Knjževnica čija su djela prevedena na desetak evropskih jezika Jelena Lengold, dobitnica Evropske nagrade za književnost 2011. godine, Andrićeve nagrade i brojnih drugih, za Radio Slobodna Evropa govori o društveno političkim prilikama na Balkanu, odlasku mladih sa ovih prostora, ali i o građanskim protestima u zemljama regiona.
Zašto Jelena Lengold, beogradska novinarka koja je početkom '90-ih dala otkaz na Radiju 202, koja je u međuvremenu "perom" ušla u antologije srpske književnosti objavljene u svijetu, za naš program kaže da "živimo u vremenu besramnih".
Na Sajmu knjiga u Podgorici promovisala je svoj drugi roman Odustajanje, a prvo pitanje na koje odgovara je - od čega su ljudi na ovim prostorima odustali:
"Ovde su ljudi, bojim se, odustali od običnih malih ljudskih radosti. E sad, da li su odustali ili… ja bih pre rekla da smo svi prinuđeni da odustanemo od normalnog života. Onda se polako mirimo da odustajemo od pravde, elementarne pravde, na koju ima pravo svaki čovek. Mnogi ljudi odustaju i od činjenice da prožive život pored svoje dece nego se mire sa time da im deca odlaze negde. Znači odustajemo od mnogo čega što je normalno i kada naiđemo na to da se nešto što želimo da obavimo desi lako i jednostavno mi se začudimo."
RSE: A zarad čega su odustali?
Lengold: Mislim da se nismo ni pitali, zarad čega ćemo odustati. Ja bih pre rekla da smo bili prinuđeni. Ljudi odustanu zarad čuvanja sopstvenog života. Gomila ljudi samo gleda da sačuva živu glavu da ne uđu u probleme, je li tako? A zapravo, samim time, sve više i više ulaze u probleme i sve manje imaju slobodu. Ova moja junakinja u romanu Odustajanje, ona se na neki svoj način sve vreme bori za to. Da ima pravo na sopstveno ja, ma kakvo to ja bilo i ma šta drugi mislili o tome je li to ispravno ili nije.
RSE: Ako se ljudi nijesu pitali da li to znači da ih je vodio dominantno strah?
Lengold: Ja znam puno ljudi oko sebe koji žive u strahu. Ljudi su od srednjih godina pa nadalje neprestano u strahu, pa i mladi ljudi su u strahu za elementarnu egzistenciju. Postoji strah za bezbednost, strah da nećete biti zaštićeni ako vam se nešto desi, strah da kažete svoje mišljenje ili da imate drugačije mišljenje od onog koje je vladajuće na državnom nivou jer ćete sasvim sigurno upasti u probleme na poslu u okolini... Postoji strah od malih ili velikih moćnika.
'Sve je postalo težak kič i teška pornografija'
RSE: Kakav je onda kvalitet života, ako većina ljudi živi konstantno u strahu?
Ja ne sećam da je nekada neka vlast, a pamtim razne vlasti, ovoliko i u ovoj meri ponižavala umetnike, ja ću konkretno reći - pisce - kao što to čini ova vlast u ovom trenutku.
Lengold: Ponižavajući. Strah ponižava, to je ono što je osnovno. A onda dalje urušava sve u čoveku. To vam je ona razlika između siromaštva i bede. U siromaštvu vi nemate novca, a kad je beda u pitanju onda vam se urušava duša. E mi smo došli, bojim se, do te faze da to više nije siromaštvo – to je stvar bede. Jednostavno se ljudi urušavaju moralno i njihova duša počinje da strada. Umetnost je ta koja može da čuva dušu, ali ja moram da vam kažem da umetnici žive veoma bedno i veoma poniženo. I da se ja ne sećam da je nekada neka vlast, a pamtim razne vlasti, ovoliko i u ovoj meri ponižavala umetnike, ja ću konkretno reći - pisce - kao što to čini ova vlast u ovom trenutku.
RSE: Da li ste u tom kontekstu nedavno ocijenili da je ovo vrijeme besramnih?
Lengold: Jeste, napisala sam, ovo je vreme besramnih. I jeste tako. Ako ste vi umetnik i znate šta se umetnicima dešava i onda se među svim tim stotinama ljudi pojavi njih dvoje ili troje koji kažu: mene se to ne tiče, ja ću da idem i da budem poslušnik režimu... To je za mene apsolutna besramnost. I ja ne znam šta ti ljudi misle šta će sa njima biti sutra kad znaju kako su se ponašali u ovom vremenu koje je bilo loše po sve druge osim po njih dvoje troje koji misle da su pametni.
RSE: Ako je vrijeme besramnih, kakav se sistem vrijednosti se njeguje?
Lengold: Sistem vrednosti se kontinuirano urušava, koliko se ja sećam, negde od početka devedesetih pa do danas. To se prosto urušavalo malo po malo, ljudi pristaju na manje pa na sve veće i veće kompromise. A to je u izvesnom smislu i stvar ukusa. Ne samo ukusa za lepo oblačenje ili muziku. Nego stvar delikatnosti koliko vi imate ukusa za celi vaš život, sa koliko mere i dostojanstva vi vodite svoj život. Meni se čini da je sve postalo jedan težak kič i jedna teška pornografija. Eto, u tom sistemu vrednosti mi živimo.
