Globalna finansijska kriza, koja je svojom ogromnošću baš komforno i zgodno „poklopila“ ovu domaću, endemsku i hroničnu, kao da je došla da zapečati proces ponovne degradacije „motora društva“...
U jednoj beogradskoj ulici masa izmorenih ljudi čeka u dugom redu za vizu pred konzulatom jedne velike zemlje EU. U drugoj, paralelnoj ulici, radnici koji su zaboravili kako izgleda plata, zaposleni u firmi koja je zaboravila kako izgleda proizvodnja (a kamoli prodaja i naplata), tiskaju se pred zgradom Vlade ili nekog ministarstva, tražeći i za sebe neko parče one obećane „socijalne pravde“, šta god to inače bilo. U trećoj ulici, nedaleko odande, u reprezentativnoj zgradi parlamenta, razne frakcije privilegovanih – onih koji su za sebe rešili i mnogo komplikovanije probleme od problema hleba i (de)viza – otimaju se, kao neka nemoguća deca, oko mesta za sedenje, sve gledajući ko će odakle bolje ispasti iz anfasa ili profila kad ga „uslikaju za televiziju“. A sveta prostota je čvrsto ubeđena da „slikavanje za televiziju“ zunači da si postao neko i nešto...
Ona dva ulična prizora deo su jedne te iste generalne slike Srbije 2009, deo su iste naplavine problema starih već dvadesetak godina, baqš kao što je i onaj treći tek živopisan deo njihovog naličja. Pa ipak, čini se da malo ko iz onih prvih dveju skupina dešperatnih građana shvata tu povezanost: svako muči svoju muku, verujući da je baš njemu najgore, i da će Srbija „progledati“ kada te muke nestane. Dve decenije traje ovo propadanje i srozavanje, i u tom su manje-više slobodnom padu mnogi već potpuno deklasirani, dovedeni do ili preko ruba ozbiljne gladi i hronične nemaštine (a da klasno-statusno nisu spadali među lumpene i „klošare“, je li) i njihovom više nego razumljivom očaju upravo je nepristojno „meriti“ dubinu. Na drugoj strani, ono nešto novo-stare srednje klase malo je ipak bilo prodisalo posle svrgavanja Miloševićevog režima, otvaranje zemlje i kakva-takva normalizacija stanja malo su im pokrpale džepove i povratile samopouzdanje. No, ni to nije dugo trajalo: ubistvo Zorana Đinđića ozunačilo je početak stagnacije, a onda je usledio i lagani rikverc, negde diskretan, drugde sasvim lepo vidljiv. Globalna finansijska kriza, koja je svojom ogromnošću baš komforno i zgodno „poklopila“ ovu domaću, endemsku i hroničnu, kao da je došla da zapečati proces ponovne degradacije „motora društva“.
Tako to, dakle, izgleda ovih dana u Beogradu, gledano „iz aviona“. A kako politička klasa reaguje na to? Opozicija, naravno, čini ono što opozicija – naročito ona jalova i bezidejna, uz to i kompromitovana, kakva je ovdašnja parapatriotska desnica – obično čini, dakle, ležerno i cinično eksploatiše nevolje vladajućih. Ležerno, zato što zna da joj u iole doglednoj budućnosti nema povratka na vlast. Cinično, zato što je tim nevoljama bitno doprinela dok je bila na vlasti. A vladajući, hm, trčkaraju okolo od problema do problema kao kakvi politički vatrogasci, obećavajući svima sve, pa kako bude. Očajnim radnicima poodavno propalih firmi poneko će, doduše, obazrivo napomenuti da država nije univerzalni rešavalac svačijih radnih problema i da je, uostalom, samoupravni socijalizam odavno propao, no na to će već spremno skočiti neki samoponuđeni radnički advokat, da parira tvrdnjom kako je i „liberalni kapitalizam propao“, pa su onda kvit u jalovosti i nemoći... Od toga se kvaziideološkog nadgornjavanja, međutim, niko neće najesti hleba.
Srednjoj klasi, koja bi napokon da počne da živi i radi sa makar elementarnim preduslovima za život dostojnim evropskog kontinenta u ranom XXI veku – a tu je „bela šengenska lista“ zaista minimum minimuma – pomalo nestvarni, „kao animirani“ likovi poput inoministra Jeremića obazrivo će pokušati da objasne da Srbija kada, recimo, deli biometrijske pasoše kosovskim Albancima (pa i po cenu da to znatno zakomplikuje i odloži ukidanje viza) takođe „štiti svoj nacionalni interes“, ali tim je građanima tog apstraktnog, od njih otuđenog „nacionalnog interesa“ – s kojim je Milošević svojevremeno ujahao na vlast – već dosta i preko glave, baš kao i mizernog kukavičluka velikog dela vladajuće političke klase, koja kao da živi u parališućem strahu od sopstvenih dogmi.
