Fotograf: Stefan Đorđević
Tekst: Amos Čepl
Sreća i tuga zabačenih gradova Srbije kroz objektiv mladog fotografa iz Bora.
Ovo je je jedno od postrojenja za proizvodnju bakra u Boru, gradu sa oko 48.000 stanovnika u istočnoj Srbiji.
Nakon što je u Boru otvoren rudnik bakra 1904. godine, Srbi, Romi, Rumuni i drugi doselili su se tu zbog posla. Tako je Bor postao jedan od gradova u regionu sa najizraženijom etničkom raznovrsnošću.
Međutim, nakon raspada Jugoslavije i ratova ’90-tih godina prošlog veka, rudnik je zapao u dugove, a populacija Bora počela je da opada.
To je bio svet u kome se, danas trideset dvogodišnjak Stefan Đorđević rodio. Godine 2011. uzeo je u ruke stari fotoaparat i počeo da fotografiše scene sa mladima, koje su univerzalne i tipične za Srbiju.
Đorđević je za Radio Slobodna Evropa (RSE) rekao da su se tokom dečijih igrarija u krajoliku borskog rudnika bakra, nalik površini Meseca, rodila čvrsta prijateljstva.
Kako su Đorđević i njegovi prijatelji odrastali, zaljubili su se u skejtbording, trudeći se da izvuku maksimum iz razrušenog betona u Boru…
…i tako stvorivši tradiciju prolećnih putovanja u zelena prostranstva Srbije.
“Ne mogu da zamislim bolji period adolescencije od onog koji sam ja proživeo”, kaže Đorđević za RSE.
Prijateljica u zlatno vreme letnjih putovanja.
Međutim, daleko od sunca i kruga prijatelja, Đorđević je bio u prilici da istraži tragediju mladih u drugom radničkom gradu.
Zajedno sa režiserom Jovanom Todorovićem, 2014. godine, dobio je dozvolu da uđe u popravni dom za maloletnike u Kruševcu, udaljenom oko 100 kilometara od Bora.
Nakon što su fotografi proveli nedelje spavajući unutar doma, stotine mladih prestupnika uskoro im je poklonilo poverenje, dajući im dozvolu da im fotografišu lica.
Đorđević opisuje fotografisanje unutar popravnog doma kao “jedno od najznačajnijih iskustava” koje je ikada doživeo. “Njihovi problemi su ozbiljni, stvari o kojima razmišljaju i budućnost kojoj se nadaju… sve je delovalo veoma autentično.”
Jedan od štićenika doma sa grbom Srbije, koji je napravio tokom časova iz likovnog.
Štićenik razgovara telefonom sa svojim bližnjim unutar doma. Đorđević kaže da je jedno od najživljih sećanja iz života sa mladim prestupnicima bio prizor majke koja je posetila sina. On je, vozeći u pijanom stanju, izazvao saobraćajnu nesreću, u kojoj je stradao njegov rođak.
“Prizor u kome majka u svojim rukama drži ruku svog sina jedinca, očiju punih suza i brige, ali i sreće što ga vidi, je slika koju ne mogu i ne želim da zaboravim.”
Mladić trči za odlazećim teretnim vozom u Boru. Estetika Đorđevićevog jedinstvenog detinjstva jasno se vidi u filmovima i reklama koje danas pravi, kao profesionalni fotograf.
Sneg u Boru. Nakon što se preselio u Beograd u svojim ranim dvadesetim, Đorđević kaže da sve ređe odlazi u Bor kako bi se video sa starim prijateljima.
“Danas je sve drugačije. Svi imaju posao, neki od njih su dobili decu, niko više ne vozi skejt. Tužan sam kad vidim da je naš skejt park, za koji smo se godinama borili da se izgradi, prazan i napušten. Takav je život: u jednom trenutku misliš da je ceo svet tvoj i misliš da sve traje večno, a onda iznenada ništa više nije isto.”
Ulična scena u Boru. Đorđević kaže da je trenutno napravio pauzu od bavljenja fotografijom, nakon što je imao prvu izložbu u martu.
Planira poseban fotografski projekat, koji za temu ima borbu njegove majke sa kancerom.