Povodom tragične smrti 15 коsovskih Albanaca којi su se utopili u Tisi prilikom pokušaja da ilegalno pređu granicu, Euleks sa Kosova i nadležni pravosudni organi u Srbiji ostvarili su visoko profesionlanu saradnju.
Euleks je zahvalio Tužilaštvu Srbije na pomoći u pronalaženju i identifikaciji žrtava, među kojima je bilo žena i dece.
Danas su vlasti u Prištini proglasili, tim povodom, Dan žalosti. Srbija nije. I, malo ko je očekivao da će to uraditi.
Mogu li, međutim, Beograd i Priština u ovakvim situacijama da učine poteze koji bi vodili ka normalizaciji prilika - toliko da makar telegrami saučešća prilikom tragedija, postanu normalna stvar?
I u ovakvim okolnostima, kao što je tragedija na Tisi, pokazuje se sva apsurdnost situacije u Srbiji u odnosu na Kosovo. Zato je legitimno i ovakvo pitanje - da li bi isti odgovori bili da su utopljenici Srbi sa Kosova? Da idemo još dalje - da li bi odnos prema njima određivala činjenica da su na severu Kosova ili da žive u drugim delovima, zajedno sa Albancima, gde funkcionišu institucije Kosova ?
“Užasavajuća tišina u Srbiji , izveštavanje kao da se to desilo na Tajlandu ili Južnoj Africi”, smatra narodni poslanik iz redova LDP-a Žarko Korać.
Jelena Trivan iz vladajuće Demokratske stranke kaže da ne zna šta je država preduzela povodom ove tragedije i upozorila da ne bi smela da se zloupotrebi u političke svrhe.
“To mi je krajnje neumesno. Oni su stradali na jedan tužan i tragičan način , prelazeći preko teritorije Srbije u potrazi za nekim boljim životom, birajući put koji nije legalan. To nije ni bitno, verovatno ih je tragična životna sudbina naterala na to što su morali da rade i to nije politička priča, nije međudržavna priča, to je tragična ljudska priča i tako i treba da bude tretirana”, kaže Trivan.
LJUDSKO, A NE POLITIČKO PITANJE
Žarko Korać, međutim, smatra da zvaničnici u Srbiji i ovoga puta nisu propustili priliku da pokažu da ih, kada je Kosovo u pitanju, zapravo interesuje samo teritotija.
“Mi se vraćamo na situaciju gde nacionaliste interesuje samo teritorija, ne i građani koji tamo žive. I to se sada potvrđuje i to na jedan dramatičan način. Da ne budem beskrajno ciničan , pa da kažem da, što je manje stanovništva, to je bolje kad dobijete teritoriju. Dakle, još jednom, bilo je potrebno izjaviti saučešće”, kaže Korać.
Uvažavajući svu delikatnost situacije, kada su žrtve jedne velike nesreće u pitanju, ostaje gorak ukus činjenice da je, kada je Kosovo u pitanju, sve politika, potvrđuje i Nenad Čanak lider Lige socijaldemokrata Vojvodine. “Čudo je to kako patrioti tvde da je Kosovo Srbija, ali da Albanci sa Kosova nisu državljani Srbije. I to je taj paradoks koji ne može dugo da traje”, objašnjava on.
Božidar Delić poslanik iz redova Nikolićevih naprednjaka, međutim, tvrdi da stvar nije ni u čemu drugom, već u kršenju zakona.
“To što se dogodilo je za žaljenje. Ljudi su ljudi, bili Srbi ili Albanci. Ali, na šta bi to ličilo da naša država proglašava Dan žalosti, a ti ljudi su kršili njene zakone i ilegalno hteli da napuste teritoriju zemlje”, kaže Delić.
Ovo nije prvi takav slučaj kada su Beograd i Priština delili, čak i mrtve. 2004. te godine u vreme Vlade Vojilsava Koštunice 16 kosovskih Albanaca je poginulo u saobraćajnoj nesreći u susednoj Albaniji, to se nije ticalo Srbije. Srbija jeste proglašavala Dan žalosti povodom nekih tragičnih događaja na Kosovu, ali samo kad su Srbi žrtve.