A spoljni svet? Taj je pred Srbiju stavio određene zadatke, i sada čeka da ih Srbija ispuni. Ima li tu popusta? U bitnom, nema. Mora li to Srbija da učini? Ne mora. Samo, ima tu jedan problem. Sve što ne učini, biće joj lako, ali na sopstvenu štetu; sve što učini, biće joj teško, ali na korist. Mare li ljudi iz onih redova za ove probleme i dileme vladajućiih? Ne, a i zašto bi? Ko ume da osvoji ili zadrži vlast, trebalo bi da zna i šta s njom da radi.
Ona dva ulična prizora deo su jedne te iste generalne slike Srbije 2009, deo su iste naplavine problema starih već dvadesetak godina, baqš kao što je i onaj treći tek živopisan deo njihovog naličja. Pa ipak, čini se da malo ko iz onih prvih dveju skupina dešperatnih građana shvata tu povezanost: svako muči svoju muku, verujući da je baš njemu najgore, i da će Srbija „progledati“ kada te muke nestane. Dve decenije traje ovo propadanje i srozavanje, i u tom su manje-više slobodnom padu mnogi već potpuno deklasirani, dovedeni do ili preko ruba ozbiljne gladi i hronične nemaštine (a da klasno-statusno nisu spadali među lumpene i „klošare“, je li) i njihovom više nego razumljivom očaju upravo je nepristojno „meriti“ dubinu. Na drugoj strani, ono nešto novo-stare srednje klase malo je ipak bilo prodisalo posle svrgavanja Miloševićevog režima, otvaranje zemlje i kakva-takva normalizacija stanja malo su im pokrpale džepove i povratile samopouzdanje. No, ni to nije dugo trajalo: ubistvo Zorana Đinđića ozunačilo je početak stagnacije, a onda je usledio i lagani rikverc, negde diskretan, drugde sasvim lepo vidljiv. Globalna finansijska kriza, koja je svojom ogromnošću baš komforno i zgodno „poklopila“ ovu domaću, endemsku i hroničnu, kao da je došla da zapečati proces ponovne degradacije „motora društva“.
Tako to, dakle, izgleda ovih dana u Beogradu, gledano „iz aviona“. A kako politička klasa reaguje na to? Opozicija, naravno, čini ono što opozicija – naročito ona jalova i bezidejna, uz to i kompromitovana, kakva je ovdašnja parapatriotska desnica – obično čini, dakle, ležerno i cinično eksploatiše nevolje vladajućih. Ležerno, zato što zna da joj u iole doglednoj budućnosti nema povratka na vlast. Cinično, zato što je tim nevoljama bitno doprinela dok je bila na vlasti. A vladajući, hm, trčkaraju okolo od problema do problema kao kakvi politički vatrogasci, obećavajući svima sve, pa kako bude. Očajnim radnicima poodavno propalih firmi poneko će, doduše, obazrivo napomenuti da država nije univerzalni rešavalac svačijih radnih problema i da je, uostalom, samoupravni socijalizam odavno propao, no na to će već spremno skočiti neki samoponuđeni radnički advokat, da parira tvrdnjom kako je i „liberalni kapitalizam propao“, pa su onda kvit u jalovosti i nemoći... Od toga se kvaziideološkog nadgornjavanja, međutim, niko neće najesti hleba.
Srednjoj klasi, koja bi napokon da počne da živi i radi sa makar elementarnim preduslovima za život dostojnim evropskog kontinenta u ranom XXI veku – a tu je „bela šengenska lista“ zaista minimum minimuma – pomalo nestvarni, „kao animirani“ likovi poput inoministra Jeremića obazrivo će pokušati da objasne da Srbija kada, recimo, deli biometrijske pasoše kosovskim Albancima (pa i po cenu da to znatno zakomplikuje i odloži ukidanje viza) takođe „štiti svoj nacionalni interes“, ali tim je građanima tog apstraktnog, od njih otuđenog „nacionalnog interesa“ – s kojim je Milošević svojevremeno ujahao na vlast – već dosta i preko glave, baš kao i mizernog kukavičluka velikog dela vladajuće političke klase, koja kao da živi u parališućem strahu od sopstvenih dogmi.
A spoljni svet? Taj je pred Srbiju stavio određene zadatke, i sada čeka da ih Srbija ispuni. Ima li tu popusta? U bitnom, nema. Mora li to Srbija da učini? Ne mora. Samo, ima tu jedan problem. Sve što ne učini, biće joj lako, ali na sopstvenu štetu; sve što učini, biće joj teško, ali na korist. Mare li ljudi iz onih redova za ove probleme i dileme vladajućiih? Ne, a i zašto bi? Ko ume da osvoji ili zadrži vlast, trebalo bi da zna i šta s njom da radi.