Osim loše ekonomske situacije, još gori je osećaj da ne može da bude bolje, već čak i gore. Mnogi građani uviđaju da ne mogu da ništa promene na izborima, pa su protesti jedini izlaz, kaže za Radio Slobodna Evropa Florian Biber, direktor Centra za evropske studije Univerziteta u Gracu.
U Republici Srpskoj još nema masovnih protesta jer je Dodik uspevao do sada da kupi socijalni mir i kontroliše medije. Takođe, građani ovog entiteta se pribojavaju da bi se njihovi protesti interpretirali kao izdajnički čin koji ugrožava Republiku Srpsku, kaže Biber dodajući da Dodik ima razloga da se plaši jer kada građani izađu na ulicu tvrdeći da su njihovi problem egzistencijalni i nemaju veze sa nacionalnim identitetom, onda gubi glavni argument za svoju vladavinu.
Austrijski ekspert smatra da ovi protesti neće ostvariti željeni uspeh ukoliko ne primoraju veći broj političara da se povuku, jer ako pojedini kantonalni premijeri daju ostavke, to još nije dovoljno jasan signal sadašnjoj političkoj eliti da ne može više da tako vlada u budućnosti.
Biber je skeptičan da će se sadašnja politička elita dogovoriti oko pitanja kao što je sprovođenje presude Sejdić-Finci, pogotovo ne pre izbora. “Stoga mi se čini mnogo važnijim da Evropska Unija pošalje jasan signal da su demonstracije važne i da građani na ulicama, zapravo, reprezentuju BiH koja želi u Evropsku Uniju mnogo bolje nego sadašnja politička elita. Međutim, taj signal iz EU još nismo čuli”.
Biber naglašava da važnije promene prioriteta nego izmene institucionalnog okvira, pošto reforme moraju da se sprovedu kroz postojeće institucije, a to nije lako ostvariti zbog mogućnosti blokade. “No, ako se promeni atmosfera, tako da se smanji važnost etničkog principa, time će se suziti i manevarski prostor strankama koje igraju na tu kartu na izborima”.
Strah da nam bude gore - okidač za proteste
Biber: Mislim da je to kombinacija više uzroka. Najpre socijalna ugroženost i osećanje da ne postoji neka perspektiva. Znači loša ekonomska situacija, politička blokada i spoznaja da politička elita na raznim nivoima – opština, kantona, entiteta, na državnom - vlada uglavnom za sopstvene a ne u opštem interesu građana. Osim loše ekonomske situacije, još gori je osećaj da ne može da bude bolje, već čak i gore, zato što je tendencija u Bosni i Hercegovini u poslednjih sedam - osam godina pogoršanje, a ne poboljšanje situacije. Mnogi građani uviđaju da ne mogu ništa da promene na izborima, znači da nemaju neki drugi izlaz osim protesta.
Biber: Prvi put smo videli velike proteste i u Mostaru i u Brčkom, znači u dva grada koji su multietnički, tako da građani nisu izašli samo na ulice u gradovima u kojima su Bošnjaci u većini. Izostanak masovnijih protesta u Republici Srpskoj ne treba tumačiti etničkim podelama, već drugačijim političkim sistemom. Naime, u Federaciji postoji složena struktura vlasti na različitim nivoima od kantona do entiteta sa velikim brojem ministara, tako da se građani ne identifikuju sa tim institucijama. U Republici Srpskoj je to drugačije, jer postoji samo jedna administracija na nivou entiteta, zbog čega je manje nezadovoljstvo građana zbog glomaznosti aparata vlasti. Drugo, u Republici Srpskoj jedna stranka dominira u poslednjih osam godina, što joj je omogućilo da kupuje socijalni mir, ali i da u mnogo većoj meri kontroliše medije nego što je to slučaj u Federaciji. Dakle, u takvoj situaciji je manja mogućnost za proteste, jer bi se svaki njihov pokušaj interpretirao kao izdajnički čin koji ugrožava Republiku Srpsku. Znači, igra se na nacionalnu kartu i ljudi se više plaše da izađu na ulicu nego u Federaciji.
