Sloboda medija kao jedan od ključnih uslova za funkcionisanje demokratije danas je ugrožena različitim političkim i ekonomskim pritiscima i napadima koji ostaju nekažnjeni. O tome svedoči i najnovija publikacija misije OEBS-a, "Sloboda medija u Srbiji 2008" u kojoj je dokumentovano 138 napada na medije i njihove zaposlene.
Ako se o trenutnom stanju medijskih sloboda u Srbiji može suditi na osnovu primera Radio-televizije B92, jednog od simbola ovdašnjeg slobodnog novinarstva, onda je situacija, kako kaže direktor ove kuće Veran Matić, “gora nego u vreme režima Slobodana Miloševića”. Ovu, na prvi pogled preoštru konstataciju, Matić potkrepljuje činjenicom da je tokom devedesetih bilo mnogo više medija, koji su žestoko reagovali na svako ugrožavanje slobode govora:
“Nekada, na samo neprijatnu izjavu nekoga iz Miloševićevog režima skakalo je 40-50 medija u Srbiji.”
Danas, kaže Matić, nema mnogo razumevanja problema – šta znači pritisak na medije i koliko ignorisanjeove činjenice može da bude kobno za opstanak ostalih medija:
“Ja mislim da upravo to i doživljavamo danas, da se svi osećamo ugroženi i ne shvatamo da ta ugroženost dolazi od istih ljudi, od istog načina razmišljanja i od istih namera – da se u potpunosti kontroliše jedno društvo.”
Nekada su pritisci stizali iz samog vladajućeg političkog aparata, a sada, po Matićevom uverenju, ozbiljna politička moć ne leži u političkim institucijama, već u rukama pojedinaca – popularnije – tajkuna:
“Danas imamo situaciju u kojoj najveći trgovinski lanac u ovoj zemlji direktno destabilizuje ovu zemlju. Taj isti lanac ucenjuje medije sa reklamama, odnosno, odsustvom reklama sa tih medija – što se dogodilo i događa nama, B92.”
Kako tvrde u B92, već tri godine mnoštvo firmi koje poseduje Miroslav Mišković ne reklamira se u ovoj, inače komercijanoj, kući. Zvaničnog objašnjenja nema, ali se pretpostavlja da su u pitanju “neprijatne” teme koje pokreće ovaj medij. Poslednja u tom nizu – afera oko atraktivnog gradskog zemljišta na kojem se nalazi Luka Beograd, koja je u vlasništvu pomenutog Miškovića i Milana Beka – dodatno je pogoršala situaciju:
“Ovih dana se ponavlja mantra u gradu, 'uništićemo B92'. Jedan broj onih tajkuna koji su na neki način pominjani u ovom serijalu, to ponavlja. To je izrečeno u Predsedništvu Srbije na večeri koja je priređena za američkog potpredsednika Bajdena. To je izrečeno direktno američkom ambasadoru, sinoć sam dobio informaciju od njega. Ta mantra koja se ponavlja očito nikoga u ovom trenutku ne interesuje kao dramatična i ozbiljna pretnja.”
Odnos modernog srpskog društva prema medijskim slobodama slikovito se odražava i kada su u pitanju brojni drugi slučajevi, a pre svih oni najdrastičniji, iz ranije, ali i novije prošlosti. Među njima je i slučaj novinara nedeljnika Vreme Dejana Anastasijevića, koji na pitanje – da li su otkriveni počinioci koji su na prozor njegovog stana, pre dve godine, bacili dve bombe – kaže:
“Ako policija ima rezultate, ni meni ni nikom drugom ništa nisu rekli. Ja lično se ne nadam više rešenju tog slučaja. Pre nešto manje od dva meseca smo obeležili 10 godina od smrti kolege Slavka Ćuruvije, za koga svi znamo i zašto je ubijen i ko je dao nalog da se ubije, na kraju krajeva znamo i ko su pucači, likvidatori, ali je ta stvar još uvek u fazi – nisam siguran – istrage ili predistrage.”
Slična je situacija i sa ubistvom novinara Milana Pantića:
“Činjenica je da je užasno retko da u ovoj zemlji bilo ko odgovara zbog napada na novinare, ili ubistva novinara. Prosto, to je postalo nešto što je, na žalost, normalno i uobičajeno. Takva kažnjivost je po meni mnogo strašnija od samih napada.”
Medijska situacija je posebno teška u manjim sredinama. Vukašin Obradović, direktor Vranjskih, čija je redakcija više puta obijana, gde su učestale pretnje, a da počinioci nikada nisu otkriveni, kaže da će Srbija, zbog ekonomske krize i stava političke elite, uskoro ostati bez lokalnih medija, a da će opstati samo oni koji su pod uticajem tajkuna i određenih centara moći:
“Pre nego što će nepoznati čovek, prepoznatljivog izgleda, prići mojoj ćerki i reći 'roknućemo ti tatu za 10 dana', pre toga je usledio napad jedne političke stranke jer smo pokušali da progovorimo upravo o tom uticaju organizovanog kriminala na politički život, smatrajući da naši čitaoci moraju da znaju da su se kriminal i pojedinci duboko infiltrirali u naš politički sistem isključivo preko političkih stranaka.”
