Ni posle pet godina, porodice ubijenih gardista još ne znaju šta se tačno dogodilo u okrilju kasarne na Topčideru
Pogibija dvojice gardista nekadašnje Vojske Srbije i Crne Gore u beogradskoj kasarni Topčider i pet godina posle tog togađaja ostaje misterija. 5. oktobra 2004. gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević stradali su dok su čuvali tajni vojni objekat Karaš ali, i pored ekspertiza koje su pokazale da su ubijeni, taj slučaj tapka u mestu.
Na dan pogibije njihovih sinova, Petar Milovanović i Janko Jakovljević zapalili su sveće ispred kasarne Topčider i u pratnji oficira koji su ih dočekali iza zatvorene kapije položili cveće i obišli mesto na kom su čuvajući stražu stradali Dražen i Dragan. Pet godina posle tragedije očevi poginulih gardista za naš program rekli su da samo žele da se utvrdi istina o smrti njihove dece.
„Mi tražimo da odgovara ko je i zašto pobio našu decu. Država i vojska i dalje ćute. Pojedinci, koji su zamutili ovaj slučaj, oglašavaju se danas, a sve su to oni pogrešno radili. Oni uopšte ne odgovaraju“, kaže Petar Milovanović.
Draganov otac Janko Jakovljević kaže da je sramota i žalosno to što se dogodilo njihovoj deci i što slučaj ni danas nije rasvetljen.
„Ubeđeni smo da bi uz malo veću volju trebalo da se razotkrije ubistvo i da se dokaže kome su smetali Dragan i Dražen“, rekao je Jakovljević.
Kao pripadnici Gardijske brigade, Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević 5. oktobra 2004. stradali su od oružane vatre oko devet sati ujutro, dok su bili u redovnoj patroli. Čuvali su tajni podzemni vojni objekat Karaš, za koji je šira javnost saznala posle ovog događaja.
Jedno od razmišljanja advokata njihovih porodica bilo je da su možda stradali, jer su videli nešto što nisu smeli, odnosno da su slučajno bili svedoci mogućeg skrivanja haškog optuženika Ratka Mladića i njegovog obezbeđenja u Karašu, ili da su ih ubili pljačkaši.
Pet godina posle, Vladan Batić, pravni zastupnik porodica stradalih gardista, izjavio je za naš program da još nema osumnjičenih, da je slučaj i dalje u fazi istražnih radnji i da su na potezu tužilaštvo i policija.
“Gardisti su ubijeni. Preostaje da se utvrdi ko ih je ubio. Mi i dalje verujemo da putevi vode ka haškim optuženicima. U poslednje vreme smo svesni da ima još puno ostataka iz starih službi i iz Miloševićevog pravosuđa. Ostataka onih velikih patriota i nacionalista u svim službama i svim organima”, smatra Batić i dodaje da takvi “očito istrajavaju u tome da se sakrije istina, ali i da će pravda kad tad biti uspostavljena”.
Državna Nezavisna komisija utvrdila je da su vojnici ubijeni dok je, sa druge strane, prethodno vojna istraga zaključila da su gardisti stradali u međusobnom obračunu pucajući iz ličnog naoružanja.
Od tada su saslušani brojni svedoci, od kojih je jedan posle pucnjave dotrčao do lica mesta i čuo da je vojnik Milovanović na samrti izgovorio “Iznutra, iznutra“, što je moglo da se tumači tako da je pucano iz kruga vojnog objekta.
Predrag Savić, advokat porodica stradalih vojnika, kaže da je istraga Vojne komisije rađena loše, bez DNK analize, i da su na mestu zločina odmah uništeni neki tragovi, za šta optužuje Vuka Tufegdžića, tadašnjeg vojnog istražnog sudiju.
“Na primer kada je naredio da se prosejava zemlja. Ili kada je naredio da se psi tragači puste po kasarni da traže, a nije im dao uzorak. Na žalost smo ovde imali situaciju da su vojni istražni organi potpuno skrajnuli istragu na suprotnu stranu. Za mene su vojna istraga, veštaci koje su oni angažovali najodgovorniji što ovo krivično delo nije rasvetljeno”, objašnjava Savić.
Vuk Tufegdžić, koji je vodio vojnu istragu u slučaju gardista, za naš program kaže da i danas, pet godina posle njihovog stradanja, čvrsto stoji iza svega što je i onda rekao, i da negira bilo kakvu opstrukciju.
