Sindikat Srbije traži od Vlade Srbije da hitno i odgovorno definiše jasne ciljeve i utvrdi strategiju, kako bi bio sprečen potpuni ekonomski kolaps zemlje. Ovo je tradicionalna prvomajska radnička poruka, okupljenih na centralnom beogradskom trgu.
Da li je obeležavanje prvog maja radnički dekor ili stvarno upozorenje na nepodnošljivost stanja radničke klase:
Plamene zore... Al’ se nekad dobro radilo - danas zvuči kao parodija:
"Na ivici bede i jada. Najsiromašniji radnici Standarda."
Da li se ovi radnici toga sećaju:
"Sve je rečeno, baš sve - da se probudi ova radnička klasa."
Na beogradskom Trgu Nikole Pašića, nekoliko hiljada radnika, više nego rezignirani, poručuju Vladi:
"Otkazi haraju Srbijom! Prinudni odmori su jedini odmori na koje idu radnici Srbije!"
Protestom i, potom, šetnjom do zgrade Vlade, parlamenta i Agencije za privatizaciju, poručuju:
"Sva je privreda propala. Nijedna privatizacija nije dobra, firme su nam u stečaju, radnici na tržištu rada, a nikog za to nije briga! Ljudi ne mogu ni da umru, a kamoli da žive. Nemaju ni za sanduke da se sahrane!"
Sa zahtevima za poštovanje prava i, ako ništa drugo, očuvanja postojećih radnih mesta i bolji socijalni dijalog, na umornim licima jasno se vide tragovi bolne tranzicije i neuspelih privatizacija:
"Dolazimo iz Kikinde, metalci smo. Na ovo narod natera muka, više nema šta! Hoćemo li se ubijati, hoćemo li seći ruke, prste? Dokle ovako?! Ne može se ovo više izdržati. Ovo je genocid nad sopstvenim narodom naših političara. Prihvataju te stroge mere moćnih kapitalista koji sve uzimaju i jedu ljude i dušu - to je opasno."
Prvomajskim protestima lideri sindikata obično podsete na socijalno raslojavanje, ugrožavanje radničkih prava. Predsednik Samostalnog sindikata Srbije Ljubisav Orbović:
"Dosta je dodatnih oporezivanja građana! Dosta je zamrzavanja plata i penzija! Dosta je otpuštanja, poskupljenja i obmanjivanja prava!"
Protesti ipak nisu bili masovni, iako postoji veliko nezadovoljstvo među radnicima koji, kao što je bio slučaj u Novom Pazaru, počinju da seku prste, a spremni su, kao što je slučaj u Kragujevcu, i da skaču sa krova hale.
Sociolog Stjepan Gredelj kaže da više ne postoji radnička klasa kao klasa, i da su to rasuti pojedinci:
"Izgubila se čak i ona sindikalna sigurnost, i oni su potpuno rasuti jer se sa takvim ljudima najlakše manipuliše, najlakše ih se ostavlja bez posla i bez bilo kakve egzistencije."
Od protestnih i upozoravajućih šetnji, uobičavanih godinama unazad, sociolog Stjepan Gredelj ipak misli da i ovako slabi protesti mogu jednog dana eskalirati:
"Rezignacija, to beznađe, taj gubitak volje i vere, sve to kad se pomeša zajedno dobijete tu smešu koja, doduše, dovodi do eksplozije. Tako da će mnoge stvari iskočiti van kontrole."
Prvomajski uranak kao da se pretvorio u radnički danak:
"Nećemo u bedu, hoćemo u život! Za svakog čoveka dosta je da može da živi, da vodi rashode državi i da mu ostane za slavu i za pokop! To je to, živi bili, prijatno!"
Imaju li ovo ljudi prava i razloga da zaista proslavljaju Prvi maj?
Plamene zore... Al’ se nekad dobro radilo - danas zvuči kao parodija:
"Na ivici bede i jada. Najsiromašniji radnici Standarda."
Da li se ovi radnici toga sećaju:
"Sve je rečeno, baš sve - da se probudi ova radnička klasa."
Na beogradskom Trgu Nikole Pašića, nekoliko hiljada radnika, više nego rezignirani, poručuju Vladi:
"Otkazi haraju Srbijom! Prinudni odmori su jedini odmori na koje idu radnici Srbije!"
Protestom i, potom, šetnjom do zgrade Vlade, parlamenta i Agencije za privatizaciju, poručuju:
"Sva je privreda propala. Nijedna privatizacija nije dobra, firme su nam u stečaju, radnici na tržištu rada, a nikog za to nije briga! Ljudi ne mogu ni da umru, a kamoli da žive. Nemaju ni za sanduke da se sahrane!"
Sa zahtevima za poštovanje prava i, ako ništa drugo, očuvanja postojećih radnih mesta i bolji socijalni dijalog, na umornim licima jasno se vide tragovi bolne tranzicije i neuspelih privatizacija:
"Dolazimo iz Kikinde, metalci smo. Na ovo narod natera muka, više nema šta! Hoćemo li se ubijati, hoćemo li seći ruke, prste? Dokle ovako?! Ne može se ovo više izdržati. Ovo je genocid nad sopstvenim narodom naših političara. Prihvataju te stroge mere moćnih kapitalista koji sve uzimaju i jedu ljude i dušu - to je opasno."
Prvomajskim protestima lideri sindikata obično podsete na socijalno raslojavanje, ugrožavanje radničkih prava. Predsednik Samostalnog sindikata Srbije Ljubisav Orbović:
"Dosta je dodatnih oporezivanja građana! Dosta je zamrzavanja plata i penzija! Dosta je otpuštanja, poskupljenja i obmanjivanja prava!"
Protesti ipak nisu bili masovni, iako postoji veliko nezadovoljstvo među radnicima koji, kao što je bio slučaj u Novom Pazaru, počinju da seku prste, a spremni su, kao što je slučaj u Kragujevcu, i da skaču sa krova hale.
Sociolog Stjepan Gredelj kaže da više ne postoji radnička klasa kao klasa, i da su to rasuti pojedinci:
"Izgubila se čak i ona sindikalna sigurnost, i oni su potpuno rasuti jer se sa takvim ljudima najlakše manipuliše, najlakše ih se ostavlja bez posla i bez bilo kakve egzistencije."
Od protestnih i upozoravajućih šetnji, uobičavanih godinama unazad, sociolog Stjepan Gredelj ipak misli da i ovako slabi protesti mogu jednog dana eskalirati:
"Rezignacija, to beznađe, taj gubitak volje i vere, sve to kad se pomeša zajedno dobijete tu smešu koja, doduše, dovodi do eksplozije. Tako da će mnoge stvari iskočiti van kontrole."
Prvomajski uranak kao da se pretvorio u radnički danak:
"Nećemo u bedu, hoćemo u život! Za svakog čoveka dosta je da može da živi, da vodi rashode državi i da mu ostane za slavu i za pokop! To je to, živi bili, prijatno!"
Imaju li ovo ljudi prava i razloga da zaista proslavljaju Prvi maj?