Bio Jocić dokazano kriv ili nedužan za ono za šta će možda ubrzo biti optužen, jasno je da mafijaške strukture diljem južnoslovenskih prostora gotovo pa idilično sarađuju, ni najmanje se ne opterećujući razlikama u nacionalnosti, veroispovesti i ostalim trivijalnostima koje su još pred ratove majstorski „utrapljene“ običnoj raji da se njome zabavlja na sopstvenu štetu i sramotu.
Kome je do traženja simbolike, taj će je vrlo lako naći u činjenici da je danas najpoznatiji živi i aktivni boss srpskog podzemlja - da ne kažemo: „kontroverzni biznismen“ takve reputacije - Sreten Jocić zvan Joca Amsterdam, uhapšen baš u vili koja je od devedesetih u vlasništvu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, u Tolstojevoj 33 na beogradskom Dedinju. U toj vili Jocić stanuje već neko vreme, a Hadži Dragan Antić, blizak prijatelj bračnog para koji je u crno zavio i Srbiju i onoliko od okoline koliko je uspeo da dohvati, ali i blizak prijatelj samog Jocića, izjavljuje zagonetno kako Jocić „nije plaćao stanarinu“. Pa, po kojem je osnovu onda bio tu gde je bio – kao čuvarkuća?! Doduše, sa podstanarom takve reputacije, zaista ste prilično sigurni od provalnih krađa i sličnih neprijatnosti...
Po onome što se za sada zna, Jocić je priveden zato što ga izvesni „jaki“ svedok u Hrvatskoj, verovatno imajući nešto što može da posluži kao dovoljno kvalitetan dokaz, optužuje da je organizovao atentat na kontroverznog zagrebačkog novinskog magnata Ivu Pukanića (koji je nekako uspevao da udruži imidž „borca protiv mafije“ i dragog i vernog prijatelja nekih od vrlo visoko rangiranih „tvrdih momaka“). Deo hrvatske javnosti, pre svega upravo ljudi bliski Pukaniću, od samog početka gurao je tu „liniju Joce Amsterdama“ kao najbitniju za rasvetljavanje atentata. Šta će od svega toga biti, to će se videti kada se kockice malo bolje slože. Za našu priču važnije je nešto drugo.
Nakon užasnog ubistva Zorana Đinđića – atentata od čijih se devastirajućih društvenih posledica Srbija još leči, ne baš sa impresivnim uspehom – usledila je akcija „Sablja“, jedno prilično temeljito demontiranje ključnih mafijaških struktura u Srbiji, delom i u regiji. Ljudi koji se stručno i profesionalno bave „monitoringom“ kriminalne scene govorili su kako je organizovani kriminal sveden „na razumnu meru“ i kako se sada lakše diše. No, čini se da u poslednje vreme opet javljaju izvesni društveni „respiratorni problemi“... Uključujući i mafijaške likvidacije, bahato paradiranje prebogatih svemoćnika koji, što bi rekao kolega Vasić „žive od nedostatka dokaza“ (i to sjajno žive – sve dok ih ne uhvate, bilo zakon, bilo konkurencija...) i ostalo što uz to ide. Teško je reći koliko su utemeljene spekulacije zagrebačkih novina kako je akciju hapšenja Jocića ne samo odobrio, nego i inicirao sam predsednik Srbije Boris Tadić, jer je navodno zaključio da je ovaj toliko ojačao da je postao znatna društvena opasnost, ali činjenica je da je ovo bio jedan od poslednjih trenutaka kada je vlast mogla i morala nešto da preduzme, a da koliko-toliko sačuva verodostojnost.
Bio Jocić dokazano kriv ili nedužan za ono za šta će možda ubrzo biti optužen, jasno je da mafijaške strukture diljem južnoslovenskih prostora gotovo pa idilično sarađuju, ni najmanje se ne opterećujući razlikama u nacionalnosti, veroispovesti i ostalim trivijalnostima koje su još pred ratove majstorski „utrapljene“ običnoj raji da se njome zabavlja na sopstvenu štetu i sramotu. Države su ratovale jedna protiv druge, vojevali su predsednici i ministri, očevi i majke nacije, mrgodna gospoda akademici, rodoljubno lažljivi i negadljivi novinari... a iza scene, podalje od radoznalih očiju, sve vreme tekla je vrlo burna i unosna trgovina ama baš svime što vam padne na pamet – od nafte, oružja i municije pa do ljudskih života. Iz tog je krvavog biznisa izrasla odlično umrežena kasta prebogatih baraba koje su preplele sve moguće zvanične i podzemne strukture, i zato je u ovom delu sveta isuviše često teško ili nemoguće odrediti gde prestaje policija, a počinje mafija, gde čuvari zakona i poretka ratuju protiv zlikovaca, a gde su im najbolji saborci i poslovni partneri. Kada to znate, kada se toga sećate (jer, mnogi kao da su već zaboravili) onda vam nekako ne bude baš previše čudno ni to da neko ko je do juče drmao državom ima pomalo neobične podstanare, ni da neko ko je uređivao nekada najuglednije novine u zemlji druguje sa ljubiteljima i korisnicima nedostatka dokaza, ni mnogo toga još što bi vam inače bilo čudno da niste tu gde jeste. U zemlji „čudnijoj od raja“, kako bi to lepo rekao Džim Džarmuš.
