Spomenici dželatima

Domovi kulture i objekti kulturne namene tokom ratova devedesetih pretvoreni su u logore i mučilišta za zarobljene Bošnjake, Hrvate i Srbe. U fotomonografiji „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ sakupljeni su dokumenti o 23 logora u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i jednom na Kosovu. Istraživač novinar iz Beograda Nemanja Stjepanović kaže u intervjuu nedelje za RSE da danas na tim mestima nema spomen obeležja žrtvama, a na nekim od njih su spomenici posvećeni dželatima.

Autori fotomonografije o pretvaranju domova kulture u mesta zločina su novinar i pisac iz Splita Viktor Ivančić, zagrebački fotoreporter Hrvoje Polan i beogradski novinar istraživač Nemanja Stjepanović. Nakon promocije u Zagrebu, monografija je predstavljena i u Beogradu.

RSE: U kojim sve prostorima su bili logori širom Hrvatske i BiH?

Stjepanović: Logori su bili u svim prostorima koji su omogućavali smeštaj dovoljno velikog broja ljudi. Domovi kulture, kao što Viktor Ivančić kaže, sami su se nudili. Bilo je tu škola, fiskulturnih sala, sportskih objekata i tako dalje. Jedan dobar deo korpusa zatočeničkih centara čine upravo domovi kulture, kulturni centri, muzeji, muzičke škole, čime smo se mi bavili.

RSE: Da li to nosi i simboliku, s obzirom na to da su na binama, kako vi svedočite, logoraše ubijali, a da su puške proturali kroz rupu za projektor?

Stjepanović: Viktor je sjajno u prvom delu knjige objasnio tu simboliku. To nosi simboliku jednog dvostrukog zločina, zločina prema tim ljudima koji su bili meta zločina, i prema svima ostalima, čak i onima koji su činili zločin, zato što je to bilo ubijanje jednog celog vrednosnog sistema, koji je uspostavljen u bivšoj državi.

Jer, tu su se održavale kulturne manifestacije pre rata.

U vreme ratova, u nekim mestima su izvodili ljude na binu i terali ih da rade grozne stvari jedni drugima. Na bini su zapravo oponašali pozorišne predstave.

Naslovna strana knjige "Iza sedam logora" na kojoj je Dom kulture u Pilici

U Domu kulture u Pilici su ubijali ljude. To je jedno od srebreničkih mesta streljanja. Kroz kinoprojektor su ih ubijali. Forenzički dokazi pokazuju da su upravo na tom mestu, na bini i okolo na zidovima pronađena tkiva ubijenih.

U Muzičkoj školi u Zenici su govorili ljudima da idu na pevanje. „Pevanje“ su bili krici u toku batinanja. Kada su ti krici postajali glasniji, oni su pojačavali muziku (u muzičkoj su školi) da zaguše te krike.

RSE: Da li je bilo reakcija ljudi koji su živeli blizu tih logora?

Stjepanović: Retko kada. Ima jedan primer.

Žene iz Zvornika su se podigle i pobunile se protiv toga. Nakon njihove reakcije je Dom kulture u Čelopeku, u kom su se najstrašnije stvari dešavale tokom rata, zatvoren. Jedna od žena je svedočila u Beogradu u Zvorničkom predmetu. Zbog toga protesta i zbog suprotstavljanja tome šta se dogodilo u Čelopeku je uhapšena, šamarana, vređana, u štabu Teritorijalne odbrane, u srpskom štabu.

RSE: A da li danas ima reakcija? Šta kažu danas ljudi koji tamo žive? Da li znaju šta se događalo i da li postoje bilo kakva obeležja?

Stjepanović: Danas je i o tome, kao i u vezi sa svim dešavanjima u vreme ratova na području bivše Jugoslavije, veliko ćutanje. Ljudi se, pod broj jedan, plaše da o tome govore. Pod broj dva, skrivaju šta se tu događalo u njihovoj neposrednoj blizini. Svi smo mi, na neki način, saučesnici toga. Samo je pitanje kako se sada odnosimo prema tome.

Mesta zatočenja su obeležena samo tamo gde ih kontrolišu nacionalne grupe čije su žrtve bile u tom datom mestu. Na primer, Kninska tvrđava je sada u nadležnosti Hrvatske i tu postoji obeležje hrvatskim žrtvama. Na drugim mestima, ne samo da ne postoje obeležja, nego na mnogo mesta postoje obeležja dželatima, onima koji su ubijali. U Vitezu postoji obeležje hrvatskim vojnicima, iako su oni držali bošnjačke zatvorenike. U Trnopolju postoji obeležje srpskim poginulim vojnicima, iako su oni tu držali bošnjačke zatočenike. U Lori je to spomen-obeležje 72. bojni čiji su pripadnici tukli zatočene Srbe i Crnogorce...

