Zvjezdan Živković
Iako većina bh. građana danas živi daleko lošije negoli prije 14 godina kada je rat završen, nezadovoljstvo se izražava tek sporadičnim i malobrojnim okupljanjima. O demokratiji se zna tek toliko koliko o uobičajenoj i omiljenoj frazi političara.
Građani još uvijek ne znaju i ne shvataju da mogu uticati na donošenje važnih odluka, ali da svojim glasovima takođe mogu i kazniti političare za nerad. Tako je nedavno održana javna rasprava kako bi se građanima približile sve mogućnosti koje im stoje na raspolaganju i koje im po pravu i zakonu pripadaju - da mijenjaju ono što im se ne sviđa.
U demokratskom društvu, kako se deklariše BiH, neshvatljivo je da političari mogu raditi šta hoće, da ubice mogu slobodno šetati gradom, da kriminal cvjeta iz dana u dan.
Možda će se neko odvažiti organizovati proteste, a pritom se na istim ne pojavi više od stitinu građana, dok hiljade njih po privatnim sijelima svakodnevno priča kako je u ovoj zemlji život postao neizdržljiv. Neshvatljiva je i pasivnost mladih ljudi, koji su kroz historiju bili pokretači velikih promjena. Ova generacija u BiH je totalno zakazala. Dr. Goran Marković, nezavisni intelektualac, kaže:
„Prvo jedan izrazito malograđanski mentalitet, drugo je strah koji je objektivno posljedica društva i kome žive, i treće malodušnost. I mladi ljudi, kao i ovi stariji, jednostavno traže nekoga ko će da im ponudi nešto drugačije. U sebi samima ne vide snagu koja bi nešto mogla sama da uradi i onda i oni padaju u tu malodušnost.“
Neki ljudi iz nevladinog sektora smatraju da je u bh. građana ustvari prisutan strah.
„Ja govorim o svom dvorištu, o Republici Srpskoj, gdje imamo takav sistem vlasti koji se bavi progonom neistomišljenika, praćenjem. Likvidiran je čovjek koji je radio sa mnom, koji je dokazao kriminal vlasti. Kada ga nisu mogli ušutjeti, nudili su novac, kada nije prihvatio novac, čovjek je jednostavno nasred ulice za opomenu svima dignut eksplozivom u vazduh. Vlast na takav način ubija sve ono što bi mladi ljudi htjeli da rade. Jednostavno to je strah,“ kaže Dragomir Babić, „Narodni front“ iz Banje Luke.
Pasivnost u regionu
Mladi ne samo da su nezainteresovani za proteste nego i za politiku.
„Prije je bilo ti si do tridesete dijete svojih roditelja, od tridesete brigu o tebi preuzme država, daće ti posao, samo nemoj misliti svojom glavom. I danas to mnogim mladim odgovara,“ izjavio je Nerin Dizdar, predsjednik „Foruma mladih“ iz Stoca.
Čak i sistem obrazovanja u BiH pogoduje ovakvoj pasivnosti. Dok se ovdje prepucavaju da li našim đacima uopšte treba predmet demokratija, u inostranstvu mlade kroz školu uče građanskim pravima. Primjer za to je i priča Nadie Bejtić koja je rodom iz BiH, ali od djetinjstva živi u Francuskoj. Želja da rješava probleme društva u kojem živi potakla ju je da se politički aktivira.
„Ubio se jedan čovjek nakon što su mu rekli da je otpušten. A šta mi radimo na tome? Hoćemo li izdati neku knjigu koja će pisati o samoubistvima u fabrikama ili ćemo otići tamo dati našu pomoć? Ta vrsta aktivizma mi se sviđala, imala sam osjećaj da učestvujem direktno u problemima našeg društva,“ kaže Bejtić.
Uočava se da BiH dijeli sličnu sudbinu pasivnosti mladih i sa drugim zemljama regiona.
„Lakše možeš mobilizirati na pitanjima Majkl Džekson ili ne znam šta. Oni problemi koji su nam skupni (zajednički) nas ne samoorganiziraju, ali oni neki tako daleki i nemogući nas naprave moćnim,“ kaže Marta Gregorčič, profesorica sociologije iz Ljubljane.
