"Gradska vlast igra se sa Beogradom, sa tim raznim fontanama, jarbolima, točkovima, gondolama, pasarelama, umesto da se bave stvarnim problemima Beograda jer je on za svoje građane postao mučilište", ocena je Dragoljuba Bakića, arhitekte i člana Akademije arhitekture Srbije.
Beogradska vlast poslednjih dana, ali i meseci, sprovodi rekonstrukciju centra grada, zatvaranjem ulica, što otežava svakodnevni život Beograđana. Uz to, vlast je na udaru kritika dela stručne javnosti i opozicionih lidera, da je redosled komunalnih, infrastrukturnih i saobraćajnih prioriteta, okrenut naglavačke.
Umesto da najpre rešavaju goruće probleme grada, koji još uvek ispušta otpadnu vodu u dve reke na čijem ušću leži, grada čija jedna trećina nema kanalizaciju, čelnici Beograda odlučili su se za projekte, poput izdvajanja novca na šljašteću novogodišnju dekoraciju, o čemu je kao o spornom projektu krajem prošle godine pisao i britanski list Gardijan ili muzičku fontanu na Trgu Slavija, koja je iz džepova građana izvukla 1,8 miliona evra, a kojoj se zbog kružnog saobraćajnog toka uopšte ne može ni prići.
Vaš browser nepodržava HTML5
Milionska muzička fontana
Arhitekta Dragoljub Bakić ukazuje na, kako navodi, stvarne probleme grada koje bi lokalna vlast trebalo da rešava, a to ne čini.
"Da počnemo sa metroom, pa obilaznica oko Beograda koja još nije završena, pa magistralni poluprsten koji takođe nije završen, pa interceptor, koji je, u suštini, jedna ogromna cev ispod celog Beograda koja skuplja sve otpadne vode. Evropska komisija ne dozvoljava više direktno izlivanje kanalizacije u Savu i Dunav. Taj interceptor treba da opslužuju pet fabrika, na raznim lokacijama, koje prečišćavaju otpadnu vodu i kao čistu je vraćaju u reke. Prva je ona u Velikom selu (naselje na obali Dunava, 12 kilometara od centra grada prim.red.), ali ona nije ni početa. Centar Beograda nema kanalizaciju, odnosno, ima je, ali je izliva u Savu i Dunav", kaže Bakić za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Seča drveća u centru Beograda, mart 2019.
Kada će biti izgrađen kanalizacioni interceptor Veliko selo RSE je pitao i gradsku administraciju, ali odgovor do ovog trenutka nije stigao.
Pitali smo to 2011. godine i prethodnu gradsku vlast koju je predvodio Dragan Đilas, tada političar iz Demokratske stranke, sada osnivač i jedan od lidera opozicionog Saveza za Srbiju (SzS). Tada je odgovoreno da će taj interceptor biti završen za godinu dana, ali – nema ga ni u tada obećanom roku, niti ga ima sada - sedam i po godina kasnije.
Uz sve rečeno, treba podsetiti da građani beogradskih naselja na levoj obali Dunava – Krnjača, Borča i Ovča – uopšte nemaju priključke na kanalizaciju.
Malo vode, puno otpada
I sam zamenik gradonačelnika Goran Vesić je prošle godine rekao da je to sramota, a u martu ove godine je, najavljujući za iduću godinu tender za izgradnju fabrike za prečišćavanje otpadnih voda u naselju Batajnica, na periferiji glavnog grada Srbije, obećao stavljanje tačke na ovaj komunalno-infrastrukturni problem, ali rok za obavljanje tog posla nije pomenuo.
"To će biti druga fabrika za preradu otpadnih voda, prvu radimo u Velikom selu sa Kinezima. Čeka nas da uradimo još tri fabrike kako bi, konačno, rešili problem kanalizacije u Beogradu jer trećina grada nema kanalizaciju i kako bi sva kanalizacija koju imamo odlazila prečišćena u prirodu. Na žalost, u ovom trenutku i otpadne vode iz dve trećine grada koje imaju kanalizaciju odlaze neprečišćene u Savu i Dunav", priznao je Vesić.
Lazović (na fotografiji na jednom od protesta): 'Samo zamazuju oči ljudima da se tu nešto gradi i prave neki navodno veliki projekti'
Uprkos tom priznanju, pitanja poput kanalizacije, sudeći po onome što gradska vlast poslednjih godina radi, ne tretiraju se kao prioritetna, što Radomira Lazovića, člana Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd" nagoni na sledeći zaključak:
"Uprkos onome što je zaista potrebno, kao što su kanalizacija ili prečišćavanje vode, vi imate to da se ovde samo zamazuju oči ljudima da se tu nešto gradi i prave neki navodno veliki projekti, a u stvari to je potpuni haos kojem mi svedočimo. Pogledajte samo ovu ideju sa ’gondolom’ (preko Save, od tvrđave Kalemegdan do Ušća u Novom Beogradu, prim.red.), u šta će grad uložiti 15 miliona evra! Mi smo taj novac mogli da uložimo, recimo, u vrtiće ili u pošumljavanje, s obzirom da nam je vazduh zagađen do te mere da smo često prvi na listi najzagađenijih gradova", kaže Lazović za RSE.