'Možete da vidite da su protesti ne samo kod nas, raširili su se i Balkanom, i Evropom. Ja vidim u njima veliku nadu, u ovom trenutku.' (Foto: protesti u Srbiji, mart 2019)
RSE: U pojedinim država regiona održavaju se građanski protesti svakog vikenda, kako vi gledate na njih, ima li nešto što ih povezuje?
Lengold: Možete da vidite da su protesti ne samo kod nas, raširili su se i Balkanom, i Evropom. Ja vidim u njima veliku nadu, u ovom trenutku. Posmatram ih i sa nadom i sa velikom zebnjom. Da li će to uroditi plodom, optimista sam po prirodi. Nadam se da moraju kad-tad uroditi plodom. Da li će se to desiti sad, ovog proljeća kao što se opozicija (u Srbiji) nada, i kao što se i ja nadam ili će se desiti nešto kasnije tokom godine, ja to ne znam. Ali sam prilično sigurna da se mora desiti. Samo je pitanje šta i koliko toga će (vlast) povući sa sobom, a meni liči da se neće lako predati. Niko se ne predaje lako kad je na vlasti. Ta vlast je neka teška droga.
RSE: Mislite li samo na Srbiju ili i na Crnu Goru gdje se vlast nije mijenjala 30 godina?
Lengold: Znam. Ja uglavnom govorim o svom okruženju. Ali mi je jasno da se vlast nigde ne predaje tako lako. Imate manje ili više demokratske režime, manje ili više demokratski nastrojene vladare. Neki prosto shvate da se ljudi ponašaju tako i (kažu sebi) moram ih saslušati. Ili, neko ima tu neku meru dostojanstva pa kaže ljudi me ne vole ja ću da odem...niko me ne želi na ovoj žurci, okreneš se i odeš. A neki ljudi insistiraju na tome da budu i dalje na toj žurci iako ih niko ne voli i ako ih niko nije pozvao. Tako da... videćemo kako će se sve to završiti.
'Popravljamo Srbiju još od devedesetih'
RSE: Sva relevantna istraživanja govore da mladi visokoobrazovani ljudi iz država regiona žele da spakuju kofere i odu odavde, zašto?
Lengold: Nažalost tako je. Odlaze zato što će negde na drugom mjestu, u drugoj zemlji, momentalno dobiti posao, platu, moći će da nađu stan, živeće u uređenom društvu... moći će da rode decu i ta deca će ići u normalne škole. Naravno, ne idealizujem ja Zapad, jer sam dugo tamo radila i putovala tako da uopšte ne idealizujem Zapadnu Evropu, jasne su mi i njene mane. Ali ipak je sve to mnogo normalnije nego ovdje. I znate, to su deca koja su odrastala uz reči (nesrećnih roditelja) da ovde nema nikakve šanse i oni su bez volje da bilo šta ovde popravljaju. S druge strane, kako vi da objasnite nekome ko ima 25 ili 30 godina da treba ovde nešto da popravlja. Reći mu: ajde sad ti potroši narednih deset godina svog života da popravljaš Srbiju.
Meni je bukvalno poslednjih trideset godina prošlo u toj nadi da će se Srbija popraviti, a Srbija je sada groznija nego '91-e godine kada je bio onaj 9. mart.
Mi smo još od početka devedesetih na protestima i popravljamo Srbiju. I evo sad imam skoro šezdeset godina i Srbija je ovakva kakva je. Meni je bukvalno poslednjih trideset godina prošlo u toj nadi da će se Srbija popraviti, a Srbija je sada groznija nego '91-e godine kada je bio onaj 9. mart. Ali bukvalno groznija je od toga a mislili smo da od toga ne može biti gore. Tako da ne znam dal' bih ja sada rekla nekom mladom čoveku 'ajde sad potroši narednih nekoliko godina...jer i da dođe sada najdemokratskija vlast nama treba bar deset godina da uhvatimo korak sa svetom. To je tragično, do koje mere smo zaostali. Nama treba mnogo godina da uhvatimo korak sa svetom i kad dođe, ako ikada dođe neka normalna vlast.
RSE: Kako vidite ove prostore od sada za deset godina?
Lengold: (smijeh) Nadam se da će izgledati onako kako je bilo pre devedesetih. Bila bih veoma srećna da tako živimo. Da se vratimo u neko iole normalno i dostojanstveno vreme. Deset godina je malo da se nešto popravi i promeni, ali eto da se barem ljudima vrati dostojanstvo, da se vrate relativno normalne plate i penzije i da neki normalni ljudi upravljaju gradovima. Pre svega, da u tih deset godina ljudi osete neku pravdu. U smislu da ovi koji su ovo radili poslednjih godina budu procesuirani na neki način. Biću vrlo srećna ako to doživim za svoga života.