(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Sanja Pavlović je feministička aktivistkinja. Radi u Autonomnom ženskom centru, na preventivnim programima sa mladima i medijima. Trenutno je na doktorskim studijama politikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Uža oblast interesovanja joj je problem seksualnog nasilja, te je članica dve međunarodne ekspertske i radne grupe koje se bave ovim problemom u okviru evropskih mreža ženskih organizacija European Women's Lobby (EWL) i Women against Violence Network Europe (WAVE).

Istovremeno, članica je grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama. U slobodno vreme posećuje beogradski hackerspace i interesuje se za feministički pristup tehnologiji.

Subota, 2. mart

Ni ove subote nisam šetala kao "1od 5miliona". To nije moja borba – mada se u trenutnom stanju stvari čini da je to gotovo nedopustivo reći, jer znamo da živimo u zarobljenoj državi i deluje kao da moramo biti ili za jedne ili za druge. Moja borba je feministička, ženska, lezbejska. Moja borba je borba protiv kulture silovanja i nasilja, a iskustvo pokazuje da na ovom testu često padaju i jedni i drugi.

Ta borba se danas odvijala u prostoru koji smatramo sigurnim, u prostoru organizacije osmomartovskog protesta, kao jednog od važnih dana u godini kada smo, kao feministkinje, kao žene, kao radnice, na ulicama, zahtevajući pravdu za sve žene. Autonomni ženski centar je u poslednjih nekoliko dana primio pozive žena koje su preživele seksualno nasilje u jednom levičarskom prostoru koji je ove godine deo organizacije osmomartovskog marša. Prema njihovim rečima, reakcija kolektiva koji vodi ovaj prostor na prijave žena bila je identična sveprisutnim reakcijama ljudi kojima žene povere svoja iskustva seksualnog nasilja – od neverovanja, preko umanjivanja i relativizovanja, do prebacivanja odgovornosti na ženu.

Pročitajte i ovo: OEBS: Dve trećine žena na Balkanu žrtve nasilja

Istorija se ponavlja. Levica iznova mora biti podsećana na nužnost osude seksualnog nasilja i principe verovanja ženi i neumanjivanja njihovog iskustva. To smo uradile i u ovom slučaju. Da li će nas čuti, ostaje da vidimo. Feminizam je izvorno levi, ali levica nije feministička, a nijedan prostor nije siguran od muškog seksualnog nasilja.

Nedelja, 3. mart

Dan sam provela čitajući literaturu za doktorsku tezu. Želja mi je da istražim prostore tzv. mračnog interneta, DarkWeb-a, iz feminističke perspektive i ukažem na prisutnost kulture silovanja i u „dubinama“ interneta. Naišla sam na srpsko izdanje časopisa Hacker Journal koji je kod nas prvi put objavljen u januaru ove godine. Već na prvim stranama bilo je jasno da se časopis obraća isključivo muškarcima, kao da ne postoje žene koje se bave informacionim tehnologijama.

Pročitajte i ovo: Medijsko nasilje nad ženama

Ipak, najveće razočaranje bilo je u naslov jednog od tekstova – „Draga, uhvatio sam te na delu! Želite da kontrolišete vašu devojku? Predstavljamo vam aplikacije koje će vam omogućiti da zavirite u chatove na uređajima Android i Apple“. U narednim danima planiram da nađem vreme da sastavim pismo redakciji i ukažem na eksplicitnu promociju muškog nasilja prema ženama. Nemam mnogo vere da će neko sa druge strane to moći da uvaži, ali mi je važno da pokušam. To osećam kao svoju feminističku dužnost.

Ponedeljak, 4. mart

Iz bookmark-a sam izvukla intervju sa Mirjanom Karanović za Danas od pre neki dan. Kakav snažan naslov - „Ženska sloboda je uvek ograničena muškom velikodušnošću“! Razmišljam o pitanju zašto u Srbiji nije zaživeo #MeToo u kinematografiji. Slažem se sa Mirjaninim odgovorom na ovo pitanje, ali istovremeno razmišljam o stotinama ispovesti koje sam pročitala od strane „običnih“ žena na društvenim mrežama. #MeToo je širi od Holivuda, širi je od onoga što se dešava ženama koje su vidljive u javnosti.

U kontekstu Srbije, #MeToo su i hrabra Marija Lukić i ostalih šest žena iz Brusa, kao i studentkinje iz Kragujevca, kao i devojke koje su nedavno u prilogu B92 izgovorile da „naravno da im se desilo neprijatno iskustvo na ulici i u javnom prevozu“... Kultura silovanja nije samo to što im se desilo, već i kada im se ne veruje, kada se pokušavaju diskreditovati i umanjiti, kada, kako kaže i Karanović, izostaje podrška. Kada doživljavate pretnje i dobijate otkaze zbog toga što ste progovorile, poput Marije Lukić. Čeznem za snažnijim odgovorom žena na ovo i znam da smo nadomak toga. Danas mi je ovaj intervju vratio optimizam.