Sa druge strane Grčka je jedna od zemalja, čiji se mladi okupljaju u velike proteste.
Organizovana manjina
„U Grčkoj zaista ima mnogo demonstracija koje organizuju ili radnički sindikati ili studenti. Ti pokreti otpora se ne organizuju svaki dan, ali je prisutan trud. U poređenju sa drugim evropskim zemljama, u Grčkoj se ljudi udružuju u velike pokrete,“ Michalis Kalamaras, član „Spartacusa“, internacionalne organizacije komunista Grčke.
Bh. građani koji više od deceniju žive u uređenim evropskim zemljama žele svoja iskustva prenijeti i na domovinu.
Jedno takvo je i „Stećak“, udruženje mladih Bosanaca i Hercegovaca u Norveškoj, čiji član je i Dženan Brkić.
„Uzela sam kontakt s udruženjima mladih u Švedskoj, u Danskoj, u Njemačkoj koji su svi zainteresovani za ovu ideju da se nešto pokrene, znači da dovedemo neke stručnjake iz BiH, da dođu, da nama pričaju o političkoj situaciji u BiH jer mnogi od nas, nažalost, nisu upućeni,“ rekla je Brkić.
Ključni je i dalje problem kako zainteresovati mlade da uzmu učešće u odlučivanju bitnih odluka za BiH.
„Organizovana manjina je ta koja mijenja stvar. Mislim da treba još prepustiti vremenu da se jednostavno kod njih izgradi mentalitet borbe za svoja prava. Kad bi u nekoj konkretnoj borbi neke svoje konkretne zahtjeve ispunili, to bi onda njima ulilo veliku nadu i bilo bi znatno lakše da se onda taj njihov aktivizam dalje razvija,“ rekao je Marković.
Konačno, najbolji primjer mladima mogu dati roditelji da naredne godine izađu na izbore, te kazne političare za ovakvo stanje u državi.
Iako većina bh. građana danas živi daleko lošije negoli prije 14 godina kada je rat završen, nezadovoljstvo se izražava tek sporadičnim i malobrojnim okupljanjima. O demokratiji se zna tek toliko koliko o uobičajenoj i omiljenoj frazi političara.
Građani još uvijek ne znaju i ne shvataju da mogu uticati na donošenje važnih odluka, ali da svojim glasovima takođe mogu i kazniti političare za nerad. Tako je nedavno održana javna rasprava kako bi se građanima približile sve mogućnosti koje im stoje na raspolaganju i koje im po pravu i zakonu pripadaju - da mijenjaju ono što im se ne sviđa.
U demokratskom društvu, kako se deklariše BiH, neshvatljivo je da političari mogu raditi šta hoće, da ubice mogu slobodno šetati gradom, da kriminal cvjeta iz dana u dan.
Možda će se neko odvažiti organizovati proteste, a pritom se na istim ne pojavi više od stitinu građana, dok hiljade njih po privatnim sijelima svakodnevno priča kako je u ovoj zemlji život postao neizdržljiv. Neshvatljiva je i pasivnost mladih ljudi, koji su kroz historiju bili pokretači velikih promjena. Ova generacija u BiH je totalno zakazala. Dr. Goran Marković, nezavisni intelektualac, kaže:
„Prvo jedan izrazito malograđanski mentalitet, drugo je strah koji je objektivno posljedica društva i kome žive, i treće malodušnost. I mladi ljudi, kao i ovi stariji, jednostavno traže nekoga ko će da im ponudi nešto drugačije. U sebi samima ne vide snagu koja bi nešto mogla sama da uradi i onda i oni padaju u tu malodušnost.“
Neki ljudi iz nevladinog sektora smatraju da je u bh. građana ustvari prisutan strah.