Protesti u RS bi ugrozili Dodikovu vladavinu
Biber: On nastoji da predstavi proteste kao dokaz nestabilnosti najpre u Federaciji, a potom i cele Bosne i Hercegovine kao države. Drugo, pokušava da interpretira proteste kroz etnonacionalnu perspektivu, odnosno da imaju nacionalnu dimenziju koja ugrožava Republiku Srpsku što je, naravno, neosnovana tvrdnja. Smatram da Dodik ima razloga da se plaši, jer to nezadovoljstvo koje smo imali prilike da vidimo u Federaciji, možda je sada manje izraženo u Republici Srpskoj, ali tinja i protesti mogu da se preliju. Ako analiziramo u širem kontekstu, na primeru Arapskog proleća, videli smo da su se demonstracije u jednoj zemlji bile model za drugu, iako se međusobno prilično razlikuju.
U tom smislu, naravno, postoji mogućnost da možda ne sutra, ali za nekoliko dana, sedmica ili meseci, protesti izbiju i u Republici Srpskoj koji će pokazati nezadovoljstvo građana i prema vladi Milorada Dodika. On se svakako pribojava toga jer ako veliki broj građana kaže da njihov glavni problem nema veze sa nacionalnim identitetom, da se ne osećaju ugroženi nacionalno, nego ekonomski i socijalno, onda gubi glavni argument za svoju vladavinu.
Biber: Obe stvari su relevantne i siguran sam da su promene prioriteta važnije nego izmene institucionalnog okvira, pošto znamo da reforme moraju da se sprovedu kroz postojeće institucije, a to nije lako ostvariti zbog mogućnosti blokade i potrebna je saglasnost oba entiteta za neke promene, što je sada malo verovatno. Međutim, ako se promeni atmosfera, tako da se smanji važnost etničkog principa, time će se suziti i manevarski prostor strankama koje igraju na tu kartu na izborima.
Demokratija otuđena od građana
Biber: Mislim da je to moguće, zato što socijalno nezadovoljstvo postoji ne samo u Bosni nego i u Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji, do neke mere u Hrvatskoj. Istovremeno, prošle godine protesti su uzdrmali i Sloveniju. Reč je o prostoru od Slovenije do Turske, koji uključuje i Bosnu i Hercegovinu. U pitanju je kombinacija loše ekonomske situacije sa osećajem da politička elita uglavnom koristi javne funkcije za lični interes, što će izazivati nezadovoljstvo i proteste dok se ne promeni taj sistem, ne mislim na Dejtonski sporazum nego način vladavine, tačnije oblik demokratije otuđen od građana.
Dakle, teškoće postoje i u drugim balkanskim zemljama, gde nema Dejtonskog sporazuma koji je pogoršao situaciju u BiH. To znači da je generalno problem u političkim elitama koje su koristile tranziciju da dominiraju, stvarajući sistem bez suštinske demokratizacije.
Neće biti promena bez novih lica na izborima
Biber: To je veoma važno pitanje, ali je prerano davati odgovor. Međutim, očigledno je da su svi građani koji protestuju protiv sadašnjeg političkog sistema. No, pošto promene moraju da se sprovedu kroz važeći institucionalni okvir, ako se ne pojave nove političke snage koje će se kandidovati na izborima, onda neće biti značajnijih reformi. Dakle, pitanje je da li će se formirati neka nova partija, ili će doći do smene generacija u postojećim političkim strankama.
Mislim da ovi protesti neće ostvariti željeni uspeh ukoliko ne primoraju veći broj političara da se povuku, jer ako pojedini kantonalni premijeri daju ostavke, to još nije dovoljno jasan signal sadašnjoj političkoj eliti da ne može više da tako vlada u budućnosti. Neko može da da ostavku šest meseci pre izbora i nakon njihovog održavanja dobije drugu funkciju na nekom drugom nivou. U tom slučaju neće biti nikakvih promena.
Demonstranti da odrede predstavnika pred međunarodnom zajednicom
Biber: Najviše se plašim da građani koji protestuju nemaju među sobom nekoga ko bi mogao da razgovara sa međunarodnim akterima, tako da će oni kada dolaze u BiH opet razgovarati sa vođama političkih stranaka sa kojima to čine vec dvadeset godina, što je opasnost da im se da veći legitimitet nego što zaslužuju. Ja sumnjam da postoji prostor da se sadašnja politička elita dogovori oko nekih pitanja kao što je sprovođenje presude Sejdić-Finci, pogotovo ne pre izbora. Stoga mi se čini mnogo važnijim da Evropska Unija pošalje jasan signal da su demonstracije važne i da građani na ulicama, zapravo, reprezentuju BiH koja želi u Evropsku Uniju mnogo bolje nego sadašnja politička elita. Međutim, taj signal iz EU još nismo čuli. Dakle, treba ohrabiriti one koji protestuju, jer oni žele reforme, da BiH postane funkcionalna država sa vladavinom prava, koja omogućava zapošljavanje. To su ciljevi za koje se zalaže i EU.
