Dimitrijević: 'Čistač' Marine Abramović u Beogradu propagandni čin

Poslije 47 godina Marina Abramović izlaže u rodnom Beogradu. Izložba u Muzeju savremene umjetnosti, naslova "Čistač" ujedno je i prva velika retrospektivna izložba umjetnice u Evropi premijerno prikazana u Modernom muzeju u Štokholmu, 2017. Na izložbi je izloženo oko 120 radova, a njen budžet prelazi milion eura. Vlada Srbije za izložbu je izdvojila više od pola miliona eura, tačnije 78 miliona dinara.

Za Zašto? Radija Slobodna Evropa komentariše Branislav Dimitrijević, teoretičar, istoričar umjetnosti i kustos, karakterišući ovaj događaj kao politički projekat par excellence. Ipak, navodi da je u svemu oko kulturnih politika i raspodjele budžeta u Srbiji dobro što je na ovaj način podržana izložba Marine Abramović jer je novac mogao vrlo lako otići na nešto "manje relevantno i konzervativno".

RSE: Zašto je Vlada Srbije podržala izložbu Marine Abramović sa preko pola miliona eura, odnosno 78 miliona dinara, uzimajući u obzir inače skromna izdvajanja za kulturu?

• Otvorena retrospektivna izložba Marine Abramović u Beogradu

Dimitrijević: Ta izložba je još mnogo skuplja. Pitanje je naravno taj ostatak novca, da li je takođe Vlada (obezbedila) ili na koji način je obezbeđen jer cena te izložbe prevazilazi samu sumu. ​

Izložbu je inicirala i na neki način i dogovorila lično premijerka Vlade Ana Brnabić. To je neka čudna situacija u kojoj imamo proces koji je direktno odozgo – gde se jedan tako veliki kulturni događaj, bez svake sumnje vrlo važan kulturni događaj, iz same vlade bukvalno inicira, pa onda iz same vlade maltene i organizuje, itd.

Tu, koliko sam ja shvatio, Muzej savremene umetnosti više pomaže jednom tako velikom poduhvatu.

E sad, zašto? Pa, vidite, nema nikakve sumnje da je Marina Abramović kada je savremena umetnost u pitanju, najpoznatije ime od svih umetnika, ne samo iz Srbije nego iz čitavoga juslovenskoga prostora. Takođe, nema nikakve sumnje da je Marina Abramović prevazišla ulogu umetnice. Ona je sada jedna estradna zvezda velikog kalibra i njena umetnost više ide u pravcu nekakve forme estrade. Takođe, nema nikakve sumnje da je Vlada procenila da takva jedna izložba može možda da donese neku vrstu boljeg imidža, da dovede dosta ljudi u Beograd zbog nje....

To najviše ide u pravcu onoga što trenutno Vlada ovde zagovara, a to je da su kultura i umetnost zapravo kreativne industrije, da one moraju same da zarađuju, međutim onda ulaze u čudnu vrstu situacije da ta ista vlada koja se zalaže za uspostavu deregulacije i na neki način odustajanja države od pomoći kulturi, izdvaja sada toliku cifru.

Mislim da se oni na neki način nadaju da će ta izložba toliko da skrene pažnju i da ima toliki odjek da će svi da pohrle u Beograd da je vide i da će se u svim medijima u svetu Srbija predstaviti ne znam na kakav divan način zbog toga što je ugostila jedan tako veliki događaj.

U tom smislu ovaj događaj zapravo prevazilazi ono što je polje moga bavljenja istorije umetnosti – ona je, da tako kažem, jedan politički projekat par excellence.

(Samo)mitologizacija i antikomunističke mantre u politici i umjetnosti

RSE: Kakva su očekivanja kulturne scene i umjetničke zajednice od retrospektivne izložbe "Čistač" u Beogradu? Čuju se oprečni stavovi…

Dimitrijević: U Srbiji posebno postoje ekstremne emocije o mnogim stvarima, pa tako i o Marini Abramović. Imate i dalje jako puno ljudi koji u potpunosti dovode u pitanje i negiraju bilo kakav značaj Marine Abramović kao umetnice i samim tim negiraju zapravo bilo kakav značaj konceptualne umetnosti, performans arta, body arta – nečega što je već uveliko deo istorije umetnosti i što ne bi trebalo uopšte da bude predmet rasprave da li ima ili nema nekakvu vrednost.

Imate, s jedne strane, potpuno dovođenje u pitanje, a s druge strane, imate jednu vrstu potpune euforične mistifikacije koju na neki način proizvodi i sama Marina Abramović i način na koji se ona pojavljuje u javnosti.

Podsetiću da je Marina Abramović, naročito u poslednje vreme, postala poznata po nekoj vrsti samomitologizacije u kojoj je jedan od centralnih toposa čitava konstrukcija o njenom jako teškom detinjstvu u komunističkoj Jugoslaviji gdje ona sebe pretstavlja kao, maltene, žrtvu komunističkog sistema. Govori o tom vremenu kao o vremenu bede, nemaštine, nekakvog užasa koji je preživela i iz koga je morala da pobegne.

