U užičkom hotelu 'Zlatiborska noć', Demokratska stranka, predvođena predsednikom Borisom Tadićem, proslavila je svoju partijsku slavu – Đurđevdan. Istovremeno, Skupština Srbije otkazala je današnje zasedanje zbog nedostatka kvoruma, što mnogi dovode u vezu sa slavljem u vladajućoj stranci. Da li je, i u kojoj meri, Srbija sekularna država?
Vladajuća stranka u Srbiji, Demokratska stranka, na više mesta i načina, obeležila je svoju partijsku slavu – Đurđevdan. Najsvečanije je bilo u Užicu, čemu je poseban ton dalo prisustvo predsednika i premijera države, Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića, najvišeg partijskog vrha, i više ministara.
U pojedinim političkim krugovima se, međutim, tvrdi da je slavlje u vladajućoj partiji blokiralo rad nekih institucija u zemlji, pa čak i rad one najznačajnije – Parlamenta. Slavica Đukić Dejanović, predsednica Skupštine, ne slaže se sa ovim tvrdnjama:
"Mi smo okončali raspravu vezanu za svih 50 tačaka ove sednice, a dan za glasanje će biti u ponedeljak zbog toga što će jedna naša velika delegacija, parlamentarna delegacija, učestvovati u Sloveniji na seminaru vezanom za pitanje siromaštva. I predstavnici ministarstava i drugih institucija su, takođe, tamo, a poznato je da nam je za glasanje potrebno da obezbedimo većinu. Prema tome, nema nikakvih tajni, glasanje ćemo započeti u ponedeljak u 13.00 časova."
Bez obzira što je na proslavi u Užicu bio okružen, upravo, ljudima iz institucija kojima je u trenutku poljuljano brojno stanje, predsednik države i slavljeničke partije Boris Tadić je uveren:
"Da svi koji su predstavnici građana treba da rade i u danima slavlja. Ja danas putujem i u Banja Luku. Naravno, i tamo se dešava slava, ali će to biti prilika da razgovaram sa predstavnicima, ne samo srpskog, nego i hrvatskog i muslimanskog naroda, bošnjačkog naroda u Bosni i Hercegovini, o našoj regionalnoj saradnji i novim perspektivama. Tako da sugerišem, ali nemam tu ustavnu nadležnost, svima u državi da rade, kad god mogu, i za vreme slavlja i praznika."
Uprkos stavu predsednika države i objašnjenjima predsednice Skupštine postavlja se pitanje u kojoj meri stranačko obeležavanje slava parališe institucionalni život u zemlji, i da li je Srbija, zaista, sekularna država?
Direktor Građanskih inicijativa Miljenko Dereta primećuje da Srbija već dugo okleva da se jasno odredi prema ovoj ustavnoj odredbi, jer način na koji se ponaša vrlo jasno pokazuje, po njemu, apsolutno neprihvatljivu:
"Povezanost sa Crkvom i crkvenim praznicima. Uostalom, svaka odluka koja se donese, svaki ustav, svaki zakon, svaki događaj se vezuje za slavu – to je Vidovdanski, ili ovakav, ili onakav."
'Svedoci smo povlačenja države pred Srpskom pravoslavnom crkvom', kaže Miljenko Dereta, napominjući da upravo poslednji primer oslikava neprikladan postupak predsednika države:
"Ja to smatram neukusnim, smatram to nedopustivim. Posebno kad je u pitanju predsednik Republike koji ne bi trebalo da, ni na koji način, remeti nešto što je osnovna obaveza Srbije, a to je multikonfesionalnost i multietničnost. Znači, on mora biti predsednik svih, i mora ići onda na sve slave, na sve svece, na sve bajrame, na sve jevrejske praznike, da ne nabrajam one manje, a opet, tradicionalne vere."
Stranačko obeležavanje slava i verskih praznika, po oceni sociologa religije Mirka Đorđevića, 'tipičan je proizvod ponovnog pojavljivanja višestranačja u Srbiji, koji nema utemeljenje u ranijoj političkoj tradiciji':
"To što danas brojne političke partije, i leve i desne, imaju svoje stranačke slave sigurno je novotarija, i to čisto političke prirode, koja se uklapa u politički marketing, a drugim delom se uklapa u borbu da se pridobije naklonost crkve i potencijalnih birača u njoj. Jer inače u svetu, pa i u našoj tradiciji, političke partije nisu imale svoje slave."
Iako je ova novina, površno gledano, dobrim delom poprimila religijski oblik: "lomi se kolač, sveštenici, i tako dalje", suštinski, u pitanju je čisto politički čin:
"Političke partije su uzimale slavu tako što im je trenutno to odgovaralo, i to praktikuju na jedan upadljivo neukusan način, koji čak nema nikakvu religijsku postavu ni osmišljenost. Više je to dug nekoj tradiciji koji je više isforsiran – nakon uvođenja višepartijskog sistema – nego što je dug pravoj tradiciji. Jer, od postanka političkih partija u Srbiji, još od devetnaestog veka, toga nije bilo."