Da ponovim, Evropska Unija i drugi međunarodni akteri treba da prestanu da daju dodatni legitimitet političkim liderima u BiH stalnim razgovorima sa njima, čime se smanjuje legitimitet institucija. Do sada se tvrdilo da ako se okupe lideri 6 ključnih stranaka na pregovorima u istoj sobi, oni predstavljaju celu BiH. Međutim, tu problematičnu praksu treba okončati i ovi protesti pokazuju da lideri stranaka nemaju prava da govore u ime svih građana. Možda su ova zbivanja signal pre svega za međunarodnu zajednicu da je neophodan drugačiji pristup sa više sluha za stavove građana a ne šta misle lideri šest partija.
U Republici Srpskoj još nema masovnih protesta jer je Dodik uspevao do sada da kupi socijalni mir i kontroliše medije. Takođe, građani ovog entiteta se pribojavaju da bi se njihovi protesti interpretirali kao izdajnički čin koji ugrožava Republiku Srpsku, kaže Biber dodajući da Dodik ima razloga da se plaši jer kada građani izađu na ulicu tvrdeći da su njihovi problem egzistencijalni i nemaju veze sa nacionalnim identitetom, onda gubi glavni argument za svoju vladavinu.
Austrijski ekspert smatra da ovi protesti neće ostvariti željeni uspeh ukoliko ne primoraju veći broj političara da se povuku, jer ako pojedini kantonalni premijeri daju ostavke, to još nije dovoljno jasan signal sadašnjoj političkoj eliti da ne može više da tako vlada u budućnosti.
Biber je skeptičan da će se sadašnja politička elita dogovoriti oko pitanja kao što je sprovođenje presude Sejdić-Finci, pogotovo ne pre izbora. “Stoga mi se čini mnogo važnijim da Evropska Unija pošalje jasan signal da su demonstracije važne i da građani na ulicama, zapravo, reprezentuju BiH koja želi u Evropsku Uniju mnogo bolje nego sadašnja politička elita. Međutim, taj signal iz EU još nismo čuli”.
Biber naglašava da važnije promene prioriteta nego izmene institucionalnog okvira, pošto reforme moraju da se sprovedu kroz postojeće institucije, a to nije lako ostvariti zbog mogućnosti blokade. “No, ako se promeni atmosfera, tako da se smanji važnost etničkog principa, time će se suziti i manevarski prostor strankama koje igraju na tu kartu na izborima”.
Strah da nam bude gore - okidač za proteste
RSE: Kako komentarišete uzroke protesta? Da li je u pitanju samo socijalni moment ili višegodišnja akumulacija nezadovoljstva zbog korupcije, nepravde, političke blokade i etničkih podela?
Biber: Mislim da je to kombinacija više uzroka. Najpre socijalna ugroženost i osećanje da ne postoji neka perspektiva. Znači loša ekonomska situacija, politička blokada i spoznaja da politička elita na raznim nivoima – opština, kantona, entiteta, na državnom - vlada uglavnom za sopstvene a ne u opštem interesu građana. Osim loše ekonomske situacije, još gori je osećaj da ne može da bude bolje, već čak i gore, zato što je tendencija u Bosni i Hercegovini u poslednjih sedam - osam godina pogoršanje, a ne poboljšanje situacije. Mnogi građani uviđaju da ne mogu ništa da promene na izborima, znači da nemaju neki drugi izlaz osim protesta.
RSE: Protesti se uglavnom održavaju u delovima Federacije u kojima su Bošnjaci u većini. Da li to znači da socijalni bunt još nije izašao iz začaranog kruga etničkih podela odnosno podeljenosti Bosne na dva entiteta i tri naroda što je u stvari ključni uzrok stagnacije Bosne u poređenju sa drugim zemljama Balkana koje se takođe suočavaju sa problemima ali druge vrste?