Nedavno sam upravo na sajtu Slobodne Evrope pročitao intervju sa Dunjom Blažević koja je bila i urednica i jedno vreme i direktorka Galerije Studentskog kulturnog centra (SKC), koja je na neki način morala da konstatuje da je ovo što Marina radi, trenutno, zapravo jedna forma istorijskog revizionizma. Da ona zapravo sprovodi jednu vrstu istorijskog revizionizma kroz tu svoju samomitologizaciju.

Mislim da je to sada idealno uparenje onoga što je trenutna politika srpske vlade i onoga što je mitologizacija Marine Abramović. Ta priča jako dobro ovde pada – da se istovremeno vlada pokaže kao vrlo napredna jer promoviše jednu radikalnu umetnicu iako se, naravno, ona više ne može smatrati radikalnom umetnicom.

S druge strane, ponovo se ponavlja ta mantra, antikomunistička mantra o strašnom totalitarnom sistemu u kojem smo živeli u svim ex-jugoslovenskim državama, posebno u Hrvatskoj i Srbiji, gde su na vlasti političke snage koje permanentno izgovaraju istorijske laži. Verovatno je Kolinda Grabar Kitarević u tome najveći šampion.

Permanentno izgovaranje istorijskih neistina koje se posebno odnose na tu nekakvu priču kako u socijalističkoj Jugoslaviji nije imalo šta da se kupi, kako su svi bili nesrećni i sve je bilo sivo i grozno.

Tu istu priču ponavlja Marina Abramović i to je jedan od aspekata zašto je ona u ovom trenutku vrlo zgodna za ovo.

Stičem utisak da je, za razliku od Crne Gore, ovde ona bila malo rezervisanija prema tim vrstama državnih počasti. Podsetiću vas da je pre nekoliko godina imala veliki publicitet u Crnoj Gori (nije imala izložbu) – dobila je ordenje, počasno državljanstvo, davala patetične izjave o njenom crnogorskom identitetu. Ja sam, pre nekoliko godina, pisao o tome jedan tekst upravo pokušavajući da razumem kako jedna umetnica takvog profila i takve vrste radikalne umetnosti kao što je ona prihvata tu vrstu državne ceremonijalnosti.

U slučaju ove izložbe imam utisak da je ona malo rezervisanija i nije na taj način direktno upregnuta od strane dominantne vladajuće ideologije – ali bez obzira na to izložba će pre svega biti korišćena kao propaganda trenutne vlade gde će se ta vlada predstaviti kao vrlo moderna, savremena, napredna i gde će pokazati da, s obzirom da 50 godina Marina Abramović nije bila u Jugoslaviji, nije imala izložbu, evo, zahvaljujući trenutnoj vladi to se dogodilo.

Jedan vrlo ozbiljan propagandni čin.

Opet, ne možemo reći da to nije jedna važna izložba. Bilo je zaista i krajnje vreme da u Beogradu i bude postavljena izložba Marine Abramović.

Vijesnik nove kulturne politike ili politička žurka

RSE: Puno ste se u svom radu bavili upotrebom umjetnosti u političke svrhe – koliko je moguće da se u ovom slučaju situacije preokrene, da umjetnost upotrijebi politiku?

Dimitrijević: To je veliko pitanje. Ja bih voleo da je tako – da sada u jednom trenutku kažemo, aha, sada imamo situaciju gde je toliko novca uloženo u jedan projekat koji se tiče savremene umetnosti – da li je to vesnik neke nove kulturne politike? Gde će se konačno i političari koncentriati i fokusirati na kulturu i umetnost. Međutim, bojim se da to nije tako. Bojim se da je to rezultat jednog političkog hira, političkog ekcesa gde će da se pokaže kako mi možemo to da uradimo, a onda kada taj cirkus ode iz našeg grada sve će se nastaviti kako je i bilo ranije. Muzej savremene umetnosti će, isto kao i do sada, kuburiti sa novcem, budžet će biti smanjivan i prosto neće se moći pojaviti ponovo takvi projekti.

Ja ne vidim da će ova izložba to da prouzrokuje. Ovu izložbu više vidim kao jedan politički ekces, jednu političku žurku gde će biti puno slikanja, puno glamura. To će brzo da završi i sve će da ostane po starom – institucije će nastaviti da budu uništavane.

Jer, kao što rekoh, meni je najveći paradoks ovog projekta to da jedna vlada koja već godinama zagovara to da kultura ne treba da bude na sisi države, da kultura mora da se oslobodi od te vrste državnog subvencionisanja, da upravo ta vlada izdvaja do sada najveći novac od poreskih obveznika za jednu izložbu.

Jedino što mogu da kažem je da mi je drago da je to bar izložba Marine Abramović. Mogli su da izdvoje te pare na nešto mnogo manje relevantno i za nešto konzervativnije – u tom smislu značajno je što je to bar izložba Marine Abramović. Svi jedva čekamo da vidimo tu izložbu, ipak je to jedan veliki događaj za istoriju umetnosti, ali pre svega to je veliki događaj političke reprezentacije.