Utorak, 5. mart

Jutro na poslu je počelo razmišljanjem o programu koji pripremamo za trodnevni događaj koji organizujemo za devojčice iz srednjih škola u okviru preventivnih aktivnosti. Uzbuđena sam zbog mogućnosti okupljanja oko 60 devojčica na jednom mestu i prenošenja feminističkog znanja i vrednosti. I dalje živimo u društvu gde svaka treća devojka smatra da je njena vršnjakinja sama kriva za nasilje ukoliko je nosila kratku suknju i usku majicu. Nedostaje nam odgovor sistema na ovo i široko postavljeno seksualno obrazovanje, ali to deluje tako daleko. Zato su ovakvi događaji čak i za mali broj devojčica jako važni.

• Ženska solidarnost bez granica

Kasnije u toku dana sam imala priliku da ispred AŽC-a simbolično primim donaciju od kompanije AVON koja je podržala naše aktivnosti koje sprovodimo sa mladima.

„Sve smo jednako svesne da budućnost u kojoj želimo da živimo, budućnost u kojoj svaka devojčica, devojka i žena živi dostojanstvenim životom bez nasilja, možemo izgraditi jedino preventivnim radom i ulaganjem u devojčice. Naše aktivnosti pod nazivom ’Mogu da neću – Ljubav nije nasilje’ upravo imaju za cilj da ukažu devojčicama na unutrašnju snagu koju imaju, a koju nam od malih nogu, često nehotice, društvo na različite načine pokušava umanjiti.

...

S tim u vezi, želim da naglasim da donacija jedne ženske kompanije poput AVON-a ženskoj organizaciji poput Autonomnog ženskog centra, za nas ima posebnu vrednost i težinu. Kroz istoriju su primeri ženske solidarnosti često bili stavljani po strani i činjeni nevidljivim, a mi danas ovim događajem činimo upravo suprotno. ... Slavimo žensku moć i saradnju, slavimo odluku i izbor žena da budemo solidarne i ulažemo jedna u drugu.“

Sreda, 6. mart

Jutros su spomenici pet važnih muškaraca u istoriji Srbije osvanuli odeveni u ljubičaste kecelje sa natpisima kojima se podržavaju prava žena. Patrijarh Pavle je poručio da je abortus žensko pravo, a Nikola Tesla da je nauka ženskog roda.

Da su poruke odštampane na ovim keceljama zaista izgovorili muškarci u čiju čast su podignuti ovi spomenici, društvo u Srbiji bi „svakako bilo bolje mesto za sve da su brojni muškarci čije ličnosti i dostignuća slavimo i izlivanjem u spomenike u javnom prostoru, tada stajali uz svoje sunarodnice", rekla je za BBC na srpskom Ksenija Radovanović iz inicijative Ne davimo Beograd. Ovom jednostavnom i iskrenom izjavom, Ksenija je jasno poručila da nije reč o akciji koja je „protiv“, već o akciji koja je „za“ – ravnopravnost i solidarnost onih na poziciji moći sa onima koji je nemaju, istovremeno ukazujući na nevidljivost i nepriznatost ženskog rada.

Pročitajte i ovo: Zašto žene u Srbiji tretiraju kao 'mašine za rađanje'?

Ipak, komentari na društvenim mrežama pokazali su još jednom duboku mržnju dobrog dela našeg naroda i prema aktivistkinjama koje su ovo postavile i prema ženama generalno. Već u toku dana pojavila se fotomontaža, pa je umesto nauke na Teslinom spomeniku pisalo „Kuhinja je ženskog roda“. Oni koje se predstavljaju kao hrišćani i koji su bili najglasniji protiv „skrnavljenja“ spomenika Patrijarha Pavla, često su istovremeno pozivali na silovanje i javno vešenja žena koje su ovo postavile.

Kultura silovanja je sveprisutna, pogotovo ukoliko se usudimo da makar jednom nogom iskoračimo izvan okvira koji postavljaju muškarci.

SOS pozivom protiv nasilja

Četvrtak, 7. mart

Radujem se i istovremeno sam tužna zbog današnjeg putovanja u Prištinu. Pozvane smo da povodom 8. marta, na konferenciji o seksualnom nasilju nad ženama u konfliktima, predstavimo situaciju u Srbiji. Razmišljam o solidarnosti ženskih organizacija sa Kosova i iz Srbije i važnosti ovog poziva. Razmišljam o odgovornosti odlaska i govora. Razmišljam o ženama iz rata za koje Srbija nije uradila baš ništa kako bi im ponudila neki vid reparacije i da smo jedina država u regionu koja ne prepoznaje seksualno nasilje u konfliktima.

Zapravo ne prepoznajemo još uvek ni sopstvenu odgovornost za počinjene zločine i genocid. Ipak, radujem se ponovnom susretu sa sestrama iz Prištine, ali i iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, i to mi uliva nadu da makar u našem mikro svetu solidarnost i ljubav ipak odnose pobedu.

Petak, 8. mart

Pre odlaska na konferenciju šaljem poruku mami. Iako ovaj datum poslednjih godina obeležavam na ulici, taj kratki razgovor sa njom me podseća na krilaticu da je lično političko. I da svaki naš čin u privatnoj sferi takođe nosi težinu aktivizma. Danas zbog konferencije neću imati priliku da marširam, ali ću u mislima biti sa ženama koje su na ulicama širom sveta, zahtevajući pravdu za naše mame, sestre, prijateljice, za poznate i nepoznate žene. Za sebe. Jer znam da, ako mi stanemo, staje ceo svet. A mi nećemo stati. Srećan nam Međunarodni dan žena.