Po onome što se za sada zna, Jocić je priveden zato što ga izvesni „jaki“ svedok u Hrvatskoj, verovatno imajući nešto što može da posluži kao dovoljno kvalitetan dokaz, optužuje da je organizovao atentat na kontroverznog zagrebačkog novinskog magnata Ivu Pukanića (koji je nekako uspevao da udruži imidž „borca protiv mafije“ i dragog i vernog prijatelja nekih od vrlo visoko rangiranih „tvrdih momaka“). Deo hrvatske javnosti, pre svega upravo ljudi bliski Pukaniću, od samog početka gurao je tu „liniju Joce Amsterdama“ kao najbitniju za rasvetljavanje atentata. Šta će od svega toga biti, to će se videti kada se kockice malo bolje slože. Za našu priču važnije je nešto drugo.
Nakon užasnog ubistva Zorana Đinđića – atentata od čijih se devastirajućih društvenih posledica Srbija još leči, ne baš sa impresivnim uspehom – usledila je akcija „Sablja“, jedno prilično temeljito demontiranje ključnih mafijaških struktura u Srbiji, delom i u regiji. Ljudi koji se stručno i profesionalno bave „monitoringom“ kriminalne scene govorili su kako je organizovani kriminal sveden „na razumnu meru“ i kako se sada lakše diše. No, čini se da u poslednje vreme opet javljaju izvesni društveni „respiratorni problemi“... Uključujući i mafijaške likvidacije, bahato paradiranje prebogatih svemoćnika koji, što bi rekao kolega Vasić „žive od nedostatka dokaza“ (i to sjajno žive – sve dok ih ne uhvate, bilo zakon, bilo konkurencija...) i ostalo što uz to ide. Teško je reći koliko su utemeljene spekulacije zagrebačkih novina kako je akciju hapšenja Jocića ne samo odobrio, nego i inicirao sam predsednik Srbije Boris Tadić, jer je navodno zaključio da je ovaj toliko ojačao da je postao znatna društvena opasnost, ali činjenica je da je ovo bio jedan od poslednjih trenutaka kada je vlast mogla i morala nešto da preduzme, a da koliko-toliko sačuva verodostojnost.
Bio Jocić dokazano kriv ili nedužan za ono za šta će možda ubrzo biti optužen, jasno je da mafijaške strukture diljem južnoslovenskih prostora gotovo pa idilično sarađuju, ni najmanje se ne opterećujući razlikama u nacionalnosti, veroispovesti i ostalim trivijalnostima koje su još pred ratove majstorski „utrapljene“ običnoj raji da se njome zabavlja na sopstvenu štetu i sramotu. Države su ratovale jedna protiv druge, vojevali su predsednici i ministri, očevi i majke nacije, mrgodna gospoda akademici, rodoljubno lažljivi i negadljivi novinari... a iza scene, podalje od radoznalih očiju, sve vreme tekla je vrlo burna i unosna trgovina ama baš svime što vam padne na pamet – od nafte, oružja i municije pa do ljudskih života. Iz tog je krvavog biznisa izrasla odlično umrežena kasta prebogatih baraba koje su preplele sve moguće zvanične i podzemne strukture, i zato je u ovom delu sveta isuviše često teško ili nemoguće odrediti gde prestaje policija, a počinje mafija, gde čuvari zakona i poretka ratuju protiv zlikovaca, a gde su im najbolji saborci i poslovni partneri. Kada to znate, kada se toga sećate (jer, mnogi kao da su već zaboravili) onda vam nekako ne bude baš previše čudno ni to da neko ko je do juče drmao državom ima pomalo neobične podstanare, ni da neko ko je uređivao nekada najuglednije novine u zemlji druguje sa ljubiteljima i korisnicima nedostatka dokaza, ni mnogo toga još što bi vam inače bilo čudno da niste tu gde jeste. U zemlji „čudnijoj od raja“, kako bi to lepo rekao Džim Džarmuš.