Na primer, povodom pogibije dečaka iz Goraždevca 2003. godine. Ta tragedija, sa druge strane, na Kosovu nije obeležena Danom žalosti. Možda je sva apsurdnost bila najvidljivija prilikom martovskih napada na kosovske Srbe 2004-te godine. Tragičan događaj koji nisu ignorisali ni Beograd ni Priština, ali svako je izabrao drugi dan da iskaže žaljenje za žrtvama.
Dan 21. mart bio je Dan žalosti u tadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori, a 22. mart Dan žalosti na Kosovu.
“Izjava saučešća predsednika Vlade ili predsednika države bi pokazala građanima Kosova da ima u Srbiji nekoga ko smatra da je smrt ovoliko Albanaca tragedija. I meni je užasavajuće što nema nikoga ko ima osećanja da treba polako te odnose između Beograda i Prištine svoditi makar na neki ljudski nivo. Ovo su trenuci kada se čovek pita da li je nekome na Balkanu jasno da ćemo mi i dalje živeti jedni pored drugih, delimično izmešani.Kako neko zamišlja budući život naroda koji želi da živi sa ostalima u Evropi , ali ne žele da žive jedni sa drugima“, pita se poslanik Žarko Korać.
Naša dopisnica iz Užica Novka Ilić pitala je svoje sugrađane da li bi bilo normalno da država Srbija iskaže saučešće na ovaj ili onaj naccin, telegramima ili proglašavanjem Dana žalosti zbog pogibije 15 nesrećnika koji su krenuli nekuda , nadajući se boljem životu i ništa više?
Bez obzira da li su ti nesrećnici njeni građani, ili neki stranci koji su izgubili život na njenoj granici?
“Ja mislim da ne. I oni su bili loši spram nas, pa nisu zaslužili.”
“Ne. Žrtvama svaka čast, treba da osećamo za svaku žrtvu, ali to je praktično druga država. Možda treba poslati samo saučešće porodicama”
“Trebalo bi, pa to su živa bića.”
“Ne. Ne znam ko su, ne znam kako su, ne znam šta su za Srbe.”
“Ni u kom slučaju.”
“Ja mislim da ni oni nisu proglašaveli za naše. “
“Nikakve svrhe nema. I nas su progutali dole, pa niko nije čuo od njih ni jednu reč.”
Euleks je zahvalio Tužilaštvu Srbije na pomoći u pronalaženju i identifikaciji žrtava, među kojima je bilo žena i dece.
Danas su vlasti u Prištini proglasili, tim povodom, Dan žalosti. Srbija nije. I, malo ko je očekivao da će to uraditi.
Mogu li, međutim, Beograd i Priština u ovakvim situacijama da učine poteze koji bi vodili ka normalizaciji prilika - toliko da makar telegrami saučešća prilikom tragedija, postanu normalna stvar?
I u ovakvim okolnostima, kao što je tragedija na Tisi, pokazuje se sva apsurdnost situacije u Srbiji u odnosu na Kosovo. Zato je legitimno i ovakvo pitanje - da li bi isti odgovori bili da su utopljenici Srbi sa Kosova? Da idemo još dalje - da li bi odnos prema njima određivala činjenica da su na severu Kosova ili da žive u drugim delovima, zajedno sa Albancima, gde funkcionišu institucije Kosova ?
“Užasavajuća tišina u Srbiji , izveštavanje kao da se to desilo na Tajlandu ili Južnoj Africi”, smatra narodni poslanik iz redova LDP-a Žarko Korać.
Jelena Trivan iz vladajuće Demokratske stranke kaže da ne zna šta je država preduzela povodom ove tragedije i upozorila da ne bi smela da se zloupotrebi u političke svrhe.
“To mi je krajnje neumesno. Oni su stradali na jedan tužan i tragičan način , prelazeći preko teritorije Srbije u potrazi za nekim boljim životom, birajući put koji nije legalan. To nije ni bitno, verovatno ih je tragična životna sudbina naterala na to što su morali da rade i to nije politička priča, nije međudržavna priča, to je tragična ljudska priča i tako i treba da bude tretirana”, kaže Trivan.
LJUDSKO, A NE POLITIČKO PITANJE
Žarko Korać, međutim, smatra da zvaničnici u Srbiji i ovoga puta nisu propustili priliku da pokažu da ih, kada je Kosovo u pitanju, zapravo interesuje samo teritotija.