„Ja govorim o svom dvorištu, o Republici Srpskoj, gdje imamo takav sistem vlasti koji se bavi progonom neistomišljenika, praćenjem. Likvidiran je čovjek koji je radio sa mnom, koji je dokazao kriminal vlasti. Kada ga nisu mogli ušutjeti, nudili su novac, kada nije prihvatio novac, čovjek je jednostavno nasred ulice za opomenu svima dignut eksplozivom u vazduh. Vlast na takav način ubija sve ono što bi mladi ljudi htjeli da rade. Jednostavno to je strah,“ kaže Dragomir Babić, „Narodni front“ iz Banje Luke.
Pasivnost u regionu
Mladi ne samo da su nezainteresovani za proteste nego i za politiku.
„Prije je bilo ti si do tridesete dijete svojih roditelja, od tridesete brigu o tebi preuzme država, daće ti posao, samo nemoj misliti svojom glavom. I danas to mnogim mladim odgovara,“ izjavio je Nerin Dizdar, predsjednik „Foruma mladih“ iz Stoca.
Čak i sistem obrazovanja u BiH pogoduje ovakvoj pasivnosti. Dok se ovdje prepucavaju da li našim đacima uopšte treba predmet demokratija, u inostranstvu mlade kroz školu uče građanskim pravima. Primjer za to je i priča Nadie Bejtić koja je rodom iz BiH, ali od djetinjstva živi u Francuskoj. Želja da rješava probleme društva u kojem živi potakla ju je da se politički aktivira.
„Ubio se jedan čovjek nakon što su mu rekli da je otpušten. A šta mi radimo na tome? Hoćemo li izdati neku knjigu koja će pisati o samoubistvima u fabrikama ili ćemo otići tamo dati našu pomoć? Ta vrsta aktivizma mi se sviđala, imala sam osjećaj da učestvujem direktno u problemima našeg društva,“ kaže Bejtić.
Uočava se da BiH dijeli sličnu sudbinu pasivnosti mladih i sa drugim zemljama regiona.
„Lakše možeš mobilizirati na pitanjima Majkl Džekson ili ne znam šta. Oni problemi koji su nam skupni (zajednički) nas ne samoorganiziraju, ali oni neki tako daleki i nemogući nas naprave moćnim,“ kaže Marta Gregorčič, profesorica sociologije iz Ljubljane.
Sa druge strane Grčka je jedna od zemalja, čiji se mladi okupljaju u velike proteste.
Organizovana manjina
„U Grčkoj zaista ima mnogo demonstracija koje organizuju ili radnički sindikati ili studenti. Ti pokreti otpora se ne organizuju svaki dan, ali je prisutan trud. U poređenju sa drugim evropskim zemljama, u Grčkoj se ljudi udružuju u velike pokrete,“ Michalis Kalamaras, član „Spartacusa“, internacionalne organizacije komunista Grčke.
Bh. građani koji više od deceniju žive u uređenim evropskim zemljama žele svoja iskustva prenijeti i na domovinu.
Jedno takvo je i „Stećak“, udruženje mladih Bosanaca i Hercegovaca u Norveškoj, čiji član je i Dženan Brkić.
„Uzela sam kontakt s udruženjima mladih u Švedskoj, u Danskoj, u Njemačkoj koji su svi zainteresovani za ovu ideju da se nešto pokrene, znači da dovedemo neke stručnjake iz BiH, da dođu, da nama pričaju o političkoj situaciji u BiH jer mnogi od nas, nažalost, nisu upućeni,“ rekla je Brkić.
Ključni je i dalje problem kako zainteresovati mlade da uzmu učešće u odlučivanju bitnih odluka za BiH.
„Organizovana manjina je ta koja mijenja stvar. Mislim da treba još prepustiti vremenu da se jednostavno kod njih izgradi mentalitet borbe za svoja prava. Kad bi u nekoj konkretnoj borbi neke svoje konkretne zahtjeve ispunili, to bi onda njima ulilo veliku nadu i bilo bi znatno lakše da se onda taj njihov aktivizam dalje razvija,“ rekao je Marković.
Konačno, najbolji primjer mladima mogu dati roditelji da naredne godine izađu na izbore, te kazne političare za ovakvo stanje u državi.