“Nekada, na samo neprijatnu izjavu nekoga iz Miloševićevog režima skakalo je 40-50 medija u Srbiji.”
Danas, kaže Matić, nema mnogo razumevanja problema – šta znači pritisak na medije i koliko ignorisanje
Najveći trgovinski lanac u ovoj zemlji direktno destabilizuje ovu zemlju. Taj isti lanac ucenjuje medije sa reklamama.
“Ja mislim da upravo to i doživljavamo danas, da se svi osećamo ugroženi i ne shvatamo da ta ugroženost dolazi od istih ljudi, od istog načina razmišljanja i od istih namera – da se u potpunosti kontroliše jedno društvo.”
Nekada su pritisci stizali iz samog vladajućeg političkog aparata, a sada, po Matićevom uverenju, ozbiljna politička moć ne leži u političkim institucijama, već u rukama pojedinaca – popularnije – tajkuna:
“Danas imamo situaciju u kojoj najveći trgovinski lanac u ovoj zemlji direktno destabilizuje ovu zemlju. Taj isti lanac ucenjuje medije sa reklamama, odnosno, odsustvom reklama sa tih medija – što se dogodilo i događa nama, B92.”
Kako tvrde u B92, već tri godine mnoštvo firmi koje poseduje Miroslav Mišković ne reklamira se u ovoj, inače komercijanoj, kući. Zvaničnog objašnjenja nema, ali se pretpostavlja da su u pitanju “neprijatne” teme koje pokreće ovaj medij. Poslednja u tom nizu – afera oko atraktivnog gradskog zemljišta na kojem se nalazi Luka Beograd, koja je u vlasništvu pomenutog Miškovića i Milana Beka – dodatno je pogoršala situaciju:
“Ovih dana se ponavlja mantra u gradu, 'uništićemo B92'. Jedan broj onih tajkuna koji su na neki način pominjani u ovom serijalu, to ponavlja. To je izrečeno u Predsedništvu Srbije na večeri koja je priređena za američkog potpredsednika Bajdena. To je izrečeno direktno američkom ambasadoru, sinoć sam dobio informaciju od njega. Ta mantra koja se ponavlja očito nikoga u ovom trenutku ne interesuje kao dramatična i ozbiljna pretnja.”
Odnos modernog srpskog društva prema medijskim slobodama slikovito se odražava i kada su u pitanju brojni drugi slučajevi, a pre svih oni najdrastičniji, iz ranije, ali i novije prošlosti. Među njima je i slučaj novinara nedeljnika Vreme Dejana Anastasijevića, koji na pitanje – da li su otkriveni počinioci koji su na prozor njegovog stana, pre dve godine, bacili dve bombe – kaže:
“Ako policija ima rezultate, ni meni ni nikom drugom ništa nisu rekli. Ja lično se ne nadam više rešenju tog slučaja. Pre nešto manje od dva meseca smo obeležili 10 godina od smrti kolege Slavka Ćuruvije, za koga svi znamo i zašto je ubijen i ko je dao nalog da se ubije, na kraju krajeva znamo i ko su pucači, likvidatori, ali je ta stvar još uvek u fazi – nisam siguran – istrage ili predistrage.”
Slična je situacija i sa ubistvom novinara Milana Pantića:
“Činjenica je da je užasno retko da u ovoj zemlji bilo ko odgovara zbog napada na novinare, ili ubistva novinara. Prosto, to je postalo nešto što je, na žalost, normalno i uobičajeno. Takva kažnjivost je po meni mnogo strašnija od samih napada.”
Medijska situacija je posebno teška u manjim sredinama. Vukašin Obradović, direktor Vranjskih, čija je redakcija više puta obijana, gde su učestale pretnje, a da počinioci nikada nisu otkriveni, kaže da će Srbija, zbog ekonomske krize i stava političke elite, uskoro ostati bez lokalnih medija, a da će opstati samo oni koji su pod uticajem tajkuna i određenih centara moći:
“Pre nego što će nepoznati čovek, prepoznatljivog izgleda, prići mojoj ćerki i reći 'roknućemo ti tatu za 10 dana', pre toga je usledio napad jedne političke stranke jer smo pokušali da progovorimo upravo o tom uticaju organizovanog kriminala na politički život, smatrajući da naši čitaoci moraju da znaju da su se kriminal i pojedinci duboko infiltrirali u naš politički sistem isključivo preko političkih stranaka.”