RSE: Šta se nalazi u tim objektima danas? Da li su oni ponovo domovi kulture ili imaju neku drugu namenu?

Stjepanović: Desila se jedna strašna perverzija sa tim. Ti domovi kulture, kao što Viktor Ivančić piše u svom eseju, osnovani su sa prosvetiteljskom namerom i idejom da se ljudi odvoje od birtija i crkve u to vreme, i da se njima pomogne da žive jedan normalan život. Pogledajte ta mesta: Dom kulture Miska glava, Dom kulture Vrpolje, Dom kulture Buzić Mahala. To su sve mesta koja su udaljena od gradova. Neka su čak i unutar gradova, na primer Ilidža. Tu su građeni kulturni centri, da ljudi koji tu žive ne bi morali da idu u centar grada zbog svake kulturne manifestacije ili zbog nekog sportskog događaja.

RSE: A šta su danas?

Stjepanović: Danas se desila jedna perverzija - oni su postali ono, od čega je onaj sistem hteo ljude da otrgne - birtije, stranačke prostorije, kladionice... Dom kulture u Čelopeku je potpuno srušen i na tom mestu je izgrađena stambena zgrada, a dole je kladionica i apoteka. Samo fali još pekara, pa da imamo sve simbole današnjice na jednom mestu.

RSE: Da li igde, na prostoru gde se ratovalo, ima spomenik žrtvama koje nisu takozvane „naše“ žrtve?

Stjepanović: Trebalo bi mi malo vremena da se setim..... Činjenica da ne mogu da se setim govori da, i ako ih ima, ima ih jako malo. Ali ne samo to. Kada je bilo pokušaja da se obeleže mesta stradanja, to je nailazilo na otpor. Podsetiću vas na samo nekoliko primera. U Sarajevu su pokušali iz Inicijative mladih ubijenim Srbima da postave spomenik u parku. Već preko noći je srušen. U Kninu Inicijativa mladih je inicirala podizanje spomenika žrtvama Oluje. Srušen je. Fond za humanitarno pravo je ovde u Srbji podneo inicijativu da se obeleži batajnička masovna grobnica gde su tajno pokopani ubijeni Albanci na Kosovu. Apsolutno nema nikakve reakcije države.

RSE: Država neće da obeleži ni mesta gde su bili logori za Hrvate.

Stjepanović: Tako je. Hrvatska udruženja su govorila da je njima Vučić obećao da će obeležiti ta mesta ovde. Međutim, od toga nema ništa. Prošlo je više od godinu dana od tog događaja.

RSE: Viktor Ivančić je za takvo obeležje, kao što je u Trnopolju i na drugim mestima, gde postoji spomenik vojnicima koji su činili zločine, rekao da su to „spomenici razvratnosti“ odnosno „memorijalne psovke“. Da li su to prejake ili su preslabe reči?

Stjepanović: Mislim da nema uopšte prejakih reči za ovo. Samo postoje prave reči, a Viktor je jedan od ljudi koji te prave reči ume da pronađe. Zato je taj Viktorov esej toliko značajan. On opisuje, ne samo to šta smo drugima uradili, nego šta smo sami sebi uradili. Ovo je ubistvo, a u isto vreme i samoubistvo. Opisuje čega su ti domovi kulture zapravo simbol.

Neko je to osmislio. On tu navodi stav Izvršnog odbora ZAVNOH-a iz 1943. godine, koji govori o tome zašto treba praviti kulturne centre. Oni treba da budu stecište kulturnog života, društvenog života ljudi, emancipacije ljudi. Naravno, to je bila velika i plemenita ideja. Nije se tu čitao Hegel naglas, nisu se tu recitovale pesme velikih pesnika, mada nije isključeno da su se i takve stvari povremeno dešavale. To su bila mesta gde su se ti ljudi mogli osetiti vrednim, da se osete živima, da se nekako društveno organizuju, da na neki način društveno doprinesu, da nešto čuju, da nešto vide, da naprave svoju lokalnu priredbu, da im neko dođe sa nekom priredbom, da pogledaju film i tako dalje.

Mi smo imali ta mesta. Kada samo pogledate ove fotografije, pogledajte gde se nalazi Kulturni centar Miska Glava. To je kod Prijedora. To je doslovno u jednoj nedođiji. I okolna sela su gravitirala tom centru. Tu su se ljudi okupljali.

