Povodom jučerašnje izjave predsednika Srbije Borisa Tadića da je za UNESKO kulturno nasleđe Kosova srpsko, i da je od generalnog direktora ove organizacije dobio podršku za stav Beograda da "niko nema pravo da svojata srpsko kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji", eksperti za ovu oblast u Srbiji smatraju da je takav stav potpuno realan, jer se temelji na istorijskim, veoma lako dokazivim, činjenicama.
Kome pripada kulturno blago Kosova i Metohije? Ovo pitanje, koje je jedno od ključnih u spektru sveukupnih problema koji opterećuju odnose dve strane, za istoričare umetnosti u Beogradu uopšte nije sporno jer, kako kažu, naučno- istorijski dokazi nesumnjivo govore da je kuturno nasleđe Kosova – srpsko.
Za Marka Omčikusa, predsednika Nacionalnog komiteta ICOMOS-a, međunarodne organizacije koja vodi brigu o spomenicima kulture, razumljiva je težnja kosovskih vlasti da posle proglašenja nezavisnosti drže pod svojom kontrolom i kulturno nasleđe na toj teritoriji. On, međutim, napominje da u celoj priči postoji nepobitan dokaz:
"Gotovo svugde ćete videti koje te manastire, crkve, gradnje, naručivao. Tu postoje portreti vladara, znači naručioca, ktitora, i to je jedna nedvosmislena legitimacija pripadnosti."
Identičan stav ima i Vera Pavlović Lončarski, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, koja krunski dokaz za svoju tvrdnju izvodi iz pitanja:
"Zašto bi neko palio nešto što je njegovo? Šta bi onda time dokazivao? Zašto bi imali toliki otpor prema nečemu sopstvenom? Nisam videla da su zapalili džamiju, da su zapalili kule – samo pravoslavne crkve."
Na pokušaje prisvajanja kulturnog blaga Kosova, u razgovoru sa generalnim direktorom UNESKO-a Koićirom Macurom, ukazao je predsednik Srbije Boris Tadić:
"Udžbenik za udžbenikom se objavljuje dajući neverovatne tvrdnje da srpsko pravoslavno kulturno nasleđe iz srednjevekovnog perioda, zapravo jeste kosovsko-albansko nasleđe. Takvi pokušaji ponovnog pisanja istorije moraju biti osuđeni najjačim mogućim rečima. Mi u regionu, kao i UNESKO i Savet Evrope, ne smemo biti pasivni."
Situacija je više nego jasna, kaže Vera Pavlović Lončarski, naglašavajući da su tu činjenicu prepoznali i predstavnici UNESKO-a:
"Kada su upisali prvo Dečane, a zatim izvršili ekstenziju, odnosno proširenje, pa uz Dečane upisali i Pećku Patrijaršiju, Bogorodicu Ljevišku i Gračanicu, dakle, srpsko kulturno nasleđe. To je ono što je činjenica, utvrđena istorijski, naučno, i o tome može da bude reči samo u nekim paraistorijskim, parapolitičkim i nekim drugim parateorijama, ali zna se da to ne može prihvatiti onaj svet koji donosi odluke o tome."
U kontekstu nove političke realnosti i nesuglasica oko statusa Kosova, po mišljenju pisca i istoričara umetnosti Milete Prodanovića, nije nemoguće da ovo kulturno nasleđe na listi svetske baštine bude definisano kao srpsko, ali ne isključuje ni primenu nekih atipičnih rešenja:
"Ja mislim da je cela ta stvar završena pa, prema tome, može se verovati da će biti ostvaren neki eks-teritorijalni status – to je pretpostavljam ideja naše vlade. Jer, recimo, Hilandar, srpski manastir na Svetoj Gori, on nije deo srpske države, ali on po svojoj suštini jeste srpski. Ako bi se to sve stavilo na papir, ne prejudicirajući neki budući status, to bi bilo neko zadovoljavajuće rešenje."
Postojeći opus problema i sporenja oko pripadnosti kulturnog nasleđa na Kosovu dodatno usložnjavaju stavovi i intersi Srpske pravoslavne crkve. Marko Omčikus:
"Ona čini dosta kontraproduktivne poteze koji idu na ruku albanskoj strani."
Omčikus kaže da se on lično protivi namerama crkve o preuzimanju nadležnosti nad kulturnim blagom Kosova i defanzivnom pristupu države ovom problemu, objašnjavajući da neprisustvo službi zaštite može da pokrene pitanje brige o tom nasleđu:
"Crkva ima neke svoje želje koje vrlo često nisu u skladu s konzervatorskim principima i principima očuvanja autentičnosti. Te njihove želje su, možda, u skladu s nekim njihovim trenutnim potrebama. Ali šta to rezultira? Rezultira određen oblik devastacije samog nasleđa. Nasleđe, u tom slučaju, gubi na određenim vrednostima."