“Mi se vraćamo na situaciju gde nacionaliste interesuje samo teritorija, ne i građani koji tamo žive. I to se sada potvrđuje i to na jedan dramatičan način. Da ne budem beskrajno ciničan , pa da kažem da, što je manje stanovništva, to je bolje kad dobijete teritoriju. Dakle, još jednom, bilo je potrebno izjaviti saučešće”, kaže Korać.
Uvažavajući svu delikatnost situacije, kada su žrtve jedne velike nesreće u pitanju, ostaje gorak ukus činjenice da je, kada je Kosovo u pitanju, sve politika, potvrđuje i Nenad Čanak lider Lige socijaldemokrata Vojvodine. “Čudo je to kako patrioti tvde da je Kosovo Srbija, ali da Albanci sa Kosova nisu državljani Srbije. I to je taj paradoks koji ne može dugo da traje”, objašnjava on.
Božidar Delić poslanik iz redova Nikolićevih naprednjaka, međutim, tvrdi da stvar nije ni u čemu drugom, već u kršenju zakona.
“To što se dogodilo je za žaljenje. Ljudi su ljudi, bili Srbi ili Albanci. Ali, na šta bi to ličilo da naša država proglašava Dan žalosti, a ti ljudi su kršili njene zakone i ilegalno hteli da napuste teritoriju zemlje”, kaže Delić.
Ovo nije prvi takav slučaj kada su Beograd i Priština delili, čak i mrtve. 2004. te godine u vreme Vlade Vojilsava Koštunice 16 kosovskih Albanaca je poginulo u saobraćajnoj nesreći u susednoj Albaniji, to se nije ticalo Srbije. Srbija jeste proglašavala Dan žalosti povodom nekih tragičnih događaja na Kosovu, ali samo kad su Srbi žrtve.
Na primer, povodom pogibije dečaka iz Goraždevca 2003. godine. Ta tragedija, sa druge strane, na Kosovu nije obeležena Danom žalosti. Možda je sva apsurdnost bila najvidljivija prilikom martovskih napada na kosovske Srbe 2004-te godine. Tragičan događaj koji nisu ignorisali ni Beograd ni Priština, ali svako je izabrao drugi dan da iskaže žaljenje za žrtvama.
Dan 21. mart bio je Dan žalosti u tadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori, a 22. mart Dan žalosti na Kosovu.
“Izjava saučešća predsednika Vlade ili predsednika države bi pokazala građanima Kosova da ima u Srbiji nekoga ko smatra da je smrt ovoliko Albanaca tragedija. I meni je užasavajuće što nema nikoga ko ima osećanja da treba polako te odnose između Beograda i Prištine svoditi makar na neki ljudski nivo. Ovo su trenuci kada se čovek pita da li je nekome na Balkanu jasno da ćemo mi i dalje živeti jedni pored drugih, delimično izmešani.Kako neko zamišlja budući život naroda koji želi da živi sa ostalima u Evropi , ali ne žele da žive jedni sa drugima“, pita se poslanik Žarko Korać.
Kako se snalaze građani u teatru apsurda?
Kako se snalaze građani u teatru apsurda?Naša dopisnica iz Užica Novka Ilić pitala je svoje sugrađane da li bi bilo normalno da država Srbija iskaže saučešće na ovaj ili onaj naccin, telegramima ili proglašavanjem Dana žalosti zbog pogibije 15 nesrećnika koji su krenuli nekuda , nadajući se boljem životu i ništa više?
Bez obzira da li su ti nesrećnici njeni građani, ili neki stranci koji su izgubili život na njenoj granici?
“Ja mislim da ne. I oni su bili loši spram nas, pa nisu zaslužili.”
“Ne. Žrtvama svaka čast, treba da osećamo za svaku žrtvu, ali to je praktično druga država. Možda treba poslati samo saučešće porodicama”
“Trebalo bi, pa to su živa bića.”
“Ne. Ne znam ko su, ne znam kako su, ne znam šta su za Srbe.”
“Ni u kom slučaju.”
“Ja mislim da ni oni nisu proglašaveli za naše. “
“Nikakve svrhe nema. I nas su progutali dole, pa niko nije čuo od njih ni jednu reč.”