi s aerodroma. Kada je izašao iz terminala, noseći paket namenjen Kerimovu, počeo je da trči.
Šta se tačno desilo Kerimovu nije poznato. Ali Saimaiti je rekao da je kurir bio još živ nakon što je njegov paket presretnut. Zna to zato što je Kerimov pozvao svoje kontakte u Ošu i rekao im da sve ide po planu.
"Oni su uzeli (njegov) mobilni telefon", rekao je Saimaiti. "(Oni) su ga naterali da kaže 'urađeno, uzeo sam novac'. I ubili su ga".
Saimaiti se prisetio kako su Kerimova prethodno pretukli. Ovog puta, rekao je, "jadan momak, nije mogao da vrati svoj novac ili svoj život".
Ubistvo je prekaljenog perača novca dovelo skoro do suza.
"Glava me boli", rekao je potresenim glasom. "Nije trebalo da umre. Imao je četvoro dece... U redu, pretuci ga, uzmi mu pare. Ali da li treba da ubiješ nekoga zbog novca?" Nešto više od dve nedelje kasnije, i Saimaiti je ubijen u Istanbulu.
Dokumenta koja je Aierken Saimaiti obezbedio pre svoje smrti formirale su osnovu za široku istragu o novcu koji je prao – i za koga je to radio.