Takva situacija, po Omčikusu, krije dodatnu opasnost:
"Naravno, ako s naše strane nismo u stanju da očuvamo to autentično nasleđe, onda može neka druga strana da se pojavi kao strana koja želi da očuva tu autentičnost. To su opasnosti."
Za Marka Omčikusa, predsednika Nacionalnog komiteta ICOMOS-a, međunarodne organizacije koja vodi brigu o spomenicima kulture, razumljiva je težnja kosovskih vlasti da posle proglašenja nezavisnosti drže pod svojom kontrolom i kulturno nasleđe na toj teritoriji. On, međutim, napominje da u celoj priči postoji nepobitan dokaz:
"Gotovo svugde ćete videti koje te manastire, crkve, gradnje, naručivao. Tu postoje portreti vladara, znači naručioca, ktitora, i to je jedna nedvosmislena legitimacija pripadnosti."
Identičan stav ima i Vera Pavlović Lončarski, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, koja krunski dokaz za svoju tvrdnju izvodi iz pitanja:
"Zašto bi neko palio nešto što je njegovo? Šta bi onda time dokazivao? Zašto bi imali toliki otpor prema nečemu sopstvenom? Nisam videla da su zapalili džamiju, da su zapalili kule – samo pravoslavne crkve."
Na pokušaje prisvajanja kulturnog blaga Kosova, u razgovoru sa generalnim direktorom UNESKO-a Koićirom Macurom, ukazao je predsednik Srbije Boris Tadić:
"Udžbenik za udžbenikom se objavljuje dajući neverovatne tvrdnje da srpsko pravoslavno kulturno nasleđe iz srednjevekovnog perioda, zapravo jeste kosovsko-albansko nasleđe. Takvi pokušaji ponovnog pisanja istorije moraju biti osuđeni najjačim mogućim rečima. Mi u regionu, kao i UNESKO i Savet Evrope, ne smemo biti pasivni."
Situacija je više nego jasna, kaže Vera Pavlović Lončarski, naglašavajući da su tu činjenicu prepoznali i predstavnici UNESKO-a:
"Kada su upisali prvo Dečane, a zatim izvršili ekstenziju, odnosno proširenje, pa uz Dečane upisali i Pećku Patrijaršiju, Bogorodicu Ljevišku i Gračanicu, dakle, srpsko kulturno nasleđe. To je ono što je činjenica, utvrđena istorijski, naučno, i o tome može da bude reči samo u nekim paraistorijskim, parapolitičkim i nekim drugim parateorijama, ali zna se da to ne može prihvatiti onaj svet koji donosi odluke o tome."
U kontekstu nove političke realnosti i nesuglasica oko statusa Kosova, po mišljenju pisca i istoričara umetnosti Milete Prodanovića, nije nemoguće da ovo kulturno nasleđe na listi svetske baštine bude definisano kao srpsko, ali ne isključuje ni primenu nekih atipičnih rešenja:
"Ja mislim da je cela ta stvar završena pa, prema tome, može se verovati da će biti ostvaren neki eks-teritorijalni status – to je pretpostavljam ideja naše vlade. Jer, recimo, Hilandar, srpski manastir na Svetoj Gori, on nije deo srpske države, ali on po svojoj suštini jeste srpski. Ako bi se to sve stavilo na papir, ne prejudicirajući neki budući status, to bi bilo neko zadovoljavajuće rešenje."
Postojeći opus problema i sporenja oko pripadnosti kulturnog nasleđa na Kosovu dodatno usložnjavaju stavovi i intersi Srpske pravoslavne crkve. Marko Omčikus:
"Ona čini dosta kontraproduktivne poteze koji idu na ruku albanskoj strani."
Omčikus kaže da se on lično protivi namerama crkve o preuzimanju nadležnosti nad kulturnim blagom Kosova i defanzivnom pristupu države ovom problemu, objašnjavajući da neprisustvo službi zaštite može da pokrene pitanje brige o tom nasleđu:
"Crkva ima neke svoje želje koje vrlo često nisu u skladu s konzervatorskim principima i principima očuvanja autentičnosti. Te njihove želje su, možda, u skladu s nekim njihovim trenutnim potrebama. Ali šta to rezultira? Rezultira određen oblik devastacije samog nasleđa. Nasleđe, u tom slučaju, gubi na određenim vrednostima."
Takva situacija, po Omčikusu, krije dodatnu opasnost:
"Naravno, ako s naše strane nismo u stanju da očuvamo to autentično nasleđe, onda može neka druga strana da se pojavi kao strana koja želi da očuva tu autentičnost. To su opasnosti."