Biber: Prvi put smo videli velike proteste i u Mostaru i u Brčkom, znači u dva grada koji su multietnički, tako da građani nisu izašli samo na ulice u gradovima u kojima su Bošnjaci u većini. Izostanak masovnijih protesta u Republici Srpskoj ne treba tumačiti etničkim podelama, već drugačijim političkim sistemom. Naime, u Federaciji postoji složena struktura vlasti na različitim nivoima od kantona do entiteta sa velikim brojem ministara, tako da se građani ne identifikuju sa tim institucijama. U Republici Srpskoj je to drugačije, jer postoji samo jedna administracija na nivou entiteta, zbog čega je manje nezadovoljstvo građana zbog glomaznosti aparata vlasti. Drugo, u Republici Srpskoj jedna stranka dominira u poslednjih osam godina, što joj je omogućilo da kupuje socijalni mir, ali i da u mnogo većoj meri kontroliše medije nego što je to slučaj u Federaciji. Dakle, u takvoj situaciji je manja mogućnost za proteste, jer bi se svaki njihov pokušaj interpretirao kao izdajnički čin koji ugrožava Republiku Srpsku. Znači, igra se na nacionalnu kartu i ljudi se više plaše da izađu na ulicu nego u Federaciji.
Protesti u RS bi ugrozili Dodikovu vladavinu
RSE: Milorad Dodik i lider opozicije u Republici Srpskoj Bosić, otišli su odmah na početku protesta u Beograd na razgovore sa Aleksandrom Vučićem. Dodik je rekao da je u pozadini ovih prostesta zapravo nastojanje da se dovede u pitanje Republika Srpska. Da li je ova izjava izraz njegovog straha da bi protesti mogli da se preliju i na Republiku Srpsku i da ugroze njegovu vlast. Istovremeno, da li izliv nezadovoljstva građana na ulicama može da dovede u pitanje važnost etničkog kriterijuma koji je ključni razlog zbog stagnacije BiH?
Biber: On nastoji da predstavi proteste kao dokaz nestabilnosti najpre u Federaciji, a potom i cele Bosne i Hercegovine kao države. Drugo, pokušava da interpretira proteste kroz etnonacionalnu perspektivu, odnosno da imaju nacionalnu dimenziju koja ugrožava Republiku Srpsku što je, naravno, neosnovana tvrdnja. Smatram da Dodik ima razloga da se plaši, jer to nezadovoljstvo koje smo imali prilike da vidimo u Federaciji, možda je sada manje izraženo u Republici Srpskoj, ali tinja i protesti mogu da se preliju. Ako analiziramo u širem kontekstu, na primeru Arapskog proleća, videli smo da su se demonstracije u jednoj zemlji bile model za drugu, iako se međusobno prilično razlikuju.
U tom smislu, naravno, postoji mogućnost da možda ne sutra, ali za nekoliko dana, sedmica ili meseci, protesti izbiju i u Republici Srpskoj koji će pokazati nezadovoljstvo građana i prema vladi Milorada Dodika. On se svakako pribojava toga jer ako veliki broj građana kaže da njihov glavni problem nema veze sa nacionalnim identitetom, da se ne osećaju ugroženi nacionalno, nego ekonomski i socijalno, onda gubi glavni argument za svoju vladavinu.
RSE: Da li je ovde reč samo o strahu Dodika za vlast ili ovi protesti ako se prošire na celu BiH mogu da dovedu u pitanje čitavu tu kompoziciju, s jedne strane veoma komplikovane strukture Federacije sa deset entiteta, 150 ministara, i, s druge, etničku kompoziciju zemlje sa dva entiteta. Dakle, da li je ovde reč o samom strahu Dodika za svoju vlast ili ako dođe do tih suštinskih promena koje pokreću ovi protesti, onda se tom prekompozicijom BiH umanjuje značaj etnički kriterijum odnosno značaj entiteta?
Biber: Obe stvari su relevantne i siguran sam da su promene prioriteta važnije nego izmene institucionalnog okvira, pošto znamo da reforme moraju da se sprovedu kroz postojeće institucije, a to nije lako ostvariti zbog mogućnosti blokade i potrebna je saglasnost oba entiteta za neke promene, što je sada malo verovatno. Međutim, ako se promeni atmosfera, tako da se smanji važnost etničkog principa, time će se suziti i manevarski prostor strankama koje igraju na tu kartu na izborima.
Demokratija otuđena od građana
RSE: Dakle, smatrate da je teško proceniti da li će doći do korenitih reformi, koje bi prodrmale čitavu tu strukturu Bosne i Hercegovine utemeljenu u Dejtonu. Da li se ipak mogu očekivati masovni protesti koje neki strani izveštači već nazivaju “Bosanskim prolećem”, nalik na sintagmu o Arapskom proleću, koji bi potresli ne samo Bosnu nego i ceo Balkan?