Onda je došla nova ideja da će se ti centri iskoristiti za nešto sasvim drugo. Tu počinje ubijanje, ne samo tih ljudi koji su ubijani u tim centrima, nego ubijanje jednog celog sistema, potpuna razgradnja jednog sistema. Onda, nakon rata, imamo izgradnju novog sistema, čije rezultate mi vidimo danas. na promociji u Beogradu sam rekao da je i onda bila izgradnja, ali ta izgradnja je podrazumevala pravljenje kulturnih centara da bi pokušavali da otimaju ljude od birtije.

Izložba u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu

Sada jedan sistem donese ideju da u svom malom mestu, umesto da imate kulturni centar u kojem možete da gledate filmove, da ne ponavljam šta sve tamo može da se radi, napravi birtiju ili stranačke prostorije. Umesto Tita su stavili Dražu i tako dalje.....(Dom kulture u mestu Rudo u BIH prim, red.) Sve to su izvrnuli i prevrnuli u ovo što danas imamo. Došlo je do jedne nadogradnje koju danas mi živimo i gde je sve moguće. Mi živimo jednu vrstu ludačke anarhije gde sve može, gde radnicima daju pelene (da ne bi često išli u roalet, prim, red.), gde mogu ratni zločinci da budu u institucijama, gde su fašisti heroji a antifašisti zločinci.... Imate, na kraju, te primere u svakoj vašoj dnevnoj emisiji.

RSE: Da li su logori nastajali stihijski ili je bilo nekog sistema?

Stjepanović: To je odlično pitanje. Kada god pričamo o bilo kom konkretnom zatočeničkom centru, bilo da su u domovima kulture, bilo da su na drugim mestima, nas ti zločini koji su se tamo dešavali toliko zaslepe, da mi često nemamo taj širi pogled, nego je on usmeren prema tim konkretnim počiniocima koji su najodvratnija stvorenja koja šetaju ovom planetom. Gubi se često iz vida taj kontekst.

Kontekst su zapravo sistemi unutar kojih su se ovi zločini dešavali. I ova knjiga daje jednu sliku o tome. Ako govorimo, primera radi, o logorima za nesrbe na teritoriji Republike Srpske (RS), ratne RS. To je bio jedan vrlo dobro organizovan sistem. To je bio sistem koji je funkcionisao po planu koji je donet u vrhu rukovodstva bosanskih Srba i koji se onda spuštao na lokalni nivo, gde su organizovani ti centri.

RSE: Da li su se u tim logorima pretežno nalazili ljudi koji su imali oružje u rukama, neprijateljska vojska, ili ljudi sa nepodobnim imenima i prezimenima u svrhu etničkog čišćenja?

Stjepanović: Bilo je logora u kojima su bili zatočeni vojnici, ali mnogo je manji broj tih primera. U najvećem broju slučajeva su tu bili zatočeni civili. Ti logori su bili sredstvo progona, sredstvo etničkog čišćenja.

RSE: I crtanja granica?

Stjepanović: Apsolutno. Ako govorimo o Bosni, granice su bile vrlo jasno iscrtane sa srpske i sa hrvatske strane. Hrvatska i srpska strana su vrlo jasno znale koji deo Bosne i Hercegovine žele za sebe. Iscrtali su te granice i vojno ih osvojili, Srbi 1992. godine, Hrvati 1993. godine.

RSE: Znači, logori su bili instrument za sprovođenje te politike?

Stjepanović: Apsolutno. Postoje mesta koja su bila doslovno tranzitni centri, kao što je na primer Trnopolje (u BIH kraj Prijedora prim, red.) u blizini pruge. U Trnopolje su dovođeni ljudi koji su vozovima transportovani i terani sa tog područja. To je jedan oblik oruđa za etničko čišćenje.

Kapija nekadašnjeg logora Trnopolje

Drugi, mnogo efikasniji, čak efikasniji od zatvaranja i proterivanja u vozovima, bili su logori u kojima su se dešavali strašni zločini. Kada znate, kao pripadnik nacionalne zajednice koja tu živi, da su vaši sunarodnici tamo zatvoreni u neki dom kulture pretvoren u klanicu, onda znate šta je vaša sudbina. Jedino šta vam preostaje je da pobegnete odatle. Ti logori su bili sredstvo za etničko čišćenje. Najviše su nastradali ljudi koji su bili zatvoreni u tim centrima. Žrtve su bili i oni koji tu nisu bili zatvoreni, ali su zbog toga što su znali šta se tu dešava bili prinuđeni da napuste to područje.

RSE: Da li verujete onima koji danas kažu da to nisu znali? Da li danas iko može da kaže da ne zna šta se dešavalo?