To onda govori gde rasipaju novac čelnici ovog grada, koji ne bi baš mogao da se pohvali da je prebogat, ukazuje Lazović.
"A praveći te ’igračke’, kao što su muzička fontana ili ’gondola’, ’igračke’ za ove bahate gradske čelnike, mi korak po korak idemo unazad. Kada pogledamo da je u prošloj godini u vrtiće u Altini (naselje u beogradskoj opštini Zemun, prim.red.) uloženo 10 miliona dinara (oko 85.000 evra) to znači da smo takvih ulaganja umesto ’gondole’ mogli imati 180 puta više", navodi Lazović.
Bakić: 'Beograd je pod jednim urbanim vanrednim stanjem'
Arhitekta Bakić insistira i na drugim problemima Beograda "od toga da grad nema dovoljno vode, da nema zgrade autobuske i železničke stanice; nema rešeno pitanje komunalnog otpada; da ne reciklira građevinski otpad (koji je kontaminiran olovom i azbestom (iako je prema evropskim obavezama već ove godine trebalo da reciklira 75 odsto tog otpada); zapaljivi sadržaji idu noću vagonima ispod pola grada; grad nema ni mostove koje bi morao da ima; ako hoćete Beograd na vodi (naselje u izgradnji u centru Beograda, prim.aut.), morate imati, a nemate, tunel ispod terazijskog grebena koji bi spojio savsku i dunavsku padinu".
"To je jedan populizam koji se sprovodi u urbanizmu Beograda i mogu slobodno da kažem da je Beograd pod jednim urbanim vanrednim stanjem", komentariše Bakić.
Može li Beograd što i Kopenhagen
Inače, u dvomilionskoj prestonici Beogradu, za razliku od na primer Šapca, grada od nešto više od 50.000 stanovnika u severozapadnoj Srbiji, građani nemaju nikakav uticaj na odlučivanje o komunalno-infrastrukturnim i urbanističkim prioritetima.
U tom duhu, beogradski čelnici, koji ponovo popločavaju Trg Republike u najstrožem gradskom centru, nastavljaju širenje pešačke zone u centru grada i poslednjih dana, ne pitajući građane, najavljuju da će isključivo pešačka postati i saobraćajna žila-kucavica – Vasina ulica, što je revoltiralo deo lokalnih žitelja. Gradski zvaničnici za stvaranje te pešačke zone u centru nameravaju da potroše 3,5 miliona evra i hvale se da se ona već sada prostire na 20.000 kvadratnih metara.
Građani nemaju uticaj na odlučivanje o komunalno-infrastrukturnim i urbanističkim prioritetima
Zamenik gradonačelnika Goran Vesić je pre nešto više od dve i po godine u tom kontekstu rekao da će Beograd tako postati prava moderna evropska prestonica i da će građani steći mogućnost da koriste zelene površine, bicikle, da šetaju, imaju dečja igrališta.
Istina jeste da se pešačke zone šire, da se automobili koji zagađuju vazduh i skraćuju živote ljudi, proteruju iz evropskih i svetskih metropola. Ali, za razliku od Beograda, sve su to gradovi koji imaju metro i razvijene druge oblike javnog prevoza.
"Ne postoje pešačke zone većih dimenzija u evropskim gradovima, a da oni nemaju metro", svedoči arhitekta Dragoljub Bakić.
Beograd, uprkos tome što ima blizu dva miliona stanovnika, metro nema, iako su ga mnogi u predizbornim kampanjama obećavali, a obećava ga i aktuelna vlast.
"Sto godina se navršilo otkad se priča o metrou u Beogradu, od 1923. se priča o metrou, tako da ćemo za neku godinu napuniti sto godina kako se priča o metrou, a nismo se mrdnuli s mesta. Prema tome, vi možete da pravite pešačku zonu koliku god hoćete ako pristaju građani, ali da imate metro i da tu pešačku zonu presecate nekim ulicama za snabdevanje, za taksije i za sve što je potrebno ljudima. Ne možete vi da napravite toliko pešačko ostrvo i da ukinete sav drugi saobraćaj. Uostalom, veći deo Beograđana su stari ljudi, kojima nije do pešačenja", argumentuje Bakić.
Centri evropskih prestonica postaju pešačke zone. Uzor im je glavni grad Danske, o čemu svedoči i dokument Evropske komisije (EK) iz 2002. godine. Naime, Kopenhagen je, kako podseća EK, još 1962. godine počeo da proteruje automobile iz centra grada, kojima je do tada bio zagušen.
Danska prestonica je te godine glavnu ulicu Stroget pretvorila u pešačku zonu i tada je u centru grada bilo 15.800 kvadratnih metara isključivo za pešake, a 34 godine kasnije 95.750 metara. Ta transformacija, odnosno, vraćanje centra grada pešacima i biciklistima, tekla je, međutim, postepeno, ne priređujući nikakve šokove, blokade i prepreke kretanju i funkcionisanju građana.