Biber: Mislim da je to moguće, zato što socijalno nezadovoljstvo postoji ne samo u Bosni nego i u Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji, do neke mere u Hrvatskoj. Istovremeno, prošle godine protesti su uzdrmali i Sloveniju. Reč je o prostoru od Slovenije do Turske, koji uključuje i Bosnu i Hercegovinu. U pitanju je kombinacija loše ekonomske situacije sa osećajem da politička elita uglavnom koristi javne funkcije za lični interes, što će izazivati nezadovoljstvo i proteste dok se ne promeni taj sistem, ne mislim na Dejtonski sporazum nego način vladavine, tačnije oblik demokratije otuđen od građana.
Dakle, teškoće postoje i u drugim balkanskim zemljama, gde nema Dejtonskog sporazuma koji je pogoršao situaciju u BiH. To znači da je generalno problem u političkim elitama koje su koristile tranziciju da dominiraju, stvarajući sistem bez suštinske demokratizacije.
Neće biti promena bez novih lica na izborima
RSE: Na jesen su predviđeni izbori u BiH. Premijeri u nekoliko kantona su podneli ostavke. Međutim, premijer Federacije BIH odbija da to učini, zalažući se za vanredene izbore. Bilo kako bilo, da li socijalni protesti mogu da utiču na tok i ishod izbora u smislu ponude novih programa, uključujući i za prevladavanje etničkih podela, koje su generator krize, i da BiH napokon postane funkcionalna država?
Biber: To je veoma važno pitanje, ali je prerano davati odgovor. Međutim, očigledno je da su svi građani koji protestuju protiv sadašnjeg političkog sistema. No, pošto promene moraju da se sprovedu kroz važeći institucionalni okvir, ako se ne pojave nove političke snage koje će se kandidovati na izborima, onda neće biti značajnijih reformi. Dakle, pitanje je da li će se formirati neka nova partija, ili će doći do smene generacija u postojećim političkim strankama.
Mislim da ovi protesti neće ostvariti željeni uspeh ukoliko ne primoraju veći broj političara da se povuku, jer ako pojedini kantonalni premijeri daju ostavke, to još nije dovoljno jasan signal sadašnjoj političkoj eliti da ne može više da tako vlada u budućnosti. Neko može da da ostavku šest meseci pre izbora i nakon njihovog održavanja dobije drugu funkciju na nekom drugom nivou. U tom slučaju neće biti nikakvih promena.
Demonstranti da odrede predstavnika pred međunarodnom zajednicom
RSE: O ulozi međunarodne zajednice, mislim pre svega na EU I SAD, koja je od 2006. godine u nekoliko navrata bezuspešno pokušavala da ubedi domaće lidere da sprovedu neophodne reforme i prevaziđu blokadu -počev od sudske presude Sejdić Finci pa do suštinskih ustavnih promena. Da li će sada međunarodna zajednica, kojoj BiH nije visoko na listi prioriteta, ponovo usmeriti pažnju na nju.
Biber: Najviše se plašim da građani koji protestuju nemaju među sobom nekoga ko bi mogao da razgovara sa međunarodnim akterima, tako da će oni kada dolaze u BiH opet razgovarati sa vođama političkih stranaka sa kojima to čine vec dvadeset godina, što je opasnost da im se da veći legitimitet nego što zaslužuju. Ja sumnjam da postoji prostor da se sadašnja politička elita dogovori oko nekih pitanja kao što je sprovođenje presude Sejdić-Finci, pogotovo ne pre izbora. Stoga mi se čini mnogo važnijim da Evropska Unija pošalje jasan signal da su demonstracije važne i da građani na ulicama, zapravo, reprezentuju BiH koja želi u Evropsku Uniju mnogo bolje nego sadašnja politička elita. Međutim, taj signal iz EU još nismo čuli. Dakle, treba ohrabiriti one koji protestuju, jer oni žele reforme, da BiH postane funkcionalna država sa vladavinom prava, koja omogućava zapošljavanje. To su ciljevi za koje se zalaže i EU.
Da ponovim, Evropska Unija i drugi međunarodni akteri treba da prestanu da daju dodatni legitimitet političkim liderima u BiH stalnim razgovorima sa njima, čime se smanjuje legitimitet institucija. Do sada se tvrdilo da ako se okupe lideri 6 ključnih stranaka na pregovorima u istoj sobi, oni predstavljaju celu BiH. Međutim, tu problematičnu praksu treba okončati i ovi protesti pokazuju da lideri stranaka nemaju prava da govore u ime svih građana. Možda su ova zbivanja signal pre svega za međunarodnu zajednicu da je neophodan drugačiji pristup sa više sluha za stavove građana a ne šta misle lideri šest partija.