Stjepanović: Mislim da nije bitno da li verujemo ili ne. Bitno je da je naša odgovornost da to znamo. Teško mi je da poverujem da ljudi koji su tamo živeli, u blizini, nisu znali šta se dešavalo.

Kulturni centar na Palama je, na primer, doslovno okružen zgradama koje „gledaju“ na taj Dom kulture. Ti ljudi nisu mogli da ne čuju, da ne znaju i ne vide šta se tu dešavalo.

RSE: U čije će ruke doći ova monografija?

Stjepanović: Knjiga će narednih dana biti u prodaji u svim bolje snabdevenim knjižarama u Beogradu.

RSE: U Zagrebu je već bila promocija i pretpostavljam da se tamo već prodaje. Šta je sa Bosnom?

Stjepanović: Biće i u Bosni promocija, nešto kasnije. Još uvek ne znam datum promocije.

RSE: Kosovo?

Stjepanović: Ići ćemo i na Kosovo. Kosovo se ovde pominje. Postoji bioskop u Glogovcu, gde su Albanci bili zatvarani tokom masovnog proterivanja 1999. godine.

RSE: Da li verujete da ovakvi projekti mogu da pomere temelje i dalje čvrste nacionalističke građevine na prostoru bivše Jugoslavije?

Stjepanović: Promene će se desiti kada ljudi budu želeli da se te promene dese. Vrednost ovoga je, ne samo što će ova knjiga moći već sada da bude pročitana, nego što će moći od sada pa nadalje, dok je sveta i veka, da bude čitana. Ne samo ova knjiga, nego različiti projekti koji se zasnivaju na sudski utvrđenim činjenicama, na dokazima koji su prikupljeni o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, na svedočenjima žrtava, insajdera, očevidaca, pripadnika struktura vojnih, političkih i policijskih. To sve je skupljeno u Haškom tribunalu, deo toga je i pred domaćim sudovima. Dobar deo toga prikupile su organizacije civilnog društva.

Nemanja Stjepanović, moderatorica i organizatorka Nataša Govedarica iz Foruma ZFD i Viktor Ivančić na promociji u Beogradu

RSE: Ali, zločini se i dalje negiraju. Ambasador Srbije u Portugaliji Oliver Antić je izašao ovih dana sa jednim tekstom u tamošnjim novinama u kome poriče i genocid u Srebrenici i granatiranje sarajevske pijace Markale i druge zločine. Kako bi država trebalo da reaguje? Do sada je ćutala.

Stjepanović: Mislim da je on samo dobar službenik ove države. Reč genocid je u Srbiji zabranjena. Nemamo tu reč ni u jednom dokumentu Skupštine ili Vlade. U Deklaraciji o Srebrenici (iz marta 2010. godine, prim, red.) koja je usvojena u Parlamentu na primer, nigde se ne pominje genocid. Premijerka (Ana Brnabić prim. red.) je nedavno negirala genocid. Svi najviši državnici Srbije godinama u nazad negiraju da je u Srebrenici počinjen genocid. Pred sudovima Srbije je vođeno nekoliko postupaka za srebreničke zločine. Nigde nije kvalifikovan taj zločin kao genocid. Tako da ambasador Antić govori ono što je državna politika, s tim da je on „napakovao“ još neke „kreativne“ dodatke i analize, pa to zvuči agresivnije nego što bi možda i ovi najviši državni predstavnici voleli.

Mislim da smo se mi mnogo koraka vratili unazad. Mi smo, nakon pada Miloševića, imali period optimizma, period priznanja pred sudovima i period kada se činilo da je antiratna priča pobedila a ne samo antimiloševićeva. U 2001. godini su za kratko vreme otkrivene tri masovne grobnice u Srbiji (u kojima su tajno popopana tela ubijenih Albanaca na Kosovu prim, red.).

Onda se nacionalistička struja unutar sistema pokazala kao mnogo jača nego što se mislilo. Sada se sve vratilo na staro i mi ovoga trenutka nemamo ni poziciju, ni opoziciju koja bi se bavila ovim temama, koja bi iskreno ušla u proces suočavanja sa prošlošću. Problem je što to znači da mi baš nemamo dobru budućnost, jer bez raščišćavanje ovih stvari, skeleti iz ormara će stalno iskakati.

Sećanja iz foto albuma i policijskih zapisnika

RSE: Hoće li vaš trojac još sarađivati na nekom projektu?

Stjepanović: O tome ćemo razgovarati. Ako govorimo o mestima zatočenja, ima tu još mnogo tema. Ima tu sportskih i školskih objekata, koji su bili mesto zatočenja...

Radovao bih se da bude još sličnih projekata.