S druge strane, napominje Đorđević, i Crkvi je veoma stalo da bude prisutna na političkoj sceni:
"Tako da je sve ovo uveliko obojeno politikom, da ne kažem, a zašto ne bih rekao, i politikanstvom."
U pojedinim političkim krugovima se, međutim, tvrdi da je slavlje u vladajućoj partiji blokiralo rad nekih institucija u zemlji, pa čak i rad one najznačajnije – Parlamenta. Slavica Đukić Dejanović, predsednica Skupštine, ne slaže se sa ovim tvrdnjama:
"Mi smo okončali raspravu vezanu za svih 50 tačaka ove sednice, a dan za glasanje će biti u ponedeljak zbog toga što će jedna naša velika delegacija, parlamentarna delegacija, učestvovati u Sloveniji na seminaru vezanom za pitanje siromaštva. I predstavnici ministarstava i drugih institucija su, takođe, tamo, a poznato je da nam je za glasanje potrebno da obezbedimo većinu. Prema tome, nema nikakvih tajni, glasanje ćemo započeti u ponedeljak u 13.00 časova."
Bez obzira što je na proslavi u Užicu bio okružen, upravo, ljudima iz institucija kojima je u trenutku poljuljano brojno stanje, predsednik države i slavljeničke partije Boris Tadić je uveren:
"Da svi koji su predstavnici građana treba da rade i u danima slavlja. Ja danas putujem i u Banja Luku. Naravno, i tamo se dešava slava, ali će to biti prilika da razgovaram sa predstavnicima, ne samo srpskog, nego i hrvatskog i muslimanskog naroda, bošnjačkog naroda u Bosni i Hercegovini, o našoj regionalnoj saradnji i novim perspektivama. Tako da sugerišem, ali nemam tu ustavnu nadležnost, svima u državi da rade, kad god mogu, i za vreme slavlja i praznika."
Uprkos stavu predsednika države i objašnjenjima predsednice Skupštine postavlja se pitanje u kojoj meri stranačko obeležavanje slava parališe institucionalni život u zemlji, i da li je Srbija, zaista, sekularna država?
Direktor Građanskih inicijativa Miljenko Dereta primećuje da Srbija već dugo okleva da se jasno odredi prema ovoj ustavnoj odredbi, jer način na koji se ponaša vrlo jasno pokazuje, po njemu, apsolutno neprihvatljivu:
"Povezanost sa Crkvom i crkvenim praznicima. Uostalom, svaka odluka koja se donese, svaki ustav, svaki zakon, svaki događaj se vezuje za slavu – to je Vidovdanski, ili ovakav, ili onakav."
'Svedoci smo povlačenja države pred Srpskom pravoslavnom crkvom', kaže Miljenko Dereta, napominjući da upravo poslednji primer oslikava neprikladan postupak predsednika države:
"Ja to smatram neukusnim, smatram to nedopustivim. Posebno kad je u pitanju predsednik Republike koji ne bi trebalo da, ni na koji način, remeti nešto što je osnovna obaveza Srbije, a to je multikonfesionalnost i multietničnost. Znači, on mora biti predsednik svih, i mora ići onda na sve slave, na sve svece, na sve bajrame, na sve jevrejske praznike, da ne nabrajam one manje, a opet, tradicionalne vere."
Stranačko obeležavanje slava i verskih praznika, po oceni sociologa religije Mirka Đorđevića, 'tipičan je proizvod ponovnog pojavljivanja višestranačja u Srbiji, koji nema utemeljenje u ranijoj političkoj tradiciji':
"To što danas brojne političke partije, i leve i desne, imaju svoje stranačke slave sigurno je novotarija, i to čisto političke prirode, koja se uklapa u politički marketing, a drugim delom se uklapa u borbu da se pridobije naklonost crkve i potencijalnih birača u njoj. Jer inače u svetu, pa i u našoj tradiciji, političke partije nisu imale svoje slave."
Iako je ova novina, površno gledano, dobrim delom poprimila religijski oblik: "lomi se kolač, sveštenici, i tako dalje", suštinski, u pitanju je čisto politički čin:
"Političke partije su uzimale slavu tako što im je trenutno to odgovaralo, i to praktikuju na jedan upadljivo neukusan način, koji čak nema nikakvu religijsku postavu ni osmišljenost. Više je to dug nekoj tradiciji koji je više isforsiran – nakon uvođenja višepartijskog sistema – nego što je dug pravoj tradiciji. Jer, od postanka političkih partija u Srbiji, još od devetnaestog veka, toga nije bilo."
S druge strane, napominje Đorđević, i Crkvi je veoma stalo da bude prisutna na političkoj sceni:
"Tako da je sve ovo uveliko obojeno politikom, da ne kažem, a zašto ne bih rekao, i politikanstvom."