„Apsolutno ne stoji. Taman posla. Ništa pretenciozno – mi smo za mesec i nešto završili. Njima, evo, pet godina treba da nešto urade i ništa nisu uradili. Samo se muti voda i to očigledno nekome odgovara. Ti koji tvrde da su oni ubijeni samo neka kažu – ko, kako i zašto. Odgovorom na bilo koja od ova tri pitanja će doći u situaciju da neće moći da brane to svoje stanovište“, kaže Tufegdžić i dodaje:
„Mi smo zaključili da je jedan od njih ubio drugoga, a potom izvršio samoubistvo.“
U novembru 2008. iz Sjedinjenih Američkih Država stigao je sudsko –medicinski izveštaj eksperata Okruga Ouklend iz Mičigena, sa zaključkom da je gardiste neko ubio. Ovaj nalaz urađen je po zahtevu istražnog sudije beogradskog Okružnog suda koji je prosleđen američkom Federalnom istražnom birou, koji uradio balističko veštačenje, a sudsko medicinsko zatražio od tima stručnjaka iz Ouklenda.
Zaključak FBI-jevih eksperata iz laboratorije Kvantiko u Vašingtonu bio je da vojnici nisu mogli da ubiju jedan drugog.
Božo Prelević, predsednik Nezavisne komisije koja je istraživala pogibiju gardista, izjavio je za naš radio da u Srbiji postoji politička volja za rešavanje tog slučaja, ali da je pesimista da će se istina ikada utvrditi zato što, kako je zaključio, „to ne dozvoljavaju moćnici iz drugog ešalona države”.
“Njihova moć je jača nego pre pet godina. Mislim da svedoci iz ovog predmeta polako odumiru, da sva sećanja blede. Nemam nikakvih saznanja da se za počiniocima traga. Sve to meni ukazuje da će oni izdržati svako sledeće pojavljivanje 5. oktobra sa pitanjima zašto nema pronađenog počinioca. Vreme će proći i to će biti obesmišljeno. Možda će neko u nekim memoarima da kaže šta se tu dogodilo”, smatra Prelević.
Dražen Milovanović iz Tekije kod Paraćina i Dragan Jakovljević iz Bele Reke kod Šapca u trenutku pogibije imali su 21 godinu.
Na dan pogibije njihovih sinova, Petar Milovanović i Janko Jakovljević zapalili su sveće ispred kasarne Topčider i u pratnji oficira koji su ih dočekali iza zatvorene kapije položili cveće i obišli mesto na kom su čuvajući stražu stradali Dražen i Dragan. Pet godina posle tragedije očevi poginulih gardista za naš program rekli su da samo žele da se utvrdi istina o smrti njihove dece.
„Mi tražimo da odgovara ko je i zašto pobio našu decu. Država i vojska i dalje ćute. Pojedinci, koji su zamutili ovaj slučaj, oglašavaju se danas, a sve su to oni pogrešno radili. Oni uopšte ne odgovaraju“, kaže Petar Milovanović.
Draganov otac Janko Jakovljević kaže da je sramota i žalosno to što se dogodilo njihovoj deci i što slučaj ni danas nije rasvetljen.
„Ubeđeni smo da bi uz malo veću volju trebalo da se razotkrije ubistvo i da se dokaže kome su smetali Dragan i Dražen“, rekao je Jakovljević.
Kao pripadnici Gardijske brigade, Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević 5. oktobra 2004. stradali su od oružane vatre oko devet sati ujutro, dok su bili u redovnoj patroli. Čuvali su tajni podzemni vojni objekat Karaš, za koji je šira javnost saznala posle ovog događaja.
Jedno od razmišljanja advokata njihovih porodica bilo je da su možda stradali, jer su videli nešto što nisu smeli, odnosno da su slučajno bili svedoci mogućeg skrivanja haškog optuženika Ratka Mladića i njegovog obezbeđenja u Karašu, ili da su ih ubili pljačkaši.
Istina će kad - tad biti poznata
Pet godina posle, Vladan Batić, pravni zastupnik porodica stradalih gardista, izjavio je za naš program da još nema osumnjičenih, da je slučaj i dalje u fazi istražnih radnji i da su na potezu tužilaštvo i policija.“Gardisti su ubijeni. Preostaje da se utvrdi ko ih je ubio. Mi i dalje verujemo da putevi vode ka haškim optuženicima. U poslednje vreme smo svesni da ima još puno ostataka iz starih službi i iz Miloševićevog pravosuđa. Ostataka onih velikih patriota i nacionalista u svim službama i svim organima”, smatra Batić i dodaje da takvi “očito istrajavaju u tome da se sakrije istina, ali i da će pravda kad tad biti uspostavljena”.
Državna Nezavisna komisija utvrdila je da su vojnici ubijeni dok je, sa druge strane, prethodno vojna istraga zaključila da su gardisti stradali u međusobnom obračunu pucajući iz ličnog naoružanja.
Od tada su saslušani brojni svedoci, od kojih je jedan posle pucnjave dotrčao do lica mesta i čuo da je vojnik Milovanović na samrti izgovorio “Iznutra, iznutra“, što je moglo da se tumači tako da je pucano iz kruga vojnog objekta.
Predrag Savić, advokat porodica stradalih vojnika, kaže da je istraga Vojne komisije rađena loše, bez DNK analize, i da su na mestu zločina odmah uništeni neki tragovi, za šta optužuje Vuka Tufegdžića, tadašnjeg vojnog istražnog sudiju.
“Na primer kada je naredio da se prosejava zemlja. Ili kada je naredio da se psi tragači puste po kasarni da traže, a nije im dao uzorak. Na žalost smo ovde imali situaciju da su vojni istražni organi potpuno skrajnuli istragu na suprotnu stranu. Za mene su vojna istraga, veštaci koje su oni angažovali najodgovorniji što ovo krivično delo nije rasvetljeno”, objašnjava Savić.
Vuk Tufegdžić, koji je vodio vojnu istragu u slučaju gardista, za naš program kaže da i danas, pet godina posle njihovog stradanja, čvrsto stoji iza svega što je i onda rekao, i da negira bilo kakvu opstrukciju.
„Apsolutno ne stoji. Taman posla. Ništa pretenciozno – mi smo za mesec i nešto završili. Njima, evo, pet godina treba da nešto urade i ništa nisu uradili. Samo se muti voda i to očigledno nekome odgovara. Ti koji tvrde da su oni ubijeni samo neka kažu – ko, kako i zašto. Odgovorom na bilo koja od ova tri pitanja će doći u situaciju da neće moći da brane to svoje stanovište“, kaže Tufegdžić i dodaje:
„Mi smo zaključili da je jedan od njih ubio drugoga, a potom izvršio samoubistvo.“
Slučaj će “pregaziti vreme”
U novembru 2008. iz Sjedinjenih Američkih Država stigao je sudsko –medicinski izveštaj eksperata Okruga Ouklend iz Mičigena, sa zaključkom da je gardiste neko ubio. Ovaj nalaz urađen je po zahtevu istražnog sudije beogradskog Okružnog suda koji je prosleđen američkom Federalnom istražnom birou, koji uradio balističko veštačenje, a sudsko medicinsko zatražio od tima stručnjaka iz Ouklenda. Zaključak FBI-jevih eksperata iz laboratorije Kvantiko u Vašingtonu bio je da vojnici nisu mogli da ubiju jedan drugog.
Božo Prelević, predsednik Nezavisne komisije koja je istraživala pogibiju gardista, izjavio je za naš radio da u Srbiji postoji politička volja za rešavanje tog slučaja, ali da je pesimista da će se istina ikada utvrditi zato što, kako je zaključio, „to ne dozvoljavaju moćnici iz drugog ešalona države”.
“Njihova moć je jača nego pre pet godina. Mislim da svedoci iz ovog predmeta polako odumiru, da sva sećanja blede. Nemam nikakvih saznanja da se za počiniocima traga. Sve to meni ukazuje da će oni izdržati svako sledeće pojavljivanje 5. oktobra sa pitanjima zašto nema pronađenog počinioca. Vreme će proći i to će biti obesmišljeno. Možda će neko u nekim memoarima da kaže šta se tu dogodilo”, smatra Prelević.
Dražen Milovanović iz Tekije kod Paraćina i Dragan Jakovljević iz Bele Reke kod Šapca u trenutku pogibije imali su 21 godinu.